Kuga – lekcija istorije

Razarajući svakodnevni okvir i rušeći sve puteve ka budućnosti, kuga je kroz istoriju iz temelja potresala kako individualnu, tako i kolektivnu psihu

Među svakodnevnim strahovima o kojima je napred bilo reči (njihov popis ostaje nepotpun) ističu se, u kraćim ili dužim vremenskim razmacima, razdoblja kolektivne panike, pogotovo kada bi se na neki grad ili oblast sručila kakva epidemija. U Evropi se, pritom, najčešće radilo o kugi[1], naročito tokom četiri stoleća koja idu od 1348. do 1720. godine. Međutim, u toku tog dugog razdoblja, zapadno stanovništvo desetkovale su i druge zaraze: engleska groznica na britanskim ostrvima i u Nemačkoj tokom XV i XVI veka, tifus u armijama koje su se borile u Tridesetogodišnjem ratu, zatim velike boginje, plućni grip i dizenterija; sve tri bolesti neprekidno aktivne u XVIII veku.[2] Naprotiv, kolera se u ovom delu sveta pojavila tek 1831

Pažljivo čitanje tekstova ranog Srednjeg veka dovelo je, tu nedavno, do zaključka da je u Evropi i oko mediteranskog basena, kuga vladala između VI i VIII veka, u vremenskim razmacima od deset do dvanaest godina.[3] Zatim, kao da je u toku IX veka iščezla, da bi se 1346. naglo pojavila na obalama Azovskog mora. Godine 1347, zahvatila je Konstantinopolj i Đenovu, a uskoro zatim i celu Evropu, od Portugalije i Irske do Moskve. Haranje „crne smrti” nastavilo se i u godinama 1348-1351, odnoseći, kako tvrdi Froisar (Froissart) „trećinu čovečanstva”.

PERIODIČNI NALETI KUGE
U toku druge polovine XIV veka i bar do početka XVI, kuga se skoro svake godine u Zapadnoj Evropi javljala čas na jednom, čas na drugom mestu. Godine 1359. pojavila se u Belgiji i Alzasu; 1360-1361. u Engleskoj i Francuskoj; 1369. je ponovo napala Englesku, zatim pustoši Francusku od 1370-1376. da bi se zatim ponovo vratila s onu stranu Lamanša. Ni sa Italijom nije bilo ništa bolje. Jedan letopisac i prodavac čudotvornih lekova, zabeležio je: „Prvi i najjači nalet kuge desio se 1348. godine.” Zatim dodaje: „Druga kuga vladala je 1363, treća 1374, četvrta 1383. peta 1389.” Neka druga ruka je dodala: „Šesta kuga 1410.” „Druge ruke, objašnjava nam E. Karpentije (Carpentier), mogle su produžiti listu na XV vek.”[4] Spomenimo još i slučaj Šalona na Marni. Datumi izbijanja pomora kao da podležu nekom ritmu, svake decenije po jedan: 1455-57, 1466-1467, 1479, 1494-1497, 1503, 1516-1517, 1521-1522.[5] Otuda ova analiza Ž. N. Birabena (Biraben):

„Pratimo li istoriju kuge u nekom gradu toga doba…, uočavamo da je ona svakih osam, deset ili petnaest godina žestoko zahvatala čitav grad, pri čemu je ovaj gubio 20, 30 pa i 40 odsto svog stanovništva. Osim ovih najžešćih oblika, ona je u poluendemičnom stanju neprekidno tinjala, lutajući ćutljivo iz jedne ulice u drugu, ili iz jedne gradske četvrti u drugu, sezonski, tokom jedne, dve, pa i pet ili šest godina, da bi se zatim za nekoliko godina pritajila. Onda se ponovo javljala u ‘ublaženom’ obliku, koji je često prethodio njenoj ‘eksploziji’, a zatim je sledio.”[6]

Nepostojana ali neotklonjivo povratna, kuga je zbog svojih periodičnih javljanja stvarala kod stanovništva „stanje razdraženosti i straha”.[7] Ž. N. Biraben je u Francuskoj, između 1347. i 1356. ustanovio 24 glavnih, sekundarnih, ili dodatnih izbijanja kuge u toku 189 godina, ili prosečno jedna epidemija na svakih osam godina. U jednom drugom razdoblju, koje se proteže od 1536. do 1670. godine, računa se samo 12 izbijanja (jedno na svakih 11,2 godine).[8] Nakon toga, bolest kao da je iščezla, da bi se ponovo sa svom žestinom okomila na Provansu 1720. Tako je u Francuskoj, ali i uopšte na Zapadu, kužna zaraza, počev od XVI veka, bivala ređa, ali se zato jasnije ističu njeni žestoki proplamsaji: u Londonu, 1603, 1625. i 1665, u Milanu i Veneciji 1576. i 1630, u Španiji 1596-1602, 1648-1652, 1677-1685, u Marseju 1720. Ovi datumi i mesta predstavljaju, naravno, samo neke polazne tačke u dijahroniji i geografiji kuge baroknog doba, budući da su se epidemije iz 1576-1585. i 1628-1631. proširile na veliki deo Evrope.[9]

Ma koliko žestoka bila ta izbijanja – naročito poslednje u Francuskoj, ono u Marselju – ona su sve više bivala odvojena jedna od drugih razdobljima u kojima nije bio zabeležen nijedan sumnjivi smrtni slučaj. Bolest je, dakle, postajala ređa i manjeg obima, a nakon 1721. i iščezla sa Zapada. Ali dotle, tokom gotovo četiri stoleća, kuga je, po rečima B. Benasara (Bennassar), bila „znamenita ličnost prošle istorije.”[10] Znamenita, jer opaka. Sudimo to po njenim zlodelima koja su zaprepašćivala savremenike: „U toku dve godine (1348-1349), piše pariski karmelit Žan de Venet (Venette), pao je toliko broj žrtava za kakav se u prošlim vremenima nikada nije čulo, ni videlo, niti pročitalo.”[11]

A Bokačo, u uvodu u Dekameron, povodom Firence ističe: „Takva i tolika bejaše okrutnost neba, možda donekle i ljudi, da je od marta do jula (1348.) među zidinama grada Firence izginulo, koje od kuge, koje zato što su mnogi bolesnici slabo negovani ili uopšte zapuštani od prestrašenih zdravih, misli se, zasigurno, preko sto hiljada duša, a da se možda pre toga pomora uopšte i nije znalo da ih je toliko u gradu. Koliko li je velikih palata, koliko divnih kuća, koliko plemićkih domova, nekad prepunih družine, gospode i gospođa, opustelo do poslednjeg sluge? Kolike li su znamenite porodice, kolika prostrana imanja i čuvena blaga ostala bez zakonitog naslednika? Koliko li je vrlih ljudi, lepih gospođa i ljupkih mladića, koje bi čak i Galen, Hipokrat i Eskulap smatrali za potpuno zdrave, u podne još obedovalo sa svojim roditeljima, drugovima i prijateljima, a iste večeri večeralo na drugom svetu sa svojim precima?”[12]

