Boško Makarević/Wikimedia

И. Миладиновић: Савезничко разарање Србије и Црне Горе

Оргијање „савезничких“ авиона трајало је готово пуна два сата. У неким деловима Београда бомбе су падале на сваких сто квадратних метара

У финишу Другог светског рата, Англоамериканци су почели ваздушну кампању уништавања Хитлерових команди, трупа и постројења у Србији, али већ од самог почетка ове операције њени ефекти су били супротни. Што због насумичног бомбардовања, што због грешака у планирању, што због случајног или намерног убацивања цивилних циљева на листу њихових напада, немачки нацисти су у свему овоме пролазили најбоље, а Срби најгоре.

Ваздушна канонада је системски продужавана из месеца у месец, иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори “немају готово никакве губитке”, а да је њен једини ефекат “хиљаде наших мртвих људи”. Истог дана када и Београд, на Ускрс 1944. године, “савезнички” бомбардери су се устремили и на црногорску престоницу Цетиње. Ускршње “честитке” из ваздуха савезници су послали на Жабљак, Шавник, Колашин, Андријевицу, Гацко, Билећу…

Недељу дана раније, седмог и осмог априла, Никшић је сравњен са земљом. У овом граду, који је тада имао 5.000 становника и око 10.000 избеглица, наступио је прави пакао. – Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и деце, што мртвих, што рањених, док су други делови становништва без крова и помоћи – јавио је Међународном црвеном крсту у Женеви градоначелник Никшића Јеврем Шаулић. – Непријатељски авиони – извештавао је Шаулић – не само да су засули град бомбама најтежег калибра, него су још гађали цивилно становништво из машинских пушака и ватреног оружја из авиона.

Бомбе су порушиле зграду Гимназије, велики број кућа на главном тргу и једно крило градског затвора у коме су се налазиле жене – родољуби, углавном мајке, сестре и супруге партизанских бораца и активне сараднице Покрета. Од стотинак бомби које су тога дана пале на град, ниједна није погодила неки непријатељски објекат, чак ни ранила ниједног немачког војника, а само у једној ћелији градског затвора погинуло је осам Никшићанки.

Сутрадан, деветог априла, проговорио је и Радио Лондон: – Приликом напада британских “велингтона” на Никшић бачене су на разне објекте блок-бомбе од 2.000 килограма. Порушено је или оштећено пола вароши. У рану зору, петог маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера. Настао је прави пакао. Ни мањег града, ни више бомби које су пале на њега у 20. веку. На Подгорицу су и агресорски и савезнички авиони истресали смртоносни терет, на њене житеље, куће, зграде, мостове, млинове, воденице, остављајући пустош.

Пола Подгорице је разорено до темеља. Енглеске и америчке бомбе убијају сваког шестог житеља Подгорице. Од 15.000 људи, теже и лакше је рањено готово 4.500 деце, жена, стараца. У кући Мила Беговића изгинула је цела породица, он, његова супруга и четворица синова. Иста судбина задесила је и Андрију Ђурашевића и десетине других подгоричких породица. Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице. Нацистички окупатор је имао 15 мртвих.

Према извештају немачке команде за југоисток – “60 одсто града је разорено” – бомбардовани су болница Крушевац, Горица, Љубовић, Коканерешка Гора, мост, на Цијевни и сва околна села. Било је десет великих пожара… Преко 2.000 жртава. Био је четвртак, 18. мај 1944. године, баш када се Београдом проносе гласови како се “Черчил извињава за ускршње бомбардовање” српске престонице, како је “енглески краљ обећао да се то више неће поновити”, престоница је поново завијена у црно.

Јутро је увелико одмакло. Часовник на Теразијама показује 9.55. Над облачним и кишовитим небом истраумираног града затутњали су енглески и амерички бомбардери. Напад је био још безочнији од оног ускршњег. Главна мета, овог пута, била је периферија Београда у којој је становала градска сиротиња. Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура обавијени су густим облацима дима и прашине.

Оргијање “савезничких” авиона трајало је готово пуна два сата. У неким деловима града бомбе падају на сваких сто квадратних метара. Само испод једне куће извучена су 32 леша. У овом разарању Београда, трећем по реду, изгинуло је близу 2.000 људи, жена и деце. Тако су нестали браћа Милан и Војислав Стаменковић, пензионисани генерал Игњат Кирхнер, командант Сремског добровољачког одреда који је 1915. године јуначки бранио Београд. Бора Џивалић, председник Удружења продаваца штампе, погинуо је на улици са свежњем новина у руци. Из куће инжењера Василија Марковића извучено је 48 мртвих.

 

Насловна фотографија: Бошко Макаревић/Wikimedia

 

Извор Вечерње новости, 21. април 2020.