Д. Анђелковић: Косовски „компромис“ и коронавирус

Ако се Запад и у доба короне бави нама, нећемо ваљда ми због ње да заборавимо сопствене националне интересе и пристанемо на размену територија?

Ових дана – док су грађани водећих западних земаља заокупљени коронавирусом и мало другог их занима – тамошњи релевантни медији посветили су пажњу косовском питању. Односи Београда и Приштина нашли су се међу малобројним спољнополитичким темама које су понуђене, пре свега, америчкој и британској јавности.

Акценат је стављен на то да је Трампова администрација – пошто је увидела да је до председничких избора немогуће постићи било какав помак на пољу решавања израелско-палестинског конфликта – одлучила да се енергично позабави развезивањем „косовског чвора“. Намера је да тако покаже своје капацитете да успешно делује на међународном плану.

Као могуће решење до кога би офанзива САД довела, спомиње се размена територија. Њу би, уз асистенцију Беле куће, како се истиче, требало да реализује актуелна власт у Београду са „колегама“ у Приштини. Недавна интервенција Вашингтона на Косову како би дошло до промене тамошње владе, очито је у функцији инсталирања политичких структура које би на албанској страни показале кооперативност.

Када се ради о српском естаблишменту, изгледа да Американци сматрају да је ту све у реду; да су они који ту одлучују спремност на „компромис“. Ако је стварно тако – а надам се да није – то ме веома забрињава. Јер, судећи по ономе што нам је ових дана поново поручено преко западних медија, не ради се чак ни о подели Косова и Метохије (што је такође питање да ли је прихватљиво), већ о уступању дела централне Србије Приштини како би нама био враћен део наше узурпиране јужне покрајине.

Не ради се ту само о понижавајућој понуди да трампимо своје за своје. У питању је много више: стављање на „добош“ целе Србије. Косово је посебан случај, тј. територија која је услед НАТО агресије стављена под међународну управу. За нас је то, реално гледано, окупирана територија. То не значи да треба да је се одрекнемо, али свакако статус Гњилана није исти као што га има Прешево.

Југозападни крајеве централне Србије у којима живе и Албанци, ни на који начин нису изузети испод јурисдикције Београда. Ако бисмо сами пристали да се то деси, направили бисмо преседан. Србија би, уз пристанак оних који су дужни да бране њен интегритет, била стављена на тезгу. Тако би сепаратистички захтеви према њој били интензивирани. А и без тога чујемо накарадне идеје да су Рашка област (Санџак) и Република Српска исто, те да ће судбина друге дефинисати будућност прве.

После евентуалног пристанка на размену територија, Београд би долио цистерну уља на ту ватру! То је недопустиво и стога се надам да ће из нашег политичког и медијског простора нестати сваки помен размене територија између Београда и Приштине. Тиме призивамо несрећу, односно шаљемо поруку да је нешто озбиљно труло у држави Србији. Није ваљда стварно тако? То питање и могуће одговоре српска патриотска јавност мора да има на уму. Ако се Запад и у доба короне бави нама, нећемо ваљда ми због ње да заборавимо сопствене националне интересе?

 

Аутор Драгомир Анђелковић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Вечерње новости, 13. април 2020.