Јован Б. Душанић: Криза се видела и пре вируса

Пре него што се вирус појавио стање светске привреде је јасно показивало да до кризе ускоро долази, те да ће бити знатно разорнија од претходне из 2008.

Сасвим је извесно да ће COVID-19 (без обзира што се пандемији још не види крај) имати негативне последице на све сфере друштвеног живота, па и на економију с неминовном глобалном кризом. Пре него што се ова вирусна неман и појавила стање светске привреде је јасно показивало да до кризе ускоро долази, те да ће бити знатно разорнија од претходне из 2008. године. Нажалост, COVID-19 биће сада добар изговор за економску кризу. Због тога се неће расправљати о дубљим коренима кризе (пре свега, из сфере духовности и морала), нити о доминантном неолибералном економском моделу развијених западних земаља који кризу генерише.

Модели западних економија базирани су на неолиберализму – идеологији која одражава дух постмодерне, као што је либерализам био идеологија модерне. Епоха модерне почиње настанком капитализма и успоном буржоазије, развојем индустрије и тржишне привреде, конституисањем грађанског друштва и унапређењем демократије. Присталице модерне желе да одбаце све заблуде предмодерне и поставе нове основе за будући прогресиван развој. Модерна одбацује Бога и религиозни поглед на свет, те настоји да у име слободе раскине с религијом и традицијом.

ПРОМЕНЕ ХИЈЕРАРХИЈСКЕ СТРУКТУРЕ ВРЕДНОСТИ
У епохи модерне место Бога који је давао смисао свему (у хијерархијској структури вредности био изнад човека – субјекта и природе – објекта) заузима човек као разумно биће, што води јачању субјекта (човека) у односу на објект (природу) и дубоког веровања да човек разумом може да потчини силе природе, те да је у стању да овлада самим собом, да сам одлучује о својој судбини и да је ковач сопствене среће.

Епоха постмодерне везује се за прелазак од индустријског ка постиндустријском или информационом друштву. Присталице постмодерне сматрају да модерна процес ослобађања човека није довела до краја и да је копирала човека по обрасцу Бога (кога су одбацили). Ослобађајући човека од Бога, потчинила га је разуму, који није ништа друго него нова форма поробљавања човека – нови диктатор и тиранин. Разум постаје Бог модерне који успоставља исту такву хијерархијску структуру – који одређује: шта је добро, а шта лоше, шта се може, а шта не може. Постмодерна се залаже за потпуно одбацивање традиционалних вредности како би човек могао слободно да чини оно што он сматра потребним.

Тако у епохи модерне, у хијерархијској структури вредности, место Бога заузима човек као разумно биће, а у епохи постмодерне на његово место долази човек као чулно биће, ослобођен од традиционалног поретка ствари – верског, националног, државног, историјског, а сада већ и биолошког, тј. Богом дате природе. Такав човек све више губи хришћанске врлине (смерност, уздржљивост, морална чистота, праведност, вера, љубав, нада) и усваја систем вредности које у хришћанству представљају смртне грехе (разврат, завист, прождрљивост, лењост, похлепу, гнев, гордост).

Основни принцип постмодерне јесте да универзалне (опште) вредности не постоје, пошто се њима ограничава слобода појединца из кога директно проистичу и његове карактеристике (релативност, недостатак посвећености, фрагментарност…) које, са своје стране, одређују специфичност постмодерног погледа на свет.

Постмодерна одбацује традицију и институције, а морал третира као социјалну условљеност. Као такав он је релативан. Све оно што представља традиционалне вредности (религија, породица, морал, истина, правда) на основу којих могу да се оцењују ствари и појаве у друштву, релативизује се како се не би угрозио нечији интерес. Верује се како ништа, осим новца и материјалних ствари, нема вредност и да је све толико релативно да све остало није више ни важно.

НЕСПРЕМНОСТ ЧОВЕКА
Све је видљивија неспремност да се човек озбиљно посвети било чему, тачније губљење лојалности према породици, пријатељима, радном колективу, народу, држави, вери. Све се своди на новац и конзумеризам. Поремећени су и основни односи човека: према Богу, природи, прецима, ближњима и самом себи. Све више људи сматра да Бог не постоји, за очување природе не мари, о прецима мало шта зна, ближње заборавља, а времена нема ни за себе самог. Губи се свест о властитом идентитету, слаби социјална кохезија, те долази до радикалне индивидуализације.

