Краљевско достојанство

О пореклу идеје о божанској природи краља и симболизму краљевског достојанства из књиге „Побуна против модерног света” италијанског филозофа Јулијуса Еволе

Сваки традиционални облик цивилизације карактеришу бића која урођеном или стеченом надмоћношћу у односу на обичне људске услове, а у оквиру временског поретка, отеловљују живо и делатно присуство извесне силе која долази „одозго”. Такав је по унутрашњем смислу своје етимологије и првобитној вредности своје функције pontifex[1], онај „ко прави мостове”, или „путеве” (pons[2] је у старини значио пут) између природног и натприродног. Поред тога, pontifex се традиционално изједначавао с rex.[3] „У складу са обичајима наших предака краљ је истовремено био pontifex и свештеник”, а записао је Сервије,[4] док је једна од заповести нордијске традиције гласила: „Ко је поглавар, нека нам буде мост”.[5] Тако су прави владари постојано оваплоћивали живот „с оне стране живота”.

Да ли само због њихове једноставне присутности, да ли због њиховог „првосвештеничког” посредовања или због снаге обреда који су постали делотворни захваљујући њиховој моћи и моћи институција чије су средиште они представљали, тек духовни утицаји су се ширили у свету људи калемећи се на њихове мисли, намере и дела, постајући брана мрачним силама и нижој природи, уређујући сложен живот које је могао да послужи као могућа основа за просветљења и духовна остварења и, коначно, поспешујући опште услове напретка, „здравља” и „среће”.

МЕТАФИЗИЧКИ КАРАКТЕР
Основа власти и права краљева и поглавара у свету Предања, оно због чега су им се покоравали, због чега су од њих страховали или их обожавали, било је, у ствари, то њихово трансцендентно, а не само људско својство. Оно је схваћено као моћна и застрашујућа стварност, а не као испразан вид изражавања. Уколико се више препознавао онтолошки поредак онога што претходи и надилази видљиво и временско, уколико се више таквим бићима признавало природно и апсолутно владарско право.

За разлику од каснијих и декадентнијих времена, у традиционалним цивилизацијама не постоји политичко схватање највише власти нити мисао да њену основу чине само сила и насиље, односно натуралистичке и световне особине попут интелигенције, мудрости, уметности, физичке храбрости и незнатне бриге за колективну добробит. Та основа је, напротив, одувек имала метафизички карактер. Традицији је тако у потпуности страна мисао да поглавару дају власт они којима он влада, да његова власт представља израз колективитета и да подлеже његовом кажњавању. Зевс је тај који краљевима дарује божанско порекло, θέμιστες, где се θέμις, као закон „одозго” разликује од онога што ће касније бити νόμος, политички закон заједнице.[6]

Тако се у корену сваке овоземаљске силе налазио духовни утицај, безмало као „божанска природа у људском облику”.[7] У египатском краљу видело се оваплоћење бога Ра или Хоруса. Краљеви Албе и Рима оличавали су Јупитера, они асирски – Баала; они персијски – Бога светлости; нордијско-германски кнежеви били су истог рода као Тијуз, Один и Асени; грчки краљеви из дорско-ахајског периода називали су се διοτρεφέες или διογενέες[8], што је указивало на њихово божанско порекло. У преобиљу митских и сакралних представа важиће принцип по којем је краљевско достојанство одређена „иманентна трансценденција”, то јест она која постоји и делује у свету. Већ самим својим „бићем” и својим присуством, краљ – не-човек, свето биће – представља средиште, врхунац.

Статуа цара Светог римског царства Карла IV у Прагу (Фото: prague.today)
Статуа цара Светог римског царства Карла IV у Прагу (Фото: prague.today)

Истовремено, у њему се садржи снага која чини делотворним ритуалне радње које он може извршити, у чему се препознавала овоземаљска страна правог „regere[9] и натприродна потпора целокупног живота у оквиру света Предања.[10] Отуд су се краљевско достојанство и владавина признавали природним путем. Изузев узгредно, краљ није имао потребу за материјалном моћи. Краљевска моћ наметала се, првенствено и неодољиво кроз дух. „Сјајно је достојанство бога на земљи”, речено је у индоаријском тексту[11], „али претешко за слабе да га досегну. Достојан да постане краљ само је онај ко има душу”. Као „следбеник реда оних који су богови међу људима”, јавља се владар.[12]