„Kuga u Firenci 1348.“, prikaz iz Bokačovog „Dekamerona“ (Foto: Wikimedia)
„Kuga u Firenci 1348.“, prikaz iz Bokačovog „Dekamerona“ (Foto: Wikimedia)

Bokačova procena je preterana. No, je li tačno čak i to, kako tvrde izvesni istoričari, da je 1338. Firenca imala 110.000 stanovnika, a 1351. samo 50 000? K. J. Beloh (Beloch) smatra da je grad Arno 1347. godine, imao 55.000 duša, a četiri godine kasnije 40.000, ili oko 30 odsto manje. I tek što je u drugoj polovini XIV veka ljudstvo počelo da se povećava, „zaraza” je ponovo 1400. odnela 11.500 lica, a 1417. možda 16.000. Što se Sijene tiče, ona je 1347. godine, imala 20.000 duša, 1349. 15.000. 1380. 12.500.[13] Po britanskim istoričarima, Engleska je između 1348. i 1377. izgubila 40 odsto svog stanovništva (sa 3.757.000. ono je palo na 2.223.375).[14] Crna kuga i zaraze koje su je pratile bile su, ako ne jedini, a ono svakako glavni uzrok te pogibelji.

Evo sada nekoliko tragičnih rekorda: gradovi Albi i Kastr izgubili su polovinu svoga ljudstva između 1343. i 1357, a zaraza je 1350. odnela – istina, račun je sporan – 50 odsto stanovnika Magdeburga, 50-60 odsto žitelja Hamburga, 70 odsto stanovnika Bremena.[15] Crna kuga je harala naročito po gradovima, ali ni sela nije štedela: tako je selo Živri u Burgundiji izgubilo 1348. godine trećinu svojih žitelja. U Savoji, u parohiji Sen-Pjer di-Susi, od 108 ognjišta u 1347. ostalo je 55 ognjišta u 1349, u sedam susednih parohija, od 303 ognjišta u 1347. ostalo je 142 u 1349.[16] U nekim krajevima opatije Vinčester, gde je 1346. izbrojano 24 smrti seljaka, a 1347. 54, taj broj se naglo popeo na 707 u 1349.[17]

Kako bi izgledala globalna procena pomora izazvanog kugom između 1348-1350? U tom pogledu možemo se držati podataka koje je dao J. Renuar (Renouard), koji piše: „ …Odnos između smrti od kuge i ukupnog broja stanovništva izgleda da se kretao između dve trećine i jedne osmine, zavisno od područja.”[18] Froisar je, dakle, s razlogom zaključio da je trećina evropskog stanovništva podlegla zarazi, pri čemu je ova posebno žestoka bila u Italiji, Francuskoj i Engleskoj.

Evropa, uzeta u celini, nije više upoznala tako tragičnu epidemiju kao što je bila ona iz 1348-1350. Pa, ipak, povremene zaraze su i dalje, u okviru gradova, pokrajina pa i čitavih država, zadobijale razmere katastrofe. Pariz je 1450. izgubio 40.000 duša.[19] London, koji je 1665. imao oko 460.000 stanovnika, izgubio je od kuge te godine 68.500 duša.[20] Marselj je početkom XVIII veka imao nešto manje od 100.000 žitelja; epidemija iz 1720. odnela mu je oko 50.000 duša (računajući i okolinu).[21] Teški gubici u ljudstvu pogodili su Napulj 1656. godine. Taj prenaseljeni grad imao je u ono vreme 400 do 450.000 žitelja. Kuga je pokosila 240, a možda čak i 270.000.[22] To je ravno broju žrtava u Italiji i Španiji zajedno, u XVIII veku.

Gornja Italija (od Venecije do Pijemonta, uključujući i Đenovu) pretrpela je demografski gubitak od 22 odsto između 1600. i 1650, izazvan uglavnom kugom iz 1630, pošto je epidemija pomorila 32 odsto žitelja Venecije, 51 odsto žitelja Milana, 63 odsto žitelja Kremone i Verone i 77 odsto – sumoran rekord – žitelja Mantove. U celini uzev, Italija je u toku prve polovine XVII veka izgubila 14 odsto svog stanovništva (milion i sedamsto trideset hiljada duša).[23] Slične gubitke pretrpela je i Španija, koja je bila manje naseljena. „Tri velike najezde smrti” (kuge) – 1596-1602, 1648-1658, 1677-1685. – odnele su 1.250.000 života. Barselona je 1652. od 44.000 žitelja izgubila 20.000.[24] Sevilja je 1649-1650. sahranila 60.000 mrtvih na 110 ili 120 000 žitelja.[25] Kuga je, dakle, bila jedan od glavnih uzroka krize koju su dva poluostrva pretrpela u toku XVII veka.

UZROCI KUGE
Do kraja XIX veka bili su nepoznati uzroci kuge, koju je ondašnja nauka pripisivala zagađenosti vazduha, a ova je nastajala bilo zlokobnim rasporedom planeta, bilo isparavanjem truleži iz tla ili ispod zemlje. Otuda takve predostrožnosti, u našim očima potpuno nekorisne, kao što je škropljenje pisama ili novca sirćetom, paljenje vatri na raskršćima zaraženog grada, dezinfikovanje ljudi, odeće i kuća pomoću žestokih mirisa i sumpora, kretanje ulicom u vreme zaraze sa maskom u obliku ptičije glave, čiji je kljun bio napunjen mirisnim supstancama. Sa druge, strane, stari letopisi i ikonografija uopšte ne spominju, kao znak koji upozorava na izbijanje epidemije, masovni pomor pacova, na čemu insistira A. Kami u romanu Kuga. Uloga buva bila je takođe nepoznata.

Nasuprot tome, svi izveštaji iz ovog vremena govore o opasnosti od međuljudske zaraze. Ova opasnost, danas je to poznato, očigledna je u slučaju plućne kuge, koja se prenosi kapljicama pljuvačke. Današnja medicinska istraživanja podvrgla su sumnji „dogmu o pacovu”, kada je reč o buboničkoj kugi. Svakako, istorija ove bolesti, od njenog nastanka, povezana je sa istorijom pacova. Ali izgleda da je u brojnim epidemijama buboničke kuge uzrok bio ne pacov, već čovečja buva koja sa domaćina na samrti prelazi na zdravog. Smrtnost ljudi, dakle, ne bi trebalo nužno da podrazumeva nekog životinjskog prethodnika.[26] Otuda pomori zaraze u siromašnim četvrtima gde je vašljivost bila najrasprostranjenija.

