Ako je išta zajedničko najuspešnijim našim TV serijama u ovoj sezoni – Južni vetar, Tajkun i Kalup – onda je to nešto sasvim novo na obzorju domaće igrane produkcije: iznenađujuće otvorena kritičnost prema društvenom zlu, koje sasvim dobro poznajemo, a o kome uporno ćutimo. Izgleda da je mladim autorima sada prekipelo. Ako je tačno da organizovani kriminal postoji i reprodukuje se zahvaljujući učešću aktera domaće politike, pravosuđa, bezbednosti, policije, privrede, sporta, medija, čak zdravstva i kulture, a da ne govorimo o tzv. građanskom sektoru raznih NVO i globalističkih pseudoelita u ilegalnom i protivpravnom prometu dobara, što se sve zajedno još smatra tabuom, onda nam napretka nema dok se ta tama ne rasvetli i krivci ne privedu pravdi.
Ovo nije posao filmskih i televizijskih umetnika, ali je dobro što ovakve slike oni sada javno pokazuju. Neko je rekao da će u HHI veku TV serije zameniti društveni roman HIH i HH stoleća i to se možda već događa. Pažnja masovnog gledališta okreće se sada ovim sadržajima, a to je već prvi i možda najvažniji korak u pravcu društvenog preokreta koji je neminovan. Jeste, postoje Zadruga i Parovi i Zvezde Granda, ali istovremeno postoji jedna šarolika, ali agilna autorska družina koja ne okleva da se uhvati ukoštac s demonima našeg vremena; čini to u rodu igranog filma, na terenu dramske akcije, gde smo je najmanje očekivali.
POGODITI U SRŽ PROBLEMA
U tome je najdalje otišao Južni vetar, a razmere recepcije govore da je pogodio u srž problema. Avramovićev mladi i harizmatični junak Petar Maraš (Miloš Biković) izlazi iz zatvora s idejom da se okane zločina i započne novi život. Ali to ne ide; on se već zarazio podzemljem i ta nesreća ga vuče u ponor. Istu priču pričao je pre više od pola veka Živojin Pavlović u svom prvom filmu Povratak (1966) koji je, istovremeno, bio rodonačelnik tzv. crnog talasa i prva velika uloga Bate Živojinovića.
Batin Al Kapone rođen je u periferijskim udžericama oko Crvenog krsta i na dorćolskoj jaliji, a priča je tačna, izvorna, nastala sredinom pedesetih u ispovesti „večitog robijaša“ Save Jokića, koje se Pavlović nekako domogao i pošteno joj pripisao sav svoj uspeh. Sadašnji Petar Maraš je sin (ili unuk) beogradskog Al Kaponea, tragičnog antiheroja društvene margine, koji je doneo odluku da okrene list. Oba junaka neće staro društvo, hoće „bolji svet“, žele decu, porodicu, dom. Ali tu su bogovi u liku Službe, kojima ne treba pošten građanin, nego doušnik, saradnik i „zaštićeni svedok“. Reintegracija je nemoguća. Heroj je osuđen na propast, zatvoren u krug neprijateljskih sila, što sudbinu Maraša povezuje sa crnim talasom, što god ova sintagma značila.
Živojin Pavlović je imao problema s nimalo mitološkom Službom (novo ime od 1964. za Titovu tajnu policiju – Udbu) i njenim legendarnim šefom Penezićem. U filmu Povratak policija na kraju ubija Al Kaponea, što je bilo svetogrđe i što Krcun nije hteo da dopusti ni po koju cenu. Milicija je bila naš čuvar i (veliki) brat. „Prvo, ne može se prikazati da postoji kriminal, jer njega nema. Drugo, ne može milicija ubiti nevinog“, objašnjavao je Žika Pavlović. „Tada je vladala dogma da su milicajci anđeli koji lebde nad socijalističkim građaninom. I danas je među njima takav stav, ideološka zasenčenost čitave stvari“, isticao je Pavlović još 2000. godine, jer je u vrhovima policije i dalje video ljude iz Krcunovog doba.
Oni su preživeli do danas, hoće da kaže Miloš Avramović, pokazujući neke od njih na delu, samo sada oni vode kolo zločina. Milicija Petra Maraša nije ni čuvar ni anđeo nego faktor organizovanog kriminala. Čauši istog velikog šefa (među kojima je bio i Marašev otac, odlični Diklić) sada su bosovi narko-lanaca, koji rade s Bolivijom i Avganistanom i Bugarima i Milovim klanovima i preko leševa zgrću milione. Pomalo je neverovatno da u našem vremenu još postoje i dišu negdašnjim ideološkim nabojem (zovu se Crveni, nose lenjinske „furaške“ i dive se sovjetskom filmu Pastir Kostja!). Teško da bi Crveni (Berček, dobro pogođen, mada sve vreme podseća na lik koji je već igrao u Balkanskim pravilima Darka Bajića), glava kriminalne narko-hobotnice, koji se u skojevskoj mladosti oduševljavao filmovima Griše Aleksandrova, mogao da dosegne do ovog vremena; imao bi danas preko devedeset godina. Zamislite šefa mafije u desetoj deceniji! Ali takvi džepovi prošlosti toliko su urasli u naše društveno tkivo da u seriji održavaju onu „duboku istoriju Istog“ (Rolan Bart), dakle funkcionišu kao metafora zla, makar da su znaci jednog bivšeg vremena.