Краљевско достојанство често се у Предању доводи у везу са соларним симболизмом. У краљу су се препознавале „слава” и „победа” својствене сунцу и светлости, симболима највише природе који сваког јутра тријумфују над тмином. „Сваког дана рађа се као краљ живих на Хорусовом престолу попут свог оца Ра (сунца)” – „Одлучио сам да се уздигнеш као краљ Југа и Севера у Хорусовом боравишту, попут сунца, вечно”, управо гласе речи из древног египатског краљевског предања.[13] А пандан су им оне персијске речи које кажу да се краљ сматра „самим божанским родом”: „Има сâм Митрин престо, рађа се са сунцем”[14] и назива се particeps siderum, „Господар мира, здравља људи, вечни човек, победник који се рађа са сунцем”.[15] Док је израз приликом посвећивања краља гласио: „Ти си моћ, снага си победе бесмртан си… Од злата сачињен са светлосном зором заједно изничете ти, Индра и сунце”,[16] са освртом на Рохиту „освајачку силу” која оличава сунце и божански огањ (Агни), у индоевропском предању се каже: „Напредујући, он (Агни) је створио на овом свету краљевско достојанство. Теби је то достојанство донео, растерао је твоје непријатеље.”[17]

У древним римским представама бог Сол предаје цару куглу, знамење универзалне власти; а на соларност се позивају и речи којима се описује постојаност Римског царства: sol dominus romani imperii.[18] Последње римско исповедање вере било је „соларно”, јер је последњи представник римске традиције, Јулијан Император, своју династију, своје рођење и краљевско достојанство приписао управо соларности као зрачећој духовној снази „надсвета”.[19] Одраз тог соларног симбола одржао се све до гибелинских цесара – а у вези с Фридрихом II Хоенштауфеном[20] још се могло говорити о извесном deitas solis.[21]

Дакле, та соларна „слава” или „победа” у вези са краљевским достојанством није се сводила на обичан симбол, него је била метафизичка стварност и поистовећивала се с извесном не-људском дејственом силом за коју се, као такву, сматрало да је поседује краљ. Један од најкарактеристичнијих симболичних израза ове идеје налази се у маздаизму: у њему hvarenô (новији изрази: hvorra или farr) – „слава” коју поседује краљ – представља натприродну ватру својствену небеским, али првенствено соларним бићима, која краља чини делом бесмртности и потврђује га победом.[22] Ту победу – као што ћемо видети – треба схватити тако што се два смисла, један мистички, а други војнички (материјални) не искључују него се, штавише, наизменично допуњују.[23]

Међу неиранским народима, израз hvarenô касније се побркао с „fortunom”, τύχη. У том значењу он се поново јавља у римској традицији у облику „fortuna regia” коју су цезари ритуално приносили један другом и у којој се препознавало активно, „тријумфално” уздизање саме „судбине” коју је персонификовао град – τύχη πόλεως[24] – а коју је изражавао обред њиховог постављења. Римски краљевски атрибут felix везан је за исти контекст, за располагање екстранормалном virtus[25]. У ведској традицији јавља се еквивалентан појам agni-vaišvanara (agni-vaishvânara), а њиме се утражава духовни огањ који предводи краљеве освајаче до победе.

Приказ римског Колосеума (Фото: romanjews.com)
Приказ римског Колосеума (Фото: romanjews.com)

У старом Египту краљ се називао не само Хорус, него и „Хорус борац” (Hor âbâ), чиме се истицало обележје победе или славе соларног принципа у владару; владар је у Египту био не само божанског порекла, него је био и „саздан” по божанском обличју, а затим је периодично потврђиван обредима који су дочаравали управо победу соларног бога Хоруса над Тифоном-Сетом, демоном доњег света.[26] Тим обредима приписивана је моћ да призивају „силу” и „живот” који су натприродно „обавијали” краљево биће.[27] Али хијероглиф uas (који означава „снагу”) заправо је скиптар којег носе богови и краљеви, а тај хијероглиф у најстаријим текстовима замењује други скиптар преломљеног облика, у чему се може препознати цик-цак линија муње. Тако се краљевска „моћ” јавља као израз небеске громовне моћи, а сједињени знакови „живот-моћ”, ânsbûs, образују реч која значи „огњено млеко” којим се хране бесмртници; та реч опет има везе са uraeus, божанским огњем – час животворним, час застрашујуће разорним – чији змијолики симбол опасује главу египатског краља.