Prikaz kuge u Italiji iz 17. veka (Foto: De Agostini/Getty Images)
Prikaz kuge u Italiji iz 17. veka (Foto: De Agostini/Getty Images)

I dok je čišćenje i puštanje krvi, strah od širenja zaraze putem izmeta obolelih, ubijanje životinja koje nemaju buva (konj, goveče, itd.), bilo izlišno, naprotiv, bilo je razumno spaljivanje tkanina, naročito vunenih, u zaraženim kućama. I tačno je da je trebalo bežati, ako je moguće, ako li ne, onda je valjalo izolovati se. Ovo utoliko pre što je kuga izazivala sekundarna plućna oboljenja. Narodski zdrav razum, dakle, bio je u tom pogledu s pravom protiv „učenih” koji su odbijali da veruju u prenosivost zaraze. I upravo su sve efikasnije mere izolovanja doprinele da se pomor suzbije.

Toj delimično ispravnoj profilaksi odgovaralo je često tačno uočavanje simptoma bolesti: opis „crnih pega”, lokalizacija micina, naglasak stavljan u kliničkoj slici na otekli jezik, vatrenu žeđ, visoku temperaturu, drhtavicu, neujednačeno bilo, često žestoku sumanutost, poremećaje nervnog sistema, glavobolje, ukočen pogled. Jedan lekar iz Marselja zapisao je nakon epidemije iz 1720. godine: „Bolest je počinjala glavoboljom i povraćanjem koje je smenjivala visoka temperatura…Simptomi su obično bili stalna drhtavica, slab puls, spor, ubrzan, neujednačen, glava tako teška da je bolesnik s mukom drži, dok mu se pred očima magli kao da je pijan, pogled ukočen, izražava užas i očajanje…”[27]

Ondašnji ljudi su takođe primetili da je kuga izbijala naročito leti (međutim, ne uvek) – buvi odgovara, u stvari temperatura 15-20 stepeni, u atmosferi koja sadrži 90-95 odsto vlažnosti – da je napadala naročito sirotinju, žene i decu i da je osobito desetkovala ljudstvo koje je upravo bilo žrtvom gladi. Rasprava o kugi Sezara Morena (Morin, Paris, 1610.), sadrži jedno poglavlje koje glasi: „Kako kuga obično prati velike gladi”. A iz pera nekog nepoznatog lombardskog kanonika, koji je 1630. bio svedok kuge u svome malom gradiću Busto Arisizio, možemo čitati ove podatke koji su se odnosili na 1629:

„Nastala je tako velika oskudica da se više namirnice nisu mogle naći ni za suvo zlato… Sirotinja je mesila hleb od crvotočine… jela vučiji bob, repu i svakojaku travu. Repa se prodavala po 16 sua komad, pa ipak se teško nalazila. Zato se sirotinja mogla videti kako, kada bi neko sa strane doneo repu u kolicima, trče za njim i guraju se da kupe; ličili su na izgladnele koze u potrazi za pašom…Sledile su užasne, neizlečive i živom čoveku nepoznate boleštine, koje su trajale tokom šest, osam, deset, ili dvanaest meseci. Tako da je veliko mnoštvo ljudi poumiralo te 1629. godine.”[28]

RAZLOZI PRIKRIVANjA
Kad se pojavi opasnost od zaraze, ljudi najpre pokušavaju da je ne vide. Iz letopisa koji govore o epidemijama kuge zaključujemo da su nadležne vlasti često zanemarivale preduzimanje mera koje je nalagala pretnja pomora, utoliko pre što bi se, jedanput pokrenut mehanizam odbrane i zaštitna sredstva, kroz vekove, neprekidno usavršavali. Kada je 1348. u Italiji kuga krenula iz luka – Đenove, Venecije i Pize – Firenca je bila jedini grad u unutrašnjosti koji je pokušao da se zaštiti od napasti što se približavala.[29] Ista tromost ponovila se i u Šalonu na Marni juna 1467, gde su, uprkos savetu namesnika Šampanje, odbili da prekinu školsku nastavu i crkvene propovedi[30], u Burgosu i Valjadolidu 1599, u Milanu 1630, u Napulju 1656, u Marselju 1720, da pomenemo samo neke slučajeve.

Doduše, za takav stav mogu se naći razumna objašnjenja: želelo se izbeći uznemiravanje stanovništva – otuda mnoge zabrane ispoljavanja ožalošćenosti za pokojnicima u početku epidemija – a naročito da bi se sačuvali ekonomski odnosi sa spoljnim svetom. Jer, karantin je za jedan grad značio teškoće u opskrbljivanju, pad trgovine, nezaposlenost, verovatne nerede na ulicama, itd.

Sve dok bi epidemija izazivala ograničen broj smrtnih slučajeva, još uvek se moglo nadati da će se povući sama od sebe, pre no što opustoši ceo grad. Ali, dublje od ovih priznatih ili spoljašnjih razloga, postojale su, svakako, manje svesne motivacije: opravdani strah od kuge dovodio je do što moguće dužeg odlaganja trenutka u kome će joj se morati u lice pogledati. Lekari i nadležne vlasti, dakle, nastojali su da sami sebe zavaraju. Hrabreći stanovništvo, hrabrili su sami sebe. Maja i juna 1599, dok je kuga harala gotovo svuda na severu Španije, lekari iz Burgosa i Valjadolida postavljali su umirujuće dijagnoze o slučajevima zaraženim u svojim gradovima: „To nije prava kuga”, to je obična bolest, radi se o „pojačanoj groznici, difteriji, nepopustljivoj temperaturi, probadanjima, kataru, kaplji i sličnim bolestima…Neki su imali i micine, ali… (koje) se lako leče.”[31]

 Monasi leče žrtve kuge u 15. veku, nepoznati autor (Foto: Wikimedia)
Monasi leče žrtve kuge u 15. veku, nepoznati autor (Foto: Wikimedia)

Kada bi se nadomak nekog grada sasvim određeno pojavila opasnost od zaraze, stvari su se uglavnom odvijale na ovaj način: vlasti bi naredile da lekari ispitaju sumnjive slučajeve. Ovi bi često postavili umirujuću dijagnozu, ugađajući na taj način njihovoj skrivenoj želji; ali, ako bi njihov zaključak bio pesimističan, bili bi naimenovani novi lekari ili hirurzi koji bi ponovnim ispitivanjem često osporavali prethodna strahovanja. To je tok koji se može pratiti u Milanu 1630. i u Marselju 1720.[32] Sudske i zdravstvene vlasti zatvarale su oči pred naglim širenjem opasnosti, a puk ih je oponašao, što je odlično prikazao Manconi povodom kuge u Lombardiji, 1630:

