Седам стратешких опција за Србију

Пред Србијом се у овом тренутку налази неколико расположивих политичких стратегија, али само једна је дугорочно прихватљива за српске националне интересе

Србија је од петог октобра 2000. године полуокупирана земља у полуколонијалном статусу и њом се не влада из Београда, већ из неколико светских центара моћи. Ту пре свега мислим на званични Вашингтон, а потом и (мада у значајно мањој мери) Берлин и Брисел. Политички, економски, културни и, што је најважније, духовни и морални опоравак наше земље немогућ је у оваквим условима.

Да је постојеће стање „меке окупације“ како краткорочно, тако и дугорочно погубно за нашу земљу сведоче наши бројни порази – од игре „штапа и шаргарепе“ са Европском унијом, преко немачког економског прикривеног колонијализма до нескривеног америчког разарања Србије као „главног играча“ на балканској позорници, оличеног у отимању Црне Горе из састава уједињених српских земаља које су имале излаз на море, подршци тзв. независном Косову, као и сталним притисцима на Републику Српску.

Као што сам, међутим, већ поменуо, Србија није окупирана у потпуности, што се такође да приметити кроз неке позитивне трендове у последњих неколико година. Тако је Србија једна од ретких земаља која није увела санкције традиционалном савезнику и партнеру Руској Федерацији, наше министарство спољних послова изборило се за то да 18 земаља повуче признање тзв. Косова, Србија и Република Српска одржавају одличне односе и помажу једна другој када је то потребно итд.

То нам показује да маневарски простор за побољшање свеукупног положаја и стања наше државе ипак постоји и да људи свих струка, а посебно јавни делатници, уз примену одговарајуће стратегије, могу тај циљ и постићи. Мишљења сам да постоји неколико стратегија које нам у овом тренутку стоје на располагању, а од којих је само једна како краткорочно, тако и дугорочно прихватљива за српске националне интересе.

САМОДОВОЉНОСТ
Ова стратегија би подразумевала да се Србија у потпуности окрене самој себи, односно да примени политички и економски самоизолационизам. То би значило да наша земља покуша да реши све своје проблеме без удруживања са другим земљама и народима, односно да по принципу „сами против свих“ ојача своје економске, војне и политичке капацитете. Сматрам да је ову стратегију готово немогуће применити са успехом из неколико разлога.

Прво, живимо у турбоглобализованом свету у коме је већина земаља у значајној мери испреплетена везама по више основа. Друго, Србија нема довољно природних и људских ресурса да би самостално решила већину својих проблема. Довољно је замислити евентуални сукоб европских или светских размера у коме би се Србија суочила са бар три непријатељске земље у свом окружењу. Треће, мишљења сам да економски опоравак Србије у контексту технолошке револуције 21. века напросто није могућ без сарадње са високоразвијеним земљама. Четврто, Србија је готово све своје успехе у последња два века постигла у савезу са другим земљама. Довољно је поменути протеривање Османлија у Првом балканском рату, ослобађање од нацистичке окупације у Другом светском рату или социо-економски напредак СФРЈ захваљујући америчким кредитима.

СТВАРАЊЕ НОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Стварање заједничке државе са околним државама и народима често се намеће као једино право решење за наше проблеме. Као пример се, наравно, узима бивша СФРЈ, која је у поређењу са данашњом Србијом имала јачу економију и већи међународни углед. Све мање се, додуше, говори о могућој обнови СФРЈ у њеним некадашњим границама (с обзиром на то да су Хрватска и Словенија део Европске уније), али се провлачи идеја о стварању Западног Балкана (односно „мини Шенгена“) прво као економске, а касније вероватно и политичке заједнице (јер једно без другог не иде), а који би чиниле Србија (са Косметом), Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија и Албанија. Срби би у таквој државној заједници били најбројнији народ и покривали би највећу територију, а Београд би без сумње био природни центар такве творевине.

