Kraljevsko dostojanstvo

O poreklu ideje o božanskoj prirodi kralja i simbolizmu kraljevskog dostojanstva iz knjige „Pobuna protiv modernog sveta” italijanskog filozofa Julijusa Evole

Svaki tradicionalni oblik civilizacije karakterišu bića koja urođenom ili stečenom nadmoćnošću u odnosu na obične ljudske uslove, a u okviru vremenskog poretka, otelovljuju živo i delatno prisustvo izvesne sile koja dolazi „odozgo”. Takav je po unutrašnjem smislu svoje etimologije i prvobitnoj vrednosti svoje funkcije pontifex[1], onaj „ko pravi mostove”, ili „puteve” (pons[2] je u starini značio put) između prirodnog i natprirodnog. Pored toga, pontifex se tradicionalno izjednačavao s rex.[3] „U skladu sa običajima naših predaka kralj je istovremeno bio pontifex i sveštenik”, a zapisao je Servije,[4] dok je jedna od zapovesti nordijske tradicije glasila: „Ko je poglavar, neka nam bude most”.[5] Tako su pravi vladari postojano ovaploćivali život „s one strane života”.

Da li samo zbog njihove jednostavne prisutnosti, da li zbog njihovog „prvosvešteničkog” posredovanja ili zbog snage obreda koji su postali delotvorni zahvaljujući njihovoj moći i moći institucija čije su središte oni predstavljali, tek duhovni uticaji su se širili u svetu ljudi kalemeći se na njihove misli, namere i dela, postajući brana mračnim silama i nižoj prirodi, uređujući složen život koje je mogao da posluži kao moguća osnova za prosvetljenja i duhovna ostvarenja i, konačno, pospešujući opšte uslove napretka, „zdravlja” i „sreće”.

METAFIZIČKI KARAKTER
Osnova vlasti i prava kraljeva i poglavara u svetu Predanja, ono zbog čega su im se pokoravali, zbog čega su od njih strahovali ili ih obožavali, bilo je, u stvari, to njihovo transcendentno, a ne samo ljudsko svojstvo. Ono je shvaćeno kao moćna i zastrašujuća stvarnost, a ne kao isprazan vid izražavanja. Ukoliko se više prepoznavao ontološki poredak onoga što prethodi i nadilazi vidljivo i vremensko, ukoliko se više takvim bićima priznavalo prirodno i apsolutno vladarsko pravo.

Za razliku od kasnijih i dekadentnijih vremena, u tradicionalnim civilizacijama ne postoji političko shvatanje najviše vlasti niti misao da njenu osnovu čine samo sila i nasilje, odnosno naturalističke i svetovne osobine poput inteligencije, mudrosti, umetnosti, fizičke hrabrosti i neznatne brige za kolektivnu dobrobit. Ta osnova je, naprotiv, oduvek imala metafizički karakter. Tradiciji je tako u potpunosti strana misao da poglavaru daju vlast oni kojima on vlada, da njegova vlast predstavlja izraz kolektiviteta i da podleže njegovom kažnjavanju. Zevs je taj koji kraljevima daruje božansko poreklo, θέμιστες, gde se θέμις, kao zakon „odozgo” razlikuje od onoga što će kasnije biti νόμος, politički zakon zajednice.[6]

Tako se u korenu svake ovozemaljske sile nalazio duhovni uticaj, bezmalo kao „božanska priroda u ljudskom obliku”.[7] U egipatskom kralju videlo se ovaploćenje boga Ra ili Horusa. Kraljevi Albe i Rima oličavali su Jupitera, oni asirski – Baala; oni persijski – Boga svetlosti; nordijsko-germanski kneževi bili su istog roda kao Tijuz, Odin i Aseni; grčki kraljevi iz dorsko-ahajskog perioda nazivali su se διοτρεφέες ili διογενέες[8], što je ukazivalo na njihovo božansko poreklo. U preobilju mitskih i sakralnih predstava važiće princip po kojem je kraljevsko dostojanstvo određena „imanentna transcendencija”, to jest ona koja postoji i deluje u svetu. Već samim svojim „bićem” i svojim prisustvom, kralj – ne-čovek, sveto biće – predstavlja središte, vrhunac.