„Na glasove iz sela onako ubitačno zaraženih, iz sela koja su u polukrugu oko samog grada, neka udaljena samo osamnaest i dvadeset milja, ko bi i pomislio da se građani nisu odmah užurbali, da nisu zaželeli neke odbrane, pravo ili krivo shvaćene, da ih nije obuzela ma i jalova uznemirenost? Ali eto, za divno čudo, od svega toga ne bi ništa, i u tome se jedino slažu svi spomenici iz onoga vremena. Prethodna gladna godina, nevolje od nemačke soldateske, duševne tuge u narodu, činilo im se da su potpuno dovoljni za objašnjenje onoga umiranja. Po ulicama, po trgovima, po kućama, ko bi jednom reči samo spomenuo nekakvu kugu i opasnost od nje, nailazio je na podrugljivu nevericu, na ljuti prezir. Takva ista neverica, ili bolje reći, takva ista zaslepljenost i zadrtost protezala se i u Senatu i u Veću dekuriona i u svim drugim opštinskim telima.”[33]

Ista kolektivna ponašanja nalazimo i u Parizu u toku kolere 1832. godine. Na dan sredoposne nedelje, Le Moniteur je doneo tužnu vest o izbijanju epidemije. Ali, ljudi su odbijali da poveruju tom suviše zvaničnom listu. H. Hajne priča: „Pošto je to bila pokladna nedelja, a sunce sijalo i bilo divno vreme, narod se veselo tiskao bulevarima, gde su se mogle opaziti čak i maske koje su, oponašajući bolesnika i njegov izgled, terale šegu sa strahom od kolere i samom bolešću. Javni balovi su te večeri bili posećeniji nego ikada: glasni smeh i bučno veselje prisutnih gotovo su zaglušivali silnu muziku; ljude je raspaljivao vrtoglavi ples; tamanio se sladoled i pila rashlađena pića, kada – najednom – najnestašniji šaljivdžija oseti hladnoću u nogama, skinu svoju masku i na zaprepašćenje svih pokaza svoje modro-ljubičasto lice.”[34] Iste godine je stanovništvo Lila odbilo da poveruje u nailazak kolere. U prvo vreme ono ju je smatralo za policijsku izmišljotinu.[35]

PANIČNI STRAH
Uviđamo, dakle, u vremenu i prostoru, jednodušnost u potiskivanju tabuisanih reči. Izbegavalo se njihovo izgovaranje. Ili, ukoliko se to i činilo u početku epidemije, to je bilo u negativnom smislu, kao „to nije prava kuga”. Imenovati boleštinu, značilo je privući je i srušiti poslednji bedem koji je držao na odstojanju. Pa ipak, dolazio je trenutak da se zaraza nazove svojim strašnim imenom. Grad bi onda zapljusnuo panični strah.

Razumno rešenje u takvom slučaju bilo je bekstvo. Nemoć medicine bila je poznata i znalo se da je „par čizama” najsigurniji lek. Počev od XIV veka, Sorbona je savetovala onima koji to mogu, da beže „što pre, što dalje i na što duže.”[36] Dekameron se sastoji iz ljupkog čavrljanja mladih ljudi koji su umakli firentinskom paklu 1348. „Mislim da bi za nas najbolje bilo”, veli Pampinea na početku Prvog dana, „da zajedno, kako su mnogi uradili pre nas, a i sada rade, napustimo ovaj grad.”[37] Prvi bi, razume se, odmaglili bogataši, stvarajući tako kolektivnu uzrujanost. Pred kancelarijama koje su izdavale putne isprave i zdravstvena uverenja stvarali su se redovi, a ulice su ubrzo postajale zakrčene putničkim i teretnim kolima. Poslušajmo priču D. Defoa:

„ …Bogataši, plemići i džentri sa Zapada (iz Londona, 1665), hitali su da sa članovima porodice i poslugom napuste grad… U (mojoj) ulici…videla su se samo putnička kola i teretne dvokolice natovarene prtljagom, ženama, decom, poslugom.”[38] Primer bogatih sledio je čitav jedan deo stanovništva. Tako u Marselju, 1720: „ …Čim su videli da neki bogataši napuštaju domove, za njima su se poveli mnogi građani i drugi stanovnici: u tim trenucima stvorio se veliki metež u gradu, gde se od sada nije videlo ništa drugo do prevoz pokućstva.” Isti letopis još ističe: „Gradska vrata bila su pretesna da propuste gomile onih koji su odlazili… Svi se povlače, napuštaju grad i beže”.[39]

Isti prizor ponavlja se u Parizu u trenutku izbijanja epidemije kolere, 1832. godine. Sećajući se „bekstva buržoazije”, koje se onda zbilo, L. Ševalije (Chevalier) piše: „Petog, šestog i sedmog aprila iznajmljeno je 618 poštanskih konja, a broj izdatih pasoša povećavao se svakog dana za 500; Luj Blan (Blanc) procenjuje da je Transportni biro odvozio po 700 lica dnevno.[40]

„Pogled na ulice Marseja tokom kuge 1720.“, Mišel Ser (Foto: Wikimedia)
„Pogled na ulice Marseja tokom kuge 1720.“, Mišel Ser (Foto: Wikimedia)

Nisu samo bogataši napuštali grad kome bi zapretila zaraza. Bežala je i sirotinja: to je potvrđeno u Santanderu 1597, Lisabonu 1598, Segoviji sledeće godine (ljudi su bežali u šumu)[41], u Londonu u toku epidemije u XVII veku, itd. Jedan lekar iz Malage pisao je za vreme kuge 1650: „Zaraza je postala tako strašna da su… se ljudi razbežali po polju kao divlje zveri; ali po selima, begunce su dočekivali pucnjavom iz ostraguša.”[42] Engleski bakrorezi iz onoga doba prikazuju „gomile begunaca koji napuštaju London”, kopnom i vodom.

