Italija pred izlaznim vratima EU

Nakon neuspeha da izlobira izdavanje evroobveznica za saniranje posledica virusa, Italija se nalazi pred izborom između britanskog i grčkog scenarija

Dođoše, videše – i bejahu pokoreni. Južnoevropske zemlje, predvođene Italijom i Španijom, uz mlaku pomoć Francuske, izgubile su još jednu bitku sa svojim severnim susedima u Evrogrupi, neformalnoj grupi ministara finansija članica Evrozone kojom dominira Nemačka.

Prošlog četvrtka, neposredno pre dugog uskršnjeg vikenda, Evrogrupa se, nakon tri dana razgovora, dogovorila oko spasilačkog paketa pomoći vrednog 540 milijardi evra kako bi se izborila sa ekonomskim posledicama pandemije koronavirusa. Đavo se, kao i uvek, krije u detaljima, a nalazimo ga u saopštenju Evrogrupe.

Uprkos insistiranju Italije i Španije, evroobveznice nisu ni pomenute. Nema podele tereta ekonomskih posledica pandemije. Nema injekcija likvidnosti od strane Evropske centralne banke (ECB). U ponudi je bio samo zloglasni Evropski stabilizacioni mehanizam (ESM).

UPOZNAJTE ZVER
ESM je stvoren 2012. godine, a trenutak njegove navodne slave usledio je 2015. godine, tokom pregovorima o grčkoj dužničkoj krizi. Odeljak „O nama“ na njihovom veb-sajtu kaže: „Evropski stabilizacioni mehanizam (ESM) uspostavljen je kao međunarodna finansijska institucija od strane država članica evrozone kako bi pomogao zemljama evrozone u teškim finansijskim nevoljama“.

Dalje saznajemo na kojim principima funckioniše taj dobrotvorni mehanizam: „On omogućava hitne zajmove ali, države zauzvrat moraju preduzeti program reformi.“ Dakle ESM je međunarodni zajmodavac čija finansijska pomoć dolazi uz niz uslova – baš kao i zajmovi Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

Ne slučajno, MMF je i sam uključen u izradu takvih „programa reformi“, i zajedno sa Evropskom komisijom (EK) i Evropskom centralnom bankom (ECB) sačinjava „trojku”. Da bi bila podobna za zajmove ESM-a, država članica se mora obavezati na program reformi diktiran od strane trojke, koji je u briselskoj birokratiji poznat kao „uslovljenost“. Poput kompanije u bankrotu, država kojoj je pružena finansijska pomoć prelazi u neku vrstu kontrolisanog upravljanja, sa trojkom koja preuzima funkciju stečajnog upravnika.

Tabla sa natpisom „Evropski stabilizacioni mehanizam“ na ulasku u sedištu institucije u Luksemburgu (Foto: EPA/Nicolas Bouvy)
Tabla sa natpisom „Evropski stabilizacioni mehanizam“ na ulasku u sedište institucije u Luksemburgu (Foto: EPA/Nicolas Bouvy)

Sledi „restrukturiranje duga“. Ovo je orvelijanski novogovor za politiku štednje koja podrazumeva smanjenje troškova i povećanje poreza, sve ono što smo već videli na delu. Oporezivanje radničke i srednje klase smanjuju državu blagostanja i državnu službu. Grčku je zadesila ova sudbina 2008. godine, što je dovelo do dužničke krize, rastuće nezaposlenosti, širenja siromaštva i gubitka „više od jedne četvrtine“ bruto domaćeg proizvoda.

BERLIN ZAVARAVA RIM
Nepotrebno je reći da je samo pominjanje ESM-a i „uslovljavanja“ (čitaj – politike štednje od strane trojke) postalo politički dinamit u Italiji. Vladajuća koalicija u Italiji sastoji se od dve glavne stranke: snažno proevropske i pro-NATO Demokratske stranke levog centra, i populističko-levičarskog Pokreta pet zvezdica. Ova druga se žestoko protivi ESM-u.

Italijanski premijer Đuzepe Konte je, pod pritiskom od strane poslanika Pokreta pet zvezdica, opisao ESM kao „potpuno neadekvatan instrument“ za rešavanje italijanske finansijske krize, i više puta ponovio da ga nikada ne bi potpisao. Konte se založio za evroobveznice, pa je čak pokušavao da ubedi nemačku javnost da ih prihvati dajući intervjue za nemački prvi kanal ARD i najprodavanije dnevne novine u Nemačkoj, Bild.