Истовремено, све је израженија и фрагментираност (исцепканост) где се стабилни и чвршћи односи све више потискују привременим и лабавим (како у емоционалним, сексуалним, професионалним и културним областима, тако и у међународним односима, те сфери политике и економије). Док се модерна у циљу слабљења ауторитета цркве залагала за јачање државе и одвајање религиозног и политичког живота, у постмодерни (када је утицај цркве маргинализован) постоји тренд слабљења и ауторитета националних држава и све већи утицај наднационалних структура и невладиних организација (обе контролисане од стране крупног транснационалног капитала).

У време постмодерне у најразвијенијим земљама Запада створен је нови модел економског устројства – модел шпекулативног или казино капитализма у којем доминира виртуелна над реалном економијом. Данас фактички постоје две паралелне економије, једна – реална која ствара производе и услуге, и друга – виртуелна која ствара новац берзанским шпекулацијама. Основна маса новца не улаже се у реалну него у виртуелну економију, у којој се остварује профит који је, по правилу, много већи од оног у реалној економији. Виртуелна економија не ствара никакву нову вредност, него исисава вредност из реалног сектора.

У исто време, све је присутнија еманципација економије од суверенитета националних држава, односно организацију економија на националном (државном) нивоу све више замењује организација по корпоративној основи, те се социјалне функције постепено демонтирају. Дистанцирање државе од социјалних обавеза и њихово пребацивање на појединачне грађане води ка заоштравању социјалних противречности и великој поларизацији на узак слој супербогаташа и масу осиромашених.

Данас десетак појединаца у свету располаже већом имовином него половина човечанства (три и по милијарде људи). Због оваквог економског модела људи у XXI веку, и поред до сада невиђеног технолошког прогреса и раста продуктивности, раде све више времена за све мање новца, па већина припадника нове генерације, чак и у економски најразвијенијим земљама, живе лошије од својих родитеља.

Када је избила криза 2008. године антикризне мере које су предузеле најразвијеније земље (пре свих САД, одакле се криза проширила на цео свет) свеле су се на огромно (неколико хиљада милијарди долара) упумпавање свежег новца, како би се спасле велике компаније, пре свега, из финансијског сектора. Огромне количине овако упумпаног новца не одлази на подстицање привредног раста, запошљавања и плата, него се (у потрази за високим профитима) улажу у шпекулативне хартије од вредности на финансијским тржиштима и кредитирање земаља у развоју.

Годинама су топ-менаџери великих финансијских фирми примали астрономске бонусе и плате, а када је дошло до глобалне кризе, ове фирме нашле су се на ивици банкротства и власти САД су за њихово спасавање потрошиле хиљаде милијарди долара, да би после тога они наставили да раде по старом – улазећи и даље у све ризичније махинације и исплаћујући себи огромне плате и бонусе. Ризик богатих је учињен заједничким, а профит само њиховим.

ГУБИЦИ СЕ СОЦИЈАЛИЗУЈУ– ДОБИТ ПРИВАТИЗУЈЕ
Остварују се огромни приватни добици по основу јавног губитка, тј. добит се приватизује од стране уског круга моћних и богатих, а губици се социјализују – пребацују на масе слабих и сиромашних. Када су исказивани високи профити крупних (пре свега, финансијских) компанија акционари и топ-менаџери били су богато награђени, а када су се нашле пред банкротством, онда се од државе тражи да их спасава јер су компаније сувише велике да би се дозволио њихов банкрот.

Терет спасавања крупних компанија развијених земаља делом се пребацује на пореске обвезнике тих земаља, а делом на пореске обвезнике осталих земаља због повећане отплате иностраних кредита, јер са сваком новом кризом земље у развоју значајно повећавају дуг према развијеним и доводе у све теже дужничко ропство. Истом рецепту развијене западне земље прибегавају и у актуелној кризи, а то не решава проблем економија Запада него га додатно погоршава.

Због тога ће нова глобална криза убрзати процес консолидације нове геополитичке и економске моћи у коме ће тежиште бити померено са Запада на Исток, а што ће значити и отклон од западног неолибералног модела. После два века доминације Запада примат ће преузети Исток. Тиме се и за Србију отвара нова (надајмо се боља) алтернатива. Да ли ћемо то знати да искористимо, зависи првенствено од нас самих. За почетак учинимо мали корак. Одбацимо лудачку кошуљу, у којој нас држе деценијама, и напустимо мантру да Европска унија нема алтернативу.

 

Аутор Јован Б. Душанић

 

Насловна фотографија: REUTERS/Aly Song

 

Извор Печат, 16. април 2020.