Портрет руске опозиције

Руска вансистемска опозиција није у добром положају, нема јасног лидера, није знатно популарна, али се и положај владајуће „Јединствене Русије“ убрзано погоршава

Постојање руске опозиције и њене активности долазе у фокус светских, па и српских, медија једино у доба великих протеста, док се сва пажња углавном усмерава на неприкосновеног лидера Руске Федерације Владимира Путина. Међутим, политички живот у Русији је умногоме разнообразнији од дводимензионалне слике коју нам шаљу како медији који подржавају председника Русије и његову политику, тако и они који се њему противе. Руска опозициона мисао не може априори бити означена као „петоколонашка“ и „плаћеничка“ и затим одбачена, јер она има своје утемељење у руској политичкој култури. У европској политичкој историји Русија је, не без разлога, заузела место ауторитарне државе, која гуши сваку врсту слободног мишљења, критику и опозицију. Заиста, Русија је прошла кроз период тоталитарних репресија уперених у првом реду против сопствених грађана од 1917. године до смрти Стаљина 1954. године, када су обим и интензитет репресија смањени, али је задржано ауторитарно устројство државе све до распада СССР-а 1992. године.

С друге стране, Русија се не може похвалити ни дугим периодима демократије. Највиши степен права пре садашњице грађани Руске империје су уживали од Устава из 1905. године, који је уследио као одговор на неуспелу револуцију, па све до Октобарске револуције 1917. године. Тада су знатно проширене слобода штампе и слобода политичког организовања, формиране су прве законите политичке партије, основана је Дума као легислативно тело и тада су у Русији први пут у историји одржани парламентарни избори. У истом периоду је и Краљевина Србија доживела свој демократски процват, који већина историчара назива „златним добом демократије“.

Пре него што се упустимо у истраживање чинилаца опозиције, потребно је да јасно одредимо шта је то њен антипод, то јест које су основне карактеристике руске власти у целини. Руска политичка историја познаје и велике реформаторе као што је Петар I, и либералније цареве као што су Александар I и Александар II, као и доба „отопљења“, како Руси називају мање тоталитарне периоде комунизма, као што је била политика НЕП-а раних 20-их година и хрушчовски либерализам раних 60-их година 20. века. Ипак, да би постојали реформатори мора постојати јасна норма од које они одступају и управо је та норма оно што можемо назвати руском позицијом. Руска позиција се састоји из конзервативног приступа политици (отпор према променама, споро увођење реформи, чување традиционалних друштвено-политичких односа), умереног антизападног става (истицање руске цивилизације као засебног корпуса политичких принципа и права, где се не могу применити истоветна институционална решења као на Западу). Од уверења читаоца зависи вредносна оцена руске власти, а аутору ових редова је она ближа од опозиционих ставова који ће бити изложени.

ФЕНОМЕН ДИСИДЕНТСТВА
Руска опозиција, иако формално одсутна у готово читавом току руске историје, налази своје духовне корене у феномену дисидентства. Први руски дисидент је био Александар Николајевич Радишчев, који је критиковао многобројне појаве корупције и неморала међу владајућим слојевима Русије у време владавине Катарине Велике. Како је његово неслагање са феудалним односима у тадашњој Русији коинцидирало са избијањем Француске револуције, он је био ухапшен и послат у изгнанство у Сибир. Руски цар Павле I га је потом вратио у престоницу и дао му пуну слободу, што је он искористио да напише нацрт првог руског устава. Он је претеча савремених руских умерених либерала, који сматрају да Русија треба ближе да сарађује са Западом, али и да усвоји западне институционалне обрасце уколико жели да напредује. Ова руска опозициона струја често у пракси сарађује са влашћу, то је био случај и у 19. веку, као и данас за време председниковања Владимира Путина.

Добар пример за то је руски економиста и политичар Алексеј Кудрин, садашњи председник Фискалног савета Руске Федерације, који је један од најватренијих заговорника неолибералних економских реформи у Русији. Он је 90-их био део тима Чубајса и Гајдара, који су спровели транзицију економског система Русије из планског на модел слободног тржишта, познатију као „шок терапија“. Ако прихватимо хипотезу да је доминантна струја у Русији конзервативна и умерено антизападна, онда Кудрин представља лојалну системску опозицију. Истој групи припадају и директор државне Сбербанке Герман Греф и директорка Централне банке Руске Федерације Елвира Набиулина. Ту је и Владимир Милов, испрва сарадник Грефа и експерт за енергетику у Влади Русије, да би касније почео да сарађује са Алексејем Наваљним. Можда је најпознатији изданак ове групе Ксенија Собчак, ћерка бившег градоначелника Санкт Петербурга Анатолија Собчака, политичког покровитеља Владимира Путина из ере 90-их. Ову групу руских либерала убрајамо у опозицију јер се њихови ставови не поклапају са руском позицијом, иако они често заузимају државне положаје.