Председавајући Савета министара БиХ Денис Звиздић, председник Србије Александар Вучић, премијер Северне Македоније Зоран Заев, премијер Албаније Еди Рама и министарка економије Црне Горе Драгица Секулић на састанку лидера Западног Балкана, Охрид, 10. новембар 2019. (Фото: Танјуг/Председништво Србије)
Председавајући Савета министара БиХ Денис Звиздић, председник Србије Александар Вучић, премијер Северне Македоније Зоран Заев, премијер Албаније Еди Рама и министарка економије Црне Горе Драгица Секулић на састанку лидера Западног Балкана, Охрид, 10. новембар 2019. (Фото: Танјуг/Председништво Србије)

Ова стратегија би била погрешна бар из неколико разлога. Прво, историја као „учитељица живота“ нам јасно говори да је српско искуство у две Југославије било трагично и крајње погубно за српске националне интересе. Друго, иницијативе за стварање такве заједнице не долазе из Београда, Сарајева или Тиране, већ из политичких кругова западне цивилизације, што само по себи говори да на овим просторима не постоји политичка воља за такву врсту пројекта. Треће, постојала би објективна опасност да муслимански живаљ, који има виши наталитет од хришћанског, постане већински и тиме читав простор увуче у „политичку исламизацију“, тим пре што Турска није тако далеко и отворено гаји неоосманске амбиције. Четврто, Србија би била највећа земља у потенцијалној заједници и био би очекиван огроман прилив радне снаге из Албаније, Македоније или са Космета у потрази за послом (која би законски била изједначена са домаћом, српском), док би супротни трендови били далеко слабији.

ПРИСТУПАЊE У ЕУ
Србија се практично од 2000. године налази на путу ка добијању пуноправног чланства у ЕУ. Можемо рећи да су евроинтеграције већ пуних 20 година главни стуб спољне политике Србије који „нема алтернативу“. Штетност такве политике била је очигледна од самог почетка њеног спровођења – Европска унија никада није желела да Србију прими под своје окриље, док је истовремено радила на штету њених националних интереса. Довољно је само погледати низ услова у протекле две деценије које је Србија морала да испуни на свом претприступном путу. Потписала је економски штетни Споразум о стабилизацији и придруживању, испоручила све хашке политичке и војне оптуженике, потписала је штетни Бриселски споразум, итд. Заузврат, добила је де факто признање тзв. Косова од званичног Брисела, сталне пацке о наводном геноциду у Сребреници и етничком чишћењу на Косову и „утешну награду“ у виду отпочињања приступних преговора.

Поред тога, сматрам да је ова стратегија неприхватљива за Србију и из других разлога. Прво, ЕУ је полуколонија САД – оне су је и подигле из пепела кроз Маршалов план, инсталирале у њој своје војне базе и направиле од ње слепог послушника у својим спољнополитичким, спољноекономским и војним „бравурама“ широм света. Дакле, не желимо да из статуса „усамљене полуколоније“ пређемо у „заједницу полуколонија“. Друго, очигледно је да је Немачка постала амерички гаулајтер на европском тлу и да је као утешну награду добила могућност економског израбљивања остатка континента, укључујући и нас као увек занимљиву дестинацију за немачке националне интересе. Треће, гломазна ЕУ бирократска структура увијена бескрајно дугачком листом стандарда и прописа постала је анахрона и дисфункционална у све турбулентнијем свету 21. века. О томе сведоче како мигрантска криза (која, узгред, никада није ни престајала од 2015. године), тако и актуелна дешавања поводом избијања пандемије узроковане коронавирусом.

ВЕЗИВАЊE ЗА САД
Многи евроатлантисти у Србији већ деценијама говоре да би сви српски проблеми били решени када би се Србија стратешки и дубински везала за САД, као што је случај са Јужном Корејом, Јапаном или чак Албанијом, односно Албанцима као политичким фактором на Балкану. Снажан антагонизам који званични Вашингтон испољава према Србији и Србима већ пуне три деценије правдају тиме што Србија покушава да седи на више столица, односно сарађује са Русијом и Кином као главним америчким ривалима.

