Куга – лекција историје

Разарајући свакодневни оквир и рушећи све путеве ка будућности, куга је кроз историју из темеља потресала како индивидуалну, тако и колективну психу

Међу свакодневним страховима о којима је напред било речи (њихов попис остаје непотпун) истичу се, у краћим или дужим временским размацима, раздобља колективне панике, поготово када би се на неки град или област сручила каква епидемија. У Европи се, притом, најчешће радило о куги[1], нарочито током четири столећа која иду од 1348. до 1720. године. Међутим, у току тог дугог раздобља, западно становништво десетковале су и друге заразе: енглеска грозница на британским острвима и у Немачкој током XV и XVI века, тифус у армијама које су се бориле у Тридесетогодишњем рату, затим велике богиње, плућни грип и дизентерија; све три болести непрекидно активне у XVIII веку.[2] Напротив, колера се у овом делу света појавила тек 1831

Пажљиво читање текстова раног Средњег века довело је, ту недавно, до закључка да је у Европи и око медитеранског басена, куга владала између VI и VIII века, у временским размацима од десет до дванаест година.[3] Затим, као да је у току IX века ишчезла, да би се 1346. нагло појавила на обалама Азовског мора. Године 1347, захватила је Константинопољ и Ђенову, а ускоро затим и целу Европу, од Португалије и Ирске до Москве. Харање „црне смрти” наставило се и у годинама 1348-1351, односећи, како тврди Фроисар (Froissart) „трећину човечанства”.

ПЕРИОДИЧНИ НАЛЕТИ КУГЕ
У току друге половине XIV века и бар до почетка XVI, куга се скоро сваке године у Западној Европи јављала час на једном, час на другом месту. Године 1359. појавила се у Белгији и Алзасу; 1360-1361. у Енглеској и Француској; 1369. је поново напала Енглеску, затим пустоши Француску од 1370-1376. да би се затим поново вратила с ону страну Ламанша. Ни са Италијом није било ништа боље. Један летописац и продавац чудотворних лекова, забележио је: „Први и најјачи налет куге десио се 1348. године.” Затим додаје: „Друга куга владала је 1363, трећа 1374, четврта 1383. пета 1389.” Нека друга рука је додала: „Шеста куга 1410.” „Друге руке, објашњава нам Е. Карпентије (Carpentier), могле су продужити листу на XV век.”[4] Споменимо још и случај Шалона на Марни. Датуми избијања помора као да подлежу неком ритму, сваке деценије по један: 1455-57, 1466-1467, 1479, 1494-1497, 1503, 1516-1517, 1521-1522.[5] Отуда ова анализа Ж. Н. Бирабена (Biraben):

„Пратимо ли историју куге у неком граду тога доба…, уочавамо да је она сваких осам, десет или петнаест година жестоко захватала читав град, при чему је овај губио 20, 30 па и 40 одсто свог становништва. Осим ових најжешћих облика, она је у полуендемичном стању непрекидно тињала, лутајући ћутљиво из једне улице у другу, или из једне градске четврти у другу, сезонски, током једне, две, па и пет или шест година, да би се затим за неколико година притајила. Онда се поново јављала у ‘ублаженом’ облику, који је често претходио њеној ‘експлозији’, а затим је следио.”[6]

Непостојана али неотклоњиво повратна, куга је због својих периодичних јављања стварала код становништва „стање раздражености и страха”.[7] Ж. Н. Бирабен је у Француској, између 1347. и 1356. установио 24 главних, секундарних, или додатних избијања куге у току 189 година, или просечно једна епидемија на сваких осам година. У једном другом раздобљу, које се протеже од 1536. до 1670. године, рачуна се само 12 избијања (једно на сваких 11,2 године).[8] Након тога, болест као да је ишчезла, да би се поново са свом жестином окомила на Провансу 1720. Тако је у Француској, али и уопште на Западу, кужна зараза, почев од XVI века, бивала ређа, али се зато јасније истичу њени жестоки пропламсаји: у Лондону, 1603, 1625. и 1665, у Милану и Венецији 1576. и 1630, у Шпанији 1596-1602, 1648-1652, 1677-1685, у Марсеју 1720. Ови датуми и места представљају, наравно, само неке полазне тачке у дијахронији и географији куге барокног доба, будући да су се епидемије из 1576-1585. и 1628-1631. прошириле на велики део Европе.[9]

Ма колико жестока била та избијања – нарочито последње у Француској, оно у Марсељу – она су све више бивала одвојена једна од других раздобљима у којима није био забележен ниједан сумњиви смртни случај. Болест је, дакле, постајала ређа и мањег обима, а након 1721. и ишчезла са Запада. Али дотле, током готово четири столећа, куга је, по речима Б. Бенасара (Bennassar), била „знаменита личност прошле историје.”[10] Знаменита, јер опака. Судимо то по њеним злоделима која су запрепашћивала савременике: „У току две године (1348-1349), пише париски кармелит Жан де Венет (Venette), пао је толико број жртава за какав се у прошлим временима никада није чуло, ни видело, нити прочитало.”[11]

А Бокачо, у уводу у Декамерон, поводом Фиренце истиче: „Таква и толика бејаше окрутност неба, можда донекле и људи, да је од марта до јула (1348.) међу зидинама града Фиренце изгинуло, које од куге, које зато што су многи болесници слабо неговани или уопште запуштани од престрашених здравих, мисли се, засигурно, преко сто хиљада душа, а да се можда пре тога помора уопште и није знало да их је толико у граду. Колико ли је великих палата, колико дивних кућа, колико племићких домова, некад препуних дружине, господе и госпођа, опустело до последњег слуге? Колике ли су знамените породице, колика пространа имања и чувена блага остала без законитог наследника? Колико ли је врлих људи, лепих госпођа и љупких младића, које би чак и Гален, Хипократ и Ескулап сматрали за потпуно здраве, у подне још обедовало са својим родитељима, друговима и пријатељима, а исте вечери вечерало на другом свету са својим прецима?”[12]