БОЖАНСКО СВОЈСТВО
Према томе, у овој традиционалној представи различити елементи стичу се у само једну мисао о неземаљској сили или флуиду – sa – која посвећује краља и сведочи о његовој соларно-победничкој природи и која се с једног краља „баца” на другог – sotpu – одређујући непрекинут и „златан” ланац божанског рода легитимно одређеног за regere.[28] Није наодмет истаћи да „слава” игра улогу и у самом хришћанству као божанско својство и да се, по мистичкој теологији, божанска визија стиче у „слави”. Хришћанска иконографија обично приказује „славу” као ореол око главе који очито репродукује смисао египатског uraeus и зракасте круне персијско-римског соларног краљевства.

Према далекоисточном предању, краљ као „син неба” – tianzi, то јест онај ко није рођен попут обичних смртника – има „небески мандат” – tianming,[29] што такође имплицира мисао о краљевској натприродној сили. Поступање те силе „с неба” је, по речима Лао Цеа, деловање-без-деловања (wei-wuwei), односно нематеријално деловање чистим присуством.[30] Оно је невидљиво као ветар, а ипак је неизбежно попут природних сила. Снаге обичних људи – каже Конфуције – под њим се повијају попут власи траве које се савијају под ветром.[31] У вези са деловањем-без-деловања у једном спису читамо: „Мушкарци владарски савршени, ширином и дубином своје врлине слични су земљи; висином и сјајем слични су небу; обимом и трајањем слични су безграничном простору и времену. Онај ко је у том узвишеном савршенству не показује се, а ипак се, као земља, открива својим благодатима: не покреће се, а упркос томе, попут неба врши бројне преображаје; не делује, а упркос томе, као простор и време, своја дела врши савршено”. Али само је такав човек „достојан да има неограничену власт и да наређује људима”.[32]

Учвршћен у таквој моћи или „врлини” владар (wang) је у древној Кини имао функцију средишта, треће силе између неба и земље. Сматрало се да су од његовог понашања тајно зависили успеси или неуспеси краљевине и морална својства народа („врлина” везана за владарево „биће”, а не за његово „делање”, било је оно што је позитивно или негативно утицало на његов народ).[33] Зато је ова функција средишта претпостављала владара као „тријумфални” унутрашњи начин постојања, о којем је било речи; у том смислу значење познатог исказа „непромењивост у средини” могло би да се повеже са учењем  да се „у непромењивости средишта испољава врлина неба”.[34] Када се тај принцип применио, више ништа није могло да поремети урођени ток људских и државних послова.[35]

Општије посматрано, мисао да је краљу или поглавару прва и суштинска функција да обавља ритуалне и жртвене радње које су чиниле тежиште живота у традиционалном свету сусреће се у широком кругу традиционалних цивилизација – од преколумбијског Перуа и Далеког истока па све до грчких и римских градова – потврђујући већ поменуту неодвојивост краљевског звања од свештеничког и понтификатског звања. „Краљеви”, каже Аристотел,[36] „врше то своје звање тако што постају свештеници заједничког култа”. Првенствена дужност спартанских краљева била је приношење жртве, а то исто могло би се рећи за прве римске владаре, па често и за оне из царског периода. Обдарен неземаљском силом, укорењен у „више-него-животу”, краљ се природно јављао као неко ко моћ ритуала може учинити веома делотворном и отворити путеве ка вишем свету.

