Филозофија књиге

Један од најпознатијих говора Хорхеа Луиса Борхеса на тему књиге и књижевности, одржан на Универзитету у Белграну (Буенос Ајрес), 24. маја 1978. године

Међу различитим човековим инструментима, књига, без сумње, задивљује. Остали су продужетак његовог тела. Микроскоп и телескоп, продужетак су његовог вида; телефон је продужетак гласа; затим имамо плуг и мач, продужетке његове руке. Али књига је нешто друго. Књига је продужетак меморије и имагинације. Када се у Шоовом Цезару и Клеопатри говори о Александријској библиотеци, каже се да је она памћење човечанства. То је књига и, истовремено, нешто више, имагинација. Зашто? Шта је наша прошлост до један низ снова. Каква је разлика између памћења снова и памћења прошлости. То је функција коју обавља књига.

Мислио сам, својевремено, да напишем једну историју књиге. Не са физичке тачке гледишта. Књиге ме физички не интересују (нарочито не књиге библиофила, који су обично неумерени), већ различите валоризације које је књига претрпела. Шпенглер ме је предухитрио у својој Пропасти Запада, где постоје изврсне странице о књизи. Уз извесна лична запажања, намеравам се придржавати онога што каже Шпенглер.

У антици нису имали наш осећај култа књиге – чињеница је која ме изненађује; гледали су у књизи наслеђе усмене речи. Она вечно цитирана фраза: Scripta maner verba volat не значи да је усмена реч ефемерна, већ да је писана реч нешто трајно и мртво. У усменој речи, опет, има нечег од крилатости и лакоће; крилато и свето, како је рекао Платон. Сви велики учитељи човечанства били су, занимљиво је, мајстори усмене речи.

Узмимо први пример – Питагора. Знамо да Питагора није писао. Није писао, јер није желео да се веже за писану реч. Осећао је, без сумње, нешто од оног слово убија а дух оживљава, како је касније речено у Библији. Мора да осећајући то није желео да се спута писаном речју; стога Аристотел никада не говори о Питагори већ о питагорејцима. Каже нам, на пример, да су питагорејци проповедали веровање, догму, о вечном враћању истог, коју ће много касније открити Ниче. То јест, идеју о цикличном времену која је била оповргнута од стране св. Августина у спису О божјој држави. Св. Августин каже, једном прекрасном метафором, да нас Исусов крст спасава кружног лавиринта стоичара. Идеја цикличног времена интригирала је и Хјума, Бланкија… и толике друге.

MAGISTER DIXIT
Питагора свесно није писао, желећи да његова мисао надживи његову телесну смрт у памћењу његових ученика. Ту је дошло до изражаја (ја не знам грчки, покушаћу да то кажем на латинском): magister dixit (учитељ је рекао). То не значи да су они били спутани тиме што је учитељ рекао; напротив, то афирмише слободу да се настави мишљење почетне мисли учитеља. Не знамо да ли је Питагора покренуо доктрину о цикличном времену, али знамо да су је његови ученици проповедали. Питагора умире телесно и они, по једној коби трансмиграције – што би се допало Питагори – настављају да мисле и промишљају његову мисао, склањајући се, када им се замери казивање нечег новог, у окриље правила: учитељ је рекао (magister dixit).

Али имамо и других примера. Имамо узвишени пример Платона, када каже да су књиге као ликови (мора да је мислио на скулптуре или слике) за које неки верују да су живи, али ако их нешто упитају, не одговарају. Онда, да би умањио ту немост књиге, измишља платонски дијалог. То јест, Платон се мултиплицира у многе личности: Сократа, Горгију, и друге. Исто тако можемо претпоставити да је Платон желео да се утеши због Сократове смрти, мислећи да Сократ наставља да живи. Пред неначетим проблемом, он је себи говорио: Шта би Сократ о томе рекао? Таква је, на неки начин, била бесмртност Сократа, такође мајстора говорништва, који није оставио ништа написано.

Споменик Сократу испред Атинске академије

О Христу знамо да је написао један једини пут неколико речи, али се ветар потрудио да их избрише са песка. Није написао ништа друго за шта би се знало. Буда је такође био мајстор говорништва; његове проповеди су остале. Затим имамо једну реченицу св. Анселма: Дати књигу у руке незналици исто је тако опасно као и дати мач у руке детету. Тако се мислило о књигама. На целом Истоку још увек постоји концепција по којој књига не сме да открива ствари; књига треба, просто, да нам помогне да их откријемо.