Nije bio uspešan. Nemačka i Holandija, koje su predvodile opoziciju severnih zemalja evroobveznicama (nekoj vrsti zajedničkog javnog duga EU), bile su neumoljive. Poraženi i suočeni sa žestokim protivljenjem, Konte i njegov ministar finansija Roberto Gvaltijeri izjavili su da su barem dobili ESM bez uslovljavanja.

Premijer Italije Đuzepe Konte i ministar finansija Roberto Gvaltijeri na konferenciji za medije, Rim, 30. septembar 2019. (Foto: Cosimo Martemucci/SOPA Images via ZUMA Wire)
Premijer Italije Đuzepe Konte i ministar finansija Roberto Gvaltijeri na konferenciji za medije, Rim, 30. septembar 2019. (Foto: Cosimo Martemucci/SOPA Images via ZUMA Wire)

Opet, đavo se krije u detaljima saopštenja Evrogrupe. Države članice mogu pristupiti ESM fondovima bez uslovljavanja, ali – obratite pažnju – pod jednim uslovom: samo kako bi pokrile rast zdravstvenih troškova. Uzevši u obzir ekonomske i finansijske posledice krize virusa COVID-19 – subvencije za teško pogođene kompanije, naknade za nezaposlene, itd. – to znači da ESM dolazi uz uobičajeno uslovljavanje. A to nas vraća na trojku i strašni grčki scenario.

ITALIJA NAPUŠTA EU?
Italijanska vlada je, prema rečima profesora ekonomije Alberta Banjaija koji predsedava parlamentarnim odborom za italijanske javne finansije, napravila ključnu grešku kada se založila za evroobveznice. U intervjuu za nezavisnu internet-televiziju Bajoblu, profesor Banjai je objasnio zašto su evroobveznice kao finansijski instrument neadekvatne za rešavanje tekuće krize. Naveo je dva razloga:

„Prvi je taj što su se nemačka i holandska vlada oduvek protivile udruživanju duga EU – evroobveznice su jednostavno nešto što te vlade nikada ne bi mogle opravdati pred svojim biračima“. „Drugo, evroobveznice bi zahtevale uspostavljanje tehničko-političke strukture koja bi bila zadužena za njihovo izdavanje, a to bi trajalo minimum nekoliko meseci, dok je italijanskom narodu i poslovnoj zajednici, koji su ostali bez prihoda i poslova,  neophodna trenutna pomoć“.

Zastupajući još neadekvatnije – i opasnije – sredstvo kao što je ESM, EU zapravo pokazuje da zaista namerava da dovede italijansku državu do bankrota: „Jedino telo koje može brzo da interveniše upumpavajući likvidnost u sistem jeste Evropska centralna banka. Ili će to učiniti, ili će se pokazati beskorisnom“.

Profesor nastavlja: „S obzirom da je ESM jedini način da Italija stekne likvidnost koja joj je potrebna, otvoren je put za restrukturiranje italijanskog javnog duga, a to znači da će se trojka naći u poziciji da Italiji oduzme imovinu i uteđevinu“.

Stoga će Italija možda morati da bira između grčkog i britanskog scenarija. Već sada, prema nedavnom istraživanju, polovina Italijana (49 odsto) želi da napusti EU. Što je još značajnije, procenat pristalica ostanka je opao sa 71 odsto u novembru 2018. na 51 odsto u aprilu 2020. Ako bi se izbori održali sada, desničarska, evroskeptična koalicija bi odnela laku pobedu.

Mateo Salvini, lider desničarske „Lige“ pozdravlja svoje pristalice tokom mitinga (Foto: Marco Bertorello/Getty Images)

U pokušaju da primora Rim da pristane na kontrolu od strane trojke, kako bi Nemačka i druge zemlje EU mogle da pljačkaju italijansku ušteđevinu i imovinu, EU brzo gubi naklonost među italijanskim narodom – i na kraju bi mogla izgubiti i Italiju kao zemlju članicu.

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Reuters/Alessandro Bianchi

 

Izvor Strategic Culture