„Куга у Фиренци 1348.“, приказ из Бокачовог „Декамерона“ (Фото: Wikimedia)
„Куга у Фиренци 1348.“, приказ из Бокачовог „Декамерона“ (Фото: Wikimedia)

Бокачова процена је претерана. Но, је ли тачно чак и то, како тврде извесни историчари, да је 1338. Фиренца имала 110.000 становника, а 1351. само 50 000? К. Ј. Белох (Beloch) сматра да је град Арно 1347. године, имао 55.000 душа, а четири године касније 40.000, или око 30 одсто мање. И тек што је у другој половини XIV века људство почело да се повећава, „зараза” је поново 1400. однела 11.500 лица, а 1417. можда 16.000. Што се Сијене тиче, она је 1347. године, имала 20.000 душа, 1349. 15.000. 1380. 12.500.[13] По британским историчарима, Енглеска је између 1348. и 1377. изгубила 40 одсто свог становништва (са 3.757.000. оно је пало на 2.223.375).[14] Црна куга и заразе које су је пратиле биле су, ако не једини, а оно свакако главни узрок те погибељи.

Ево сада неколико трагичних рекорда: градови Алби и Кастр изгубили су половину свога људства између 1343. и 1357, а зараза је 1350. однела – истина, рачун је споран – 50 одсто становника Магдебурга, 50-60 одсто житеља Хамбурга, 70 одсто становника Бремена.[15] Црна куга је харала нарочито по градовима, али ни села није штедела: тако је село Живри у Бургундији изгубило 1348. године трећину својих житеља. У Савоји, у парохији Сен-Пјер ди-Суси, од 108 огњишта у 1347. остало је 55 огњишта у 1349, у седам суседних парохија, од 303 огњишта у 1347. остало је 142 у 1349.[16] У неким крајевима опатије Винчестер, где је 1346. избројано 24 смрти сељака, а 1347. 54, тај број се нагло попео на 707 у 1349.[17]

Како би изгледала глобална процена помора изазваног кугом између 1348-1350? У том погледу можемо се држати података које је дао Ј. Ренуар (Renouard), који пише: „ …Однос између смрти од куге и укупног броја становништва изгледа да се кретао између две трећине и једне осмине, зависно од подручја.”[18] Фроисар је, дакле, с разлогом закључио да је трећина европског становништва подлегла зарази, при чему је ова посебно жестока била у Италији, Француској и Енглеској.

Европа, узета у целини, није више упознала тако трагичну епидемију као што је била она из 1348-1350. Па, ипак, повремене заразе су и даље, у оквиру градова, покрајина па и читавих држава, задобијале размере катастрофе. Париз је 1450. изгубио 40.000 душа.[19] Лондон, који је 1665. имао око 460.000 становника, изгубио је од куге те године 68.500 душа.[20] Марсељ је почетком XVIII века имао нешто мање од 100.000 житеља; епидемија из 1720. однела му је око 50.000 душа (рачунајући и околину).[21] Тешки губици у људству погодили су Напуљ 1656. године. Тај пренасељени град имао је у оно време 400 до 450.000 житеља. Куга је покосила 240, а можда чак и 270.000.[22] То је равно броју жртава у Италији и Шпанији заједно, у XVIII веку.

Горња Италија (од Венеције до Пијемонта, укључујући и Ђенову) претрпела је демографски губитак од 22 одсто између 1600. и 1650, изазван углавном кугом из 1630, пошто је епидемија поморила 32 одсто житеља Венеције, 51 одсто житеља Милана, 63 одсто житеља Кремоне и Вероне и 77 одсто – суморан рекорд – житеља Мантове. У целини узев, Италија је у току прве половине XVII века изгубила 14 одсто свог становништва (милион и седамсто тридесет хиљада душа).[23] Сличне губитке претрпела је и Шпанија, која је била мање насељена. „Три велике најезде смрти” (куге) – 1596-1602, 1648-1658, 1677-1685. – однеле су 1.250.000 живота. Барселона је 1652. од 44.000 житеља изгубила 20.000.[24] Севиља је 1649-1650. сахранила 60.000 мртвих на 110 или 120 000 житеља.[25] Куга је, дакле, била један од главних узрока кризе коју су два полуострва претрпела у току XVII века.

УЗРОЦИ КУГЕ
До краја XIX века били су непознати узроци куге, коју је ондашња наука приписивала загађености ваздуха, а ова је настајала било злокобним распоредом планета, било испаравањем трулежи из тла или испод земље. Отуда такве предострожности, у нашим очима потпуно некорисне, као што је шкропљење писама или новца сирћетом, паљење ватри на раскршћима зараженог града, дезинфиковање људи, одеће и кућа помоћу жестоких мириса и сумпора, кретање улицом у време заразе са маском у облику птичије главе, чији је кљун био напуњен мирисним супстанцама. Са друге, стране, стари летописи и иконографија уопште не спомињу, као знак који упозорава на избијање епидемије, масовни помор пацова, на чему инсистира А. Ками у роману Куга. Улога бува била је такође непозната.

Насупрот томе, сви извештаји из овог времена говоре о опасности од међуљудске заразе. Ова опасност, данас је то познато, очигледна је у случају плућне куге, која се преноси капљицама пљувачке. Данашња медицинска истраживања подвргла су сумњи „догму о пацову”, када је реч о бубоничкој куги. Свакако, историја ове болести, од њеног настанка, повезана је са историјом пацова. Али изгледа да је у бројним епидемијама бубоничке куге узрок био не пацов, већ човечја бува која са домаћина на самрти прелази на здравог. Смртност људи, дакле, не би требало нужно да подразумева неког животињског претходника.[26] Отуда помори заразе у сиромашним четвртима где је вашљивост била најраспрострањенија.

