F. Rodić: Hajka

Nije li sumanuto da oni koji smatraju da se pitanja Kriznom štabu ne mogu postavljati elektronski, istovremeno veruju da se u liturgiji može učestvovati putem TV-a?

Zaista je mučno gledati kako se najveći zagovarači sloboda i ljudskih prava po zapadnim liberalno-demokratskim merilima ne samo prave ludi kada je u pitanju poštovanje sloboda i ljudskih prava vernika nego manje ili više otvoreno i jasno traže da im se ona ukinu. Ne vide li i sami koliko je licemerno što otkako je Aleksandar Vučić inaugurisan za predsednika Srbije iz dana u dan neumorno ističu njegova navodna kršenja Ustava, a istovremeno zahtevaju ograničavanje slobode veroispovesti koje bi predstavljalo ozbiljno kršenje istog tog ustava?

Odavno ne mogu da se načudim tome kako su upravo oni koji su Vojislava Koštunicu kritikovali zbog njegovog legalizma do te mere da su od tog pojma praktično načinili psovku i osuđivali ga što se “zakona i Ustava drži kao pijan plota” danas postali najveći zagovornici legalizma, poštovanja institucija i Ustava. Naravno, to je slučaj samo kada njima to odgovara. Doista, šta je u praksi veći “greh”, proglašavanje vanrednog stanja mimo sazivanja Skupštine, koja bi ga i ovako i onako proglasila, ili kršenje verskih prava i sloboda koje oni isto tako uporno i svakodnevno zahtevaju?

“Da li imate informaciju koliko je sveštenih lica pozitivno na virus korona, koliko njih je učestvovalo na liturgijama ili držalo liturgije vaskršnje i ko je odgovoran za to što su potencijalno ugrozili sve oko sebe i one koji su se pojavili na liturgiji, odnosno građane, i da li tu ima odgovornosti države”, doslovno je pitanje koje je novinarka “Insajdera” postavila na konferenciji za novinare Kriznog štaba 22. aprila.

Nije ovde bitno to što ne zna da se liturgija služi, a ne drži, jer se nema za šta uhvatiti, nego bezobrazluk kojim se liturgija pokušava predstaviti kao jedini mogući izvor zaraze, neuporedivo veći od, recimo, konferencije za medije kojoj se odazvala redakcija “Insajdera”. Nije li sumanuto da isti oni koji smatraju da se pitanja članovima Kriznog štaba nikako ne mogu postavljati putem elektronske pošte istovremeno veruju da se u liturgiji može učestvovati posredstvom televizije? O pričešćivanju, tom genocidnom aktu, da i ne govorimo. Ali liturgija je svakako manje važna od konferencije za novinare, i to moraju svi da prihvate, to je jedino ispravno mišljenje.

Bezobrazna je i teza da bi tu moglo imati nekakve “odgovornosti države” ili nekog N. N. lica. Jel’ država trebalo da prekrši Ustav i zabrani liturgiju na Vaskrs? Kako to da “Insajderu” nije palo na pamet da pita da li među 7.114 zaraženih, koliko ih je zvanično bilo tog 22. aprila, ima predstavnika nekih drugih profesija, na primer lekara, prodavaca, policajaca ili novinara? Da li je, onda, podjednako opasan i odlazak u prodavnicu, bolnicu, ili na konferenciju za novinare, odnosno u redakciju? Ispada kao da su se svih ovih 7.114 ljudi zarazili “ližući kašičicu i ikone”.

U izveštaju s dotične konferencije za novinare “Insajder” navodi da “apeli i obećanja da neće biti okupljanja vernika i pričešća na Uskrs nisu svuda urodila plodom”, pa se “u pojedinim crkvama (dogodilo) pričešćivanje i za Uskrs”. To su novinari ove redakcije ustanovili neumornim istraživačkim radom oličenim u odlasku u dve beogradske bogomolje i dokumentovali fotografijama s lica mesta. Trebalo bi ih podsetiti da apel nikako nije obavezujući, te da niko ne može da “obeća” da za Vaskrs neće biti liturgije i pričešća.

Deluje i kao da “Insajder” lamentira što “policija nije intervenisala”. Taj lament su, međutim, otvoreno na društvenim mrežama izrazili progresivni i nadasve liberalno orijentisani pojedinci tražeći da “to sve bude pohapšeno”, dok su ih drugi, poput kolege koji se deklariše kao “levičar” i iza sebe ima dva filma o stradanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata, tešili da je to nemoguće samo “za sada”. Onaj ko se proslavio filmovima o progonu Jevreja najavljuje progon pravoslavaca. Kao da se, dok se upoznavao s materijom, zarazio stokholmskim sindromom, pošto su nacisti Jevreje smatrali prenosiocima zaraze koja razara zdravo tkivo nemačkog naroda.

Na kraju, pitanje “Insajdera” (koji je ovde samo primer za mnogo više medija koji su o datoj temi izveštavali na način koji se graniči sa širenjem verske netrpeljivosti) potaknuto je činjenicom da je od virusa korona oboleo jedan visoki crkveni velikodostojnik koji je učestvovao na liturgiji na Vaskrs. Pored toga što je krajnje neumesno seirio zbog toga, autošovinistički deo srpske javnosti, a to provejava i u pitanju “Insajdera”, uopšte ne dovodi u sumnju “činjenicu” da se vladika zarazio na liturgiji, a ne, recimo, tokom humanitarnog rada kojem se nesebično posvetio od početka epidemije. Nije li moguće da je i sebe, a i druge “potencijalno ugrozio” ne “držanjem” liturgije nego humanitarnim radom? Treba li onda zabraniti i humanitarni rad, a ne samo liturgije? I ko je odgovoran za to?

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: spc.rs

 

Izvor Večernje novosti, 26. april 2020.