Statua cara Svetog rimskog carstva Karla IV u Pragu (Foto: prague.today)
Statua cara Svetog rimskog carstva Karla IV u Pragu (Foto: prague.today)

Istovremeno, u njemu se sadrži snaga koja čini delotvornim ritualne radnje koje on može izvršiti, u čemu se prepoznavala ovozemaljska strana pravog „regere[9] i natprirodna potpora celokupnog života u okviru sveta Predanja.[10] Otud su se kraljevsko dostojanstvo i vladavina priznavali prirodnim putem. Izuzev uzgredno, kralj nije imao potrebu za materijalnom moći. Kraljevska moć nametala se, prvenstveno i neodoljivo kroz duh. „Sjajno je dostojanstvo boga na zemlji”, rečeno je u indoarijskom tekstu[11], „ali preteško za slabe da ga dosegnu. Dostojan da postane kralj samo je onaj ko ima dušu”. Kao „sledbenik reda onih koji su bogovi među ljudima”, javlja se vladar.[12]

Kraljevsko dostojanstvo često se u Predanju dovodi u vezu sa solarnim simbolizmom. U kralju su se prepoznavale „slava” i „pobeda” svojstvene suncu i svetlosti, simbolima najviše prirode koji svakog jutra trijumfuju nad tminom. „Svakog dana rađa se kao kralj živih na Horusovom prestolu poput svog oca Ra (sunca)” – „Odlučio sam da se uzdigneš kao kralj Juga i Severa u Horusovom boravištu, poput sunca, večno”, upravo glase reči iz drevnog egipatskog kraljevskog predanja.[13] A pandan su im one persijske reči koje kažu da se kralj smatra „samim božanskim rodom”: „Ima sâm Mitrin presto, rađa se sa suncem”[14] i naziva se particeps siderum, „Gospodar mira, zdravlja ljudi, večni čovek, pobednik koji se rađa sa suncem”.[15] Dok je izraz prilikom posvećivanja kralja glasio: „Ti si moć, snaga si pobede besmrtan si… Od zlata sačinjen sa svetlosnom zorom zajedno izničete ti, Indra i sunce”,[16] sa osvrtom na Rohitu „osvajačku silu” koja oličava sunce i božanski oganj (Agni), u indoevropskom predanju se kaže: „Napredujući, on (Agni) je stvorio na ovom svetu kraljevsko dostojanstvo. Tebi je to dostojanstvo doneo, rasterao je tvoje neprijatelje.”[17]

U drevnim rimskim predstavama bog Sol predaje caru kuglu, znamenje univerzalne vlasti; a na solarnost se pozivaju i reči kojima se opisuje postojanost Rimskog carstva: sol dominus romani imperii.[18] Poslednje rimsko ispovedanje vere bilo je „solarno”, jer je poslednji predstavnik rimske tradicije, Julijan Imperator, svoju dinastiju, svoje rođenje i kraljevsko dostojanstvo pripisao upravo solarnosti kao zračećoj duhovnoj snazi „nadsveta”.[19] Odraz tog solarnog simbola održao se sve do gibelinskih cesara – a u vezi s Fridrihom II Hoenštaufenom[20] još se moglo govoriti o izvesnom deitas solis.[21]

Dakle, ta solarna „slava” ili „pobeda” u vezi sa kraljevskim dostojanstvom nije se svodila na običan simbol, nego je bila metafizička stvarnost i poistovećivala se s izvesnom ne-ljudskom dejstvenom silom za koju se, kao takvu, smatralo da je poseduje kralj. Jedan od najkarakterističnijih simboličnih izraza ove ideje nalazi se u mazdaizmu: u njemu hvarenô (noviji izrazi: hvorra ili farr) – „slava” koju poseduje kralj – predstavlja natprirodnu vatru svojstvenu nebeskim, ali prvenstveno solarnim bićima, koja kralja čini delom besmrtnosti i potvrđuje ga pobedom.[22] Tu pobedu – kao što ćemo videti – treba shvatiti tako što se dva smisla, jedan mistički, a drugi vojnički (materijalni) ne isključuju nego se, štaviše, naizmenično dopunjuju.[23]

Među neiranskim narodima, izraz hvarenô kasnije se pobrkao s „fortunom”, τύχη. U tom značenju on se ponovo javlja u rimskoj tradiciji u obliku „fortuna regia” koju su cezari ritualno prinosili jedan drugom i u kojoj se prepoznavalo aktivno, „trijumfalno” uzdizanje same „sudbine” koju je personifikovao grad – τύχη πόλεως[24] – a koju je izražavao obred njihovog postavljenja. Rimski kraljevski atribut felix vezan je za isti kontekst, za raspolaganje ekstranormalnom virtus[25]. U vedskoj tradiciji javlja se ekvivalentan pojam agni-vaišvanara (agni-vaishvânara), a njime se utražava duhovni oganj koji predvodi kraljeve osvajače do pobede.