Приказ куге у Италији из 17. века (Фото: De Agostini/Getty Images)
Приказ куге у Италији из 17. века (Фото: De Agostini/Getty Images)

И док је чишћење и пуштање крви, страх од ширења заразе путем измета оболелих, убијање животиња које немају бува (коњ, говече, итд.), било излишно, напротив, било је разумно спаљивање тканина, нарочито вунених, у зараженим кућама. И тачно је да је требало бежати, ако је могуће, ако ли не, онда је ваљало изоловати се. Ово утолико пре што је куга изазивала секундарна плућна обољења. Народски здрав разум, дакле, био је у том погледу с правом против „учених” који су одбијали да верују у преносивост заразе. И управо су све ефикасније мере изоловања допринеле да се помор сузбије.

Тој делимично исправној профилакси одговарало је често тачно уочавање симптома болести: опис „црних пега”, локализација мицина, нагласак стављан у клиничкој слици на отекли језик, ватрену жеђ, високу температуру, дрхтавицу, неуједначено било, често жестоку суманутост, поремећаје нервног система, главобоље, укочен поглед. Један лекар из Марсеља записао је након епидемије из 1720. године: „Болест је почињала главобољом и повраћањем које је смењивала висока температура…Симптоми су обично били стална дрхтавица, слаб пулс, спор, убрзан, неуједначен, глава тако тешка да је болесник с муком држи, док му се пред очима магли као да је пијан, поглед укочен, изражава ужас и очајање…”[27]

Ондашњи људи су такође приметили да је куга избијала нарочито лети (међутим, не увек) – буви одговара, у ствари температура 15-20 степени, у атмосфери која садржи 90-95 одсто влажности – да је нападала нарочито сиротињу, жене и децу и да је особито десетковала људство које је управо било жртвом глади. Расправа о куги Сезара Морена (Morin, Paris, 1610.), садржи једно поглавље које гласи: „Како куга обично прати велике глади”. А из пера неког непознатог ломбардског каноника, који је 1630. био сведок куге у своме малом градићу Бусто Арисизио, можемо читати ове податке који су се односили на 1629:

„Настала је тако велика оскудица да се више намирнице нису могле наћи ни за суво злато… Сиротиња је месила хлеб од црвоточине… јела вучији боб, репу и свакојаку траву. Репа се продавала по 16 суа комад, па ипак се тешко налазила. Зато се сиротиња могла видети како, када би неко са стране донео репу у колицима, трче за њим и гурају се да купе; личили су на изгладнеле козе у потрази за пашом…Следиле су ужасне, неизлечиве и живом човеку непознате болештине, које су трајале током шест, осам, десет, или дванаест месеци. Тако да је велико мноштво људи поумирало те 1629. године.”[28]

РАЗЛОЗИ ПРИКРИВАЊА
Кад се појави опасност од заразе, људи најпре покушавају да је не виде. Из летописа који говоре о епидемијама куге закључујемо да су надлежне власти често занемаривале предузимање мера које је налагала претња помора, утолико пре што би се, једанпут покренут механизам одбране и заштитна средства, кроз векове, непрекидно усавршавали. Када је 1348. у Италији куга кренула из лука – Ђенове, Венеције и Пизе – Фиренца је била једини град у унутрашњости који је покушао да се заштити од напасти што се приближавала.[29] Иста тромост поновила се и у Шалону на Марни јуна 1467, где су, упркос савету намесника Шампање, одбили да прекину школску наставу и црквене проповеди[30], у Бургосу и Ваљадолиду 1599, у Милану 1630, у Напуљу 1656, у Марсељу 1720, да поменемо само неке случајеве.

Додуше, за такав став могу се наћи разумна објашњења: желело се избећи узнемиравање становништва – отуда многе забране испољавања ожалошћености за покојницима у почетку епидемија – а нарочито да би се сачували економски односи са спољним светом. Јер, карантин је за један град значио тешкоће у опскрбљивању, пад трговине, незапосленост, вероватне нереде на улицама, итд.

Све док би епидемија изазивала ограничен број смртних случајева, још увек се могло надати да ће се повући сама од себе, пре но што опустоши цео град. Али, дубље од ових признатих или спољашњих разлога, постојале су, свакако, мање свесне мотивације: оправдани страх од куге доводио је до што могуће дужег одлагања тренутка у коме ће јој се морати у лице погледати. Лекари и надлежне власти, дакле, настојали су да сами себе заварају. Храбрећи становништво, храбрили су сами себе. Маја и јуна 1599, док је куга харала готово свуда на северу Шпаније, лекари из Бургоса и Ваљадолида постављали су умирујуће дијагнозе о случајевима зараженим у својим градовима: „То није права куга”, то је обична болест, ради се о „појачаној грозници, дифтерији, непопустљивој температури, пробадањима, катару, капљи и сличним болестима…Неки су имали и мицине, али… (које) се лако лече.”[31]

 Монаси лече жртве куге у 15. веку, непознати аутор (Фото: Wikimedia)
Монаси лече жртве куге у 15. веку, непознати аутор (Фото: Wikimedia)

Када би се надомак неког града сасвим одређено појавила опасност од заразе, ствари су се углавном одвијале на овај начин: власти би наредиле да лекари испитају сумњиве случајеве. Ови би често поставили умирујућу дијагнозу, угађајући на тај начин њиховој скривеној жељи; али, ако би њихов закључак био песимистичан, били би наименовани нови лекари или хирурзи који би поновним испитивањем често оспоравали претходна страховања. То је ток који се може пратити у Милану 1630. и у Марсељу 1720.[32] Судске и здравствене власти затварале су очи пред наглим ширењем опасности, а пук их је опонашао, што је одлично приказао Манцони поводом куге у Ломбардији, 1630:

„На гласове из села онако убитачно заражених, из села која су у полукругу око самог града, нека удаљена само осамнаест и двадесет миља, ко би и помислио да се грађани нису одмах ужурбали, да нису зажелели неке одбране, право или криво схваћене, да их није обузела ма и јалова узнемиреност? Али ето, за дивно чудо, од свега тога не би ништа, и у томе се једино слажу сви споменици из онога времена. Претходна гладна година, невоље од немачке солдатеске, душевне туге у народу, чинило им се да су потпуно довољни за објашњење онога умирања. По улицама, по трговима, по кућама, ко би једном речи само споменуо некакву кугу и опасност од ње, наилазио је на подругљиву неверицу, на љути презир. Таква иста неверица, или боље рећи, таква иста заслепљеност и задртост протезала се и у Сенату и у Већу декуриона и у свим другим општинским телима.”[33]

Иста колективна понашања налазимо и у Паризу у току колере 1832. године. На дан средопосне недеље, Le Moniteur је донео тужну вест о избијању епидемије. Али, људи су одбијали да поверују том сувише званичном листу. Х. Хајне прича: „Пошто је то била покладна недеља, а сунце сијало и било дивно време, народ се весело тискао булеварима, где су се могле опазити чак и маске које су, опонашајући болесника и његов изглед, терале шегу са страхом од колере и самом болешћу. Јавни балови су те вечери били посећенији него икада: гласни смех и бучно весеље присутних готово су заглушивали силну музику; људе је распаљивао вртоглави плес; таманио се сладолед и пила расхлађена пића, када – наједном – најнесташнији шаљивџија осети хладноћу у ногама, скину своју маску и на запрепашћење свих показа своје модро-љубичасто лице.”[34] Исте године је становништво Лила одбило да поверује у наилазак колере. У прво време оно ју је сматрало за полицијску измишљотину.[35]

ПАНИЧНИ СТРАХ
Увиђамо, дакле, у времену и простору, једнодушност у потискивању табуисаних речи. Избегавало се њихово изговарање. Или, уколико се то и чинило у почетку епидемије, то је било у негативном смислу, као „то није права куга”. Именовати болештину, значило је привући је и срушити последњи бедем који је држао на одстојању. Па ипак, долазио је тренутак да се зараза назове својим страшним именом. Град би онда запљуснуо панични страх.

Разумно решење у таквом случају било је бекство. Немоћ медицине била је позната и знало се да је „пар чизама” најсигурнији лек. Почев од XIV века, Сорбона је саветовала онима који то могу, да беже „што пре, што даље и на што дуже.”[36] Декамерон се састоји из љупког чаврљања младих људи који су умакли фирентинском паклу 1348. „Мислим да би за нас најбоље било”, вели Пампинеа на почетку Првог дана, „да заједно, како су многи урадили пре нас, а и сада раде, напустимо овај град.”[37] Први би, разуме се, одмаглили богаташи, стварајући тако колективну узрујаност. Пред канцеларијама које су издавале путне исправе и здравствена уверења стварали су се редови, а улице су убрзо постајале закрчене путничким и теретним колима. Послушајмо причу Д. Дефоа:

„ …Богаташи, племићи и џентри са Запада (из Лондона, 1665), хитали су да са члановима породице и послугом напусте град… У (мојој) улици…видела су се само путничка кола и теретне двоколице натоварене пртљагом, женама, децом, послугом.”[38] Пример богатих следио је читав један део становништва. Тако у Марсељу, 1720: „ …Чим су видели да неки богаташи напуштају домове, за њима су се повели многи грађани и други становници: у тим тренуцима створио се велики метеж у граду, где се од сада није видело ништа друго до превоз покућства.” Исти летопис још истиче: „Градска врата била су претесна да пропусте гомиле оних који су одлазили… Сви се повлаче, напуштају град и беже”.[39]

Исти призор понавља се у Паризу у тренутку избијања епидемије колере, 1832. године. Сећајући се „бекства буржоазије”, које се онда збило, Л. Шевалије (Chevalier) пише: „Петог, шестог и седмог априла изнајмљено је 618 поштанских коња, а број издатих пасоша повећавао се сваког дана за 500; Луј Блан (Blanc) процењује да је Транспортни биро одвозио по 700 лица дневно.[40]

„Поглед на улице Марсеја током куге 1720.“, Мишел Сер (Фото: Wikimedia)
„Поглед на улице Марсеја током куге 1720.“, Мишел Сер (Фото: Wikimedia)

Нису само богаташи напуштали град коме би запретила зараза. Бежала је и сиротиња: то је потврђено у Сантандеру 1597, Лисабону 1598, Сеговији следеће године (људи су бежали у шуму)[41], у Лондону у току епидемије у XVII веку, итд. Један лекар из Малаге писао је за време куге 1650: „Зараза је постала тако страшна да су… се људи разбежали по пољу као дивље звери; али по селима, бегунце су дочекивали пуцњавом из острагуша.”[42] Енглески бакрорези из онога доба приказују „гомиле бегунаца који напуштају Лондон”, копном и водом.

Д. Дефо тврди да је 1665. главни град напустило 200.000 људи (од најмање 500.000 становника)[43], и један део своје приповести посвећује одисеји тројице избеглица занатлија – који срећу у пољу једну групу луталица. Три скитнице се нуде да их проведу кроз шуму, у правцу Ремфорда и Бернтвуда, али их ови упозоравају „да је мноштво избеглица из Лондона кренуло са те стране, скитарећи шумом која се протеже од Хеналта до Ремфорда и Брентвуда, без намирница и станишта, живећи од случаја и злопатећи се без икакве заштите.”[44] Теоријски, људи су били у праву када су бежали од куге. Али та колективна сеоба на брзу руку и тај талас на градским вратима, која ће се ускоро затворити, задобијали су размере трагедије: многи су кретали у неизвесност, не знајући камо ће стићи. Призори слични онима које је, из других разлога, Француска упознала јуна 1940.

