Portret ruske opozicije

Ruska vansistemska opozicija nije u dobrom položaju, nema jasnog lidera, nije znatno popularna, ali se i položaj vladajuće „Jedinstvene Rusije“ ubrzano pogoršava

Postojanje ruske opozicije i njene aktivnosti dolaze u fokus svetskih, pa i srpskih, medija jedino u doba velikih protesta, dok se sva pažnja uglavnom usmerava na neprikosnovenog lidera Ruske Federacije Vladimira Putina. Međutim, politički život u Rusiji je umnogome raznoobrazniji od dvodimenzionalne slike koju nam šalju kako mediji koji podržavaju predsednika Rusije i njegovu politiku, tako i oni koji se njemu protive. Ruska opoziciona misao ne može apriori biti označena kao „petokolonaška“ i „plaćenička“ i zatim odbačena, jer ona ima svoje utemeljenje u ruskoj političkoj kulturi. U evropskoj političkoj istoriji Rusija je, ne bez razloga, zauzela mesto autoritarne države, koja guši svaku vrstu slobodnog mišljenja, kritiku i opoziciju. Zaista, Rusija je prošla kroz period totalitarnih represija uperenih u prvom redu protiv sopstvenih građana od 1917. godine do smrti Staljina 1954. godine, kada su obim i intenzitet represija smanjeni, ali je zadržano autoritarno ustrojstvo države sve do raspada SSSR-a 1992. godine.

S druge strane, Rusija se ne može pohvaliti ni dugim periodima demokratije. Najviši stepen prava pre sadašnjice građani Ruske imperije su uživali od Ustava iz 1905. godine, koji je usledio kao odgovor na neuspelu revoluciju, pa sve do Oktobarske revolucije 1917. godine. Tada su znatno proširene sloboda štampe i sloboda političkog organizovanja, formirane su prve zakonite političke partije, osnovana je Duma kao legislativno telo i tada su u Rusiji prvi put u istoriji održani parlamentarni izbori. U istom periodu je i Kraljevina Srbija doživela svoj demokratski procvat, koji većina istoričara naziva „zlatnim dobom demokratije“.

Pre nego što se upustimo u istraživanje činilaca opozicije, potrebno je da jasno odredimo šta je to njen antipod, to jest koje su osnovne karakteristike ruske vlasti u celini. Ruska politička istorija poznaje i velike reformatore kao što je Petar I, i liberalnije careve kao što su Aleksandar I i Aleksandar II, kao i doba „otopljenja“, kako Rusi nazivaju manje totalitarne periode komunizma, kao što je bila politika NEP-a ranih 20-ih godina i hruščovski liberalizam ranih 60-ih godina 20. veka. Ipak, da bi postojali reformatori mora postojati jasna norma od koje oni odstupaju i upravo je ta norma ono što možemo nazvati ruskom pozicijom. Ruska pozicija se sastoji iz konzervativnog pristupa politici (otpor prema promenama, sporo uvođenje reformi, čuvanje tradicionalnih društveno-političkih odnosa), umerenog antizapadnog stava (isticanje ruske civilizacije kao zasebnog korpusa političkih principa i prava, gde se ne mogu primeniti istovetna institucionalna rešenja kao na Zapadu). Od uverenja čitaoca zavisi vrednosna ocena ruske vlasti, a autoru ovih redova je ona bliža od opozicionih stavova koji će biti izloženi.

FENOMEN DISIDENTSTVA
Ruska opozicija, iako formalno odsutna u gotovo čitavom toku ruske istorije, nalazi svoje duhovne korene u fenomenu disidentstva. Prvi ruski disident je bio Aleksandar Nikolajevič Radiščev, koji je kritikovao mnogobrojne pojave korupcije i nemorala među vladajućim slojevima Rusije u vreme vladavine Katarine Velike. Kako je njegovo neslaganje sa feudalnim odnosima u tadašnjoj Rusiji koincidiralo sa izbijanjem Francuske revolucije, on je bio uhapšen i poslat u izgnanstvo u Sibir. Ruski car Pavle I ga je potom vratio u prestonicu i dao mu punu slobodu, što je on iskoristio da napiše nacrt prvog ruskog ustava. On je preteča savremenih ruskih umerenih liberala, koji smatraju da Rusija treba bliže da sarađuje sa Zapadom, ali i da usvoji zapadne institucionalne obrasce ukoliko želi da napreduje. Ova ruska opoziciona struja često u praksi sarađuje sa vlašću, to je bio slučaj i u 19. veku, kao i danas za vreme predsednikovanja Vladimira Putina.