Prikaz rimskog Koloseuma (Foto: romanjews.com)
Prikaz rimskog Koloseuma (Foto: romanjews.com)

U starom Egiptu kralj se nazivao ne samo Horus, nego i „Horus borac” (Hor âbâ), čime se isticalo obeležje pobede ili slave solarnog principa u vladaru; vladar je u Egiptu bio ne samo božanskog porekla, nego je bio i „sazdan” po božanskom obličju, a zatim je periodično potvrđivan obredima koji su dočaravali upravo pobedu solarnog boga Horusa nad Tifonom-Setom, demonom donjeg sveta.[26] Tim obredima pripisivana je moć da prizivaju „silu” i „život” koji su natprirodno „obavijali” kraljevo biće.[27] Ali hijeroglif uas (koji označava „snagu”) zapravo je skiptar kojeg nose bogovi i kraljevi, a taj hijeroglif u najstarijim tekstovima zamenjuje drugi skiptar prelomljenog oblika, u čemu se može prepoznati cik-cak linija munje. Tako se kraljevska „moć” javlja kao izraz nebeske gromovne moći, a sjedinjeni znakovi „život-moć”, ânsbûs, obrazuju reč koja znači „ognjeno mleko” kojim se hrane besmrtnici; ta reč opet ima veze sa uraeus, božanskim ognjem – čas životvornim, čas zastrašujuće razornim – čiji zmijoliki simbol opasuje glavu egipatskog kralja.

BOŽANSKO SVOJSTVO
Prema tome, u ovoj tradicionalnoj predstavi različiti elementi stiču se u samo jednu misao o nezemaljskoj sili ili fluidu – sa – koja posvećuje kralja i svedoči o njegovoj solarno-pobedničkoj prirodi i koja se s jednog kralja „baca” na drugog – sotpu – određujući neprekinut i „zlatan” lanac božanskog roda legitimno određenog za regere.[28] Nije naodmet istaći da „slava” igra ulogu i u samom hrišćanstvu kao božansko svojstvo i da se, po mističkoj teologiji, božanska vizija stiče u „slavi”. Hrišćanska ikonografija obično prikazuje „slavu” kao oreol oko glave koji očito reprodukuje smisao egipatskog uraeus i zrakaste krune persijsko-rimskog solarnog kraljevstva.

Prema dalekoistočnom predanju, kralj kao „sin neba” – tianzi, to jest onaj ko nije rođen poput običnih smrtnika – ima „nebeski mandat” – tianming,[29] što takođe implicira misao o kraljevskoj natprirodnoj sili. Postupanje te sile „s neba” je, po rečima Lao Cea, delovanje-bez-delovanja (wei-wuwei), odnosno nematerijalno delovanje čistim prisustvom.[30] Ono je nevidljivo kao vetar, a ipak je neizbežno poput prirodnih sila. Snage običnih ljudi – kaže Konfucije – pod njim se povijaju poput vlasi trave koje se savijaju pod vetrom.[31] U vezi sa delovanjem-bez-delovanja u jednom spisu čitamo: „Muškarci vladarski savršeni, širinom i dubinom svoje vrline slični su zemlji; visinom i sjajem slični su nebu; obimom i trajanjem slični su bezgraničnom prostoru i vremenu. Onaj ko je u tom uzvišenom savršenstvu ne pokazuje se, a ipak se, kao zemlja, otkriva svojim blagodatima: ne pokreće se, a uprkos tome, poput neba vrši brojne preobražaje; ne deluje, a uprkos tome, kao prostor i vreme, svoja dela vrši savršeno”. Ali samo je takav čovek „dostojan da ima neograničenu vlast i da naređuje ljudima”.[32]

Učvršćen u takvoj moći ili „vrlini” vladar (wang) je u drevnoj Kini imao funkciju središta, treće sile između neba i zemlje. Smatralo se da su od njegovog ponašanja tajno zavisili uspesi ili neuspesi kraljevine i moralna svojstva naroda („vrlina” vezana za vladarevo „biće”, a ne za njegovo „delanje”, bilo je ono što je pozitivno ili negativno uticalo na njegov narod).[33] Zato je ova funkcija središta pretpostavljala vladara kao „trijumfalni” unutrašnji način postojanja, o kojem je bilo reči; u tom smislu značenje poznatog iskaza „nepromenjivost u sredini” moglo bi da se poveže sa učenjem  da se „u nepromenjivosti središta ispoljava vrlina neba”.[34] Kada se taj princip primenio, više ništa nije moglo da poremeti urođeni tok ljudskih i državnih poslova.[35]

Opštije posmatrano, misao da je kralju ili poglavaru prva i suštinska funkcija da obavlja ritualne i žrtvene radnje koje su činile težište života u tradicionalnom svetu susreće se u širokom krugu tradicionalnih civilizacija – od prekolumbijskog Perua i Dalekog istoka pa sve do grčkih i rimskih gradova – potvrđujući već pomenutu neodvojivost kraljevskog zvanja od svešteničkog i pontifikatskog zvanja. „Kraljevi”, kaže Aristotel,[36] „vrše to svoje zvanje tako što postaju sveštenici zajedničkog kulta”. Prvenstvena dužnost spartanskih kraljeva bila je prinošenje žrtve, a to isto moglo bi se reći za prve rimske vladare, pa često i za one iz carskog perioda. Obdaren nezemaljskom silom, ukorenjen u „više-nego-životu”, kralj se prirodno javljao kao neko ko moć rituala može učiniti veoma delotvornom i otvoriti puteve ka višem svetu.