Ова стратегија посебно је неприхватљива за Србију. Као прво, треба истаћи да Србија уопште нема снажне везе са Русијом и Кином на било ком пољу и то никако не може бити разлог за хистеричну антисрпску политику Вашингтона. Друго, ми смо били де факто савезници са САД као део СФРЈ и осетили смо на својој кожи шта значи када постанеш непотребан америчким интересима. О томе сведочи, између осталог, процурели тајни план ЦИА о разбијању СФРЈ из 1977. године, а који потврђује нашу уводну тезу о томе да је Србија данас полуколонија САД и Немачке. Треће, САД имају представу о Србима као „малим Русима“ условљену историјско-културолошким везама између два народа и заједничким војним наступима у великим конфликтима 20. века. Нескривени циљ САД је овладавање руским природним ресурсима, а Србија је била и биће у њиховим очима мала, али не и безначајна препрека на путу „продора на исток“. Четврто, САД су глобална сила у опадању и претпоставка је да ће у новој прерасподели моћи на светском нивоу бити принуђена на повлачење у своје „двориште“, односно на простор Латинске Америке.

ВЕЗИВАЊE ЗА РУСИЈУ
Вероватно једна од најпопуларнијих потенцијалних стратегија за јачање Србије уврежена међу Србима. Нема сумње да са Русима делимо значајно заједничко историјско искуство, порекло, исту религију и културу и близак језик. Односи између две земље били су увек пријатељски и срдачни, где је Русија данас најзначајнији спољнополитички савезник Србије, увек спремна да заштити српске националне интересе у међународним институцијама. Нема сумње да две земље треба да продубе сарадњу у областима политике, економије и безбедности која би, подразумева се, била заснована на равноправним основама.

Генерал Милан Мојсиловић, министар одбране Александар Вулин, премијерка Србије Ана Брнабић и амбасадор Русије Александар Боцан Харченко приликом дочека руске хуманитарне помоћи на аеродрому у Батајници, 03. април 2020. (Фото: Министарство одбране РС)
Генерал Милан Мојсиловић, министар одбране Александар Вулин, премијерка Србије Ана Брнабић и амбасадор Русије Александар Боцан Харченко приликом дочека руске хуманитарне помоћи на аеродрому у Батајници, 03. април 2020. (Фото: Министарство одбране РС)

Са друге стране, сматрам да стратегија искључивог везивања Србије за Русију није реална опција из низа разлога. Прво, Русија и Србија су превише географски удаљене и њихова једина веза путем Дунава није довољна. Друго, Русија никада није показала интерес за таквом врстом партнерства. Није га, додуше, показала ни власт у Србији, али је Русија ипак велика сила која би требало да преузме на себе иницијативу такве врсте. Треће, Русија има своје интересе који се не морају нужно поклапати са нашим и погрешно је посматрати државу Русију као стопроцентно просрпски настројену. Штавише, могу бити директно супротстављени српским интересима, попут Санстефанског мира (1878) или подршке Црној Гори за отцепљење од државне заједнице са Србијом 2006. године. Четврто, очигледно је да и Русија није у стању да сама реши неке од својих горућих проблема и у том смислу покушава да пронађе стратешког партнера већих габарита попут Кине.

ВЕЗИВАЊE ЗА КИНУ
Србија и Кина су током последњих 30 година имале коректну спољнополитичку сарадњу, а економска сарадња је у успону. Кина је у међународним институцијама већином заступала интересе наше земље, баш као што и Србија поштује територијални интегритет Кине (тајвански случај) и њене интересе у Европи и свету.

Стратегију везивања Србије за Кину, међутим, сматрам као неприхватљиву. Прво, Кина је исувише географски удаљена од Србије, баш као и Русија. Друго, Кина нас никада не би доживљавала као равноправног партнера, што је сасвим оправдано с обзиром на њене габарите и потенцијале. Треће, културолошка и духовна различитост између Кине и Србије је практично непремостива. Србији је, као што сам напоменуо, потребна и духовна и морална обнова, а то би у случају стратешке сарадње са Кином било немогуће. Кина је данас једна огромна, тоталитарна држава која је пригрлила неолиберални економски модел заснован на профиту у коме је човек само једна „карика у ланцу“ која увек може бити замењена новом и бољом. Хришћански етос, као један од темеља српске културе и духовности, негује идеју поштовања вредности човека као таквог (посебно његове личности), односно поштовање индивидуалности у правом смислу те речи.

Насупрот томе, савремени конфучијанизам помешан са маркситичком политичком и неолибералном економском догмом има потпуно другачији поглед на тековине европских хришћанских народа – природна (људска) права, толеранцију, раздвојеност јавне и приватне сфере и сл. Четврто, поставља се оправдано питање како би се велике кинеске компаније понашале уколико би продрле на српско тржиште. Довољно је видети примере кинеских радњи, односно опхођења њихових власника према српским радницима и радницама у њима, да бисмо видели колико је кинески нагон за профитом постао дехуманизован.

