Професор др Мило Ломпар (Фото: Медија центар Београд)

Milo Lompar: Kasandra je bila u pravu

Intelektualci koji istrajavaju na nacionalnim i demokratskim stanovištima najmanje su odgovorni za ono što dolazi. Njima se, kao Kasandri, nije verovalo

Povodom desetog izdanja knjige Mila Lompara Duh samoporicanja, događaja koji je u našoj kulturi i izdavačkoj praksi svakako ogroman i jedinstven uspeh, razgovaramo s autorom ovog značajnog dela.

Knjiga Duh samoporicanja došla je do svog desetog izdanja. Jausovski rečeno, delo se, u pravom trenutku, pojavilo na recepcijskom „horizontu očekivanja“. S obzirom na to da je reč o delu zahtevnog diskursa, koje od čitaoca sve vreme traži visoku pažnju, kako tumačite činjenicu da ste napisali „bestseler“?
Knjiga se pojavila u oktobru 2011. godine. Istorijski procesi koji su sada u punom jeku ulazili su u naglašenu fazu: apsolutizacija bezalternativnosti dobila je oblike potpune medijske dominacije (lako se zaboravlja da osim Pečata nijedan pisani medij tada nije imao opozicioni karakter); pitanje postavljeno Sudu u Hagu – u vezi s Kosovom i Metohijom – bilo je ciljano loše sročeno; rezolucija predložena Generalnoj skupštini UN sramno izmenjena. Itd. Knjiga je izgledala – kao što su njeni kritičari i tvrdili – kao čist anahronizam. No ona je ipak ocrtavala neke skrivene kontinuitete u upravo formiranom opštem mišljenju, povezivala je različita vremena i aktere u njihovom istrajnom kretanju protiv srpskih nacionalnih i demokratskih prava, bila je neugodno skladište izjava i postupaka mnogih javnih aktera.

Bila je, štaviše, otvoreno – i imenovanjem živih ljudi, što je uvek izvor nevolja – protiv naše nevladine (drugosrbijanske) inteligencije. Često je, međutim, pogađala osećanja i stavove ljudi koji nadilaze uske esnafske prostore književnosti i istorije. Sve je to uslovilo da je jedan broj ljudi prihvati, a da je drugosrbijanska inteligencija napadne u više formi: napisane su dve knjige protiv nje, desetine članaka – od Zagreba preko Sarajeva do Beograda – usmerene su manje protiv nje a više u cilju nipodaštavanja njenog pisca, bilo je nebrojeno ličnih uvreda i javnih laži. U tako stvorenoj mešavini različitih glasova, ona je postala vidljiva i prisutna u rukama mnogih ljudi. Okolnost da je nastavila da traje do naših dana i da me je učinila poznatim i van esnafskog kruga – što je izazivalo zavist s mnogih adresa – plod je činjenice da su događaji posle 2012. godine – i u svetu i kod nas – došli kao potvrda njenih sudova, analiza i zaključaka: tačne dijagnoze komunističkog sistema vlasti, nijansiranog sagledavanja odgovornosti za raspad titoističke Jugoslavije, preciznog opisa sekularnog sveštenstva, valjanog nagoveštaja o povratku evropske politike nacionalnom stanovištu.

Sve to pokazuje da nije bila nikakav anahronizam. To, međutim, ne odlučuje o nekoj večitoj vrednosti mojih shvatanja, koja su uvek podložna proceni novih vremena. Otud sam u predgovoru desetom izdanju ustvrdio: „Budući da je istorija otvorena, ostaje neizvesno kakav će biti njihov budući lik: možda memento, možda lament, možda dejstvo, možda zaborav.

Stilski doterana, s nizom prefinjenih „literarnih“ delova (kao što je onaj o melanholičnoj tišini biblioteka), vaša knjiga je, u isti mah, naučno akribična, polihistorski razuđena, istoriosofski nadgrađena, polemički oštra, ali i praktično primenljiva (daje niz predloga za uobličavanje nacionalno odgovorne kulturne politike, npr. afirmisanje pasivnog otpora). Integralizam njenih uvida (od toga da je srpska kultura kontaktna, nastala na mestu dodira pravoslavlja, rimokatolicizma i islama do toga da se ne sme dozvoliti da se sve srpsko svede na srbijansko) doveo je do optužbi kritičara poput Milorada Belančića za „metodološki fašizam“. Osećate li se, posle svega, kao „metodološki fašista“?
U kritikama mojih shvatanja često se otkrivala zaprepašćujuća ideološka zatvorenost sledbenika politike koja ispoveda bezuslovno poverenje u EU. Osporivši – u svojoj kritici šestog izdanja Duha samoporicanja – tvrđenje o suštinskoj neravnopravnosti u EU, kolonijalni apologeta koga pominjete posegao je za ovakvom tvrdnjom: „Zaista, ako postoji sušta neravnopravnost, zašto onda niko ne želi da izađe iz EU, već svi žele da uđu?“ On je to objavio u martu 2016. godine. Već u junu 2016. godine – samo tri meseca posle ovako besprizivne tvrdnje – ljudi su na referendumu u Velikoj Britaniji odlučili da napuste EU. S tako borniranim mozgovima morao sam raspravljati. Ideološki i kolonijalni pogledi – tako obavezujući u svetu sekularnog sveštenstva – nemaju nikakvu svest o realnosti, očituju nastojanje da se istorija zatvori i nereflektovano prianjaju uz zadati nalog moći. To su elementi koji obrazuju zarobljeni um apologeta višestrukog porobljavanja naše javne svesti.