Statua Leonide, legendarnog kralja Sparte (Foto: tripadvisor.com)
Statua Leonide, legendarnog kralja Sparte (Foto: tripadvisor.com)

Usled toga u onim oblicima tradicije gde se izdiže sveštenička kasta kralj po svom prvobitnom dostojanstvu i ulozi pripada kasti i postaje njen poglavar. Pored ranog Rima, na tu pojavu nailazimo i u starom Egiptu (da bi obredi bili delotvorni, faraon je svakodnevno vršio kult za kojeg se smatralo da obnavlja božanske snage u njemu), kao i u Iranu gde su, kako čitamo kod Firdusija i kako svedoči Ksenofont.[37] S druge strane, kod nekih naroda važio je običaj da se vođa ukloni i čak ubije u slučaju zle kobi ili nevolje, jer se činilo da ona znači smanjenje mistične snage „fortune” na osnovu koje se sticalo pravo na poglavarstvo.[38] Takav običaj, ma koliko bio izraz sujeverne degeneracije, pripada istom redu ideja.

U skandinavskim lozama, sve do gotskih vremena, mada je nesumnjivo važio princip svetosti kraljevstva (kralj se smatrao Asom i polubogom – semideos id est ansis – koji pobeđuje na osnovu snage svoje „fortune” – quorum quasi fortuna vincebat[39]), nepovoljan događaj nije toliko značio odsustvo mistične moći „fortune” u kralju koliko posledicu nečega što je on kao smrtni pojedinac sigurno počinio i što je objektivno paralisalo njegovu snagu.[40] Na primer, po predanju: kako mu je ponestalo osnovne arijske vrline (istinitosti) i kako ga je uprljala laž, tako je „slava” ta delotvorna mistična moć, napustila drevnog persijskog kralja Jimu.[41] Tokom franko-karolinškog srednjeg veka i u samom hrišćanstvu povremeno su sazivani biskupski koncili da ispitaju koje zastranjenje predstavnika svetovne, ali i svešteničke vlasti bi moglo da bude uzrok date nedaće. To su poslednji odjeci pomenute ideje.

SIMBOLIČKA VEZA
Dakle, vladar je bio dužan da očuva simboličko i solarno svojstvo invictus-a – sol invictus, ηλιος ανίκητος[42] – a samim tim i stanje središta, o čemu upravo govori dalekoistočna ideja o „nepromenjivosti u sredini”. U suprotnom bi sila, a s njom i funkcija, mogla da pređe na onoga ko dokaže da ume bolje da je obavlja. Već sada se može pomenuti jedan od slučajeva gde se u konceptu „pobede” sustiču različita značenja. Shvaćena u najdubljem smislu, u tom pogledu zanimljiva je drevna saga o kralju šume iz Nemija, čija je kraljevska i sveštenička titula prelazila na onoga ko je znao da ga iznenadi i ubije; poznato je da je Frejzer pokušao da tu sagu dovede u vezu s mnogim predanjima iz celog sveta.

U ovom slučaju, odmeravanje, kao fizička borba – čak i kada bi to bio slučaj – znači samo materijalističku transpoziciju nečega čemu se pridaje više značenje ili je u vezi sa opštom predstavom o „božijim sudovima”, o čemu ćemo govoriti kasnije. Što se tiče najdubljeg smisla legende o kralju-svešteniku iz Nemija, trebalo bi da podsetimo da po predanju, pravo da se odmerava s Rex Nemorensisom[43] imao samo „odbegli rob” (odnosno, u ezoteričnom smislu, biće oslobođeno stega niže prirode) koji je prethodno ubrao granu svetog hrasta. Taj hrast odgovara „Drvetu Sveta” koje u ostalim tradicijama predstavlja veoma čest simbol i označava prvobitne sile života, kao i sile pobede[44]: dakle, samo ono biće koje je uspelo da zadobije tu silu može težiti da Rex Nemorensis-u preotme njegovo kraljevsko dostojanstvo.

Što se tog dostojanstva tiče, poznato je da je hrast (kao i šuma čiji je rex bio kraljevski sveštenik iz Nemija) bio u vezi s Dijanom, a da je Dijana istovremeno bila „nesvesna” kralja šume. Velike azijske boginje života često su u drevnim mediteranskim tradicijama prikazivane kao sveto drveće. Počev od helenskog mita o Hesperidama pa sve do skandinavskog mita o boginji Idun i gojdejskog mita o Mag-Melu (Magh-Mell), središtu boginja sjajne lepote i „Drveta Pobede”. Lako je uočiti tradicionalnu simboličku vezu između drveća i žena, odnosno boginja i sila života, besmrtnosti ili znanja.