Dobar primer za to je ruski ekonomista i političar Aleksej Kudrin, sadašnji predsednik Fiskalnog saveta Ruske Federacije, koji je jedan od najvatrenijih zagovornika neoliberalnih ekonomskih reformi u Rusiji. On je 90-ih bio deo tima Čubajsa i Gajdara, koji su sproveli tranziciju ekonomskog sistema Rusije iz planskog na model slobodnog tržišta, poznatiju kao „šok terapija“. Ako prihvatimo hipotezu da je dominantna struja u Rusiji konzervativna i umereno antizapadna, onda Kudrin predstavlja lojalnu sistemsku opoziciju. Istoj grupi pripadaju i direktor državne Sberbanke German Gref i direktorka Centralne banke Ruske Federacije Elvira Nabiulina. Tu je i Vladimir Milov, isprva saradnik Grefa i ekspert za energetiku u Vladi Rusije, da bi kasnije počeo da sarađuje sa Aleksejem Navaljnim. Možda je najpoznatiji izdanak ove grupe Ksenija Sobčak, ćerka bivšeg gradonačelnika Sankt Peterburga Anatolija Sobčaka, političkog pokrovitelja Vladimira Putina iz ere 90-ih. Ovu grupu ruskih liberala ubrajamo u opoziciju jer se njihovi stavovi ne poklapaju sa ruskom pozicijom, iako oni često zauzimaju državne položaje.

Opoziciona aktivistkinja Ksenija Sobčak drži govor tokom protestnog skupa, Moskva, 10. mart 2012. (Foto: Sergei Karpukhin/REUTERS)
Opoziciona aktivistkinja Ksenija Sobčak drži govor tokom protestnog skupa, Moskva, 10. mart 2012. (Foto: Sergei Karpukhin/REUTERS)

Drugi ruski disident koji je rodonačelnik jedne druge grupe ruskih opozicionara – radikalnih liberala, jeste Petar Jakovljevič Čadajev. On je stvarao u prvoj polovini 19. veka, a poznat je po seriji filozofskih pisama u kojima je nabrojao svoje stavove. Mnoge njegove pozicije su bile proizvod vremena u kojem je živeo, a danas su anahrone i nisu vredne ozbiljnog pomena. Međutim, njegovi stavovi da je Rusija necivilizovana naspram Zapada, da u krvi ruskog naroda ima „nečeg što odbacuje svaki istinski progres“[1], da je pravoslavna vera kriva za istupljenje ruskog naroda iz „vaseljenskog (danas bismo rekli globalnog) bratstva“, te da je katoličanstvo odgovorno za sav naučni, kulturni i materijalni razvoj služe kao fundament društvene pojave koju su srpski sociolozi – zasluga se pripisuje kulturologu Zoranu Ćirjakoviću – vešto nazvali autošovinizam.

RADIKALNI LIBERALI
Šta razlikuje umerene liberale od radikalnih? Pre svega to što radikalni odbijaju da budu deo vlasti ili sarađuju sa njom na bilo koji način. Oni žele punoću vlasti za sebe. Drugo, oni teže samostalnoj vladavini kako bi mogli u potpunosti da raskinu sa pravnom, političkom i ekonomskom tradicijom Rusije. Treće, potpun raskid sa tradicijom je neophodan kako bi se Rusija konačno „civilizovala“, izmenila do poslednjeg krvnog zrnca i postala Zapad. U spoljnoj politici oni su globalisti i zalažu se za odricanje od nacionalnog suvereniteta, u kulturnom smislu oni su kosmopoliti, negiraju potrebu postojanja nacionalne pripadnosti i različitosti kultura, u ekonomskom smislu njima je bliža globalna ekonomija od nacionalne. Čadajev je nakon prvog objavljenog pisma bio na godinu dana stavljen u ludnicu, nakon čega ga je car Nikolaj I proglasio „isceljenim“, ali sa zabranom objavljivanja dela.