УЧЕШЋE У СТВАРАЊУ „НОВЕ ЕВРОПЕ“
Једина реална могућност да Србија реши своје унутрашње и међународне проблеме јесте коренити преображај целокупне Европе. Србија није чланица ЕУ, али је увек била и биће део Европе – географски, историјски, културолошки. Европа је, кроз пројекат ЕУ, данас амерички вазал који нема сопствену економску или спољну политику и, што је најважније, изгубила је сопствени хришћански систем вредности јер јој је наметнут екстремно либерални и неопагански.

Од континента на коме се одлучивало о судбини човечанства, Европа је сведена на безбожни континент у коме су цркве замењене шопинг центрима, а хришћански оптимизам потрошачком културом. Европа се, дакле, суочава са проблемима истоветним српским – смрћу духовности, политичким вазалством и економском поробљеношћу и потребне су јој дубинске и суштинске промене. Европски народи и државе то не могу учинити појединачно и на том путу немају се ослонити ни на кога другог сем једни на друге. Ту укључујем и руски народ, који је суштински европски, а не азијски.

Европски народи морају закопати ратне секире из прошлости и схватити да је крајње време за буђење с обзиром да је њихов биолошки и сваки други опстанак драматично угрожен. То значи и да Немци и Французи треба да забораве на своје некадашње снове о освајању Европе, али и да сви други европски народи стану у заштиту изумируће немачке и француске културе које имају непроцењиву вредност и део су свеукупне европске културне баштине. Европљанима је потребна „Нова Европа“, а не одржавање у животу „клинички мртве“ ЕУ. Зашто је и за Србију ово добитна стратегија образложићу у најкраћим цртама.

Прво, предводници идеје „Нове Европе“ као шире политичке и економске заједнице суверених европских народа и земаља изузетно поштују Србију и српски народ истичући да ми припадамо њиховом, европском и хришћанском свету. Од Марин ле Пен из француског Националног савеза, преко Алтернативе за Немачку Јерга Мојтена и Слободарске партије Аустрије Норберта Хофера, до шпанског Вокса Сантијага Абаскала могу се чути само речи хвале о Србији и Србима које у потпуности одскачу од стереотипног виђења изграђеног током антисрпске пропаганде 90-их. Све ове политичке снаге не само да поштују културно-историјски значај наше земље и наше православне цркве, већ се и залажу за очување целовитости наше земље, уз то сматрајући да смо имали незаслужен третман у последње три деценије од стране влада њихових земаља.

Лидер Слободарске партије Аустрије Норберт Хофер и председница Националног савеза Марин ле Пен (Фото: Твитер)
Лидер Слободарске партије Аустрије Норберт Хофер и председница Националног окупљања Марин ле Пен (Фото: Твитер)

Друго, имамо заједничко индоевропско порекло и хришћанство као основу друштвеног морала. Упркос разликама између православне, римокатоличке и протестантске конфесије, уз толеранцију и уважавање међусобних разлика (што никако не укључује екуменизам) Европљани морају да се окрену једни другима. Традиција свих нас супротстављена је абортусу, еутаназији, сурогат материнству и сличним деградирајућим појавама које су кроз медијску и школску индоктринацију убачене у наше земље, а породица је вековима пре Француске револуције била основна ћелија сваког европског друштва.

Треће, имамо заједничког непријатеља, а то су САД које Европу користе као тржиште за своје производе и топовско месо за „продор на исток“. Четврто, муче нас заједнички проблеми и изазови попут мигрантске кризе и објективне опасности од исламизације Европе. Пето, Србија би у новој, економски реформисаној Европи могла да учествује са својим природним ресурсима и потенцијалима (попут плодне Војводине и рудом богатог Космета, али и стручним и образованим кадровима), а да се технолошки развија уз помоћ земаља Западне Европе. Ниједна стратегија не би била идеална, па ни ова, али се чини да Србији и другим европским земљама једино она преостаје уколико желе да поврате своју слободу и изграде нормалнији и равноправнији свет око себе.

 

Насловна фотографија: Profimedia

 

Извор Фејсбук страница Рајка Петровића