Хрватска глумица Алма Прица као Диана Будисављевић у филму „Дневник Диане Будисављевић“ (Фото: kcb.org.rs)

Komentar o „Dnevniku Diane Budisavljević“

Film hrvatske rediteljke pred nas stavlja pitanje da li u ovoj zemlji postoji volja da se otkrije istina o komunističkoj ulozi u zataškavanju ustaških zločina

Na društvenim mrežama se povela velika diskusija o filmu „Dnevnik Diane Budisavljević“ koji je prikazan na RTS-u i mahom su komentari negativni. Neki od njih su da film „relativizuje istinu“, da „ne prikazuje mučne scene pobijene dece“, da se „pere Stepinac“, da je Diana bila „ustaški špijun“, da je film „podvala u doba karantina“ itd. Ispade, maltene, da nije ni trebalo da spasava decu.

I ja sam, poput mnogih, uoči beogradske premijere filma bio skeptičan. Bio sam mišljenja da bi film zaista mogao predstavljati neku vrstu relativizacije ustaških zločina u NDH. Ali sam ipak odlučio da ga odgledam, što sam učinio još jednom u sredu uveče kada je prikazan na RTS-u, i utisci su sledeći:

– Zaista je moglo da se više potencira da su stradali „Srbi“, a ne samo „pravoslavci“, budući da pravoslavci mogu biti i pripadnici brojnih drugih naroda (ipak ne treba smetnuti s uma da je zvanična politika NDH bila da u Hrvatskoj nema Srba, već samo pravoslavaca);

–  Film je uglavnom prikazao Nemce u uniformama, pa se stiče utisak da su oni, a ne ustaše odgovorni za monstruozne zločine, a takođe nismo imali prilike da čujemo pominjanje ustaškog pokliča „Za dom spremni“.

– Film je mogao biti malo verodostojniji i potresniji u smislu prikaza silnih scena strave i užasa u dečijim logorima.

VIŠESTRUKA KORIST
Međutim, važno je razumeti da je film rađen po dnevniku koji je Diana vodila i samim tim takvih scena nije moglo ni da bude! Pa čak i da su one namerno izostavljane, korist od filma je višestruka:

– Ljudi su konačno mogli na RTS-u, u udarnom terminu, da vide i saznaju šta se tamo zbivalo. To su gledala i deca koja još uvek nisu upoznata sa užasima NDH, pa je moglo da im se za vreme trajanja filma pojasni šta se tamo dešavalo.

– Prvi put se, nakon više od sedam decenija, otvoreno priča o ustaškim zločinima. Ova tema je konačno dobila kakav-takav medijski prostor i probijen je „ideološko-komunistički“ led kada su u pitanju NDH i ustaški pokret;

– Alojzije Stepinac je prikazan kao saradnik ustaškog režima, a ne kao svetac kakvim želi da ga prikaže deo katoličkog klera i javnosti u Hrvatskoj (detaljnije u nastavku teksta);

– Konačno se priča o Diani Budisavljević probija u širu javnost, čime se polako podiže svest o postojanju ustaških logora za decu.

Alma Prica kao Diana Budisavljević (Foto: Promo)
Alma Prica kao Diana Budisavljević (Foto: Promo)

Da li neko zaista veruje da bi film bio prikazan u udarnim terminima na RTS-u i HRT-u da je sadržao scene čije odsustvo pojedinci kritikuju? U ovom trenutku, ovo je maksimum koji možemo očekivati od hrvatske filmske produkcije i miljea tamošnjih pripadnika levice. Ništa više od ovoga! Dakle, umesto da lamentujemo nad time što nije bilo više „krvi“ u filmu, zapitajmo se zašto ova zemlja posle sedamdeset i kusur godina nema jedan kvalitetan, profesionalno i verodostojno odrađen film o stradanju Srba u NDH. Zašto to nije prioritet od najvišeg nacionalnog značaja?

Zašto je film Lordana Zafranovića „Djeca Kozare“ tri puta odbijen u Filmskom centru Srbije? Gde su naši istoričari, politikolozi, psiholozi, sociolozi i ostali članovi naše „intelektualne elite“ da se organizuju, sačine okrugli sto, razgovaraju o ovoj temi i predlože neke konkretne ideje kako da ovo naše tragično stradanje spasimo od zaborava i relativizacije? Ne možemo očekivati da se u Hrvatskoj govori o genocidu nad Srbima u NDH onako kako mi mislimo da bi trebalo. Gde su Srbi da o tome govore?