Predstavnici ove struje u ruskom političkom diskursu su vanparlamentarne opozicione parije „PARNAS“ (Partija narodne slobode) Mihaila Kasjanova i „Jabloko“ Grigorija Javlinskog. Oni su prvi talas ruskih radikalnih liberala koji su bili poznatiji i aktivniji 90-ih godina, dok je njihova karijera sada na zalasku. Pored njih postoji čitava plejada političara od Kasparova do Hakamade, ali svi su oni na marginama ruske politike u 2020. godini.

U ovom taboru su i popularni opozicioni aktivisti drugog talasa od početka milenijuma Aleksej Navaljni i Ilja Jašin. Navaljni je najpoznatiji ruski opozicionar, učestvovao je u svim najbitnijim protestima protiv Putinove vlasti, vodi Jutjub kanal čije objave imaju milionsku gledanost. Čak je i prošao slično Čadajevu, nije proglašen ludim, ali je osuđen za utaju poreza, što ga sprečava da se lično kandiduje na izborima. Poslednji put kada se lično kandidovao, na izborima za gradonačelnika Moskve 2013. godine, uspeo je da osvoji 27,24 odsto glasova[2], što je bio i ostao najbolji rezultat nesistemske ruske opozicije do danas. Njegovi najbliži saradnici su Leonid Volkov iz Jekaterinburga, grada koji uz Peterburg i Moskvu važi za liberalno jezgro Rusije, Ivan Ždanov, koji je u više navrata bio rukovodilac kampanje Navaljnog, i Ljubov Sobolj, trenutno najpopularnija saradnica Navaljnog koja je stekla popularnost boreći se za prava opozicionih kandidata na lokalnim izborima u Moskvi 2019. godine.

Navaljni i njegov tim okupljeni su u neregistrovanoj partiji „Rusija budućnosti“ (Rossiя buduщego), koja se do 2018. godine zvala „Partija progresa“. Navaljni i njegovi saradnici se bitno razlikuju od radikalnih liberala prvog talasa u tome što izbegavaju otvoreno da pričaju o svojim ideološkim uverenjima i fokusiraju se na probleme korupcije ruskih vlasti koje je teško objektivno negirati. Mnogi liberali prvog talasa su u više navrata okrivljavali Navaljnog da je „kremaljski špijun“ jer nije hteo da eskalira nijedan protest u čijoj je organizaciji učestvovao.

Najpoznatiji ruski opozicionar Aleksej Navaljni sa ženom Julijom na opozicionom skupu u Moskvi, 27. oktobar 2013. (Foto: Vasili Shaposhnikov/Kommersant Photo via Getty Images)
Aleksej Navaljni sa ženom Julijom na opozicionom skupu u Moskvi, 27. oktobar 2013. (Foto: Vasili Shaposhnikov/Kommersant Photo via Getty Images)

Ilja Jašin je bio vodeći član „PARNAS-a“ i „Jabloka“ pre nego što je postao nezavisni opozicionar. On je na lokalnim izborima 2015. godine odneo pobedu u Krasnoseljskom rejonu Moskve, pobedivši kandidate „Jedinstvene Rusije“, dok mu, zbog tehničkih razloga sa prikupljenim potpisima za kandidaturu, nije bilo dozvoljeno da učestvuje na lokalnim izborima 2019. godine. Upravo je ova odluka ruskih vlasti (sigurno lokalnih, a možda i višeg nivoa), da putem tehnikalija i uticaja na izbornu komisiju onemoguće opozicionim liderima da učestvuju na izborima isprovocirala mitinge leta 2019. godine. Dok Navaljni pokušava da neguje imidž desnog liberala i običnog čoveka iz naroda koji se bori za pravdu, Jašin je više tip gradskog intelektualca koji pokušava da se dopadne običnom biraču socijaldemokratskom retorikom.

Kod liberala drugog talasa zapažamo promenu taktike: oni nisu organizovani u formalne partije; imena, pa i ideologije njihovih neregistrovanih pokreta se često menjaju; oni ne pokušavaju da se takmiče sa Putinom za mesto predsednika, kao „PARNAS“ ili „Jabloko“, ili sa „Jedinstvenom Rusijom“ u ruskoj Dumi, gde uopšte nisu predstavljeni; sve svoje aktivnosti su usredsredili na velike ruske gradove i učešće na lokalnim izborima. Razlozi za to su pad popularnosti „Jedinstvene Rusije“ među urbanim i obrazovanijim mlađim stanovništvom velikih gradova, koji su idealno biračko telo liberala drugog talasa.