Tamme Lauri hrast, najstarije drvo u Estoniji (Foto: Wikimedia)
Tamme-Lauri, hrast i najstarije drvo u Estoniji (Foto: Wikimedia)

Prema tome, kroz simbole se javlja misao da je Rex Nemorensis zadobio kraljevsko dostojanstvo tako što je oženio ili stekao mističnu silu „života” (a to je transcendentno znanje i besmrtnost), oličenu u boginji ili Drvetu.[45] Saga o Nemiju stoga uključuje univerzalni simbol kojeg susrećemo u mnogim drugim tradicionalnim mitovima i legendama – naime simbol pobednika ili heroja kome kao takvom nasledno pripada određena žena ili boginja.[46] Ta žena ili boginja je u drugim predanjima slikovito predstavljena kao čuvarka plodova besmrtnosti (ženski likovi koji su u vezi sa simboličnim drvetom u mitovima o Herkulu, Jasonu, Gilgamešu, itd), ili pak neposredno kao oličenje okultne sile sveta, života i ne-ljudskog znanja ili, napokon, kao samo ovaploćenje principa kraljevske suverenosti (vitez ili nepoznati junak iz legende koji postaje kralj kada osvoji tajanstvenu princezu).[47]

U tom kontekstu mogu se tumačiti pojedina drevna predanja o ženskom poreklu kraljevske vlasti.[48] Tada je njihovo značenje upravo suprotno od ginekokratskog, o čemu će kasnije biti reči. Što se drveta tiče, valja istaći da se u pojedinim srednjovekovnim legendama ono dovodi u vezu sa idejom carstva; poslednji car pre smrti okačiće skiptar, krunu i plašt o „Suvo Drvo”, koje se obično nalazi u simboličkoj oblasti „sveštenika Johana”[49], upravo kao što Rolan na samrti veša o granu svoj nesalomljivi mač. Ovo je još jedno središte simboličkih sadržaja – Frejzer je ukazao na vezu između grane koju odbegli rob treba da otkine sa svetog hrasta iz Nemija da bi se mogao boriti s Kraljem Šume i grane koja omogućava Eneji da siđe živ u podzemni svet, odnosno da živ stupi u nevidljivo.

Jedan od darova koje je Fridrih II primio od tajanstvenog „sveštenika Johana” biće upravo prsten koji daje nevidljivom (to jest, koji prenosi u besmrtnost i nevidljivost; u grčkim predanjima nevidljivost junakâ često je sinonim za njihov prelazak u besmrtnu prirodu) i koji obezbeđuje pobedu,[50] baš kao što Sigfrid, obdaren istom simboličkom momći da postane nevidljiv, pokorava i uvodi u kraljevski brak božansku ženu Brunhildu u Nibelunzima (VI). Brunhilda se, poput Sigrdrife, u Sigrdîfumâl (4-6) pojavljuje da junacima koji je „bude” podari izreke mudrosti i pobede sadržane u runama.

Ostaci predanja u kojima se ponavljaju teme iz drevne sage o Kralju Šume, traju sve do kraja srednjeg veka, ako ne i duže, vezujući se uvek za drevnu misao da kraljevski legitimitet može da na specifičan i konkretan, rekli bismo gotovo „eksperimentalan” način ispolji znake svoje natprirodne prirode. Evo samo jednog primer: uoči Stogodišnjeg rata, Venecija traži od Filipa de Valoa (De Valois) da na jedan od sledećih načina pruži dokaze za svoje istinsko pravo da bude kralj. Prvi način – naime da Filip pobedi protivnika s kojim bi trebalo da se bori na turniru – podseća na Rex Nemorensis i mistični dokaz sadržan u svakoj pobedi.[51]

Što se ostalih načina tiče, u jednom spisu iz te epohe čitamo: „Ako je Filip de Valoa, kao što tvrdi, zaista kralj Francuske, neka to dokaže izlažući se gladnim lavovima, jer lavovi nikada ne bi ranili pravog kralja; ili neka izvrši čudo isceljenja bolesnih, kao što to običavaju da čine drugi pravi kraljevi. U slučaju neuspeha, smatraće se nedostojnim kraljevine.” Natprirodna sila koja se ogleda u pobedi i čudotvornoj moći, čak i u vremenima koja, kao u slučaju Filipa de Valoa, nisu više ona prvobitna vremena, neodvojivo je povezana sa idejom koja se kroz predanje stvarala o stvarnom i zakonitom pravu kralja na krunu.[52]

Albrije Žozef „Filip VI Valoa“
Albrije Žozef „Filip VI Valoa“ (Foto: wahooart.com)

