Tektonska pomeranja u geopolitici nafte

Sporazum „OPEK plus” je mnogo više od dogovora o nafti. Njime počinje period saradnje velikih sila koji će imati dalekosežne posledice nakon pandemije

Savršen dogovor je onaj u kojem svaki učesnik dobije ponešto. Sve zemlje proizvođači nafte će profitirati ukoliko se cene nafte vrate na staro. U glavnim crtama govoreći, „OPEK plus” grupa koju predvode Saudijska Arabija i Rusija uspela je da u nedelju, u uzbudljivom fotofinišu, postigne sporazum o drastičnom umanjenju naftne proizvodnje, i to za 9.7 miliona barela dnevno, u cilju rebalansa ponude i potražnje na svetskom tržištu i posledičnog podizanja cena.

To je kruna mučnih, višednevnih međunarodnih pregovora u kojima su učestvovale i SAD. Dodatni rezovi očekuju se i od proizvođača izvan grupe OPEK plus. Eksperti očekuju da će se do druge polovine godine cena nafte približavati cifri od 40 dolara po barelu. Svetski proizvođači nafte udružili su se u najveću zajedničku proizvodnu inicijativu u istoriji. U geopolitici nafte odvijaju se tektonski poremećaji.

„SJAJAN DOGOVOR ZA SVE“
Istorijski posmatrano, bilo bi za očekivati da se Amerika bori protiv naftnog kartela kao pretnje za američku ekonomiju. Ali Vašington ne samo da se pridružio najnovijem proizvodnom programu, nego bi njegov uspeh čak mogao i da zavisi od SAD – zemlje u kojoj se proizvodnja nafte duplirala u jednoj jedinoj deceniji. Predsednik Donald Tramp je proteklih dana imao direktne razgovore sa liderima Rusije, Saudijske Arabije i Meksika. Iako Sjedinjene Države – kao najveći svetski proizvođač – nisu ponudile čvrste garancije potkresivanja proizvodnje, Tramp i američko ministarstvo energetike su istakli da će sile tržišta dovesti do pada proizvodnje u Americi.

Drugim rečima, do rezova će doći kroz podsticaj vlade koji će se odraziti na odluke korporativnog sektora, pri čemu će određene kompanije smanjiti proizvodnju, dok će druge proglasiti bankrot. Procenjuje se da će američka proizvodnja opasti za dva miliona barela dnevno do kraja godine, a možda i više. Prema podacima iz ove industrije, pad američke proizvodnje mogao bi da spusti izvoz nafte sa tri miliona barela dnevno u 2019. na gotovo nulu u mesecima koji dolaze, čime se uklanja glavna strepnja Rusije i Saudijske Arabije da će Amerika preuzeti njihova tradicionalna tržišta.

Ovo se uklapa u proklamovana dva glavna cilja Saudijske Arabije – da odbrani svoj tržišni udeo i da ubije ili makar uspori američku industriju naftnih škriljaca. Jako skupa alternativa za Saudijce bila bi da ponovo osvoje udeo na tržištu tako što bi proizvodili dovoljno nafte da cene održavaju između 20 i 25 dolara po barelu, i da taj tempo održe dve godine.

Radnik stoji ispred postrojenja naftne kompanije Saudi Aramko (Foto: Reuters)
Radnik stoji ispred postrojenja naftne kompanije Saudi Aramko (Foto: Reuters)

Što se Rusije tiče, ta zemlja će zahvaljujući ovom dogovoru prihodovati dodatnih 70-80 miliona dolara na dnevnom nivou. Tramp je u nedelju tvitovao: „Veliki naftni sporazum sa OPEK plus je postignut. Ovo će spasiti stotine hiljada radnih mesta u energetskom sektoru Sjedinjenih Država. Hteo bih da se zahvalim i čestitam ruskom predsedniku Putinu i kralju Saudijske Arabije Salmanu. Upravo sam razgovarao sa njima iz Ovalnog kabineta. Sjajan dogovor za sve!“

Imajući sve navedeno u vidu, suština OPEK plus dogovora potiče iz matrice razumevanja između Trampa i Putina. Saudijska Arabija je shvatila da joj je bolje da im ne stoji na putu. Putin je ispravno razumeo koliko je za Trampa politički važno da sačuva industriju naftnih škriljaca od propasti i tako spasi radna mesta. Ova industrija zapošljava preko 10 miliona Amerikanaca i čini sedam odsto BDP-a Sjedinjenih Država.

PUTIN DRŽI KLjUČEVE
Veliko pitanje je gde je ovde „quid pro quo“. Oduvek je postojala lebdeća sumnja da Putin ima nekakav zakulisni plan kada je aktivirao pad cena nafte na tako čudan način koji je rezultovao gubitkom milijardi dolara prihoda za rusku ekonomiju. Sasvim očigledno, slobodni pad cena nafte je katalizovao egzistencijalnu krizu američke industrije naftnih škriljaca, i to u američkoj izbornoj godini, što je teret koji bi pre ili kasnije bio pripisan Trampu. Bilo da je Putin sve ovo organizovano uradio ili da nije, upravo to se dogodilo.

Što se samog Trampa tiče, konstruktivan odnos sa Rusijom je ono što je on oduvek želeo. Tri dragocene godine su izgubljene usled Malerove istrage povodom „ruske umešanosti“ i tome sličnog. Ali nakon uspešnog nadmudrivanja svojih protivnika u drami povodom impičmenta, Trampu su sada određene ruke. Putin to takođe razume.