Опозициона активисткиња Ксенија Собчак држи говор током протестног скупа, Москва, 10. март 2012. (Фото: Sergei Karpukhin/REUTERS)
Опозициона активисткиња Ксенија Собчак држи говор током протестног скупа, Москва, 10. март 2012. (Фото: Sergei Karpukhin/REUTERS)

Други руски дисидент који је родоначелник једне друге групе руских опозиционара – радикалних либерала, јесте Петар Јаковљевич Чадајев. Он је стварао у првој половини 19. века, а познат је по серији филозофских писама у којима је набројао своје ставове. Многе његове позиције су биле производ времена у којем је живео, а данас су анахроне и нису вредне озбиљног помена. Међутим, његови ставови да је Русија нецивилизована наспрам Запада, да у крви руског народа има „нечег што одбацује сваки истински прогрес“[1], да је православна вера крива за иступљење руског народа из „васељенског (данас бисмо рекли глобалног) братства“, те да је католичанство одговорно за сав научни, културни и материјални развој служе као фундамент друштвене појаве коју су српски социолози – заслуга се приписује културологу Зорану Ћирјаковићу – вешто назвали аутошовинизам.

РАДИКАЛНИ ЛИБЕРАЛИ
Шта разликује умерене либерале од радикалних? Пре свега то што радикални одбијају да буду део власти или сарађују са њом на било који начин. Они желе пуноћу власти за себе. Друго, они теже самосталној владавини како би могли у потпуности да раскину са правном, политичком и економском традицијом Русије. Треће, потпун раскид са традицијом је неопходан како би се Русија коначно „цивилизовала“, изменила до последњег крвног зрнца и постала Запад. У спољној политици они су глобалисти и залажу се за одрицање од националног суверенитета, у културном смислу они су космополити, негирају потребу постојања националне припадности и различитости култура, у економском смислу њима је ближа глобална економија од националне. Чадајев је након првог објављеног писма био на годину дана стављен у лудницу, након чега га је цар Николај I прогласио „исцељеним“, али са забраном објављивања дела.

Представници ове струје у руском политичком дискурсу су ванпарламентарне опозиционе парије „ПАРНАС“ (Партија народне слободе) Михаила Касјанова и „Јаблоко“ Григорија Јавлинског. Они су први талас руских радикалних либерала који су били познатији и активнији 90-их година, док је њихова каријера сада на заласку. Поред њих постоји читава плејада политичара од Каспарова до Хакамаде, али сви су они на маргинама руске политике у 2020. години.

У овом табору су и популарни опозициони активисти другог таласа од почетка миленијума Алексеј Наваљни и Иља Јашин. Наваљни је најпознатији руски опозиционар, учествовао је у свим најбитнијим протестима против Путинове власти, води Јутјуб канал чије објаве имају милионску гледаност. Чак је и прошао слично Чадајеву, није проглашен лудим, али је осуђен за утају пореза, што га спречава да се лично кандидује на изборима. Последњи пут када се лично кандидовао, на изборима за градоначелника Москве 2013. године, успео је да освоји 27,24 одсто гласова[2], што је био и остао најбољи резултат несистемске руске опозиције до данас. Његови најближи сарадници су Леонид Волков из Јекатеринбурга, града који уз Петербург и Москву важи за либерално језгро Русије, Иван Жданов, који је у више наврата био руководилац кампање Наваљног, и Љубов Собољ, тренутно најпопуларнија сарадница Наваљног која је стекла популарност борећи се за права опозиционих кандидата на локалним изборима у Москви 2019. године.

Наваљни и његов тим окупљени су у нерегистрованој партији „Русија будућности“ (Россия будущего), која се до 2018. године звала „Партија прогреса“. Наваљни и његови сарадници се битно разликују од радикалних либерала првог таласа у томе што избегавају отворено да причају о својим идеолошким уверењима и фокусирају се на проблеме корупције руских власти које је тешко објективно негирати. Многи либерали првог таласа су у више наврата окривљавали Наваљног да је „кремаљски шпијун“ јер није хтео да ескалира ниједан протест у чијој је организацији учествовао.

