Забрана литургије је обесмишљавање смисла

Да би се уопште расправљало о богослужењима, морало се у доношење одлуке укључити још неколико „еснафа“ осим лекарског. Био је неопходан друштвени договор

Страсна седмица. Литургију пређеосвећених дарова свештеници служе од понедељка до среде, као и повечерје. У четвртак је Литургија Светог Василија Великог. У петак након Царских часа следи Вечерња са изношењем плаштанице. Ове године, то богослужење померено је због полицијског часа на 14 часова. Након Васкрса следи Светла седмица. Најсветлија! Она се третира као један непрекидни дан. Богослужења су иста као и на Васкрс. А на вечерњу се током Светле седмице, опет сваког дана, врши Мали вход.

Иако би забраном кретања од петка поподне до уторка ујутро практично било спречено присуство верника на богослужењима у Велику суботу, на Васкрс и Велики понедељак, опет ће бити могуће окупљати се у портама чак 17 пута за ових 12 дана, до Источног петка и празника Живопријемном источнику, посвећеног Пресветој Богородици. Слично је било и током „првог забрањеног викенда“. Уведена је забрана кретања у суботу и недељу. Али, Литургија пређеосвећених дарова је служена у петак, Света Литургија у суботу, па опет на Благовести у уторак. За пет дана верници су могли три пута да се причесте и поред тога што у недељу није било могуће доћи до храма.

Која је онда сврха онемогућавања окупљања на богослужењима за Васкрс? Изговор како се то чини због спречавања ширења заразе једноставно не стоји. Иначе би била строго забрањена сва богослужења, која су чешћа током седмонедељног поста и у Светлој седмици! Такође, треба подсетити и на неколико ствари.

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ
Прво, богослужења се током ванредног стања служе уз предузете мере заштите. У храмовима СПЦ се са применом тих мера почело и пре него у неким здравственим установама! И то не било каквим здравственим установама, сеоским амбулантама на пример, већ и на клиникама. Податак за рубрику „веровали или не“. Они који у цркве не улазе, иако знају шта се и како дешавало, ово не помињу. Таквима је промакло и да су се епископи јавно оглашавали, као и да су свештенству и верницима упућене јасне препоруке како да поступају док епидемија траје и пре формалног увођења ванредног стања. У храмове улазе само свештеници, верници стоје у порти, удаљени на адекватном растојању, са маскама и рукавицама.

У том контексту, слике из супермаркета, испред банака и пошта више би требало да забрину надлежне епидемиологе. Још више би требало да их се тиче у каквим условима се ради у затвореним производним халама, колика је физичка дистанца међу запосленима, носе ли заштитну опрему!?

Грађани чекају у реду за улазак у банку (Фото: Танјуг/Јарослав Пап)

Друго, чињеница је и да ће се верници окупљати на богослужењима, упркос евентуалној забрани. Свака забрана може се схватити и као искушење, покушај терања на одрицање, што је, посматрано из угла хришћанске етике, само додатни мотив да се васкршњем богослужењу присуствује. Тешко је неверницима да то схвате, немогуће је да они овакву логику прихвате, али је тако. Уосталом, хришћанство је оваква филозофија верујућег народа управо и одржала дуже од два миленијума.

Проблем у свему овоме је већи него што се на први поглед чини. Наиме, свет који иде у цркву поштује државу, између осталог и зато што је и то један од постулата хришћанске филозофије. „Богу божије, цару царево!“ То су људи који плаћају порезе, одазивају се на мобилизације, ангажовани су у бројним активностима каритативног или културног карактера, брину о очувању културне баштине, то су вишечлане породице. Државни органи Србије у било ком погледу са овим делом становништва, са овом заједницом, немају ниједан проблем, напротив.

АПОТЕОЗА „СТРУКЕ“
Зашто сада од тог света правити „криминалце“? Одлазак на литургију у време забране кретања је прекршај, дело које није у складу са обавезујућим уредбама! Хришћанима неће тешко пасти оваква врста стигматизације, верујући човек спреман је да због одласка на литургију „свој крст носи“, али неће бити пријатно обитавати у систему оптерећеном латентним сукобом између власти и најтврђег језгра најбројније религијске заједнице у земљи.

Богдан Стојановић, научни истраживач, примећује да суштина борбе против епидемије „није у клиничком лечењу, већ у спречавању ширења заразе у једном друштву. Стога је значајно познавати културни образац тог друштва, ниво постигнутих слобода, правни систем, стил живота…“. Због тога су „значајни и социолози, политиколози, правници, социјални психолози и специјалисти кризног управљања, јер је значајно уподобити мере базиране на принципима сразмерности и постепености. Тиме се налази оптимално решење за одговор на питање: колики део слободе мора бити жртвован у корист безбедности?“

Ослањање само на једну грану, ону лекарску, донекле јесте оправдано, али однекле и недовољно. Епидемија ће проћи, треба живети даље, са свим последицама које ће иза ње остати. Коме је у интересу да једна од последица буде и отварање новог друштвеног сукоба? Да би се уопште расправљало о богослужењима морало се у доношење одлуке укључити још неколико „еснафа“ осим лекарског. Било би логично да су се тога сетили и лекари. Није им се ваљда учинило да реч „струка“, која се данима извикује на телевизији, има значење појма Бог. Било је неопходно направити друштвени договор, уредити целу ствар на задовољавајући и обострано прихватљив начин.

Предраг Кон, предводник тима епидемиолога у Кризном штабу за сузбијање заразне болести COVID–19 формираном од стране Владе Републике Србије (Фото: Слободан Миљевић/Танјуг)

Овако, остаје утисак да би разлог забране окупљања на Васкрс било или несналажење, односно дезорганизација или – богоборство, доказивање да постоји сила која може зауставити богослужења, а вернике који се са тим не сагласе – прогонити. Ако је прво, онда се све ово још некако и може исправити. Ако је друго, онда се ту више ништа не може учинити. Постоји описни придев, често употребљаван у хришћанској литератури, којим се приказује карактер такве силе. Хришћански је веровати како се ипак ради о првом узроку. Мада исто тако треба знати и да у сваком систему постоје центри који пропагирају ово друго. Зло не спава! И тога се у Страсној седмици треба подсетити.

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Танјуг/Раде Прелић