Lj. Dimić: Razgovor gluvih (2)

Veoma je važno temeljno istraživati ulogu RKC i Stepinca i to samo s jednim ciljem – da se približimo istini o prošlosti „onakvoj kakva je uistinu bila“

Ustaška vlast je u NDH vladala uz upotrebu ničim ograničene represivne sile, što je, samo po sebi, dovodilo u pitanje pravnu prirodu njenog državnog poretka. Vlast sile najdirektnije je ugrožavala opstanak čitavih kategorija građana (Srbi, Jevreji, Romi). Selektivno korišćenje prava dovodilo je u pitanje i pravnost i državnost NDH. Posebnu karakteristiku države predstavljalo je rasno zakonodavstvo (zakoni o državljanstvu, rasnoj pripadnosti, zaštiti arijevske krvi, časti hrvatskog naroda…), koje je delom prihvaćeno iz nemačke prakse (tzv. Nirnberški zakoni), a delom nadograđeno, ili, kako se govorilo, „poboljšano“ od strane hrvatskih pravnih stručnjaka.

Pod te zakone potpadali su Jevreji i Romi, dok je genocid nad Srbima imao osnovu u proceni da oni svojim postojanjem ugrožavaju hrvatski narod i predstavljaju „strano telo“ i pretnju hrvatskoj državi, kaže u razgovoru za Pečat akademik Ljubodrag Dimić, član mešovite katoličko-pravoslavne komisije, formirane na predlog pape Franciska, a koja se bavila ulogom Alojzija Stepinca u NDH.

Na čemu je NDH temeljila svoje pravo na donošenje takvih diskriminatorskih zakona? U kojoj meri je ona lavirala između nacističke i katoličke Evrope?
Svoje uporište NDH je imala u mitologizovanom hrvatskom državnom pravu i podršci koju je toj državi pružala Rimokatolička crkva, deo njenih vernika i hrvatskih nacionalista. Kada se sve navedeno sagleda, dolazi se do zaključka da NDH predstavlja „državu“ u kojoj nije postojala pravna sigurnost za sve kategorije građana. U toj državi postojali su diskriminatorska pravna praksa i rasno zakonodavstvo. U njoj je pravo sile odnosilo prevagu nad silom prava, teror nad predstavnicima druge vere i nacije bio je legalizovan i predstavljao deo državnog projekta čiji je cilj bilo „konačno rešenje“ srpskog, jevrejskog i romskog pitanja.

Država je formalno-pravno imala osnovne atribute državnosti, ali ih je svakodnevna praksa negirala. Ustaška vlast u kojoj je participirala i RKC snosila je potpunu odgovornost za počinjeni zločin genocida. Tokom godina Drugog svetskog rata NDH je s pozicija Vatikana bila uklopljena u okvire katoličke Evrope, a iz ugla Nemačke u okvire nacističke (nemačke) Evrope. Vojne formacije te katoličke i nacističke Evrope našle su se 1941/1942. nadomak Moskve. Među njima su bile i vojne jedinice NDH.

Šta današnja ujedinjena Evropa duguje nekadašnjim konceptima ostaje tek da se istraži. Svoj doprinos toj značajnoj temi mogu da ponude i srpski istoričari. Prostora za uporedna istraživanja ponašanja Hitlerove Evrope iz godina 1941–1945, i one uporno građene, ali opet nemačke, iz posleratnih godina – svakako ima. Ipak, analogije su jedno, a temeljna istraživanja nešto sasvim drugo. Istorija je asocijativna, zar ne!?

Učestvovali ste u radu mešovite katoličko-pravoslavne komisije. Šta sa ove distance možete reći, koliko je dijalog bio živ, a katolička strana spremna da prihvati bar deo odgovornosti Stepinca za zločine počinjene u NDH?
Mešovita komisija Hrvatske biskupske konferencije i Srpske pravoslavne crkve imala je zadatak da zajednički naknadno sagleda lik i delo nadbiskupa Alojzija Stepinca. Komisija je formirana na predlog pape Franciska. U njenom radu učestvovali su prevashodno najviši crkveni velikodostojnici SPC i RKC. Obe strane angažovale su i istoričare. Razgovori su započeli oktobra 2016. Organizovana su četiri stručna sastanka (Zagreb, Novi Sad, Slavonska Požega, Podgorica). Tri su bila hronološki koncipirana i posvećena delatnosti Alojzija Stepinca u godinama između dva svetska rata, u Drugom svetskom ratu i u periodu posle 1945. godine, dok je jedan sastanak bio tematski i posvećen odnosu Stepinca prema srpskom narodu u NDH. Poslednji, peti susret organizovan je u Vatikanu i na njemu su učestvovali samo crkveni velikodostojnici.