D. Defo tvrdi da je 1665. glavni grad napustilo 200.000 ljudi (od najmanje 500.000 stanovnika)[43], i jedan deo svoje pripovesti posvećuje odiseji trojice izbeglica zanatlija – koji sreću u polju jednu grupu lutalica. Tri skitnice se nude da ih provedu kroz šumu, u pravcu Remforda i Berntvuda, ali ih ovi upozoravaju „da je mnoštvo izbeglica iz Londona krenulo sa te strane, skitareći šumom koja se proteže od Henalta do Remforda i Brentvuda, bez namirnica i staništa, živeći od slučaja i zlopateći se bez ikakve zaštite.”[44] Teorijski, ljudi su bili u pravu kada su bežali od kuge. Ali ta kolektivna seoba na brzu ruku i taj talas na gradskim vratima, koja će se uskoro zatvoriti, zadobijali su razmere tragedije: mnogi su kretali u neizvesnost, ne znajući kamo će stići. Prizori slični onima koje je, iz drugih razloga, Francuska upoznala juna 1940.

Evo, dakle, grada opsednutog bolešću, stavljenog u karantin, po potrebi opasanog vojskom, suočenog sa svakodnevnom stravom i stilom života koji je u potpunom raskoraku od onoga na koji je dotle bio navikao. Srušeni su porodični okviri. Nesigurnost se rađa ne samo iz prisustva boleštine, već i iz raspada elemenata koji su sačinjavali svakodnevni okvir života. Sve je drugačije. A pre svega grad koji je nenormalno pust i tih. Ispraznile se mnoge kuće. Pa ipak, hita se sa progonom prosjaka: budući zabrinjavajuće asocijalni, zar oni nisu sejači kuge? A i prljavi su i gadno zaudaraju. Najzad, to su usta koja se moraju nepotrebno hraniti. Rečito je u tom pogledu, među hiljade sličnih svedočanstava, pismo koje je iz Tuluza 1692. pisao opštinski činovnik, bojeći se epidemije:

„Ovde vladaju veliki pomori i dnevno u svakoj parohiji umire po 10 do 12 hiljada ljudi. Blizu Tuluza nalaze se dva grada, Mire i Žamon, koje su zdravi žitelji napustili i drže se poljana: u Žamonu se stražari kao u vreme kuge; sveopšta beda. Sirotinja će i ovde doneti neku nevolju, ako se o njoj hitno ne izda neka uredba: radimo na tome da ih proteramo iz grada i ne puštamo unutra nijednog stranog prosjaka…” U jednom kasnijem pismu (bez sumnje od jula meseca) isti činovnik izražava svoje olakšanje: „Počinjemo da dišemo čistiji vazduh od kako je donesena uredba o zatvaranju ubogara.”[45]

Takođe, iz predostrožnosti, životinje se ubijaju masovno: svinje, psi i mačke. U Rimu je 1631. izdat nalog da se pobiju mačke i golubovi „da bi se zaustavilo dalje širenje bolesti”. Jedan bakropis J. Ridera (muzej Van Stolk, Roterdam) prikazuje ljude koji streljaju iznemogle domaće životinje. Na ornamentu iznad tog prizora preporučuje se ubijanje „svih pasa i mačaka u gradu i na sat hoda unaokolo.”[46] U Londonu je, 1665, ubijeno 40.000 pasa i pet puta više mačaka.[47] Svi letopisi o kugi ističu takođe obustavljanje trgovine i zanatstva, zatvaranja radnji pa čak i crkava, prestanak svih zabava, prazne ulice i trgove, muk zvona. Već citirani portugalski duhovnik, koji slavi hrabrost svoje mrtve sabraće, pomrle tokom prethodnih epidemija, dobar je svedok toga šta je kuga predstavljala za njegove savremenike i ogromnih pometnji koje je ona izazivala u svakodnevnom ponašanju:

„Kuga je, bez ikakve sumnje, međ svim nevoljama ovoga života, najokrutnija i doista najužasnija. S pravom je ljudi zovu pomor. Jer nema na zemlji ni jedne boleštine koja bi se mogla uporediti sa kugom. Čim u nekom kraljevstvu ili nekoj republici bukne taj žestoki i brzi plamen, vlasti se preneraze, žitelji prestraše, a pometnja zavlada u političkoj upravi. Pravda ustukne, zanati se ne obavljaju, porodice gube svoju čvrstinu, a ulice život. Svuda vlada krajnji metež. Sve se ruši, jer sve pogađa i izokreće težina i obim tako strašne nevolje. Ljude, bez obzira na imovno stanje i poreklo, spopada smrtna tuga. Pateći, jedni od bolesti, drugi od straha, oni su na svakom koraku suočeni bilo sa smrću, bilo sa opasnošću od nje. Oni koji su juče sahranjivali, danas bivaju sahranjeni, katkada i preko onih koje su dan uoči toga spustili u zemlju.

Ljudi se boje i samog vazduha koji udišu. Boje se pokojnika, živih, pa i samih sebe, jer smrt se često krije u odeći koju nose i koja u većini  slučajeva služi kao mrtvački pokrov, kako bi se što pre svršilo… Ulice, trgovi, crkve prekriveni leševima pružaju prizor potresan do te mere da su živi zavideli mrtvima. Nastanjena mesta pretvorena su u pustinje, a neuobičajena pustoš povećava strah i očajanje. Prijateljima se uskraćuje sažaljenje, jer je svako sažaljenje pogubno. Budući svi u istoj nevolji, nije ni imao ko kog da žali.

Ljudi se mole za izbavljenje od bubonske kuge, oko 1350. godine (Foto: Hulton Archive/Getty Images)
Ljudi se mole za izbavljenje od bubonske kuge, oko 1350. godine (Foto: Hulton Archive/Getty Images)

Pošto su svi zakoni ljubavi i prirode potonuli ili pali u zaborav usred tako velikog meteža, deca su se najednom rastajala od roditelja, žene od muževa, braća i prijatelji jedni od drugih – tužan rastanak od ljudi koje ostavljamo žive i koje više nećemo videti. Izgubivši prirodnu hrabrost i ne znajući više koji savet da poslušaju, ljudi idu kao slepi očajnici koji se na svakom koraku spotiču o svoj strah i njegove prepreke. Žene, svojim plačem i naricanjem, povećavaju metež i užas, tražeći protiv nevolje lek koji niko ne poznaje. Deca liju nevine suze, jer osećaju nesreću ali je ne razumeju.[48]

Odsečeni od ostalog sveta, žitelji u samom ukletom gradu beže jedni od drugih, plašeći se da se međusobno ne zaraze. Ljudi drže zatvorene prozore na kućama i klone se izlazaka na ulicu. Svako se trudi da ostane zatvoren u svojoj kući, sa zalihama koje je uspeo da nakupi. Ukoliko se, ipak, mora izaći da bi se kupilo nešto nužno, preduzimaju se mere predostrožnosti. Mušterije i prodavci nužnih namirnica oslovljavaju se samo na odstojanju, dok se između njih nalazi široka tezga. Godine 1630. u Milanu, neki su se usuđivali da na ulicu izađu samo naoružani pištoljem, pomoću kojeg su držali na odstojanju svako lice za koje posumnjaju da je zaraženo.[49]