Ево, дакле, града опседнутог болешћу, стављеног у карантин, по потреби опасаног војском, суоченог са свакодневном стравом и стилом живота који је у потпуном раскораку од онога на који је дотле био навикао. Срушени су породични оквири. Несигурност се рађа не само из присуства болештине, већ и из распада елемената који су сачињавали свакодневни оквир живота. Све је другачије. А пре свега град који је ненормално пуст и тих. Испразниле се многе куће. Па ипак, хита се са прогоном просјака: будући забрињавајуће асоцијални, зар они нису сејачи куге? А и прљави су и гадно заударају. Најзад, то су уста која се морају непотребно хранити. Речито је у том погледу, међу хиљаде сличних сведочанстава, писмо које је из Тулуза 1692. писао општински чиновник, бојећи се епидемије:

„Овде владају велики помори и дневно у свакој парохији умире по 10 до 12 хиљада људи. Близу Тулуза налазе се два града, Мире и Жамон, које су здрави житељи напустили и држе се пољана: у Жамону се стражари као у време куге; свеопшта беда. Сиротиња ће и овде донети неку невољу, ако се о њој хитно не изда нека уредба: радимо на томе да их протерамо из града и не пуштамо унутра ниједног страног просјака…” У једном каснијем писму (без сумње од јула месеца) исти чиновник изражава своје олакшање: „Почињемо да дишемо чистији ваздух од како је донесена уредба о затварању убогара.”[45]

Такође, из предострожности, животиње се убијају масовно: свиње, пси и мачке. У Риму је 1631. издат налог да се побију мачке и голубови „да би се зауставило даље ширење болести”. Један бакропис Ј. Ридера (музеј Ван Столк, Ротердам) приказује људе који стрељају изнемогле домаће животиње. На орнаменту изнад тог призора препоручује се убијање „свих паса и мачака у граду и на сат хода унаоколо.”[46] У Лондону је, 1665, убијено 40.000 паса и пет пута више мачака.[47] Сви летописи о куги истичу такође обустављање трговине и занатства, затварања радњи па чак и цркава, престанак свих забава, празне улице и тргове, мук звона. Већ цитирани португалски духовник, који слави храброст своје мртве сабраће, помрле током претходних епидемија, добар је сведок тога шта је куга представљала за његове савременике и огромних пометњи које је она изазивала у свакодневном понашању:

„Куга је, без икакве сумње, међ свим невољама овога живота, најокрутнија и доиста најужаснија. С правом је људи зову помор. Јер нема на земљи ни једне болештине која би се могла упоредити са кугом. Чим у неком краљевству или некој републици букне тај жестоки и брзи пламен, власти се пренеразе, житељи престраше, а пометња завлада у политичкој управи. Правда устукне, занати се не обављају, породице губе своју чврстину, а улице живот. Свуда влада крајњи метеж. Све се руши, јер све погађа и изокреће тежина и обим тако страшне невоље. Људе, без обзира на имовно стање и порекло, спопада смртна туга. Патећи, једни од болести, други од страха, они су на сваком кораку суочени било са смрћу, било са опасношћу од ње. Они који су јуче сахрањивали, данас бивају сахрањени, каткада и преко оних које су дан уочи тога спустили у земљу.

Људи се боје и самог ваздуха који удишу. Боје се покојника, живих, па и самих себе, јер смрт се често крије у одећи коју носе и која у већини  случајева служи као мртвачки покров, како би се што пре свршило… Улице, тргови, цркве прекривени лешевима пружају призор потресан до те мере да су живи завидели мртвима. Настањена места претворена су у пустиње, а неуобичајена пустош повећава страх и очајање. Пријатељима се ускраћује сажаљење, јер је свако сажаљење погубно. Будући сви у истој невољи, није ни имао ко ког да жали.

Људи се моле за избављење од бубонске куге, око 1350. године (Фото: Hulton Archive/Getty Images)
Људи се моле за избављење од бубонске куге, око 1350. године (Фото: Hulton Archive/Getty Images)

Пошто су сви закони љубави и природе потонули или пали у заборав усред тако великог метежа, деца су се наједном растајала од родитеља, жене од мужева, браћа и пријатељи једни од других – тужан растанак од људи које остављамо живе и које више нећемо видети. Изгубивши природну храброст и не знајући више који савет да послушају, људи иду као слепи очајници који се на сваком кораку спотичу о свој страх и његове препреке. Жене, својим плачем и нарицањем, повећавају метеж и ужас, тражећи против невоље лек који нико не познаје. Деца лију невине сузе, јер осећају несрећу али је не разумеју.[48]

Одсечени од осталог света, житељи у самом уклетом граду беже једни од других, плашећи се да се међусобно не заразе. Људи држе затворене прозоре на кућама и клоне се излазака на улицу. Свако се труди да остане затворен у својој кући, са залихама које је успео да накупи. Уколико се, ипак, мора изаћи да би се купило нешто нужно, предузимају се мере предострожности. Муштерије и продавци нужних намирница ословљавају се само на одстојању, док се између њих налази широка тезга. Године 1630. у Милану, неки су се усуђивали да на улицу изађу само наоружани пиштољем, помоћу којег су држали на одстојању свако лице за које посумњају да је заражено.[49]

Насилно држање у притвору надовезивало се на добровољно затварање, што је све повећавало празнину и пустош у граду. Јер многи су блокирани у својим кућама, проглашени сумњивим, и њих је од тада чувао један стражар, или су пак врата на њиховим кућама била закована и катанцем закључана. Тако видимо да, у граду опседнутом кугом, присуство других не представља никакву утеху. Нестало је свега: уличног тискања, дневне буке, сусрета суседа на вратима. Д. Дефо са запрепашћењем констатује да време куге одликује „недостатак општења међу људима.”[50] У Марсељу 1720, један савременик описује свој мртви град: „ … Мртва тишина… туробни мир… док се некада издалека чуо жамор и нека неодређена бука, која је пријатно деловала на чула и развесељавала их… Из димњака на крововима кућа не извија се више дим, као да нема никог; … све је затворено и забрањено.”