U ovom trenutku, radikalni liberali drugog talasa ne predstavljaju pretnju Putinovoj vlasti, ali su njihovi rejtinzi u usponu, a rejting Putinove „Jedinstvene Rusije“ u padu. Ipak, dok rejting njegove stranke pada, poverenje u Vladimira Putina ima 72,1 odsto građana Rusije.[3] Ne radi se ni o kakvom kuriozitetu, ruski birači jednostavno više cene pojedinačne ličnosti od autoriteta nego političke organizacije, što je proizvod autoritarne, liderske političke kulture. Zarad poređenja, rejting Navaljnog iznosi dva odsto, to su podaci liberalnog istraživačkog centra „Levada“.[4]

PARLAMENTARNA OPOZICIJA
Iako su za vreme komunizma postojali desničarski disidenti, kao što je Aleksandar Solženjicin, ili za vreme carizma levičarski disidenti – socijaldemokrate, eseri, menjševici i boljševici, desna i leva opozicija u Rusiji gotovo da ne postoje. Može se smatrati da je desnica već na vlasti, a da je levica svuda u svetu izgubila svoju revolucionarnu oštricu. U Rusiji, ona je predstavljena u parlamentu, a pritom je vladala ovom zemljom preko sedam decenija.

Pored umereno-liberalne lojalne opozicije i radikalno-liberalne vanparlamentarne opozicije imamo i tri partije parlamentarne opozicije. To su: „Komunistička partija Ruske Federacije“ (KPRF) dobro poznatog još iz 90-ih Genadija Zjuganova, „Liberalno-demokratska partija“ (LDPR) možda još poznatijeg skandal-majstora Vladimira Žirinovskog i srpskoj javnosti manje poznata stranka „Pravedna Rusija“ (Spravedlivaя Rossiя) Sergeja Mironova. Ove tri partije se mogu okarakterisati kao pasivna opozicija, jer skoro nikad ne organizuju proteste i sve njihove opozicione aktivnosti se svode na povremenu kritiku politike ruske Vlade, ali nikada predsednika.

Predsednik Komunističke partije Ruske Federacije Genadij Zjuganov prilazi govornici u ruskoj Dumi (Foto: duma.gov.ru/Global Look Press)
Predsednik Komunističke partije Ruske Federacije Genadij Zjuganov prilazi govornici u ruskoj Dumi (Foto: duma.gov.ru/Global Look Press)

KPRF i LDPR se tradicionalno bore za drugo mesto i delimično dele biračko telo. Obe ove partije su patriotske orijentacije, KPRF sa levim tendencijama, LDPR sa desnim. Za njih glasa populacija srednjih godina i starija populacija iz unutrašnjosti Rusije razočarana politikom „Jedinstvene Rusije“. Jedno vreme je „Pravedna Rusija“ igrala ulogu aktivne opozicije i čak je učestvovala u masovnim protestima liberalne opozicije 2011. godine, što joj je udvostručilo popularnost i broj mandata u Dumi (2011. su bili treći po mandatima, ispred LDPR), ali je od 2014. godine njeno rukovodstvo promenilo kurs, podržalo prisajedinjenje Krima i spoljnu politiku Putina, dok je njen lider Mironov krenuo sve češće da izlazi u javnost sa monarhističkim i pravoslavno-konzervativnim izjavama.

Po istraživanjima javnog mnjenja vrlo je verovatno da će ova partija biti na ivici cenzusa od pet odsto i veliko je pitanje da li će ga preći. „Jabloko“ i „Parnas“ se kreću između jedan i dva odsto mogućih glasova i imaju vrlo male šanse da se nađu u Dumi[5], a savremeni liberali, kao što smo napomenuli, zasad nemaju taktiku da se bore za ulazak u parlament. Jedina novija partija koja ima šanse da uđe u Dumu jesu „Komunisti Rusije“ (Kommunistы Rossii) sa ideologijom levog populizma. Oni se pozicioniraju kao „veći Zjuganovi od Zjuganova“ i sigurno će podeliti glasove „komunista“, što će samo olakšati „Jedinstvenoj Rusiji“ borbu i za Dumu i za regionalne parlamente.

DVA PROBLEMA ZA VLADAJUĆU STRANKU
Rejting „Jedinstvene Rusije“ kao vodeće partije se kreće između 28 i 33 odsto, u zavisnosti od izvora podataka[6], i ako stvari ostanu kakve jesu, oni će sigurno osvojiti više od 50 odsto mandata u Dumi, ali su daleko od dvotrećinske kvalifikovane većine potrebne za nesmetanu izmenu Ustava.