Nasilno držanje u pritvoru nadovezivalo se na dobrovoljno zatvaranje, što je sve povećavalo prazninu i pustoš u gradu. Jer mnogi su blokirani u svojim kućama, proglašeni sumnjivim, i njih je od tada čuvao jedan stražar, ili su pak vrata na njihovim kućama bila zakovana i katancem zaključana. Tako vidimo da, u gradu opsednutom kugom, prisustvo drugih ne predstavlja nikakvu utehu. Nestalo je svega: uličnog tiskanja, dnevne buke, susreta suseda na vratima. D. Defo sa zaprepašćenjem konstatuje da vreme kuge odlikuje „nedostatak opštenja među ljudima.”[50] U Marselju 1720, jedan savremenik opisuje svoj mrtvi grad: „ … Mrtva tišina… turobni mir… dok se nekada izdaleka čuo žamor i neka neodređena buka, koja je prijatno delovala na čula i razveseljavala ih… Iz dimnjaka na krovovima kuća ne izvija se više dim, kao da nema nikog; … sve je zatvoreno i zabranjeno.”

Takođe u Marselju, ali 1832, epidemija kolere imala je slične posledice: „Prozori i vrata stajali su zatvoreni, kuće su davale znake života samo kada je trebalo izbaciti tela onih koje je kolera pokosila; malo po malo, sva javna mesta su se zatvorila; u kafanama i po klubovima zavladala je turobna pustoš; svuda je vladala grobna tišina.”[51] Tegobna tišina i sveopšte nepoverenje. Poslušajmo šta o tome kaže italijanski letopis iz 1630. godine, kojim se poslužio Manconi:

„ … I dok je večiti prizor i neprestano spoticanje o rasturene leševe, ili o gomile leševa, pretvaralo ceo grad u mrtvačnicu, dotle je još gadnija, no zlokobnija bila ona uzajamna ozlojeđenost, ono neobuzdano i nakazno sumnjičenje… Nije se samo zaziralo od suseda, od prijatelja, nego i ona mila imena, one veze čovečanske ljubavi, muž i žena, otac i sin, brat i brat, postadoše strašila; – i strašno i grozno je reći! – strepelo se od porodičnog stola, od bračne postelje, da nisu zasede i trovačka skrovišta.”[52]

Drugi je opasan, naročito ako ga je već pogodila strela kuge: u takvom slučaju ili ga zatvaraju u njegovu kuću, ili ga na brzinu prebacuju u neki lazaret, smešten izvan gradskih zidina. Kakva razlika od nege namenjene bolesnicima u normalnim vremenima, koje srodnici, lekari i sveštenici okružuju svojom usrdnom pažnjom! Nasuprot tome, u vreme zaraze bliski se udaljuju, lekari ne dodiruju zaražene ili to čine nekim štapićem; hirurzi operišu samo u rukavicama; bolničari ostavljaju hranu, lekove i zavoje na dohvat ruke bolesniku. Škrope se sirćetom oni koji se približavaju okuženima, posipaju mirisima svoju odeću, nose po potrebi maske; kraj okuženih, zdravi izbegavaju da gutaju pljuvačku ili dišu na usta. Sveštenici izdaleka daju oproštaj grehova, a pričest dele pomoću srebrne kašičice pričvršćene na jednom štapu, nešto dužim od jednog metra. Odnosi među ljudima potpuno su poremećeni: baš u trenutku kada je potreba za drugima najneodložnija – i kada vas oni, po običaju, uzimaju pod svoje – sada vas napuštaju. Vreme kuge je vreme prinudne samoće.

Mrtvi ljudi na ulicama Londona tokom Velike kuge 1665. (Foto: Getty Images)
Mrtvi na ulicama Londona tokom Velike kuge 1665. godine, ilustracija, nepoznat autor (Foto: Getty Images)

Iz jednog izveštaja iz doba kuge u Marselju 1720. čitamo: „/Bolesnika/ zatvaraju u neki ćumez ili u najudaljeniji deo kuće, bez nameštaja i neudoban, pokrivaju ga dronjcima ili onim što je najpohabanije, bez ičega čime bi ublažio svoju nevolju do krčaga vode i čanka čorbe koji mu se ubacuju preko praga, i po koje, uprkos svoje iznemoglosti, mora sam da ide do vrata, često se vukući da bi se vratio u svoj log. Zalud se vajka i ječi, niko ga ne čuje…”[53]

NELjUDSKI KRAJ
Bolest obično ima svoj obred koji sjedinjuje bolesnika sa njegovom okolinom; a smrt, utoliko pre podleže liturgiji gde se smenjuje oblačenje pokojnika, bdenje nad njim, polaganje u sanduk i sahranjivanje. Suze, tiho šaputanje, prizivanje uspomena i polaganje u mrtvački sanduk, molitve, pogrebna povorka, prisustvo rodbine i prijatelja: sve su to sastavni delovi jednog obreda prelaska koji se mora odvijati kako  ožiji zakon i ljudski sram nalažu. U periodu kuge, kao i za vreme rata, ljudski kraj odvijao se, naprotiv, u nepodnošljivo užasnim neredom ispunjenim uslovima, mimo običaja duboko ukorenjenih u kolektivno nesvesno. Pre svega, tu se zbiva ukidanje personalizovane smrti.

U trenucima najžešće zaraze, u Napulju, Londonu ili Marselju, svakodnevno je umiralo na stotine, pa i hiljade okuženih. Bolnice i daščare sklepane na brzu ruku bile su prepune samrtnika. Kako se pozabaviti svakim pojedinačno među njima? Osim toga, mnogi nisu ni stigli do lazareta i umirali su usput. Svi izveštaji o nekadašnjim epidemijama govore o leševima po ulicama, pa i u samom Londonu, gde su vlasti 1665, ipak izgleda lakše savladavale brojne teškoće koje je zaraza donela sa sobom. Dnevnik D. Defoa ističe: „Nije se moglo proći ulicom, a da se na zemlji ne opazi po nekoliko leševa.”[54] Od tada, više nije bilo svečanih sahrana za bogate ili, ma i najskromnijeg obreda za sirotinju. Nije više bilo mrtvačkog zvona, ni sveća oko sanduka, ni pojanja, pa često ni pojedinačnog groba! U normalnim okolnostima, ljude se dovijaju da prikriju užasan izgled smrti zahvaljujući spoljašnjem dekoru i obredima sračunatim na to.