Такође у Марсељу, али 1832, епидемија колере имала је сличне последице: „Прозори и врата стајали су затворени, куће су давале знаке живота само када је требало избацити тела оних које је колера покосила; мало по мало, сва јавна места су се затворила; у кафанама и по клубовима завладала је туробна пустош; свуда је владала гробна тишина.”[51] Тегобна тишина и свеопште неповерење. Послушајмо шта о томе каже италијански летопис из 1630. године, којим се послужио Манцони:

„ … И док је вечити призор и непрестано спотицање о растурене лешеве, или о гомиле лешева, претварало цео град у мртвачницу, дотле је још гаднија, но злокобнија била она узајамна озлојеђеност, оно необуздано и наказно сумњичење… Није се само зазирало од суседа, од пријатеља, него и она мила имена, оне везе човечанске љубави, муж и жена, отац и син, брат и брат, постадоше страшила; – и страшно и грозно је рећи! – стрепело се од породичног стола, од брачне постеље, да нису заседе и тровачка скровишта.”[52]

Други је опасан, нарочито ако га је већ погодила стрела куге: у таквом случају или га затварају у његову кућу, или га на брзину пребацују у неки лазарет, смештен изван градских зидина. Каква разлика од неге намењене болесницима у нормалним временима, које сродници, лекари и свештеници окружују својом усрдном пажњом! Насупрот томе, у време заразе блиски се удаљују, лекари не додирују заражене или то чине неким штапићем; хирурзи оперишу само у рукавицама; болничари остављају храну, лекове и завоје на дохват руке болеснику. Шкропе се сирћетом они који се приближавају окуженима, посипају мирисима своју одећу, носе по потреби маске; крај окужених, здрави избегавају да гутају пљувачку или дишу на уста. Свештеници издалека дају опроштај грехова, а причест деле помоћу сребрне кашичице причвршћене на једном штапу, нешто дужим од једног метра. Односи међу људима потпуно су поремећени: баш у тренутку када је потреба за другима најнеодложнија – и када вас они, по обичају, узимају под своје – сада вас напуштају. Време куге је време принудне самоће.

Мртви људи на улицама Лондона током Велике куге 1665. (Фото: Getty Images)
Мртви на улицама Лондона током Велике куге 1665. године, илустрација, непознат аутор (Фото: Getty Images)

Из једног извештаја из доба куге у Марсељу 1720. читамо: „/Болесника/ затварају у неки ћумез или у најудаљенији део куће, без намештаја и неудобан, покривају га дроњцима или оним што је најпохабаније, без ичега чиме би ублажио своју невољу до крчага воде и чанка чорбе који му се убацују преко прага, и по које, упркос своје изнемоглости, мора сам да иде до врата, често се вукући да би се вратио у свој лог. Залуд се вајка и јечи, нико га не чује…”[53]

НЕЉУДСКИ КРАЈ
Болест обично има свој обред који сједињује болесника са његовом околином; а смрт, утолико пре подлеже литургији где се смењује облачење покојника, бдење над њим, полагање у сандук и сахрањивање. Сузе, тихо шапутање, призивање успомена и полагање у мртвачки сандук, молитве, погребна поворка, присуство родбине и пријатеља: све су то саставни делови једног обреда преласка који се мора одвијати како  ожији закон и људски срам налажу. У периоду куге, као и за време рата, људски крај одвијао се, напротив, у неподношљиво ужасним нередом испуњеним условима, мимо обичаја дубоко укорењених у колективно несвесно. Пре свега, ту се збива укидање персонализоване смрти.

У тренуцима најжешће заразе, у Напуљу, Лондону или Марсељу, свакодневно је умирало на стотине, па и хиљаде окужених. Болнице и дашчаре склепане на брзу руку биле су препуне самртника. Како се позабавити сваким појединачно међу њима? Осим тога, многи нису ни стигли до лазарета и умирали су успут. Сви извештаји о некадашњим епидемијама говоре о лешевима по улицама, па и у самом Лондону, где су власти 1665, ипак изгледа лакше савладавале бројне тешкоће које је зараза донела са собом. Дневник Д. Дефоа истиче: „Није се могло проћи улицом, а да се на земљи не опази по неколико лешева.”[54] Од тада, више није било свечаних сахрана за богате или, ма и најскромнијег обреда за сиротињу. Није више било мртвачког звона, ни свећа око сандука, ни појања, па често ни појединачног гроба! У нормалним околностима, људе се довијају да прикрију ужасан изглед смрти захваљујући спољашњем декору и обредима срачунатим на то.

Покојник улива поштовање. Он је повод за известан култ. Насупрот томе, у раздобљу куге, с обзиром на распрострањено веровање у злокобно испаравање, важно је да се лешеви што пре уклоне. Преживели их на брзу руку износе из куће, или их чак помоћу конопца спуштају кроз прозор. „Лешинари” их хватају кукама причвршћеним на дугачким чакљама и не водећи никаквог рачуна слажу их у двоколице, које спомињу сви летописи о заразама. Кад се појаве ове злослутне двоколице, испред којих иду носачи са звончићима везаним на нози, то је знак да је зараза срушила све бране. Не морамо трагати надалеко за одговором одакле је Бројгел црпео идеју о двоколицама пуним скелетима, који се виде на његовој слици Тријумф смрти у музеју Прадо. Било је нормално да градски човек доживи за свог века бар једну кугу и са запрепашћењем посматра крстарење двоколица између кућа и заједничких рака. Погледајмо још шта Д. Дефо тим поводом каже:

„ …Призор је био испуњен ужасом: двоколице су носиле шеснаест или седамнаест лешева увијених у чаршаве или покриваче, од којих су неки тако лоше били покривени да би се скотрљали голи међу друге. За њих саме то није имало никаквог значаја, на пристојност нико није обраћао пажњу, сви су били мртви и суђено им је било да буду смешани у заједничке раке човечанства. С правом се могу тако назвати, јер није било више разлике између богаташа и сиромаха. Другога, пак, начина сахрањивања није било, јер ко би нашао толико ковчега за силесију оних који су изгубили животе у тој покори.”[55]

Дефоов сарач прича још да су у његовој парохији „двоколице са мртвацима више пута бивале нађене заустављене на улазу у гробље, закрченом лешевима, без гласника са звонцем, вез возача, без икога.”[56] Окужени градови више нису успевали да посахрањују своје мртве. У току великих помора, смрт човека није се ништа разликовала од смрти животиње. Још је Тукидид, описујући епидемију (која је без сумње била куга) из 430-427. године, забележио: „Атињани су умирали као стока” (II, 51). На исти начин, напуштени на самртном часу, заражени житељи ма ког европског града, између XIV и XVIII века, пошто би се представили, гомилани су без реда, као пси или овце, у раке које су одмах заливане живим кречом. За живе је представљало праву трагедију напуштање умирујућих обреда који су у нормалним временима пратили одлазак са овог света.

Када је смрт до те мере разоткривена, „непристојна”, десакрализована, до те мере колективна, анонимна и одурна, тада целокупном становништву прети опасност од очајања и лудила, губећи наједном мноштво вековних обреда који су му дотле у свим искушењима обезбеђивали достојанство, заштиту и идентитет. Отуда радост житеља Марсеља када су, на крају епидемије 1720, поново угледали мртвачка кола на улици.[57] То је био знак да је зараза напуштала град и да се људи поново враћају устаљеним навикама и чврстим обичајима.

Престанак породичног живота, тишина над градом, усамљеност у болести, анонимност у смрти, нестајање колективних обреда радости и туге: све ове нагле прекиде са свакодневним обичајима прати радикална немогућност предузимања ма каквих планова за будућност, пошто од сада „иницијатива” припада искључиво куги.[58] У нормалном времену, чак и старац, попут оног Ла Фонтеновог, делује у складу са будућношћу, па не само да диже грађевине, но и воћке сади. Нељудски је живети без идеје о будућности. А епидемија је принуђавала човека да сваки минут посматра као привремено одлагање казне, док му се на хоризонту ништа друго није указивало до блиска смрт.

Гласноговорник позива људе да доведу своје мртве током Велике куге у Лондону 1665. (Фото: Hulton Archive/Getty Images)
Гласноговорник позива људе да доведу своје мртве током Велике куге у Лондону 1665. (Фото: Hulton Archive/Getty Images)

Жалећи што је остао у Лондону, Дефоов сарач настоји да што мање излази из куће, непрекидно исповеда своје грехове, предаје се Богу, узда се у пост, понизност и медитацију. „Време које ми је остало”, пише он, „искористићу за читање и писање ових бележака о ономе што ми се свакодневно догађа.”[59] Када је 1720. у Марсељу постало очигледно да је опасност свуда у граду, један савременик је своме дневнику поверио ово признање немоћи: „Од сада нема другог избора но да се молимо Господу за милост, припремајући се за смрт.”[60] Разарајући свакодневни оквир и рушећи све путеве ка будућности, куга је из темеља потресала како индивидуалну, тако и колективну психу.

 

Текст је преузет из књиге: Жан Делимо, Страх на Западу (од XIV до XVIII века): Опседнути град I, Нови Сад, Књижевна заједница Новог Сада, Дневник, 1987.

 

Жан Делимо (1923-2020) био је француски историчар који се посебно бавио историјом менталитета, друштвеном историјом, историјом Римокатоличке цркве и протестантске реформације.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Темељно дело о томе питању данас је књига J. N. Biraben, Les Hommes et la peste en France et dans les pays européens et méditeranés, 2 t., Paris-La Haye, 1975-1976. Што се тиче колективних понашања у време куге, служио сам се веома много тезом из медицине госпође M. Chr. Delafosse, Psyhologie des foules devant les épidémies de peste du Moyen Age à nos jours en Europe, ex. Dactyl, Rennes I, 1976.

[2] О деловању ове три болести у XVIII веку на западу Француске, уп. Fr. Lebrun, Les Hommes et la mort en Anjou, Paris, 1971, стр. 367-387, и J. P. Goubert, Malades et médecins en Bretagne, 1770-1790, Paris-Rennes, 1974, стр. 316-378.

[3] Уп. J. N. Biraben, Les Hommes…I, стр. 25-48 и 375-377; „La peste dans l`Europe occidentale et le bassin méditerannéen”, у Le Concours médical, 1963, стр. 619-625 и 781-790 и J. N. Biraben и J. Le Goff, „La peste dans le haut Moyen Age”, у Annalees E.S.C., нов.-дец. 1969, стр. 1484-1510.

[4] E. Carpentier, „Autor de la Peste Noire: famines et épidémies au XVIᵉ siècle”, у Annales, E.S.C., нов.-дец. 1962, стр. 1082. Уп. Од истог аутора: Une Ville devant la peste: Oriveto et la Peste Noire de 1348, Paris, 1962.

[5] S. Guilbert, „A Châlons-sur-Marne au XVᵉ siècle: un conseil municipal face aux épidémies” у Annalees E.S.C., нов.-дец. 1968, стр. 1286.

[6] J. N. Biraben, „La peste…“ у Le Concours médical, 1963, стр. 15.

[7] H. Dubled, „Conséquences économiques et sociales des mortalités du XIVᵉ sciècle, esentiellement en Alsace” у Revue d`histoire économique et sociale, t. XXXVII, 1959, стр. 279.

