Трагедија без катарзе

За разлику од грчких, данашња америчка трагедија нема катарзични ефекат, већ само потврђује да империјализам изнутра уништава државе које му прибегавају

Величина класичних грчких трагедија лежи у њиховом хуманизујућем ефекту на гледаоца или читаоца – у „катарзи“, у истанчавању или прочишћењу емоција, како је ефекте праве трагдије на ум први пут мефаторички објаснио Аристотел у Поетици.

Не знамо да ли је амерички председник Доналд Трамп икада читао грчке трагедије. Едип на Колону, драма коју је Софокле написао пред сам крај свог живота 406. године пре Христа могла би да послужи као добар почетак за објашњење савременог значаја грчке трагедије.

Она говори о мучној судбини Едипа, краља Тебе, који је себе ослепео и отишао у изгнанство, очајавајући поводом свог извитопереног идентитета након открића да је несвесно убио сопственог оца – бившег краља Лаја – и оженио сопствену мајку, Јокасту, удовицу Лаја.

ПАРАЛЕЛНИ УНИВЕРЗУМИ
Нема назнака да трагедија која је обузела Сједињене Државе има било какав катарзични ефекат на политичке елите ове земље. Ово свакако није „крај историје“ за америчке стратеге. Напротив, у чланку који је прошлог петка објавио Волстрит џорнал под насловом „Пандемија коронавируса ће заувек изменити светски поредак“, Хенри Кисинџер се поново позвао на изузетност Америке, коронавирус је препознао као претњу за светски поредак, а Трампа је подстакао да заштити систем по сваку цену, макар то захтевало и покретање Маршаловог плана за уједињење и окупљање савезника у циљу „одбране принципа либералног светског поретка“.

Кисинџер се грчевито држи за развалине пропалог система код куће и одбија да дигне руке од лука нестабилности који се протеже од Северне Африке, кроз Блиски исток, до Централне Азије, а који је настао као последица америчких стратегија под максимом „изузетности“. Дефинитивно нема катарзе за Кисинџера.

Међутим, „сценарио државе трећег света“ – како га је неко назвао, одиграва се управо пред нашим очима у Америци и немогуће је да га Кисинџер није свестан. У моменту слабости прошле недеље, чак је и Трамп признао: „Видео сам ствари које нисам видео никада пре. У ствари, видео сам их, али само на телевизији, у далеким местима, никада у својој земљи“.

Корен ове трагедије може се наћи у америчкој хегемонији замаскираној у „изузетност“, која је упркос деколонизацији била фокусирана на империјалистичку експлоатацију ресурса у гигантским размерама и трансфер богатства из онога што се називало трећим светом ка Волстриту. Стога је америчка хегемонија захтевала војни буџет већи од војних буџета наредних седам земаља заједно.

Медицински радници у њујоршкој болници у кесама за ђубре услед недостатка адекватне опреме за рад у условима пандемије, март 2020. (Фото: New York Post/Criselle Cruz Bermas)

Америчка војна хегемонија одсликава се кроз 800 база у преко 70 држава, што далеко превазилази било коју империју у историји човечанства. То је глобални војни и безбедносни апарат организован у регионалне команде које асоцирају на „проконзуле Римског царства и гувернер-генерале Британске империје“. То је апарат изграђен са намером да овековечи хегемонију.

С друге стране, овај апарат припада потпуно паралелном универзуму од оног у којем већина Американаца свакодневно живи. Потпуни колапс америчког здравственог система требало је да изазове дебате о буџетским приоритетима у САД. Али то се није догодило. Необуздани капитализам је онеспособио здравствену индустрију Америке. Како су болнице и фармацеутске компаније оријентисане ка профиту, индустрија здравства је подешена тако да стиче профит. Сувишни капацитети подривају профите, па масовни капацитети не постоје.

АУТОДЕСТРУКТИВНОСТ ИМПЕРИЈАЛИЗМА
Међутим, како то Кисинџеров чланак показује, ништа од овога не мучи савест елита које одбијају да повежу америчку моћ са домаћом политиком. Оне су и даље у модусу порицања поводом експлозивне конфронтације вируса COVID-19 са америчком изузетношћу, иако су прогнозе да би стопа незапослености у САД могла да достигне 32 одсто, као и да милиони људи неће изгубити само посао, него и здравствено осигурање.

Иронија је што дивљање COVID-a кроз Америку представља пикник у поређењу са холокаустом који је америчка изузетност направила у Месопотамији. Независна америчка истраживања дошла су до катастрофалних процена о 2.4 милиона мртвих Ирачана од инвазије из 2003. године. То је трагедија огромних размера ако се има у виду да је сваки убијени некоме био вољена особа – мајка, отац, муж, жена, син, ћерка…

Још горе је што ни овде нема катарзе. Чак и усред пандемије код куће, америчка изузетност наставља да „послује“ у Ираку, очајнички се надајући монтирању послушничког режима у Багдаду, који неће инсистирати на повлачењу америчких трупа.

У завршној сцени Софоклове епске драме, Едип се појављује на позорници како би објаснио свој ужасавајући чин самоослепљења Јокастиним чиодама. Он у агонији објашњава како је ископао сопствене очи јер није могао поново да гледа на вољене које је оскрнавио, нарочито на своје ћерке Исмену и Антигону, које је добио из односа са сопственом мајком.

Беда и ужас које изазива Едипов трагични пад доноси катарзу. Хоће ли COVID-19 имати катарзичан ефекат на кормиларе америчког империјализма? Требало би.

Извођење представе Едип на Колону по мотивима истоимене Софоклеове трагедије

У свом чувеном есеју из 1955. – „Дискурс о колонијализму“ – француски песник и афрокарипски политичар Еме Сезар написао је да расистичка и ксенофобна оправдања колонијализма – мотивисаност капиталистичким жељама на крају резултују моралном и културном деградацијом нације колонизатора.

Империјализам је на крају штетан чак и за цивилизације које му прибегавају, и то на начин који разара унутрашње ткиво. Пустошење Њујорка од стране COVID-19 у овом смислу је дубоко симболично.

 

Превод: Владан Мирковић/Нови Стандард

 

Извор Indianpunchline.com