Pokojnik uliva poštovanje. On je povod za izvestan kult. Nasuprot tome, u razdoblju kuge, s obzirom na rasprostranjeno verovanje u zlokobno isparavanje, važno je da se leševi što pre uklone. Preživeli ih na brzu ruku iznose iz kuće, ili ih čak pomoću konopca spuštaju kroz prozor. „Lešinari” ih hvataju kukama pričvršćenim na dugačkim čakljama i ne vodeći nikakvog računa slažu ih u dvokolice, koje spominju svi letopisi o zarazama. Kad se pojave ove zloslutne dvokolice, ispred kojih idu nosači sa zvončićima vezanim na nozi, to je znak da je zaraza srušila sve brane. Ne moramo tragati nadaleko za odgovorom odakle je Brojgel crpeo ideju o dvokolicama punim skeletima, koji se vide na njegovoj slici Trijumf smrti u muzeju Prado. Bilo je normalno da gradski čovek doživi za svog veka bar jednu kugu i sa zaprepašćenjem posmatra krstarenje dvokolica između kuća i zajedničkih raka. Pogledajmo još šta D. Defo tim povodom kaže:

„ …Prizor je bio ispunjen užasom: dvokolice su nosile šesnaest ili sedamnaest leševa uvijenih u čaršave ili pokrivače, od kojih su neki tako loše bili pokriveni da bi se skotrljali goli među druge. Za njih same to nije imalo nikakvog značaja, na pristojnost niko nije obraćao pažnju, svi su bili mrtvi i suđeno im je bilo da budu smešani u zajedničke rake čovečanstva. S pravom se mogu tako nazvati, jer nije bilo više razlike između bogataša i siromaha. Drugoga, pak, načina sahranjivanja nije bilo, jer ko bi našao toliko kovčega za silesiju onih koji su izgubili živote u toj pokori.”[55]

Defoov sarač priča još da su u njegovoj parohiji „dvokolice sa mrtvacima više puta bivale nađene zaustavljene na ulazu u groblje, zakrčenom leševima, bez glasnika sa zvoncem, vez vozača, bez ikoga.”[56] Okuženi gradovi više nisu uspevali da posahranjuju svoje mrtve. U toku velikih pomora, smrt čoveka nije se ništa razlikovala od smrti životinje. Još je Tukidid, opisujući epidemiju (koja je bez sumnje bila kuga) iz 430-427. godine, zabeležio: „Atinjani su umirali kao stoka” (II, 51). Na isti način, napušteni na samrtnom času, zaraženi žitelji ma kog evropskog grada, između XIV i XVIII veka, pošto bi se predstavili, gomilani su bez reda, kao psi ili ovce, u rake koje su odmah zalivane živim krečom. Za žive je predstavljalo pravu tragediju napuštanje umirujućih obreda koji su u normalnim vremenima pratili odlazak sa ovog sveta.

Kada je smrt do te mere razotkrivena, „nepristojna”, desakralizovana, do te mere kolektivna, anonimna i odurna, tada celokupnom stanovništvu preti opasnost od očajanja i ludila, gubeći najednom mnoštvo vekovnih obreda koji su mu dotle u svim iskušenjima obezbeđivali dostojanstvo, zaštitu i identitet. Otuda radost žitelja Marselja kada su, na kraju epidemije 1720, ponovo ugledali mrtvačka kola na ulici.[57] To je bio znak da je zaraza napuštala grad i da se ljudi ponovo vraćaju ustaljenim navikama i čvrstim običajima.

Prestanak porodičnog života, tišina nad gradom, usamljenost u bolesti, anonimnost u smrti, nestajanje kolektivnih obreda radosti i tuge: sve ove nagle prekide sa svakodnevnim običajima prati radikalna nemogućnost preduzimanja ma kakvih planova za budućnost, pošto od sada „inicijativa” pripada isključivo kugi.[58] U normalnom vremenu, čak i starac, poput onog La Fontenovog, deluje u skladu sa budućnošću, pa ne samo da diže građevine, no i voćke sadi. Neljudski je živeti bez ideje o budućnosti. A epidemija je prinuđavala čoveka da svaki minut posmatra kao privremeno odlaganje kazne, dok mu se na horizontu ništa drugo nije ukazivalo do bliska smrt.

Glasnogovornik poziva ljude da dovedu svoje mrtve tokom Velike kuge u Londonu 1665. (Foto: Hulton Archive/Getty Images)
Glasnogovornik poziva ljude da dovedu svoje mrtve tokom Velike kuge u Londonu 1665. (Foto: Hulton Archive/Getty Images)

Žaleći što je ostao u Londonu, Defoov sarač nastoji da što manje izlazi iz kuće, neprekidno ispoveda svoje grehove, predaje se Bogu, uzda se u post, poniznost i meditaciju. „Vreme koje mi je ostalo”, piše on, „iskoristiću za čitanje i pisanje ovih beležaka o onome što mi se svakodnevno događa.”[59] Kada je 1720. u Marselju postalo očigledno da je opasnost svuda u gradu, jedan savremenik je svome dnevniku poverio ovo priznanje nemoći: „Od sada nema drugog izbora no da se molimo Gospodu za milost, pripremajući se za smrt.”[60] Razarajući svakodnevni okvir i rušeći sve puteve ka budućnosti, kuga je iz temelja potresala kako individualnu, tako i kolektivnu psihu.

 

Tekst je preuzet iz knjige: Žan Delimo, Strah na Zapadu (od XIV do XVIII veka): Opsednuti grad I, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, Dnevnik, 1987.

 

Žan Delimo (1923-2020) bio je francuski istoričar koji se posebno bavio istorijom mentaliteta, društvenom istorijom, istorijom Rimokatoličke crkve i protestantske reformacije.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Temeljno delo o tome pitanju danas je knjiga J. N. Biraben, Les Hommes et la peste en France et dans les pays européens et méditeranés, 2 t., Paris-La Haye, 1975-1976. Što se tiče kolektivnih ponašanja u vreme kuge, služio sam se veoma mnogo tezom iz medicine gospođe M. Chr. Delafosse, Psyhologie des foules devant les épidémies de peste du Moyen Age à nos jours en Europe, ex. Dactyl, Rennes I, 1976.

[2] O delovanju ove tri bolesti u XVIII veku na zapadu Francuske, up. Fr. Lebrun, Les Hommes et la mort en Anjou, Paris, 1971, str. 367-387, i J. P. Goubert, Malades et médecins en Bretagne, 1770-1790, Paris-Rennes, 1974, str. 316-378.

[3] Up. J. N. Biraben, Les Hommes…I, str. 25-48 i 375-377; „La peste dans l`Europe occidentale et le bassin méditerannéen”, u Le Concours médical, 1963, str. 619-625 i 781-790 i J. N. Biraben i J. Le Goff, „La peste dans le haut Moyen Age”, u Annalees E.S.C., nov.-dec. 1969, str. 1484-1510.