Razgovor obe strane suštinski je bio „razgovor gluvih“. Mi smo se trudili da u razgovorima budemo ne „srpski istoričari“ već samo istoričari koji se temom „Stepinac“ bave profesionalno, poštujući načela struke kojoj smo posvećeni, dok je druga strana isticala svoju nacionalnu, versku i stručnu unisonost („hrvatski katolički istoričari“). Po mom mišljenju struka je odnela prevagu (ubedljivo trijumfovala) nad nastojanjem da se istorija tumači s pozicija nacije, vere i politike. Takvo tumačenje prošlosti u sebi sadrži pristrasnost koja istoričara pretvara u svoju suprotnost („istoričar“) i udaljuje od naučnosti. I baš se to dogodilo kolegama iz Zagreba. Učinak tog „dijaloga“ delom je sadržan u odluci pape Franciska da Stepinac treba da sačeka „božje vreme“, tj. da ga aktuelni papa za svog pontifikata neće proglasiti za sveca.

Iz tih razloga veoma je važno temeljno istraživati ulogu RKC i Stepinca i to samo s jednim ciljem – da se približimo istini o prošlosti „onakvoj kakva je uistinu bila“. Svaki drugi naum sasvim je pogrešan, predstavlja neutemeljenu tvrdnju i rigidnu i okamenjenu dogmu, a ne znanje, koje nikada nije konačno i koje se uvek može nadopunjavati novim istraživanjima.

Da li ste tragom odluke pape Franciska pokušali da preko uglednih italijanskih istoričara ili nekih vaših mlađih kolega koji se usavršavaju u Rimu „zavirite“ u arhivske fondove koji se čuvaju u Vatikanu a tiču se jugoslovenske države?
Naravno, ali na žalost njima su, na lep način, mimo preporuke koju je dao papa, vrata te institucije bila zatvorena. Tražene su im signature dokumenata koje žele da vide, uz ljubazno obećanje da će ta dokumenta i dobiti. Problem je samo kako među više od dva miliona fascikli i više milijardi stranica građe koja se tiče delatnosti RKC znati tačan fond, fasciklu, arhivsku jedinicu, inventarski broj dokumenta (sve to sadrži signatura), njegov sadržaj, kada ga niko pre vas nije koristio i njegovu signaturu naveo u nekom naučnom radu. Prepreka s kojom smo bili suočeni nije bila administrativna, i time je ispunjen nalog pape, ali je bila suštinska i stvarna.

Da li je na sastancima bilo reči o tome da je rimokatolička hijerarhija nasilje u NDH nazivala „vraćanjem veri otaca“ da bi kasnije hrvatske sveštenike i redovnike koji su direktno učestvovali u događajima 1941–1945. označila „pojedinačnim, zabludelim ovčicama“?
Navedeno je imalo svoju predistoriju! Juna 1939. godine, u dogovoru s Vatikanom, A. Stepinac obavezao je sveštenstvo i vernike da dostojno proslave 1300-godišnjicu od uspostavljanja prvih veza Hrvata sa Svetom stolicom. U proslavi, koja je trebalo da se protegne na period 1939–1941. godine, akcenat je bio na „vjersko-moralnom preporodu“ i „kršćanskoj obnovi“ hrvatskog društva. Zadatak je bio „probuditi mlake i nehajne“, oblikovati tzv. „duhovne odličnike“, ukloniti sve što slabi veru, unositi temeljna katolička načela u javni život, izvršiti „opću mobilizaciju“ klera i laika, „privoditi natrag u krilo crkve one koji su od nje otpali“ i drugo.

Za godinu 1941, kako je nagoveštavalo pismo pape Pija HII od 12. maja 1940, bio je predviđen „jubilarni oprost“. Papa je oprost davao na molbu nadbiskupa Stepinca kako bi hrvatskom narodu, kako je stajalo u njegovom pismu, bila data „zaštita za postignuće pobožnosti u krijeposti u ova naročito strašna i teška vremena“. Oprost se odnosio na „potpuno opraštanje cijele kazne koju bi trebalo ispaštati za grijeh“. Rimokatolička crkva je tih meseci otpočela da napadno propagandno ističe da je papino pismo potvrđivalo da je za Hrvate 1941. ustanovljena kao „izvanredna jubilarna godina“, potencirajući da katolička omladina stoji na „mrtvoj straži Hrvatstva“, a Hrvatska predstavlja „predziđe katoličanstva“. Da li je uopšte taj obećani „oprost“, i u kojoj meri, uticao na razmere zločina učinjenih u 1941. godini ostaje da se dodatno istraži.