Статуа Леониде, легендарног краља Спарте (Фото: tripadvisor.com)
Статуа Леониде, легендарног краља Спарте (Фото: tripadvisor.com)

Услед тога у оним облицима традиције где се издиже свештеничка каста краљ по свом првобитном достојанству и улози припада касти и постаје њен поглавар. Поред раног Рима, на ту појаву наилазимо и у старом Египту (да би обреди били делотворни, фараон је свакодневно вршио култ за којег се сматрало да обнавља божанске снаге у њему), као и у Ирану где су, како читамо код Фирдусија и како сведочи Ксенофонт.[37] С друге стране, код неких народа важио је обичај да се вођа уклони и чак убије у случају зле коби или невоље, јер се чинило да она значи смањење мистичне снаге „фортуне” на основу које се стицало право на поглаварство.[38] Такав обичај, ма колико био израз сујеверне дегенерације, припада истом реду идеја.

У скандинавским лозама, све до готских времена, мада је несумњиво важио принцип светости краљевства (краљ се сматрао Асом и полубогом – semideos id est ansis – који побеђује на основу снаге своје „фортуне” – quorum quasi fortuna vincebat[39]), неповољан догађај није толико значио одсуство мистичне моћи „фортуне” у краљу колико последицу нечега што је он као смртни појединац сигурно починио и што је објективно паралисало његову снагу.[40] На пример, по предању: како му је понестало основне аријске врлине (истинитости) и како га је упрљала лаж, тако је „слава” та делотворна мистична моћ, напустила древног персијског краља Јиму.[41] Током франко-каролиншког средњег века и у самом хришћанству повремено су сазивани бискупски концили да испитају које застрањење представника световне, али и свештеничке власти би могло да буде узрок дате недаће. То су последњи одјеци поменуте идеје.

СИМБОЛИЧКА ВЕЗА
Дакле, владар је био дужан да очува симболичко и соларно својство invictus-а – sol invictus, ηλιος ανίκητος[42] – а самим тим и стање средишта, о чему управо говори далекоисточна идеја о „непромењивости у средини”. У супротном би сила, а с њом и функција, могла да пређе на онога ко докаже да уме боље да је обавља. Већ сада се може поменути један од случајева где се у концепту „победе” сустичу различита значења. Схваћена у најдубљем смислу, у том погледу занимљива је древна сага о краљу шуме из Немија, чија је краљевска и свештеничка титула прелазила на онога ко је знао да га изненади и убије; познато је да је Фрејзер покушао да ту сагу доведе у везу с многим предањима из целог света.

У овом случају, одмеравање, као физичка борба – чак и када би то био случај – значи само материјалистичку транспозицију нечега чему се придаје више значење или је у вези са општом представом о „божијим судовима”, о чему ћемо говорити касније. Што се тиче најдубљег смисла легенде о краљу-свештенику из Немија, требало би да подсетимо да по предању, право да се одмерава с Rex Nemorensisом[43] имао само „одбегли роб” (односно, у езотеричном смислу, биће ослобођено стега ниже природе) који је претходно убрао грану светог храста. Тај храст одговара „Дрвету Света” које у осталим традицијама представља веома чест симбол и означава првобитне силе живота, као и силе победе[44]: дакле, само оно биће које је успело да задобије ту силу може тежити да Rex Nemorensis-у преотме његово краљевско достојанство.

Што се тог достојанства тиче, познато је да је храст (као и шума чији је rex био краљевски свештеник из Немија) био у вези с Дијаном, а да је Дијана истовремено била „несвесна” краља шуме. Велике азијске богиње живота често су у древним медитеранским традицијама приказиване као свето дрвеће. Почев од хеленског мита о Хесперидама па све до скандинавског мита о богињи Идун и гојдејског мита о Маг-Мелу (Magh-Mell), средишту богиња сјајне лепоте и „Дрвета Победе”. Лако је уочити традиционалну симболичку везу између дрвећа и жена, односно богиња и сила живота, бесмртности или знања.