Упркос мом незнању хебрејског, студирао сам нешто из Кабале и читао енглеске и немачке верзије Зохара (Књига сјаја) [1] и Ел Сефер Језира (Књига односа)[2]. Знам да ове књиге нису написане да би се разумеле, створене су да би се интерпретирале, оне су подстрек да читалац настави мисао.

Античка класика није имала наше поштовање за књигу, мада знамо да је Александар Македонски држао испод свог јастука Илијаду и мач, та два оружја. Гајио је велико поштовање према Хомеру али га није сматрао светим песником у смислу који ми данас придајемо тој речи. Није сматрано да су Илијада и Одисеја свети текстови; биле су цењене књиге, али су исто тако могле бити и нападнуте. Платон је могао да протера песнике из своје Републике а да не буде осумњичен за јерес. Овим античким сведочењима против књиге можемо прикључити још једно, врло занимљиво, Сенекино. Међу његовим задивљујућим писмима Луцилију, има једно, посвећено извесној врло умишљеној особи, за коју се каже да поседује библиотеку од сто свезака. А ко – пита се Сенека – може имати времена да прочита сто свезака.

НОВА КОНЦЕПЦИЈА КЊИГЕ
Сада се, напротив, цене богате библиотеке. У антици има нечег што нам је тешко да схватимо, што се коси са нашим поштовањем књиге. Стално се на књигу гледа као на продужетак усмене речи, но затим са Истока долази једна нова концепција сасвим непозната античкој класици: света књига. Узмимо два примера, почевши од другог: муслимани. Они мисле да Куран претходи стварању света, претходи арапском језику; да је један од атрибута Бога а не Божје дело; да је као његово милосрђе или праведност. У Курану се помиње, у доста мистериозној форми, и мајка књиге. Мајка књиге би био један примерак Курана исписан на небу. Постао би платонски архетип Курана, и та иста књига – то каже Куран – та књига је исписана на небу, она је атрибут Бога и она претходи стварању света. Тако прокламују улеме или муслимански учењаци.

Затим имамо друге, нама ближе примере: Библију или конкретније Тору или Пентатеух.[3] Сматра се да су ове књиге диктиране од стране Светог Духа. Ово је врло занимљиво: приписивање књиге различитих аутора и старости једној јединој души; али у самој Библији се каже да Дух надахњује где год жели. Хебреји су дошли на идеју да сједине разна литерарна дела различитих епоха и да створе једну једину књигу под називом Тора (Библија на грчком). Све ове књиге приписују се једном једином аутору: Духу.

Једном су Бернарда Шоа упитали да ли верује да је Свети Дух написао Библију. Одговорио је: Сваку књигу коју вреди наново читати, написао је Свети Дух. То јест, књига треба да иде даље од намере свог аутора. Намера аутора је једна бедна људска ствар, погрешива, али књига мора да садржи више. Дон Кихот, на пример, више је него сатира међу књигама о витештву. То је један апсолутан текст у који се не уплиће, апсолутно низашто, случај или случајност.

Споменици посвећени Дону Кихоту и Санчу Панси у подножју великог споменика Мигелу Сервантесу на тргу на Тргу Шпаније у Мадриду (Фото: sumfinity.com)

Помислимо на последице ове идеје. На пример, ако ја кажем:

Текуће воде, чисте и кристалне,
дрвеће што је у њих загледано,
зелена трава, хладовите сене.

Очигледно је да се три стиха састоје из по једанаест слогова. Аутор је то свесно желео. Али шта је то у поређењу са једним делом написаним од стране Духа, шта је то у поређењу са концепцијом о Божанству које чини уступак литератури и диктира једну књигу. У тој књизи ништа не може бити случајно, све треба да буде оправдано, треба да буду оправдана слова. Разуме се, на пример, да почетак Библије: Берешит бара елохим почиње са Б, зато што се то подудара са благословити. Ради се о књизи у којој ништа није случајно, апсолутно ништа. То нас доводи до кабале, доводи нас до студије слова, до свете књиге диктиране од стране божанства, која постаје супротна оном што су у антици мислили. Они су мислили несталним начином муза.

Гнев ми Ахилов, музо, певај, каже Хомер на почетку Илијаде. Овде муза одговара инспирацији. Напротив, ако се мисли на Дух, мисли се на нешто конкретније и снажније: на Бога који чини уступак литератури. На Бога који пише књигу; у тој књизи ништа није случајно: ни број слова ни количина слогова сваког стиха, ни чињеница да можемо правити комбинације речи са словима, да можемо узети нумеричку вредност слова. Све је то већ било узето у обзир.