[4] E. Carpentier, „Autor de la Peste Noire: famines et épidémies au XVIᵉ siècle”, u Annales, E.S.C., nov.-dec. 1962, str. 1082. Up. Od istog autora: Une Ville devant la peste: Oriveto et la Peste Noire de 1348, Paris, 1962.

[5] S. Guilbert, „A Châlons-sur-Marne au XVᵉ siècle: un conseil municipal face aux épidémies” u Annalees E.S.C., nov.-dec. 1968, str. 1286.

[6] J. N. Biraben, „La peste…“ u Le Concours médical, 1963, str. 15.

[7] H. Dubled, „Conséquences économiques et sociales des mortalités du XIVᵉ sciècle, esentiellement en Alsace” u Revue d`histoire économique et sociale, t. XXXVII, 1959, str. 279.

[8] J. N. Biraben, Les Hommes…I, str. 121.

[9] Up. naročito B. Bennassar, Recherches sur les grandes épidémies dan le nord de l`Espagne à la fin du XVIᵉ siècle, Paris, 1969, i P. Chaunu, La Civilisation de l`Europe classique, Paris, 1966, str. 214-223.

[10] Knjigu B. Benasara nadopunjuje rasprava J. P. Desaive, „Les épidémies dans le nord de l`Espagne à la fin du XVIᵉ siècle”, u Annales E.S.C., nov.-dec. 1969, str. 1514-1517.

[11] Benaerts et Samaran, Chix de textes historiques, la France de 1228 á 1610, Paris, 1926, str. 34-35.

[12] Boccace, Le Décaméron, trad. J. Bourciez, Paris, 1952. str. 15.

[13] K. J. Beloch, Bevolkerungsgeschichte Italiens, 3t., Belin-Leipzig, 1937-1961; II, str. 133-136. i 160.

[14] G. Fourquin, Histoire économique de l`Occident médiéval, Paris, 1969, str. 324.

[15] E. Carpentier, „Autour de la Peste Noire”, Dans Annales E.S.C., nov.-dec, 1962, str. 1065.

[16] Ibid. Id. Slučaj Živri ponovo je proučavao i o njemu raspravljao J. N. Biraben, Les Hommes…I, str. 157-162.

[17] Up. M. Postan i J. Titow, „Heriots and Prices in Winchester Manors” u English Historical Rewiew, 1959.

[18] Y. Renouard, „Conséquences et intérét démographique de la Peste Noire de 1348”, u Population III, 1948, str. 436.

[19] J. N. Biraben, „La peste…“ u Le Concours médical, 1963, str. 781.

[20] J. N. Biraben, Les Hommes…I, str. 116. Up. takođe D. Defoe, Journal de l`annale de la peste, trad. J. Aynard, Paris, 1943, str. 6 i F. P. Wilson, The Plague in Shakespeare’s London, Oxford, 1963, str. 212.

[21] Carrière M. Coudurie, F. Rebuflat, Marseille, ville morte. La peste de 1720, Marseille, 1968, str. 302.

[22] G. Galllasso, Napoli spagnola dopo Masaniello, Naples, 1972. str. 46.

[23] K. J. Beloch, Bevolkerungsgeschichte…III, str. 359-360. J. N. Biraben, Les Hommes…I, str. 186-189.

[24] J. N. Biraben, Les Hommes…I, str. 198-218.

[25] Up. A. Dominguez-Ortiz, La Sociedad española en el siglo XVII, Madrid 1963, str. 81. P. Chaunu, La Civilisation de l`Europe classique, Paris, 1966, str. 219.

[26] J. N. Biraben, Les Hommes…I, str. 13-16. CH. Carrière …Marseille, ville morte…. str. 171-178.

[27] Navedeno u CH. Carrière …, str. 163.

[28] Storia della peste avvenuta nel Borgo di Busto-Arsizio, 1630, objavio J. W. S. Johnsson, Copenhague, 1924, str. 15.

[29] E. Carpentier, Une ville devant la peste…, str. 100.

[30] S. Guilbert, „A. Châlons-sur-Marne…” u Annales E.S.C. nov.-dec. 1968, str. 1285.

[31] E. Carpentier, Ibidem.

[32] A. Manzoni, Les Financés, II, str. 56; CH. Carrière…, Marseille, ville morte…, str. 61.

[33] A. Manzoni, Les Financés, II, str. 58.

[34] Tekst je naveo L. Chevalier, u Le Choléra, la prremiére épidémie du XIX siècle (bibliothèque de la révolution de 1848. t. XX) La Roche-sur-Yon, 1958, str. 5.

[35] Ibid, str. 93.

[36] J. N. Biraben, „La peste…“ u Le Concours médical, 1963, str. 786.

[37] Boccace, Le Décaméron, str. 18.

[38] D. Defoe, Journal…de la peste, str. 24-25.

[39] CH. Carrière…, Marseille, ville morte…,str. 66.

[40] L. Chevalier, Le Choléra… str. 15.

[41] B. Bennassar, Recherches…, str. 52 i 58.

[42] M. Devèze, L`Espagne de Philippe IV, 1621-1665, II, str. 318.

[43] D. Defoe, Journal…de la peste, str. 66.

[44] Ibid., str. 112.

[45] Neobjavljena dokumenta vlasništvo su gospodina Žana Torijona (Torrilhon) koji mi ih je ljubazno ustupio na korišćenje.

[46] H. Mollaret et J. Brossollet, „La peste source…” str. 30.

[47] D. Defoe, Journal…de la peste, str. 99.

[48] Feo de Santa-Maria, Historia…, str. 270-272.

[49] A. Manzoni, Les Financés, II, str. 105.

[50] D. Defoe, Journal…de la peste, str. 134.

[51] Sukcesivno CH. Carrière…, Marseille, ville morte…, str. 104, zatim L. Chevalier, Le Choléra… str. 131.

[52] A. Manzoni, Les Financés, II, str. 77; tekst Ripamonti De peste quae fecit anno 1630, Milan, 1940, str. 81.

[53] CH. Carrière…, Marseille, ville morte…,str. 78-79.

[54] D. Defoe, Journal…de la peste, str. 70.

[55] Ibid., str. 59.

[56] Ibid., str. 145.

[57] CH. Carrière…, Marseille, ville morte…, str. 124.

[58] Ibid., str. 109.

[59] D. Defoe, Journal…de la peste, str.

[60] CH. Carrière…, Marseille, ville morte…, str. 82.

 

Naslovna fotografija: Getty Images

 

Izvor Novi Standard