Tamme Lauri храст, најстарије дрво у Естонији (Фото: Wikimedia)
Tamme-Lauri, храст и најстарије дрво у Естонији (Фото: Wikimedia)

Према томе, кроз симболе се јавља мисао да је Rex Nemorensis задобио краљевско достојанство тако што је оженио или стекао мистичну силу „живота” (а то је трансцендентно знање и бесмртност), оличену у богињи или Дрвету.[45] Сага о Немију стога укључује универзални симбол којег сусрећемо у многим другим традиционалним митовима и легендама – наиме симбол победника или хероја коме као таквом наследно припада одређена жена или богиња.[46] Та жена или богиња је у другим предањима сликовито представљена као чуварка плодова бесмртности (женски ликови који су у вези са симболичним дрветом у митовима о Херкулу, Јасону, Гилгамешу, итд), или пак непосредно као оличење окултне силе света, живота и не-људског знања или, напокон, као само оваплоћење принципа краљевске суверености (витез или непознати јунак из легенде који постаје краљ када освоји тајанствену принцезу).[47]

У том контексту могу се тумачити поједина древна предања о женском пореклу краљевске власти.[48] Тада је њихово значење управо супротно од гинекократског, о чему ће касније бити речи. Што се дрвета тиче, ваља истаћи да се у појединим средњовековним легендама оно доводи у везу са идејом царства; последњи цар пре смрти окачиће скиптар, круну и плашт о „Суво Дрво”, које се обично налази у симболичкој области „свештеника Јохана”[49], управо као што Ролан на самрти веша о грану свој несаломљиви мач. Ово је још једно средиште симболичких садржаја – Фрејзер је указао на везу између гране коју одбегли роб треба да откине са светог храста из Немија да би се могао борити с Краљем Шуме и гране која омогућава Енеји да сиђе жив у подземни свет, односно да жив ступи у невидљиво.

Један од дарова које је Фридрих II примио од тајанственог „свештеника Јохана” биће управо прстен који даје невидљивом (то јест, који преноси у бесмртност и невидљивост; у грчким предањима невидљивост јунакâ често је синоним за њихов прелазак у бесмртну природу) и који обезбеђује победу,[50] баш као што Сигфрид, обдарен истом симболичком момћи да постане невидљив, покорава и уводи у краљевски брак божанску жену Брунхилду у Нибелунзима (VI). Брунхилда се, попут Сигрдрифе, у Sigrdîfumâl (4-6) појављује да јунацима који је „буде” подари изреке мудрости и победе садржане у рунама.

Остаци предања у којима се понављају теме из древне саге о Краљу Шуме, трају све до краја средњег века, ако не и дуже, везујући се увек за древну мисао да краљевски легитимитет може да на специфичан и конкретан, рекли бисмо готово „експерименталан” начин испољи знаке своје натприродне природе. Ево само једног пример: уочи Стогодишњег рата, Венеција тражи од Филипа де Валоа (De Valois) да на један од следећих начина пружи доказе за своје истинско право да буде краљ. Први начин – наиме да Филип победи противника с којим би требало да се бори на турниру – подсећа на Rex Nemorensis и мистични доказ садржан у свакој победи.[51]

Што се осталих начина тиче, у једном спису из те епохе читамо: „Ако је Филип де Валоа, као што тврди, заиста краљ Француске, нека то докаже излажући се гладним лавовима, јер лавови никада не би ранили правог краља; или нека изврши чудо исцељења болесних, као што то обичавају да чине други прави краљеви. У случају неуспеха, сматраће се недостојним краљевине.” Натприродна сила која се огледа у победи и чудотворној моћи, чак и у временима која, као у случају Филипа де Валоа, нису више она првобитна времена, неодвојиво је повезана са идејом која се кроз предање стварала о стварном и законитом праву краља на круну.[52]

Албрије Жозеф „Филип VI Валоа“
Албрије Жозеф „Филип VI Валоа“ (Фото: wahooart.com)

Чак и ако се не узме у обзир чињенично подударање појединих личности с принципом и функцијом, преостаје схватање да су „краљеве толико обожавали првенствено због божанске врлине и силе, које су обдариле само њих, а не и друге људе.”[53] Жозеф де Местр (Josef de Maistre) пише[54]: „Бог дословце ствара краљеве. Он припрема краљевске лозе и чини да оне сазру усред облака који скрива њихово порекло. Оне се затим појављују овенчане славом и чашћу; оне се намећу – и то је највећи знак њихове легитимности. Испада као да оне саме од себе напредују, с једне стране ненасилно, а с друге ненамерно. То је нека врста величанственог мира који се не да лако исказати. Рекао бих да је легитимна узурпација одговарајући израз (ако није сувише дрзак) који описује ову врсту порекла које би време хтело што пре да посвети.”[55]

 

Текст је преузет из књиге: Јулијус Евола, Побуна против модерног света, Чачак-Београд, Градац, 2010.