Друга велика концепција књиге је – понављам – да може бити божанско дело. Можда је то ближе ономе што ми сада осећамо него идеји о књизи коју су имали у антици. То јест, једној непатвореној замени усмене речи. Касније опада веровање у свету књигу и замењују га друга веровања. Оно, на пример, да је свака земља репрезентована једном књигом. Сетимо се да су муслимани називали Израелце Људи од књиге; сетимо се реченице Хајнриха Хајнеа о оној нацији чија је отаџбина била књига: Библија, Јевреји. Имамо затим једну нову концепцију, по којој свака држава треба да буде репрезентована једном књигом, у сваком случају једним аутором многих књига.

ШЕКСПИР, ГЕТЕ, ИГО, СЕРВАНТЕС
Занимљиво је – не верујем да је ово до сада било запажено – да су земље изабрале индивидуе које не наликују претерано на њих. Неко мисли, на пример, да је Енглеска изабрала доктора Џонсона[4] као репрезентанта, али не, Енглеска је изабрала Шекспира, а Шекспир је – кажимо слободно – најмање енглески од свих енглеских писаца. За Енглеску је типично understatement, то јест, казати што мање о стварима. Напротив, Шекспир је развијао хиперболе у метафоре, и не би нас уопште изненадило да је Шекспир, на пример био Италијан или Јеврејин.

Други случај је Немачка; једна сјајна земља, тако олако фанатична, бира управо једног толерантног човека који није фанатик и кога претерано не интересује концепција отаџбине; бира Гетеа. Немачку репрезентује Гете. У Француској није биран аутор али је општа наклоњеност Игоу. Наравно, осећам велико дивљење за Игоа, али Иго није типично француски. Иго је странац у Француској; са оним обимним описима, са оним опсежним метафорама, није типичан за Француску.

Следећи случај, још занимљивији, потиче из Шпаније. Шпанију би могли да репрезентују Лопе, Калдерон, Кеведо. Али не. Шпанију представља Мигул Сервантес. Сервантес је савременик инквизиције, али је толерантан, то је човек који нема ни шпанских врлина ни мана. Као да је свака земља мислила да треба да је представља неко различит, неко ко може бити помало судбински лек, теријак, противотров за њене дефекте. Ми (мисли се на Аргентину; прим. прев.) смо могли да изаберемо Факундо од Сармијента, који је наша књига, али не; ми, са нашом војничком историјом, нашом историјом од мача, изабрали смо као књигу хронику једног дезертера, изабрали смо Мартина Фјера; добро, ако и заслужује да буде изабрана као књига, како мислите да нашу историју репрезентује један дезертер из доба освајања пустиње? Међутим, тако је то; као да је свака земља осетила ту потребу.

О књизи су на један тако бриљантан начин писали толики писци. Желео бих да успоставим однос према некима од њих. Прво према Монтењу, који посвећује један од својих огледа књизи. У том огледу постоји једна реченица која се не заборавља: Ништа не радим без радости. Монтењ бележи да је концепција о обавезној лектири лажна концепција. Каже да оставља књигу ако у њој наиђе на неки тежак пасус, зато што у литератури види једну форму среће.

Споменик француском мислиоцу, политичару и књижевнику Мишелу де Монтењу у Паризу

Сећам се да је пре много година извршена анкета о томе шта је сликарство. Питали су моју сестру Нору и она је одговорила да је сликарство уметност давања радости помоћу облика и боја. Ја бих рекао да је литература такође једна форма радости. Ако читамо нешто са тешкоћом, аутор није успео. Стога сматрам да један писац као Џојс није успео, пре свега, јер његово дело захтева напор. Једна књига не сме да захтева напор, срећа не сме да захтева напор. Мислим да Монтењ има право. Затим, он наводи ауторе које воли. Цитира Вергилија, каже да више воли Георгике него Енеиду; мени се више свиђа Енеида, али то није важно. Монтењ говори о књигама са страшћу али каже да су оне, мада облик среће, ипак беживотно задовољство

Емерсон му противуречи – то је други велики рад о књигама. У свом излагању Емерсон каже да је библиотека врста магичне собе. У тој соби су зачарани најбољи духови човечанства, који чекају нашу реч па да изађу из немости. Треба да отворимо књигу, тада се они буде. Каже да можемо да рачунамо на друштво најбољих људи које је дало човечанство, али их ми не тражимо већ више волимо да читамо коментаре, критике, не идући за оним на шта нас упућују.