Početkom iste te 1940. godine, kada će nešto kasnije od pape Pija HII tražiti „oprost grijeha“ za sva nedela koja učini katolički hrvatski narod, Stepinac će u svom dnevniku 17. januara zapisati sledeće: „Najidealnije bi bilo da se Srbi vrate vjeri svojih otaca, to jest da prignu glave pred namjesnikom Hristovim – Svetim Ocem. Onda bi mi konačno mogli odahnuti u ovom dijelu Evrope, jer bizantizam je odigrao strašnu ulogu u povjesti ovog dijela svijeta…“ Tog velikog posla Stepinac se prihvatio već sledeće godine. Partneri su mu bile ustaše, za koje je kao vernike takođe važilo „potpuno opraštanje“ počinjenih greha.

O Srbima je Stepinac govorio i na Biskupskoj konferenciji održanoj krajem novembra 1940. godine i optuživao ih za denacionalizaciju Hrvata, pokušaje sistematskog udaljavanja hrvatskih masa od Rima, prozelitizam koji je rezultirao prelaskom najmanje 200.000 Hrvata u pravoslavnu veru. Tom prilikom nadbiskup zagrebački je naglasio da svaki pravoslavni hram koji je podignut u rimokatoličkom okruženju predstavlja „granični kamen“ sistematskog napredovanja pravoslavlja u jugoslovenskoj državi. Na udaru militantnog rimokatoličkog klerikalizma bila je jugoslovenska država, koju je Stepinac, da se pridržavao načela Kanonskog prava, trebalo da brani i da iz redova crkve izopšti sve one koji su nastojali da je ruše („kaznu izopćenja“ predviđao je kanon 2335).

Kakav je bio njegov odnos prema ustaškim starešinama?
Ustaške starešine s kojima se u predvečerje rata često sretao (M. Budak, M. Puk, S. Kvaternik…) i visokorangirane sveštenike angažovane u poslovima rušenja države (I. Šarić, K. Šegvić, Vilim Cecelja…) Stepinac nije korio. Prihvatao je njihov politički, nacionalni i verski radikalizam i dodatno ga bodrio. Prećutno je prelazio preko sve uočljivijeg srastanja ekstremnog hrvatskog nacionalizma i klerikalizma s fašizmom. Nije kažnjavao ni na koji način „zaklete ustaše“ iz redova rimokatoličkog sveštenstva poput župnika u Kustošiji Vilima Cecelje, župnika u Slunju Ivice Nikšića i Sidonija Šolca, župnika iz Šibenika A. Guberine, župnika iz Ličkog Osika Frana Biničkog, župnika iz Ogulina I. Mikana, župnika iz Drniša Fra Berkovića, gvardijana manastira Čuntići Č. Hermana, franjevca R. Glavaša iz Širokog Brijega, katoličkog sveštenika D. Kambera i druge.

Nije sprečavao proustašku delatnost župnih dvorova i bratstava manastira u Novoj Gradiški, Bosanskoj Gradiški, Osijeku, Drnišu, Našicama, Petrinji, Doboju, Brodu, Dubrovniku, Šibeniku… Za njega je, podjednako kao i za Svetu stolicu, Jugoslavija bila „umjetna versajska tvorevina“, „velikosrpska država“ koja je Hrvate kulturno „bizantirala“ i „balkanizovala“, verski pretapala u pravoslavne, politički „srbizirala“ i „boljševizovala“. Hrvate je smatrao žrtvama liberalne jugoslovenske države. Jugoslovenska država za Stepinca nije bila „Božji dar“ već će to postati Nezavisna Država Hrvatska, koju je RKC od prvog dana smatrala „Svetom Hrvatskom“. Stepinac je, otuda, pre nego što je rat i započeo, isticao da kler neće biti „ravnodušan i neutralan“ u događajima koji slede. Svako drugo ponašanje rimokatoličkog sveštenstva on je označavao „izdajom domovine“.

Jugoslovensku državu i Srbe Stepinac je, u govoru održanom na Biskupskoj konferenciji krajem novembra 1940. godine, optuživao, kao što smo već rekli, za denacionalizaciju Hrvata, pokušaje sistematičnog udaljavanja od Rima, prozelitizam koji je rezultirao prelaskom najmanje 200.000 Hrvata u pravoslavnu veru. Tako je, pre nego što je rat i počeo, markiran broj od najmanje 200.000 pravoslavnih Srba koje je trebalo, kada okolnosti to dozvole, vratiti u „vjeru svojih otaca“.