 

Јулијус Евола (1898-1974) био је барон, италијански филозоф, писац и сликар

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Lat.: првосвештеник – прим. прев.

[2] Lat.: мост – прим. прев.

[3] Lat.: краљ – прим. прев.

[4] Уп. Сервије (Servio), Ad Aeneidem, III, 268.

[5] У Mabinogionu

[6] Уп. Handbuch der klassischen Altertumswissenschaft, Berlin, 1887, t. IV, стр. 5-25

[7] Mânavadbarmashâtra (Мануови закони), VII, 8; VII, 4-5.

[8] Грч.: од Зевса одгајан или од Зевса рођен – прим. прев.

[9] Лат.: Владати, управљати, водити – прим. прев.

[10] Насупрот томе, ако би у Грчкој и Риму краљ постао недостојан свештеничке службе, због које је и био rex sacrorum, први и највиши извршилац обреда за ентитет чији је политички поглавар истовремено био, он више није могао бити краљ. Уп. N.D. Fustel de Coulanges, La Cité antique, Paris, 1900. стр. 204.

[11] Nitisâra, IV, 4.

[12] Nitisâra, I, 63.

[13] A. Moret, Le rituel du culte divin en Egypte, Paris, 1902, стр. 26-27, Du caractére religieux de la Royauté pharaonique, Paris, 1902, стр. 11

[14] F. Cumont, Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystéres de Mithra, Bruxelles, 1894-1900, t. II, стр. 27; уп t. II стр. 123 где се истиче како је ова симболика прешла на римске цареве. И у Халдрји се за краља употребљавао назив „сунце заједништва људи” (Уп. G. Maspero, Historie ancienne des peuples de l`Orient classique, Paris, 1895, t.II стр. 622).

[15] F. Spiegel, Eranische Alterumskunde, Leipzig, 1871, t.III, стр. 608-609.

[16] A. Weber, Râjasûrya, нав. дело, стр. 49.

[17] Atharva-Veda, XII, 1,4-5 (ит. прев: Atharva-Veda, UTET, Torino, 1992).

[18] Saglio, Dictionaire des antiquités grecques et romaines, t. IV, стр. 1384-1385.

[19] Јулијан Император (Giuliano Imperatore) Helios, 131 b, уп. са 134 a-b,158 b-c.

[20] Уп. E. Kantorowitz, Kaiser Friedrich II, Berlin, 1927, str. 629.

[21] Лат.: соларно божанство – прим. прев.

[22] Уп. F. Spiegel, Eranische, нав. дело, t.II стр. 42-44, t. III, стр. 654 F.

[23] За hvarenô, уп. Yasbt, XIX свуда и 9: „Жртвујмо застрашујућој краљевској слави – havaêm hvarenô – коју је створио Мазда, врховној освајачкој сили, узвишеног дејствовања, за коју се везују здравље, знање и срећа у разарању моћнијем од било које ствари.”

[24] Грч.: срећа градова – прим. прев.

[25] Лат.: врлина, мушка савршеност – прим. прев.

[26] A. Moret, Du caractère, нав.дело, стр. 21, 98, 232. Једна од фаза тих обреда било је „кружење”, као што Сунце кружи по небу; дуж краљевог пута жртвовала се нека тифонска животиња у циљу магијско-ритуалног призивања Хорусове победе над Тифоном-Сетом.

[27] Уп. A. Moret, Du caractère, нав. дело, стр. 255, хијероглифски текст: „Обгрлио сам твоју пут животом и силом, струјање је иза тебе за твој живот, за твоје здравље. За твоју снагу”, којим се бог обраћа краљу током посвећења, стр. 108-109: „Дођи у храм (свог) оца Амона-Ра да би ти он као краљу двеју земаља дао вечност и да би ти тело (обгрлио) животом и силом.”

[28] Уп. A. Moret, Du caractère, нав.дело, стр. 42-43, 45, 48, 293, 300.

[29] H. Maspéro, La Chine antique. Paris, 1925, pp. 144-145.

