Nenad Stanić, ratni veteran: Ništa ne može da umanji ljubav prema mom rodu

U ratu je najlakše izgubiti ljudskost. Mnogo je lakše izgubiti je nego inače, a ako sam igde bio čovek – bio sam čovek tamo

Trenutno se u srpskoj javnosti mnogo govori o junaštvu naše vojske na Košarama i Paštriku. Međutim, iako vremenski i geografski blizu, bitka na jugoslovensko-albanskoj granici, koja je trajala u periodu od 1998. do 1999. godine, doskora je bila daleka i skrajnuta, a oni koju su u njoj učestvovali odbačeni i zaboravljeni. Ipak, danas kada svi glasno slavimo heroje koji su tada branili našu otadžbinu i kada ih na sav glas hvalimo, dozvolili smo da oni ponovo budu u vojničkim šatorima, da se ponovo bore, iscrpljujuće i neprekidno, ali ovoga puta sami za sebe i svoja prava, koja su odavno stekli. Ovoga puta uz mnoge manje podrške i razumevanja od onih koji su, zahvaljujući njima, istoriju i geografiju učili u školama, a ne pisali svojom krvlju.

Ovo je priča ratnog veterana, koji je zajedno sa svojom braćom po oružju, više od tri meseca, u Pionirskom parku svedočio sudbinu srpskog ratnika u miru.

Kada ste prvi put bili u ratu?
Prvi put sam obukao uniformu sa osamnest i po godina. Kao vojnik, dobio sam pušku u ruke i mogu reći da se još tada osetila ta neka ratna tenzija. Nije bilo još konkretnih dešavanja, ali se već moglo naslutiti nešto. Imao sam priliku da budem posle u tom delu rata na potezu Bajina Bašta-Skelane; to je prelaz 1992 -1993. i tu sam video negativnost rata, ali više ovako sa strane, ne kao direktan učesnik. Pošto sam bio mlad, u jednom delu to me je pokolebalo. Tad je već trebalo da postanem dobrovoljac, ali su me odbile neke negativne stvari i nisam to uradio.

Bile su to stvari kao sad, samo što sada ne dozvoljavam da me pogode. Recimo, to što su neki ljudi, koji su trebali da budu na liniji fronta i vatre, bežali i nisu bili tu. Onda sam sebi dao za pravo, a nisam smeo to da dozvolim, da, eto, kažem: zašto bih ja sad tu branio, a oni da beže? To je pogrešno, znaš… Ja sam sebe kritikujem zbog toga, ali, generalno, kritika može da se odnosi na Beograd, na celu naciju. Mi smo se ovde zezali, dok su Srbi po Bosni bili klani… Ali to je taj trulež od sistema koji je uticao na to da imamo taj neki pogrešan stav prema našem plemenu, kao da nismo svi pod jednim Krstom.

Da li je strah od neprijatelja najveći strah sa kojim se čovek suočava u ratu?
Najveći neprijatelj tamo je strah. Normalno je da se uplašiš ako ti prođe svetleći metak pored uva, kad osetiš tu toplinu, to pomeranje vazduha pri brzini i gledaš kako ide ka tebi, dok si nemoćan da se pomeriš i prislonjen uz zid. Kasnije razmišljaš o tom trenutku i o svemu tome, ne tad. I naravno da to opterećuje čoveka, naravno da čoveka stigne strah… ne može čovek da se ne uplaši, laže ko kaže suprotno. I to je taj posttraumatski stresni poremećaj, tako nastaje. Neko je možda uspeo da ga prevaziđe, ali, jednostavno, to je jače od čoveka. Strah je tu veliki neprijatelj, kao što nam je i inače u životu. Bilo je u takvim momentima i ranjavanja i svega.

Sećam se tog trenutka pakla, 16. aprila, kada su ljudi i ginuli i bili ranjavani pored mene. Oni su davali svoje živote, svoje glave. Ti ljudi su ginuli pred očima svih nas, eto i ispred mojih. Znači, to je nešto što mi nosimo sa sobom, to je naš najveći teret. Nije to baš tako jednostavno kad ti saborac i onaj koji je pored tebe pogine. On je tu poginuo za mene, pa tek onda za otadžbinu i narod. Taj temelj žrtve je bio tu, ja to tako doživljavam, a sad svako ima drugačiju reakciju na neke stvari. Neko povraća kad vidi da je nekome otkinuto pola glave gelerom, nekom ne bude ništa, neko se uplaši, nekome će biti žao, neko će se pomoliti, ja sam se prekrstio čak i neprijatelja kad sam video mrtvog, što se kaže, i njemu Bog dušu neka prosti, bez obzira na sve.