U ovom konkretnom slučaju, Tramp spasava interese velikih naftaša koji imaju enormnu težinu u političkom staležu, tink-tenkovima, medijima i Volstritu, kao i – naravno – „dubokoj državi“. Prosto rečeno, nezamislivo je da bi se danas bilo ko u Vašingtonu, ma kako rusofoban bio taj grad, usudio da protestuje protiv Trampa što je „jedan na jedan“ pregovarao sa Putinom kako bi spasao naftnu industriju.

Američki predsednik Donald Tramp i ruski predsednik Vladimir Putin se rukuju na sastanku u Helsinkiju, 16. jul 2018. (Foto: BRENDAN SMIALOWSKI AFP/Getty Images)
Američki predsednik Donald Tramp i ruski predsednik Vladimir Putin se rukuju na sastanku u Helsinkiju, 16. jul 2018. (Foto: BRENDAN SMIALOWSKI AFP/Getty Images)

U američkoj eliti vlada široki konsenzus da Putin drži ključeve za bravu naftne krize koja bi mogla ozbiljno da ošteti američku ekonomiju, i to sada kad je krenula u duboku recesiju. Zapravo, od 10. aprila su Tramp i Putin razgovarali tri puta. Tramp zna da se nalazi na pravoj strani istorije, a njegovom sagovorniku se može verovati na reč. Trampov tvit od nedelje (citiran iznad) obiluje samouverenošću. On krupnim koracima gazi ka detantu sa Rusijom.

S druge strane, dok jednim okom motri na američki izborni ciklus, Putinov glavni interes leži u postizanju velikog sporazuma o rusko-američkim odnosima sa Trampom, i to što je pre moguće, jer bi potencijalna pobeda Džoa Bajdena u novembru značila novo zaoštravanje američke politike protiv Rusije. Putin je postavio krajnji rok za septembar. Ponudio je ideju – a Tramp je pozdravio – o samitu stalnih članica Saveta bezbednosti UN u septembru, „na bilo kom mestu na svetu“, radi razmatranja globalnih problema nakon pandemije koronavirusa.

VIŠE OD DOGOVORA
Interesantno je da je 10. aprila – još dok je sporazum OPEK plus bio u fazi finalizacije – Putin iskoristio sesiju sa tročlanom posadom američkih astronauta (koji će preuzeti Međunarodnu svemirsku stanicu od ruskog tima koji se vraća u petak) kako bi se dotakao pitanja rusko-američkih odnosa. Putin je rekao da je saradnja u svemiru „upečatljiv primer efikasnog partnerstva između naše dve zemlje, na korist čitavom čovečanstvu“. Potom je dodao:

„Sada takođe pokušavamo da organizujemo saradnju povodom tekućih problema. Ne volim da govorim o ovome, ali moram. Mislim na borbu protiv pandemije, kao i na situaciju na globalnim tržištima. Predsednik Sjedinjenih Država i ja smo diskutovali o ovim pitanjima juče, i još ćemo razgovarati na tu temu. Tako da, srećom, saradnja se razvija, i to ne samo u kosmosu, nego i u drugim oblastima“.

Najvažnije od svega, saopštenje Kremlja o razgovoru dvojice lidera, koje je objavljeno dva dana kasnije (12. aprila), navodi da su takođe razmatrana „trenutna pitanja garancija strateške bezbednosti“. Agenda diskusije se očigledno drastično proširila i produbila. Za to vreme, Kina se takođe pozicionira za samit u septembru. Moskva se konsultovala sa Pekingom pre nego što je predložila da samit bude organizovan. Putin je spomenuo da je Moskva predložila samit „nekolicini naših kolega i razumela da su reakcije pozitivne“. Peking je brzo uskočio da iskaže podršku (u roku od svega 24 časa) za Putinov predlog o samitu kojim bi se rešili globalni izazovi.

Sve u svemu, ne bi valjalo da od drveća ne vidimo šumu. Sporazum OPEK plus je nešto mnogo više od dogovora o nafti. Njime počinje sekvenca saradnje velikih sila, u čemu će učestvovati Amerika, Rusija i Kina, što će imati dalekosežne posledice u postpandemijskoj svetskoj politici. Takva konvergencija je jasan indikator da svetska pandemija i svetska kriza nafte ostaju duboko povezani, a od svega toga zavisi oporavak američke ekonomije. Kako je američki ministar energetike Den Brulet rekao, svetska naftna kriza je razorna posledica virusa COVID-19 i „prevazilazi interese svake države, što zahteva brzu i odlučnu reakciju svih nas“.

 Den Brulet, američki ministar energetike, govori na skupu u sedištu Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) u Vašingtonu (Foto: Al Drago/Bloomberg)
Den Brulet, američki ministar energetike, govori na skupu u sedištu Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) u Vašingtonu (Foto: Al Drago/Bloomberg)

Svedoci smo buđenja duha internacionalizma usred ljudske (zdravestvene?) tragedije kakva nije viđena možda i duže od veka. Pandemija je u ovom trenutku zarazila 1.6 miliona ljudi i ubila preko 100.000, stižući u gotovo svaki ćošak planete.

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: APA/AFP/Haidar Mohamed Ali

 

Izvor Indian Punchline