Zadatak ovog filma bio je samo da odškrine vrata istini koja preko sedamdeset godina čami u ideološkoj tami jugoslovenstva. Ko je očekivao više – prevario se. Film je objektivan koliko je to mogao da bude – rađen je u crno-belom minimalizmu, pun je teskobe, usporenih kadrova; jasno je prikazano na čijoj strani je bila tadašnja NDH, evidentna je veoma sumnjiva i mutna uloga samog Stepinca. Iz njegovog kratkog pojavljivanja u filmu se može zaključiti da je on, u najmanju ruku, prećutkivao zločine koji se sprovode nad Srbima. Za Katoličku crkvu on je „blaženi“ i problematizacija njegove uloge je jedini okvir u koji je mogao da bude smešten u jednom hrvatskom filmu. Detaljna analiza Stepinčeve uloge u zločinima ustaškog režima je, stoga, zadatak za naše istoričare i filmske producente.

KARTOTEKA I ULOGA OZN-e
Dalje, u filmu nije bilo licitacije oko broja stradalih u logorima, nije bilo ni apsolutnog sakrivanja činjenice da se, na kraju krajeva, radi o srpskom narodu. Prikazane su scene izmučene dece i proces njihovog spasavanja, pa ne možemo govoriti o nekakvoj „relativizaciji“. To se desilo, ti spaseni ljudi postoje i oni su nam se predstavili što na premijeri, što u samom filmu koji je, ponavljam, rađen isključivo po Dianinom dnevniku. Autorka je ovim filmom tematizovala njihovu sudbinu i pitanje je da li bi jedan igrano-dokumentarni film o stradanju srpskog naroda u NDH uopšte mogao biti snimljen ukoliko ne bi bio tematski ograničen i sveden.

Da je Diana bila „ustaški špijun“, kako tvrde pojedinci, ne bi tako revnosno vodila evidenciju o spasenoj deci. Jedino objašnjenje je da je to radila kako bi ta deca jednog dana mogla biti vraćena njihovim porodicama ili rođacima (budući da su im roditelji mahom bili zverski pobijeni). Sama činjenica da je od ustaške kame (ili malja) spasila preko 10 hiljada dečijih života je dovoljna da bude zlatnim slovima upisana u naše istorijske knjige. A to zašto deca nisu vraćena tamo odakle su oteta, a što ovdašnji kritičari povezuju sa „tajnim ustaškim planom“, pitanje je za ondašnju OZN-u i komunističke vlasti, ali i njihove ideološke pripadnike i naslednike.

Zar nije logično da se pođe od pitanja zašto su komunisti (ili one ustaše koje su po završetku rata prihvatile „petokraku“) oteli Dianinu kartoteku sa imenima spasene dece? Koji su razlozi za to, šta je bila namera i ko je naredio da se to uradi?

Na kraju, treba reći još nešto. Jugoslavija je odavno nestala sa geografskih mapa! Taj eksperiment nije uspeo – više puta su ceh njegovog izvođenja mnogi nevini ljudi platili svojim životima. Ukoliko ovu političku činjenicu usvojimo kao aksiom, ostaje nam još samo da u zaborav ode i titoistička ideologija, koja je decenijama terorisala istinu i zdrav razum u ovoj zemlji.

Akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora (Foto: Promo)
Akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora (Foto: Promo)

Zato, hajde prvo da mi rešimo pitanje nestale kartoteke (što je vrlo dobro prikazano u filmu), snimimo jedan kvalitetan film uz državnu podršku i sveopštu društvenu logistiku, pa da onda raspravljamo o tome šta je moglo da uđe u film Dane Budisavljević ili da bude prikazano drugačije.

Neka nam film hrvatske rediteljke pomogne da sami dođemo do pune istine. To možemo i moramo da uradimo samo mi. Ako uopšte postoji volja da dođemo do istine koja bi načela mnoge tabu teme i srušila brojne zablude u ovoj zemlji.

 

Radomir Jovanović je urednik spoljnopolitičke rubrike i jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: kcb.org.rs

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u