Kakve posledice po dalji život rat ostavlja na čoveka?
Kad je već prestao taj neki deo straha, dobio sam neki smiraj i nekako sam već bio načisto sa Gospodom. Prihvatio sam da je to-to, da je to kraj što se tiče života i bio sam spreman da poginem i da umrem. Imao sam taj jedan trenutak, jedan momenat večnosti, moram to tako da kažem. Posle toga ništa nije isto. Otišli smo kao ljudi, vratili se kao braća, ali niko se nije zaista vratio isti. Niko. To što neko nije isti – s tim u stvari tek počinje borba; baš od te prve noći povratka, dolazi nešto totalno drugačije, drugi neki život, uz sve te pokušaje da se sve zaboravi. Svi mi možemo da izbegavamo to, ali taj rat je sa nama i u nama, svi smo ga poneli sa sobom, to je neizbrisivo, to je ucrtano kao žig.

Da li je teško pričati sa ljudima o svemu kroz šta ste prošli?
Čovek dugo vremena nije ni svestan svih tih dešavanja i dugo mu vremena treba da bi bio u nekoj normali. Pokušavaš da nastaviš život, osnuješ porodicu, dobiješ decu i ideš svojim putem dalje. Boriš se dalje i sve je to u redu, ali ovo ostaje i ovo je neizbrisivo. Kad ti izađeš iz smrti – to je druga dimenzija, jer ti kad si tamo najveća sveprisutnost je smrt. Onda čovek dođe sebi i kaže – okej, preživeo sam, Bog nas je ostavio sa nekim smislom, ali opet nekome treba duže vremena, neko se nikad ne povrati. Neko je i dalje tamo… u suštini svi smo tamo.

Nenad Stanić sa svojim saborcima
Nenad Stanić sa svojim saborcima

Dalje, ne shvata te okruženje, prvenstveno neko tvoj najbliži ne shvata o čemu govoriš, svi te gledaju bledo ako hoćeš nešto da kažeš. Zato neki ljudi ćute i ne govore više nikad o tome. To su dva različita sveta. Možda su i naša očekivanja bila prevelika, pa onda dolaze i neka razočaranja. Mada, ne možeš ti to da zameriš tvojima. Moj rođeni brat i ja smo istovremeno bili u uniformi, pa smo ’99. isto bili dobrovoljci, pa onda možeš da zamisliš kako je našim roditeljima bilo tada, a mi to tek shvatamo kad postanemo roditelji.

U kojoj meri se Vaš odnos prema životu promenio po povratku iz rata?
Neke stvari su posle zaista glupe, smešne, besmislene, obesmišljavaju smisao postojanja, vere, duhovnosti, života, borbe, ljudskosti, ispravnosti, pravde, istine, svega što bi trebalo da bude vrlina, dobro, naš odabir, naš put… Meni je materijalizam totalno beznačajna stvar u životu, pogotovu od ’99 vidim to kao neko zlo u suštini, koje remeti ljude i ljudske odnose. Apsolutno mi je taj deo neprihvatljiv kao merilo ičega. Ima i onih koji su bili tamo, ali im to nije dovoljno da neke stvari shvate. Meni je put duhovnosti pomogao da sve ovo gledam na takav način, takvim očima, kao hrišćanin, Srbin-pravoslavac, da ne doživljavam to kao neku igricu ili kao neki film, ili kao neka ružna dešavanja.

Na koji način se država odnosila prema ratnim veteranima?
Svi režimi su posle rata pokušavali isto – da nam uskrate ljudskost. Nisu uspeli. Sad u ovom periodu opet to pokušavaju i opet nisu uspeli da nas totalno dokusure i totalno obrišu i opet mogu da kažem da Srbija nije na kolenima. Nije! Ljudskost i ljubav su uvek na udaru, đavo zna tačno gde gađa. On koristi svaku priliku kao u boks meču – kad nisi u gardu on udara. U ratu je najlakše izgubiti ljudskost. Mnogo je lakše izgubiti je nego inače, a ako sam igde bio čovek – bio sam čovek tamo. Dakle, osećaj je isti, ne može meni ništa da umanji ljubav prema mom rodu. Ljubav je ljubav, ljubav samo može da jača.

„PRSA U PRSA“
„Izvadio sam ikonicu Bogorodice i zahvaljivao se što sam preživeo, dok me je brat moj po oružju, bolničar, previjao i gledao da li sam bušan u leđima, jer su me udarila tri gelera – jedan mi ušao u ruku, u meso… više me je bolelo to u leđima što nije prošlo. To su italijanski minobacači dejstvovali po nama – tada je nas sedamnaestoro ranjeno i primljeno u pećku bolnicu te iste večeri. To je bio jedan od najkrvavijih dana na Maja glavi – 16. april – uz onaj kasnije, kada je bilo bombardovanje. Ali ovo je bila borba prsa u prsa, oči u oči, baš smo bili blizu na 20-30 metara…“

 

Autor Marija Petrović

 

Naslovna fotografija:

 

Izvor Novi Standard