Čak i ako se ne uzme u obzir činjenično podudaranje pojedinih ličnosti s principom i funkcijom, preostaje shvatanje da su „kraljeve toliko obožavali prvenstveno zbog božanske vrline i sile, koje su obdarile samo njih, a ne i druge ljude.”[53] Žozef de Mestr (Josef de Maistre) piše[54]: „Bog doslovce stvara kraljeve. On priprema kraljevske loze i čini da one sazru usred oblaka koji skriva njihovo poreklo. One se zatim pojavljuju ovenčane slavom i čašću; one se nameću – i to je najveći znak njihove legitimnosti. Ispada kao da one same od sebe napreduju, s jedne strane nenasilno, a s druge nenamerno. To je neka vrsta veličanstvenog mira koji se ne da lako iskazati. Rekao bih da je legitimna uzurpacija odgovarajući izraz (ako nije suviše drzak) koji opisuje ovu vrstu porekla koje bi vreme htelo što pre da posveti.”[55]

 

Tekst je preuzet iz knjige: Julijus Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Čačak-Beograd, Gradac, 2010.

 

Julijus Evola (1898-1974) bio je baron, italijanski filozof, pisac i slikar

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Lat.: prvosveštenik – prim. prev.

[2] Lat.: most – prim. prev.

[3] Lat.: kralj – prim. prev.

[4] Up. Servije (Servio), Ad Aeneidem, III, 268.

[5] U Mabinogionu

[6] Up. Handbuch der klassischen Altertumswissenschaft, Berlin, 1887, t. IV, str. 5-25

[7] Mânavadbarmashâtra (Manuovi zakoni), VII, 8; VII, 4-5.

[8] Grč.: od Zevsa odgajan ili od Zevsa rođen – prim. prev.

[9] Lat.: Vladati, upravljati, voditi – prim. prev.

[10] Nasuprot tome, ako bi u Grčkoj i Rimu kralj postao nedostojan svešteničke službe, zbog koje je i bio rex sacrorum, prvi i najviši izvršilac obreda za entitet čiji je politički poglavar istovremeno bio, on više nije mogao biti kralj. Up. N.D. Fustel de Coulanges, La Cité antique, Paris, 1900. str. 204.

[11] Nitisâra, IV, 4.

[12] Nitisâra, I, 63.

[13] A. Moret, Le rituel du culte divin en Egypte, Paris, 1902, str. 26-27, Du caractére religieux de la Royauté pharaonique, Paris, 1902, str. 11

[14] F. Cumont, Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystéres de Mithra, Bruxelles, 1894-1900, t. II, str. 27; up t. II str. 123 gde se ističe kako je ova simbolika prešla na rimske careve. I u Haldrji se za kralja upotrebljavao naziv „sunce zajedništva ljudi” (Up. G. Maspero, Historie ancienne des peuples de l`Orient classique, Paris, 1895, t.II str. 622).

[15] F. Spiegel, Eranische Alterumskunde, Leipzig, 1871, t.III, str. 608-609.

[16] A. Weber, Râjasûrya, nav. delo, str. 49.

[17] Atharva-Veda, XII, 1,4-5 (it. prev: Atharva-Veda, UTET, Torino, 1992).

[18] Saglio, Dictionaire des antiquités grecques et romaines, t. IV, str. 1384-1385.

[19] Julijan Imperator (Giuliano Imperatore) Helios, 131 b, up. sa 134 a-b,158 b-c.

[20] Up. E. Kantorowitz, Kaiser Friedrich II, Berlin, 1927, str. 629.

[21] Lat.: solarno božanstvo – prim. prev.

[22] Up. F. Spiegel, Eranische, nav. delo, t.II str. 42-44, t. III, str. 654 F.

[23] Za hvarenô, up. Yasbt, XIX svuda i 9: „Žrtvujmo zastrašujućoj kraljevskoj slavi – havaêm hvarenô – koju je stvorio Mazda, vrhovnoj osvajačkoj sili, uzvišenog dejstvovanja, za koju se vezuju zdravlje, znanje i sreća u razaranju moćnijem od bilo koje stvari.”

[24] Grč.: sreća gradova – prim. prev.

[25] Lat.: vrlina, muška savršenost – prim. prev.

[26] A. Moret, Du caractère, nav.delo, str. 21, 98, 232. Jedna od faza tih obreda bilo je „kruženje”, kao što Sunce kruži po nebu; duž kraljevog puta žrtvovala se neka tifonska životinja u cilju magijsko-ritualnog prizivanja Horusove pobede nad Tifonom-Setom.

[27] Up. A. Moret, Du caractère, nav. delo, str. 255, hijeroglifski tekst: „Obgrlio sam tvoju put životom i silom, strujanje je iza tebe za tvoj život, za tvoje zdravlje. Za tvoju snagu”, kojim se bog obraća kralju tokom posvećenja, str. 108-109: „Dođi u hram (svog) oca Amona-Ra da bi ti on kao kralju dveju zemalja dao večnost i da bi ti telo (obgrlio) životom i silom.”