Zašto 200.000? Kako je Stepinac došao do tog broja?
Navedeni broj je verovatno bio rezultat računice koja je svoje uporište imala u kanonskom stavu RKC da je svako dete rođeno u braku s katolikom katolik. Taj se stav sudarao sa inercijom ponašanja u patrijarhalnom društvu, po kojoj nacionalnost i versko opredeljenje deteta iz mešovitog braka nacionalno i verski određuje otac porodice. Da se pretpostaviti da se tako došlo do broja od najmanje 200.000 dece rođene u mešovitim brakovima u kojima je otac bio pravoslavne vere, tj. „preobraćenih katolika“ koje će RKC kao pravoslavne, u ratnim uslovima, nastojati da pokatoliči. Genocid je, a prekrštavanje je jedan od oblika u kome se iskazuje, osmišljen mnogo pre nego što se pristupilo njegovoj realizaciji. Deo tog poduhvata bilo je i rušenje pravoslavnih bogomolja, što takođe predstavlja deo verskog i kulturnog genocida.

U odgovoru na vaše pitanje moramo spomenuti veoma indikativnu reakciju A. Stepinca na vojni puč od 27. marta 1941. godine. U svom dnevniku tom prilikom je zapisao da iz celog događaja „izbija na javu činjenica da su Srbi i Hrvati dva svijeta koja se nikada neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu“. Tom se prilikom još jednom zgrozio nad „duhom bizantizma“ i istakao da je „šizma“ (tj. pravoslavlje) „najveće prokletstvo Evrope, skoro veće od protestantizma“. Smatrao je da kod pravoslavnih „nema načela, nema istine, nema pravde, nema morala“. U zaključku je još jednom ponovio da „iz cijelog ovog čina, tj. državnog udara, opet izbija na javu činjenica da su, sve u svemu, Hrvati i Srbi dva svijeta, sjeverni i južni pol, koji se nikada neće približiti (osim čudom božjim) dok je jednog od njih u životu“.

DNEVNIK U POSTUPKU REPARACIJE?
Da li ste proučavajući građu o Stepincu imali njegov dnevnik u rukama? Da li je tačno da su određeni fragmenti uništeni?
Za nas je i Dnevnik Alojzija Stepinca ostao nedostupan, pa tako i velika nepoznanica. Papa Francisko nam je dao dozvolu da istražujemo u arhivima Rimokatoličke crkve, samim tim i u nadbiskupskom arhivu u Zagrebu, gde se postojećih pet tomova Dnevnika čuva. Nažalost, mogućnost da taj vredan izvor koristimo nismo dobili, jer se on nalazio, kako su članovima Komisije rekli direktor arhiva i zaduženi arhivari, u postupku reparacije i lečenja. U kakvom je stanju taj istorijski izvor nismo bili u prilici da vidimo.

Kada će Dnevnik Alojzija Stepinca u celini biti dostupan istraživačima ostaje da se vidi. Da li su tačne glasine da će ga RKC prirediti, takođe nam nije poznato. Da li se tim eventualnim priređivačima, bez mogućnosti uvida u originalni primerak, može verovati, takođe je otvoreno stručno i moralno pitanje. U postojećim okolnostima mi smo koristili delove Dnevnika koje je svojevremeno u listu Danas objavljivao istoričar Ljubo Boban. Takođe smo koristili delove Dnevnika koji se u prekucanoj verziji nalaze u Zbirci Viktora Novaka koja se čuva u Arhivu SANU. Koristili su nam i delovi koje su u svojim radovima navodili drugi istraživači (Cvitković, Ilić, Bulajić, Koljanin…).

Informacije da se primerak Dnevnika nalazi u Arhivu Udbe nisu se potvrdile kao tačne (makar je takva informacija data verskom delu Komisije SPC). Poslednja, šesta knjiga Dnevnika nikada nije pronađena i njen sadržaj je velika nepoznanica. Ipak, pretpostavljamo i nadamo se da jedan primerak tog istorijskog izvora postoji u Vatikanu i da će tamo lakše i pre biti dostupan istraživačima sa ovih prostora nego u Zagrebu.

 

Prvi deo intervjua pročitajte ovde.

 

Autor Nataša Jovanović

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Pečat, 16. april 2020.