Amoralnost Titove tajne policije i dugovečna otimačina bez skrupula i odgovornosti primila se i postala živa paradigma našeg doba. Samo što je drugo vreme, što beogradskim podzemljem ne sevaju više pesnice i poneki nož, nego prašte hekleri i tutnje helikopteri. Naše vreme je daleko surovije nego Pavlovićevo i Jokićevo. Još ćemo se sretati sa Crvenim, nagoveštava Avramović, planirajući novu sezonu Južnog vetra sa „šiptarskom vezom“, kuda se, posle obračuna s Bugarima i milogorcima, zaputio šef velike mafije.
DECA I UNUCI CRVENIH
Možda Crveni više i ne postoje, ali Srbijom haraju njihova deca i unuci, što se naročiti vidi u TV seriji Tajkun, koju je napisao Đorđe Milosavljević, a režirao Miroslav Terzić. Već u briljantnoj ekspoziciji „krsne slave dece komunizma“, o kojoj smo pisali na ovim stranama, autori nam predstavljaju novu klasu bespogovorno lojalnih tajkuna, koju vlast upotrebljava i baca, tj. „pušta niz vodu“ kad odigraju svoje. Ta nova klasa potomak je i klijent one Đilasove. Njih znamo i mogli bismo ih nabrojati u ponoć i u podne. Oni su nova paradigma istog, starog društvenog zla, obeleženog pljačkom, korupcijom i zločinom, koja postaje zakon našeg doba.
Tajkuni su i dalje pod paskom svojih očeva (skrećemo pažnju na persone oca Stojana, Kašanina i sudije Nedića u Tajkunu), ali glavnu operativnu ulogu igra bivši pripadnik Službe sa karakterističnim imenom Balša, troslojna moralna rugoba i cinični zlikovac (više nego ubedljivi Marko Baćović). Tu je sve rečeno, mada ostaje još štošta da se dometne. I dobro se vidi da svi ovi likovi ne potiču iz devedesetih, kako bi hteli njihovi tumači iz neoliberalnih medija, nego je stvar, očito, mnogo starija: to je prokletstvo Srbije otkada se u nju uselio demon Broza i zloduh Kominterne, koji mu je predao Bugarin Karaivanov i koji je bravar znalački ugradio u svoj košmarni san. Glavni računi stižu sada nama na naplatu, znala to deca komunizma ili ne.
OD NARODA ODMETNUTA SRPSKA „DUBOKA DRŽAVA“
Da su beskrupuloznost i moralni sunovrat postali glavna obeležja našeg sveta pokazuje i najkraća od ove tri, serija Kalup Vuka Ršumovića, zasnovana na autentičnim društvenim traumama iz naše novije prošlosti, u ovom slučaju na poznatoj aferi krađe i prodaje novorođenčadi, koja još nije dobila sudski ni politički epilog. Fabula se zasniva na realnim događajima i prati istragu bivšeg policajca koga iznajmljuje grupa roditelja nestalih beba. Istraga je otkrila da su u aferu umešane akušerske ekipe, upravne službe i načelnik policije, potkupljen da bi, u datom momentu, zataškao „slučaj“.
Sve do ovog trenutka radnja teče pod izvesnom hipotekom Šavova MiroslavaTerzića, najboljeg našeg igranog filma prošle i nekoliko novijih sezona, koji priča jednu sličnu priču, tj. zasniva se na narativu krađe i prodaje dece. Sa stanovišta društvene kritike Ršumović nastavlja tamo gde je stao Terzić. Pronašavši krivce i prepuštajući ih pravdi, policajac (agilni Mišo Obradović), kome su vratili značku, odlazi pravo u Parlament i tamo, na „javnom slušanju“, u emotivnom govoru, bez zazora optužuje sistem što ne sankcioniše ni kršenje zakona ni dokazanu korupciju.
Tako jedan od šrafova mehanizma postaje „zviždač“ (nešto poput dr Stokmana u Ibzenovom „Narodnom neprijatelju“) i glasno pokazuje pukotinu koja generiše ovo patološko stanje. Izrečenom se može verovati, jer potiče iz pera ne fiktivnog nego stvarnog sudije Apelacionog suda (koji se, sasvim „neočekivano“, javlja kao jedan od kreatora ove serije), čime se triler na kraju pretvara u ozbiljnu osudu. Eto čega se u svojoj obesti dosetila naša hobotnica! Da majkama otima decu i prodaje ih na crnom tržištu! Treba li još šta? Ima li crnje slike poludele i od naroda odmetnute duboke države, čiji se konci spliću pred kritičkim objektivom?
Autor Božidar Zečević
Naslovna fotografija: Novi Standard
Izvor Pečat, 30. april 2020.