[28] Up. A. Moret, Du caractère, nav.delo, str. 42-43, 45, 48, 293, 300.

[29] H. Maspéro, La Chine antique. Paris, 1925, pp. 144-145.

[30] Up. Tao-te ding, 37, up. sa73 gde su data svojstva „pobede bez borbe, uništenja bez naređivanja, privlačenja bez pozivanja, delovanja bez činjenja”.

[31] Lunyu, XII, 18, 19. O „vrlini” koju poseduje vladar up. i Zbongyong, XXXIII, 6,gde se kaže da su tajna delovanja „neba” krajnji stepen nematerijalnosti – „nemaju zvuka, ni mirisa”, fina su „kao najlakše perje”.

[32] Zbongyong, XXVI, 5-6, XXXI, 1.

[33] O savršenim ili transcendentnim ljudima u Zbongyong (XXII, 1; XXIII, 1), se kaže da oni mogu pomoći nebu i zemlji u preobražajima za održanje bića da bi ona dostigla svoj potpuni razvoj: otud oni i čine treću silu pored neba i zemlje.

[34] Up. Lunyu, VI, 27: „Nepromenjivost u sredini jeste ono što čini Vrlinu. Ljudi tu retko ostaju.”

[35] Up. A. Réville, La religion chinoise, Paris, 1899, 58-60, 137: „Kinezi su jasno razlikovali carsku funkciju od ličnosti cara. Funkcija je božanska i ona preobražava i obožuje ličnost koja je njome obdarena. Uspevši se na presto, car se odriče svog ličnog imena i traži da ga oslovljavaju carskom titulom koju on sam bira, ili mu je drugi biraju. On je pre element nego osoba, jedna od velikih sila prirode,kao sunce ili zvezda Severnjača. Nesreća, ili sama pobuna masa, označava da je „pojedinac izdao princip koji i dalje traje”: to je znak „neba” za opadanje vladara, ne kao takvog, već kao pojedinca.

[36] Aristotel, Politika VI, 5, II, up. III, 9.

[37] Ciropedia, VIII, r.26, VI, r.17.

[38] Up. J.G. Frazer, The Golden Bough (Zlatna grana, Beograd, 1977), t.II, str. 11 i dalje. Levi-Bril (L. Lévy-Bruhl, La mentaliteté primitive, Paris, 1925, s. 318-337, 351 /it. prevod La mentalità primitiva, Einaudi, Torino, 1961/) ukazuje na misao takozvanih primitivnih naroda, po kojoj „svaka nesreća mistično onesposobljuje”, u korelaciji s idejom da uzroci uspeha nikada nisu samo prirodni. U jednom višem obliku, za istu zamisao koja se odnosi na hvarenô ili mazdejsku „slavu”, up. F. Spiegel, Eranische, nav. delo, t.III, str. 598, 654.

[39] Jordanes, Historia gotorum, XIII, kod V. Goltera (W. Golther), Handbusch der germanischen Mytologie, Leipzig, 1895, str. 194, /it. prevod: Storia dei goti, TEA, 1991/)

[40] Up. M. Bloch, Les Rois thaumaturges, Strasbourg, 1924, str. 55-58.

[41] Yash, XIX, 34-35. Hvarenô se tri puta povlači, u vezi s trostrukim Jiminim dostojanstvom kao sveštenika, ratnika i „zemljoradnika”.

[42] Lat. grč.: nepobedivo sunce – prim. prev.

[43] Lat.: kralj šume iz Nemija – prim. prev.

[44] Drvo ashvattba iz hinduističke tradicije ima korenje u visinama, odnosno na nebu u nevidljivom (up. Kâthaka-Upanishad, VI, 1-2; Bhagavad-gitâ, XV,1-2). U prvom od ovih tekstova drvo, dovedeno u vezu s vitalnom silom (prâna) i s „munjom” upućuje između ostalog i na obeležja „sile” koju dočarava faraonski skiptar. Za njenu povezanost sa silom pobede up. Atharva-Veda (III,6,1-3,4), gde se ashvattha smatra saveznikom boga ratnika Indre, Vrtrinog (Vrtra) ubice, te se stoga priziva: „Ti koji ideš, kao bik neodoljivo pobeđujući, s tobom ili sa ashvattha, možemo da likujemo nad neprijateljem.”