Најпознатији руски опозиционар Алексеј Наваљни са женом Јулијом на опозиционом скупу у Москви, 27. октобар 2013. (Фото: Vasili Shaposhnikov/Kommersant Photo via Getty Images)
Алексеј Наваљни са женом Јулијом на опозиционом скупу у Москви, 27. октобар 2013. (Фото: Vasili Shaposhnikov/Kommersant Photo via Getty Images)

Иља Јашин је био водећи члан „ПАРНАС-а“ и „Јаблока“ пре него што је постао независни опозиционар. Он је на локалним изборима 2015. године однео победу у Красносељском рејону Москве, победивши кандидате „Јединствене Русије“, док му, због техничких разлога са прикупљеним потписима за кандидатуру, није било дозвољено да учествује на локалним изборима 2019. године. Управо је ова одлука руских власти (сигурно локалних, а можда и вишег нивоа), да путем техникалија и утицаја на изборну комисију онемогуће опозиционим лидерима да учествују на изборима испровоцирала митинге лета 2019. године. Док Наваљни покушава да негује имиџ десног либерала и обичног човека из народа који се бори за правду, Јашин је више тип градског интелектуалца који покушава да се допадне обичном бирачу социјалдемократском реториком.

Код либерала другог таласа запажамо промену тактике: они нису организовани у формалне партије; имена, па и идеологије њихових нерегистрованих покрета се често мењају; они не покушавају да се такмиче са Путином за место председника, као „ПАРНАС“ или „Јаблоко“, или са „Јединственом Русијом“ у руској Думи, где уопште нису представљени; све своје активности су усредсредили на велике руске градове и учешће на локалним изборима. Разлози за то су пад популарности „Јединствене Русије“ међу урбаним и образованијим млађим становништвом великих градова, који су идеално бирачко тело либерала другог таласа.

У овом тренутку, радикални либерали другог таласа не представљају претњу Путиновој власти, али су њихови рејтинзи у успону, а рејтинг Путинове „Јединствене Русије“ у паду. Ипак, док рејтинг његове странке пада, поверење у Владимира Путина има 72,1 одсто грађана Русије.[3] Не ради се ни о каквом куриозитету, руски бирачи једноставно више цене појединачне личности од ауторитета него политичке организације, што је производ ауторитарне, лидерске политичке културе. Зарад поређења, рејтинг Наваљног износи два одсто, то су подаци либералног истраживачког центра „Левада“.[4]

ПАРЛАМЕНТАРНА ОПОЗИЦИЈА
Иако су за време комунизма постојали десничарски дисиденти, као што је Александар Солжењицин, или за време царизма левичарски дисиденти – социјалдемократе, есери, мењшевици и бољшевици, десна и лева опозиција у Русији готово да не постоје. Може се сматрати да је десница већ на власти, а да је левица свуда у свету изгубила своју револуционарну оштрицу. У Русији, она је представљена у парламенту, а притом је владала овом земљом преко седам деценија.

Поред умерено-либералне лојалне опозиције и радикално-либералне ванпарламентарне опозиције имамо и три партије парламентарне опозиције. То су: „Комунистичка партија Руске Федерације“ (КПРФ) добро познатог још из 90-их Генадија Зјуганова, „Либерално-демократска партија“ (ЛДПР) можда још познатијег скандал-мајстора Владимира Жириновског и српској јавности мање позната странка „Праведна Русија“ (Справедливая Россия) Сергеја Миронова. Ове три партије се могу окарактерисати као пасивна опозиција, јер скоро никад не организују протесте и све њихове опозиционе активности се своде на повремену критику политике руске Владе, али никада председника.

Председник Комунистичке партије Руске Федерације Генадиј Зјуганов прилази говорници у руској Думи (Фото: duma.gov.ru/Global Look Press)
Председник Комунистичке партије Руске Федерације Генадиј Зјуганов прилази говорници у руској Думи (Фото: duma.gov.ru/Global Look Press)

КПРФ и ЛДПР се традиционално боре за друго место и делимично деле бирачко тело. Обе ове партије су патриотске оријентације, КПРФ са левим тенденцијама, ЛДПР са десним. За њих гласа популација средњих година и старија популација из унутрашњости Русије разочарана политиком „Јединствене Русије“. Једно време је „Праведна Русија“ играла улогу активне опозиције и чак је учествовала у масовним протестима либералне опозиције 2011. године, што јој је удвостручило популарност и број мандата у Думи (2011. су били трећи по мандатима, испред ЛДПР), али је од 2014. године њено руководство променило курс, подржало присаједињење Крима и спољну политику Путина, док је њен лидер Миронов кренуо све чешће да излази у јавност са монархистичким и православно-конзервативним изјавама.