[8] J. N. Biraben, Les Hommes…I, стр. 121.

[9] Уп. нарочито B. Bennassar, Recherches sur les grandes épidémies dan le nord de l`Espagne à la fin du XVIᵉ siècle, Paris, 1969, i P. Chaunu, La Civilisation de l`Europe classique, Paris, 1966, стр. 214-223.

[10] Књигу Б. Бенасара надопуњује расправа J. P. Desaive, „Les épidémies dans le nord de l`Espagne à la fin du XVIᵉ siècle”, у Annales E.S.C., нов.-дец. 1969, стр. 1514-1517.

[11] Benaerts et Samaran, Chix de textes historiques, la France de 1228 á 1610, Paris, 1926, стр. 34-35.

[12] Boccace, Le Décaméron, trad. J. Bourciez, Paris, 1952. стр. 15.

[13] K. J. Beloch, Bevolkerungsgeschichte Italiens, 3t., Belin-Leipzig, 1937-1961; II, стр. 133-136. и 160.

[14] G. Fourquin, Histoire économique de l`Occident médiéval, Paris, 1969, стр. 324.

[15] E. Carpentier, „Autour de la Peste Noire”, Dans Annales E.S.C., нов.-дец, 1962, стр. 1065.

[16] Ibid. Id. Случај Живри поново је проучавао и о њему расправљао J. N. Biraben, Les Hommes…I, стр. 157-162.

[17] Уп. M. Postan и J. Titow, „Heriots and Prices in Winchester Manors” у English Historical Rewiew, 1959.

[18] Y. Renouard, „Conséquences et intérét démographique de la Peste Noire de 1348”, у Population III, 1948, стр. 436.

[19] J. N. Biraben, „La peste…“ у Le Concours médical, 1963, стр. 781.

[20] J. N. Biraben, Les Hommes…I, стр. 116. Уп. такође D. Defoe, Journal de l`annale de la peste, trad. J. Aynard, Paris, 1943, стр. 6 и F. P. Wilson, The Plague in Shakespeare’s London, Oxford, 1963, стр. 212.

[21] Carrière M. Coudurie, F. Rebuflat, Marseille, ville morte. La peste de 1720, Marseille, 1968, стр. 302.

[22] G. Galllasso, Napoli spagnola dopo Masaniello, Naples, 1972. стр. 46.

[23] K. J. Beloch, Bevolkerungsgeschichte…III, стр. 359-360. J. N. Biraben, Les Hommes…I, стр. 186-189.

[24] J. N. Biraben, Les Hommes…I, стр. 198-218.

[25] Уп. A. Dominguez-Ortiz, La Sociedad española en el siglo XVII, Madrid 1963, стр. 81. P. Chaunu, La Civilisation de l`Europe classique, Paris, 1966, стр. 219.

[26] J. N. Biraben, Les Hommes…I, стр. 13-16. CH. Carrière …Marseille, ville morte…. стр. 171-178.

[27] Наведено у CH. Carrière …, стр. 163.

[28] Storia della peste avvenuta nel Borgo di Busto-Arsizio, 1630, објавио J. W. S. Johnsson, Copenhague, 1924, стр. 15.

[29] E. Carpentier, Une ville devant la peste…, стр. 100.

[30] S. Guilbert, „A. Châlons-sur-Marne…” у Annales E.S.C. нов.-дец. 1968, стр. 1285.

[31] E. Carpentier, Ibidem.

[32] A. Manzoni, Les Financés, II, стр. 56; CH. Carrière…, Marseille, ville morte…, стр. 61.

[33] A. Manzoni, Les Financés, II, стр. 58.

[34] Текст је навео L. Chevalier, у Le Choléra, la prremiére épidémie du XIX siècle (bibliothèque de la révolution de 1848. t. XX) La Roche-sur-Yon, 1958, стр. 5.

[35] Ibid, стр. 93.

[36] J. N. Biraben, „La peste…“ у Le Concours médical, 1963, стр. 786.

[37] Boccace, Le Décaméron, стр. 18.

[38] D. Defoe, Journal…de la peste, стр. 24-25.

[39] CH. Carrière…, Marseille, ville morte…,стр. 66.

[40] L. Chevalier, Le Choléra… стр. 15.

[41] B. Bennassar, Recherches…, стр. 52 и 58.

[42] M. Devèze, L`Espagne de Philippe IV, 1621-1665, II, стр. 318.

[43] D. Defoe, Journal…de la peste, стр. 66.

[44] Ibid., стр. 112.

[45] Необјављена документа власништво су господина Жана Торијона (Torrilhon) који ми их је љубазно уступио на коришћење.

[46] H. Mollaret et J. Brossollet, „La peste source…” стр. 30.

[47] D. Defoe, Journal…de la peste, стр. 99.

[48] Feo de Santa-Maria, Historia…, стр. 270-272.

[49] A. Manzoni, Les Financés, II, стр. 105.

[50] D. Defoe, Journal…de la peste, стр. 134.

[51] Сукцесивно CH. Carrière…, Marseille, ville morte…, стр. 104, затим L. Chevalier, Le Choléra… стр. 131.

[52] A. Manzoni, Les Financés, II, стр. 77; текст Рипамонти De peste quae fecit anno 1630, Milan, 1940, стр. 81.

[53] CH. Carrière…, Marseille, ville morte…,стр. 78-79.

[54] D. Defoe, Journal…de la peste, стр. 70.

[55] Ibid., стр. 59.

[56] Ibid., стр. 145.

[57] CH. Carrière…, Marseille, ville morte…, стр. 124.

[58] Ibid., стр. 109.

[59] D. Defoe, Journal…de la peste, стр.

[60] CH. Carrière…, Marseille, ville morte…, стр. 82.

 

Насловна фотографија: Getty Images

 

Извор Нови Стандард