[30] Уп. Tao-te ding, 37, уп. са73 где су дата својства „победе без борбе, уништења без наређивања, привлачења без позивања, деловања без чињења”.

[31] Lunyu, XII, 18, 19. О „врлини” коју поседује владар уп. и Zbongyong, XXXIII, 6,где се каже да су тајна деловања „неба” крајњи степен нематеријалности – „немају звука, ни мириса”, фина су „као најлакше перје”.

[32] Zbongyong, XXVI, 5-6, XXXI, 1.

[33] О савршеним или трансцендентним људима у Zbongyong (XXII, 1; XXIII, 1), се каже да они могу помоћи небу и земљи у преображајима за одржање бића да би она достигла свој потпуни развој: отуд они и чине трећу силу поред неба и земље.

[34] Уп. Lunyu, VI, 27: „Непромењивост у средини јесте оно што чини Врлину. Људи ту ретко остају.”

[35] Уп. A. Réville, La religion chinoise, Paris, 1899, 58-60, 137: „Кинези су јасно разликовали царску функцију од личности цара. Функција је божанска и она преображава и обожује личност која је њоме обдарена. Успевши се на престо, цар се одриче свог личног имена и тражи да га ословљавају царском титулом коју он сам бира, или му је други бирају. Он је пре елемент него особа, једна од великих сила природе,као сунце или звезда Северњача. Несрећа, или сама побуна маса, означава да је „појединац издао принцип који и даље траје”: то је знак „неба” за опадање владара, не као таквог, већ као појединца.

[36] Аристотел, Политика VI, 5, II, уп. III, 9.

[37] Ciropedia, VIII, r.26, VI, r.17.

[38] Уп. J.G. Frazer, The Golden Bough (Златна грана, Београд, 1977), t.II, стр. 11 и даље. Леви-Брил (L. Lévy-Bruhl, La mentaliteté primitive, Paris, 1925, с. 318-337, 351 /ит. превод La mentalità primitiva, Einaudi, Torino, 1961/) указује на мисао такозваних примитивних народа, по којој „свака несрећа мистично онеспособљује”, у корелацији с идејом да узроци успеха никада нису само природни. У једном вишем облику, за исту замисао која се односи на hvarenô или маздејску „славу”, уп. F. Spiegel, Eranische, нав. дело, t.III, стр. 598, 654.

[39] Jordanes, Historia gotorum, XIII, код В. Голтера (W. Golther), Handbusch der germanischen Mytologie, Leipzig, 1895, str. 194, /ит. превод: Storia dei goti, TEA, 1991/)

[40] Уп. M. Bloch, Les Rois thaumaturges, Strasbourg, 1924, стр. 55-58.

[41] Yash, XIX, 34-35. Hvarenô се три пута повлачи, у вези с троструким Јиминим достојанством као свештеника, ратника и „земљорадника”.

[42] Лат. грч.: непобедиво сунце – прим. прев.

[43] Лат.: краљ шуме из Немија – прим. прев.

[44] Дрво ashvattba из хиндуистичке традиције има корење у висинама, односно на небу у невидљивом (уп. Kâthaka-Upanishad, VI, 1-2; Bhagavad-gitâ, XV,1-2). У првом од ових текстова дрво, доведено у везу с виталном силом (prâna) и с „муњом” упућује између осталог и на обележја „силе” коју дочарава фараонски скиптар. За њену повезаност са силом победе уп. Atharva-Veda (III,6,1-3,4), где се ashvattha сматра савезником бога ратника Индре, Вртриног (Vrtra) убице, те се стога призива: „Ти који идеш, као бик неодољиво побеђујући, с тобом или са ashvattha, можемо да ликујемо над непријатељем.”

[45] У египатској традицији „име” краља исписују богови на светом дрвету asbed, где оно постаје „вечно установљено” (уп. A. Moret, Du caractère, нав.дело, стр. 103). У персијској традицији постоји веза између Заратустре, прототипа божанског краља Парса, и небеског стабла пресађеног на врх планине (уп. F. Spiegel, Eranische, нав. дело, t.I, стр. 688). За значења сазнања, бесмртности и живота везаних за дрво и богиње, уп. уопштено E. Goblet d`Alviella, La Migrationdes Simboles, Paris, 1891, стр. 151-206. Посебно, за персијско дрво Гаокена које даје бесмртност, уп. Bundahesh, XIX, 19; XLII, 14; LIX, 5. На крају,подсећамо на биљку из херојског циклуса о Гилгамешу, о којој је речено: „Ево биљке која гаси непресушну жељу. Њено име је вечна младост.”