[45] U egipatskoj tradiciji „ime” kralja ispisuju bogovi na svetom drvetu asbed, gde ono postaje „večno ustanovljeno” (up. A. Moret, Du caractère, nav.delo, str. 103). U persijskoj tradiciji postoji veza između Zaratustre, prototipa božanskog kralja Parsa, i nebeskog stabla presađenog na vrh planine (up. F. Spiegel, Eranische, nav. delo, t.I, str. 688). Za značenja saznanja, besmrtnosti i života vezanih za drvo i boginje, up. uopšteno E. Goblet d`Alviella, La Migrationdes Simboles, Paris, 1891, str. 151-206. Posebno, za persijsko drvo Gaokena koje daje besmrtnost, up. Bundahesh, XIX, 19; XLII, 14; LIX, 5. Na kraju,podsećamo na biljku iz herojskog ciklusa o Gilgamešu, o kojoj je rečeno: „Evo biljke koja gasi nepresušnu želju. Njeno ime je večna mladost.”

[46] Up. Frejzer, Zlatna grana I, str. 257-263.

[47] Up. Wolff-Windegg, Die Gekrönten, Stutgart, 1958, str. 114 i dalje. Za povezivanje božanske žene, drveta i svetog kraljevskog dostojanstva up. i izraze u Zohar-u (III, 50b, III, 50a, takođe i: II, 144b, 145a). Predanje rimske dinastije Julijus, koja vezuje svoje poreklo za Venus genitrix („roditeljicu”, prim.prev) i Venus victrix („pobednicu”, prim.prev), delimično navodi na ista razmišljanja. U japanskoj tradiciji, koja je nepromenjeno trajala do nedavno, poreklo carske moći vezivalo se za solarnu boginju – Amaterasu Omikami – a središnji momenat ceremonije preuzimanja vlasti – dajo-sai – bio je kontakt koji vladar uspostavlja s njom preko „prinošenja nove hrane”.

[48] Na primer, u drevnoj Indiji se suština kraljevskog dostojanstva sažimala, u svom sjaju, u liku božanske ili polubožanske žene – Šri (Shri), Lakšmi (Lakshimi), Padma (Padmâ), itd. – koja odabira ili „grli”kralja postavši njegova nevesta, pored njegovih ljudskih nevesti. Up. The Cultural Heritage of India, Calcuta, b.d., t.III str. 252 i dalje.

[49] Up. A. Graf, Roma nelle memorie e nelle immaginazioni del Medioevo, Paravia, Torino, 1883, t.V, str. 488 /ed. anastatica Forni, Bologna, s.d.; Oscar Mondadori, Milano, 1989 / Evola, Il mistero del Graal (1937), Edizioni Mediterranee, Roma, 1996.

[50] Up. A. Graf, Roma, nav. delo, t.II, str. 467.

[51] Kasnije ćemo objasniti koncept koji se ovde – uopštenije, kao u „oprobavanju oružja” uobičajenom u srednjevekovnom viteštvu – javlja samo u materijalizovanom obliku. Tradicionalno, pobednik ne bi mogao biti onaj u kome se nebi ovaploćivala ne-ljudska energija – a u njemu bi se ovaplotila ne-ljudska energija ukoliko bi postao pobednik: u njemu se susreću dva momenta jedinstvenog čina, „silazak” sa „uzlaskom”.

[52] Up. M. Bloch, Les Rois thaumaturges, nav. delo str. 16. Čarobnjačku moće potvrdilo je predanje i za rimske imperatore Hadrijana i Vespazijana (Tacit, Historiae, IV, 81, Svetonije, Vespasianus, VII). Kod Karolinga postoji trag ideje da spasiteljska sila gotovo materijalno prožima čak i kraljevske odežde; zatim se, počevši od Roberta Pobožnog na francuske kraljeve, i od Edvarda Ispovednika na one engleske, sve do epoha revolucija putem dinastija prenosi čarobnjačka moć, u početku raširena za izlečenje svake bolesti, zatim sužena na samo neke od njih, pokazujući se u hiljadama slučajeva, toliko da, po rečima Pjera Matjea (Mathieu), izgleda kao „jedino trajno čudo u hrišćanskoj religiji” (up. M. Bloch, Les Rois, nav. delo svuda i str.33, 40, 410. Još je Kornelije Agripa (De Occulta Philosophia, III, 35) o tome pisao: „Stoga su kraljevi i prvosveštenici, ukoliko su bili pravedni, predstavljali božanstvo na zemlji i raspolagali njegovom moći. Tako su dodirom isceljivali nemoćne od bolesti”.

[53] C. d`Albon, De la Majesté royale, Lyon, 1575, str. 29.

[54] J. de Maistre, Essai sur le principe générateurdes constitutions politiques, Lyon, 1833, str. XII-XIII.

[55] U persijskoj tradiciji takođe se smatralo da se, pre ili kasnije, priroda kraljevskog bića mora neizbežno potvrditi (up. F. Spiegel, Eranische, nav. delo, t.III, str. 599). U De Mestrovom odlomku ponovo se pojavljuje mistični koncept pobede u kojem je „nametanje” dato kao „najveći znak legitimiteta” kraljeva.

 

Naslovna fotografija: The State Hermitage Museum

 

Izvor Novi Standard