Naziru se dva bitna problema za „Jedinstvenu Rusiju“ u sledećem izbornom ciklusu 2021. godine. To su: 1) volatilna situacija u ekonomiji (MMF prognozira pad BDP-a Rusije za 5,5 odsto tekuće godine[7], a pomenuti Kudrin rast nezaposlenosti sa 2,5 miliona na osam miliona nezaposlenih[8]) nakon ukidanja režima samoizolacije, i 2) pad rejtinga sada je nemoguće prognozirati šta će se u političkom smislu dogoditi, ali teško je zamisliti scenario gde rejting vladajuće partije dalje ne pada; sam brend „Jedinstvene Rusije“ postaje sve neprivlačniji za birače, a ta odbojnost je dostigla tolike razmere da se većina kandidata ove partije po jednomandatnim okruzima u Moskvi kandidovala u svojstvu nezavisnog kandidata, iako se radilo o članovima „Jedinstvene Rusije“.

Za prvi problem rešenje se ne nazire, a za drugi ima leka. Putin može da rebrendira „Jedinstvenu Rusiju“, da ukine tu partiju i zameni je novom organizacijom, sa minimalnim kadrovskim izmenama. Može se takođe raditi na strategiji osnivanja stranaka za razbijanje biračkog tela ostalih parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka. Na kraju, može se angažovati neka saveznička organizacija, kao što je „Sveruski narodni front“ (Obщerossiйskiй narodnый front) u čijim je redovima mnoštvo popularnih ličnosti, poput pisca Zahara Prilepina, i da se pod njihovom „etiketom“ po većinskom sistemu proguraju ljudi lojalni „Jedinstvenoj Rusiji“, dok bi „Jedinstvena Rusija“ pobedila po partijskim spiskovima kroz proporcionalni izborni sistem.

Predsednik Rusije Vladimir Putin govori na skupu Jedinstvene Rusije (Foto: TASS)
Predsednik Rusije Vladimir Putin govori na skupu Jedinstvene Rusije (Foto: TASS)

U zaključku možemo reći da ruska vansistemska opozicija nije u dobrom položaju, nema jasnog lidera, nije znatno popularna, ali da se i položaj vladajuće „Jedinstvene Rusije“ ubrzano pogoršava. Zasad je jedino siguran Vladimir Putin na mestu predsednika. Takođe je važno istaći da Rusija ipak ima tradiciju disidentstva i opozicionog delovanja, uprkos nedostatku demokratske tradicije. Fenomen autošovinističke opozicije nije nastao mešanjem spoljnih aktera i multinacionalnog kapitala u rusku unutrašnju politiku, iako su takvi slučajevi mnogobrojni i sigurno su doprineli širenju samog fenomena. Radi se o kulturnoj pojavi, o drugoj strani ruske kulture, koja takođe ima prava na postojanje, iako se sa njom možemo ne slagati. Rečima Vladimira Putina: „Predstavnici vansistemske opozicije su veoma potrebni. Oni imaju realni uticaj na praktičan život, posebno na nivou opština, krupnih gradova. Neka im Bog da zdravlja!“[9]

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] http://az.lib.ru/c/chaadaew_p_j/text_0010.shtml#_ftnref15

[2] http://www.moscow_city.vybory.izbirkom.ru/region/region/moscow_city?action=show&root=1&tvd=27720001368293&vrn=27720001368289&region=77&global=&sub_region=0&prver=0&pronetvd=null&vibid=27720001368293&type=222

[3] https://wciom.ru/news/ratings/doverie_politikam_1/

[4] https://snob.ru/news/162833/

[5] https://www.levada.ru/2020/03/10/vozmozhnoe-golosovanie-za-partii-2/

[6] https://wciom.ru/news/ratings/elektoralnyj_rejting_politicheskix_partij/

[7] https://www.interfax.ru/business/704133

[8] https://www.rbc.ru/economics/13/04/2020/5e9425fa9a794785f7eee788

[9] https://tass.ru/politika/7885349?utm_source=yxnews&utm_medium=desktop&utm_referrer=https%3A%2F%2Fyandex.ru%2Fnews

 

Naslovna fotografija: EPA Photo

 

Izvor Novi Standard