[46] Уп. Фрејзер, Златна грана I, стр. 257-263.

[47] Уп. Wolff-Windegg, Die Gekrönten, Stutgart, 1958, стр. 114 и даље. За повезивање божанске жене, дрвета и светог краљевског достојанства уп. и изразе у Зохар-у (III, 50b, III, 50a, такође и: II, 144b, 145a). Предање римске династије Јулијус, која везује своје порекло за Venus genitrix („родитељицу”, прим.прев) и Venus victrix („победницу”, прим.прев), делимично наводи на иста размишљања. У јапанској традицији, која је непромењено трајала до недавно, порекло царске моћи везивало се за соларну богињу – Аматерасу Омиками – а средишњи моменат церемоније преузимања власти – dajo-sai – био је контакт који владар успоставља с њом преко „приношења нове хране”.

[48] На пример, у древној Индији се суштина краљевског достојанства сажимала, у свом сјају, у лику божанске или полубожанске жене – Шри (Shri), Лакшми (Lakshimi), Падма (Padmâ), итд. – која одабира или „грли”краља поставши његова невеста, поред његових људских невести. Уп. The Cultural Heritage of India, Calcuta, b.d., t.III стр. 252 и даље.

[49] Уп. A. Graf, Roma nelle memorie e nelle immaginazioni del Medioevo, Paravia, Torino, 1883, t.V, стр. 488 /ed. anastatica Forni, Bologna, s.d.; Oscar Mondadori, Milano, 1989 / Evola, Il mistero del Graal (1937), Edizioni Mediterranee, Roma, 1996.

[50] Уп. A. Graf, Roma, нав. дело, t.II, стр. 467.

[51] Касније ћемо објаснити концепт који се овде – уопштеније, као у „опробавању оружја” уобичајеном у средњевековном витештву – јавља само у материјализованом облику. Традиционално, победник не би могао бити онај у коме се неби оваплоћивала не-људска енергија – а у њему би се оваплотила не-људска енергија уколико би постао победник: у њему се сусрећу два момента јединственог чина, „силазак” са „узласком”.

[52] Уп. M. Bloch, Les Rois thaumaturges, нав. дело стр. 16. Чаробњачку моће потврдило је предање и за римске императоре Хадријана и Веспазијана (Tacit, Historiae, IV, 81, Светоније, Vespasianus, VII). Код Каролинга постоји траг идеје да спаситељска сила готово материјално прожима чак и краљевске одежде; затим се, почевши од Роберта Побожног на француске краљеве, и од Едварда Исповедника на оне енглеске, све до епоха револуција путем династија преноси чаробњачка моћ, у почетку раширена за излечење сваке болести, затим сужена на само неке од њих, показујући се у хиљадама случајева, толико да, по речима Пјера Матјеа (Mathieu), изгледа као „једино трајно чудо у хришћанској религији” (уп. M. Bloch, Les Rois, нав. дело свуда и стр.33, 40, 410. Још је Корнелије Агрипа (De Occulta Philosophia, III, 35) о томе писао: „Стога су краљеви и првосвештеници, уколико су били праведни, представљали божанство на земљи и располагали његовом моћи. Тако су додиром исцељивали немоћне од болести”.

[53] C. d`Albon, De la Majesté royale, Lyon, 1575, стр. 29.

[54] J. de Maistre, Essai sur le principe générateurdes constitutions politiques, Lyon, 1833, стр. XII-XIII.

[55] У персијској традицији такође се сматрало да се, пре или касније, природа краљевског бића мора неизбежно потврдити (уп. F. Spiegel, Eranische, нав. дело, t.III, стр. 599). У Де Местровом одломку поново се појављује мистични концепт победе у којем је „наметање” дато као „највећи знак легитимитета” краљева.

 

Насловна фотографија: The State Hermitage Museum

 

Извор Нови Стандард