По истраживањима јавног мњења врло је вероватно да ће ова партија бити на ивици цензуса од пет одсто и велико је питање да ли ће га прећи. „Јаблоко“ и „Парнас“ се крећу између један и два одсто могућих гласова и имају врло мале шансе да се нађу у Думи[5], а савремени либерали, као што смо напоменули, засад немају тактику да се боре за улазак у парламент. Једина новија партија која има шансе да уђе у Думу јесу „Комунисти Русије“ (Коммунисты России) са идеологијом левог популизма. Они се позиционирају као „већи Зјуганови од Зјуганова“ и сигурно ће поделити гласове „комуниста“, што ће само олакшати „Јединственој Русији“ борбу и за Думу и за регионалне парламенте.

ДВА ПРОБЛЕМА ЗА ВЛАДАЈУЋУ СТРАНКУ
Рејтинг „Јединствене Русије“ као водеће партије се креће између 28 и 33 одсто, у зависности од извора података[6], и ако ствари остану какве јесу, они ће сигурно освојити више од 50 одсто мандата у Думи, али су далеко од двотрећинске квалификоване већине потребне за несметану измену Устава.

Назиру се два битна проблема за „Јединствену Русију“ у следећем изборном циклусу 2021. године. То су: 1) волатилна ситуација у економији (ММФ прогнозира пад БДП-а Русије за 5,5 одсто текуће године[7], а поменути Кудрин раст незапослености са 2,5 милиона на осам милиона незапослених[8]) након укидања режима самоизолације, и 2) пад рејтинга сада је немогуће прогнозирати шта ће се у политичком смислу догодити, али тешко је замислити сценарио где рејтинг владајуће партије даље не пада; сам бренд „Јединствене Русије“ постаје све непривлачнији за бираче, а та одбојност је достигла толике размере да се већина кандидата ове партије по једномандатним окрузима у Москви кандидовала у својству независног кандидата, иако се радило о члановима „Јединствене Русије“.

За први проблем решење се не назире, а за други има лека. Путин може да ребрендира „Јединствену Русију“, да укине ту партију и замени је новом организацијом, са минималним кадровским изменама. Може се такође радити на стратегији оснивања странака за разбијање бирачког тела осталих парламентарних и ванпарламентарних странака. На крају, може се ангажовати нека савезничка организација, као што је „Сверуски народни фронт“ (Общероссийский народный фронт) у чијим је редовима мноштво популарних личности, попут писца Захара Прилепина, и да се под њиховом „етикетом“ по већинском систему прогурају људи лојални „Јединственој Русији“, док би „Јединствена Русија“ победила по партијским списковима кроз пропорционални изборни систем.

Председник Русије Владимир Путин говори на скупу Јединствене Русије (Фото: ТАСС)
Председник Русије Владимир Путин говори на скупу Јединствене Русије (Фото: ТАСС)

У закључку можемо рећи да руска вансистемска опозиција није у добром положају, нема јасног лидера, није знатно популарна, али да се и положај владајуће „Јединствене Русије“ убрзано погоршава. Засад је једино сигуран Владимир Путин на месту председника. Такође је важно истаћи да Русија ипак има традицију дисидентства и опозиционог деловања, упркос недостатку демократске традиције. Феномен аутошовинистичке опозиције није настао мешањем спољних актера и мултинационалног капитала у руску унутрашњу политику, иако су такви случајеви многобројни и сигурно су допринели ширењу самог феномена. Ради се о културној појави, о другој страни руске културе, која такође има права на постојање, иако се са њом можемо не слагати. Речима Владимира Путина: „Представници вансистемске опозиције су веома потребни. Они имају реални утицај на практичан живот, посебно на нивоу општина, крупних градова. Нека им Бог да здравља!“[9]

 

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] http://az.lib.ru/c/chaadaew_p_j/text_0010.shtml#_ftnref15

[2] http://www.moscow_city.vybory.izbirkom.ru/region/region/moscow_city?action=show&root=1&tvd=27720001368293&vrn=27720001368289&region=77&global=&sub_region=0&prver=0&pronetvd=null&vibid=27720001368293&type=222

[3] https://wciom.ru/news/ratings/doverie_politikam_1/

[4] https://snob.ru/news/162833/

[5] https://www.levada.ru/2020/03/10/vozmozhnoe-golosovanie-za-partii-2/

[6] https://wciom.ru/news/ratings/elektoralnyj_rejting_politicheskix_partij/

[7] https://www.interfax.ru/business/704133

[8] https://www.rbc.ru/economics/13/04/2020/5e9425fa9a794785f7eee788

[9] https://tass.ru/politika/7885349?utm_source=yxnews&utm_medium=desktop&utm_referrer=https%3A%2F%2Fyandex.ru%2Fnews

 

Насловна фотографија: EPA Photo

 

Извор Нови Стандард