УДЕС СРЕЋЕ
Био сам професор енглеске књижевности током двадесет година на филозофском и филолошком факултету у Буенос Аиресу. Увек сам говорио својим студентима да користе малу библиографију, да не читају критике већ изворна дела. Можда ће разумети мало, али ће увек уживати и слушати нечији глас. Рекао бих да је код једног аутора најважнија његова интонација, најважније код једне књиге је глас аутора, тај глас који стиже до нас. Ја сам добар део живота посветио словима и верујем да је читање један облик среће; друга форма мање среће је поетско стварање или оно што зовемо стварањем, а што је мешавина заборава и сећања на оно што смо читали.

Емерсон коинцидира са Монтењом у схватању да треба читати једино оно што нам се допада. Толико дугујемо словима. Ја сам више покушавао да наново читам него да читам и мислим да је поновно читање важније него читање, осим кад се за поновно читање захтева читање. Ја имам то високо поштовање према књизи. Могу то да кажем на начин који ће можда изгледати патетичан, а не желим да буде патетичан; желим да буде израз поверења које остварујем са сваким од вас; не са свима, али у сваком случају са сваким појединачно, јер сви је једна апстракција, а свако појединачно је истинско.

Ја настављам да се играм да нисам слеп, настављам да купујем књиге, настављам да пуним своју кућу књигама. Пре неки дан поклонили су ми једно издање енциклопедије Брокхаус из 1966. године. Осетио сам присуство те књиге у својој кући, осетио сам је као удес среће. Тамо је било двадесет и неколико свезака са готичким рукописом који не могу да читам, са мапама и гравирама које не могу да видим; а опет, књига је била тамо. Осетио сам нешто попут пријатељске гравитације књиге. Мислим да је књига једна од могућности среће коју ми људи имамо.

Говори се о нестанку књиге; ја верујем да је то немогуће. Рећи ће се, какве разлике може бити између књиге и новина или плоче. Разлика је што се новине читају да би се заборавиле, исто тако и плоча се слуша да би се заборавила, то је нешто механичко и према томе фриволно. Књига се чита да би се запамтила. Концепција свете књиге, Курана, Библије или Веда – где се такође каже да Веде стварају свет – може бити прошлост, али књига још увек поседује светлост коју не смемо изгубити. Узети књигу и отворити је садржи могућност естетског чина. Које су речи положене у књигу? Шта су ти мртви симболи? Ништа апсолутно. Шта је књига ако је не отворимо? Она је просто један резервоар од папира и коже, са листовима; али ако је читамо, догађа се нешто чудно, верујем да се сваки пут мења.

Хераклит је рекао (то сам исувише често понављао) да нико не закорачи два пута у исту реку. Нико не закорачи два пута у исту реку јер се воде мењају, али најстрашније је што ни ми нисмо ништа мање флуидни него река. Сваки пут кад читамо неку књигу, књига се мења, конотација речи је друга. Осим тога, књиге су бремените прошлошћу. Говорио сам против критике и противуречићу себи (али није важно што ћу себи противуречити). Хамлет није тачно Хамлет ког је Шекспир замислио почетком XVII века, Хамлет је и Колриџов Хамлет, Гетеов и Бредлијев. Хамлет је био поново рађан. Исто се дешава са Дон Кихотом. Исто се догађа са Лугонесом и Мартинезом Естрадом, са Мартином Фјером није исто. Читаоци су обогаћивали књигу.

Хорхе Луис Борхес

Ако читамо неку стару књигу, то је као да смо и сами прочитали све време што је прошло од дана кад је била написана. Зато је прикладно одржати поштовање према књизи. Књига може бити пуна грешака, можемо се не слагати са ауторовим мишљењима, али она још увек чува нешто свето, нешто божанско, не са празноверним поштовањем, али свакако са жељом да нађемо срећу, да нађемо мудрост. То је то што сам данас желео да вам кажем.

 

Превод: Анђелија Станојевић и Предраг Марковић

___________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Главно дело шпанске Кабале, које се углавном састоји од коментара библијских књига. Верује се да га је саставио шпански кабалиста Мозес де Леон, негде између 1280. и 1300. године. (Прим, прев.)

[2] Једно од кључних дела јеврејског мистицизма, настало између трећег и шестог века у Палестини или Вавилону. (Прим, прев.)

[3] Односно Тора: пет Мојсијевих књига у Старом завету. (Прим, прев.)

[4] Семјуел Џонсон био је енглески песник, лексикограф, критичар и моралиста. (Прим, прев.)

 

Опрема текста Нови Стандард

 

Извор Princip.info