Sve postaje još smešnije ako se setimo izjave – date 23. oktobra 2016. godine Zidojče cajtungu – tadašnjeg nemačkog ministra spoljnih poslova, socijaldemokrate i sadašnjeg nemačkog predsednika – Franka Valtera Štajnmajera. On je rekao: „Ewiger Frieden auf unserem Kontinent, Europa ist ohne Aleternativen – das ist einfach nicht mehr zu halten.“ On je, dakle, pet godina posle pojave moje knjige, kazao kako parola Evropa nema alternativa predstavlja nešto neodrživo. Upravo sam to tvrdio 2011. godine, zalažući se za postojanje nacionalnog stanovišta u srpskoj politici, kao stanovišta koje omogućava – što sam takođe napisao – pluralne i višestrane odnose i sa EU. Ocena da su moji stavovi fašistički nastala je iz propagandne potrebe da se ukloni javna svest o srpskim nacionalnim pravima. Jer, ta svest poziva na promenu u ponašanju.

Do takve promene nije došlo ni posle 2012. godine. Vlast čitavim maskaradama skriva odsustvo suštinske promene u ponašanju: predsednik Srbije svakodnevno se iznova – čak i u ovim okolnostima – zaklinje na vernost evropskom putu. Ako EU u međuvremenu nestane, gde li će stići? Drugosrbijanska glasila – Danas i „Peščanik“ – napadaju verbalne maskarade ove vlasti da bi se stvorio privid koji zaklanja kako je borba za srpska nacionalna prava suštinski napuštena i na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori. Valja opaziti različito postavljene naglaske: nacionalno orijentisani kritičari ove vlasti upadljivo izbegavaju personalizaciju, odnosno kritiku predsednika Srbije; drugosrbijanski kritičari upravo nju naglašavaju. Nacionalni kritičari bezlično opisuju (drugosrbijansku) politiku, dok drugosrbijanski kritičari upravo nju (kosovsko i nacionalno pitanje) prikrivaju kao objašnjenje nedemokratskog ponašanja vlasti.

Zašto dolazi do ovakvog ponašanja? Za nacionalne kritičare bi neposredna i posredna veza sa vlašću bila ugrožena, ako se kritika vlasti personalizuje; za drugosrbijanske kritičare, treba sačuvati ovu politiku i kada se nosilac vlasti promeni. To su istorijski saveznici prvog reda: oni su istorijski zato što sarađuju uprkos ogromnoj ličnoj netrpeljivosti. Tačka koja neutrališe njihove sukobe vezana je za uticaj zapadnih (američkih) činilaca, koji imaju snagu arbitraže u našim poslovima. Otud se i unutrašnji sukobi zapadnih (američkih) činilaca katkad prelamaju u našim dvorištima. Ali osnovno kretanje ostaje isto kao i 2012. godine: samo je kriminalizaciju srpskog stanovišta – usled promenjenih prilika – zamenila trivijalizacija srpskog stanovišta. To je novi oblik kolonijalne uprave u nas.

Zalažući se za obnovu nacionalne kulture, poslednjih pet izdanja svoje knjige (ali i Polihistorska istraživanja, Slobodu i istinu) objavili ste u „Kateni mundi“. Da li je to izvesna poruka o potrebi da imamo snažno, na visokoj kulturi „srpskog stanovišta“ utemeljeno, izdavaštvo kao osnovu za nasušni preporod?
Velika je zasluga trudoljubivog, obrazovanog i upućenog sveta ove izdavačke kuće i njenog vlasnika Branimira Nešića što je moja knjiga imala više izdanja. Oni rade na najteži mogući način: lišeni novčane i javne podrške vlasti, sumnjičeni u različitim rukavcima javnosti, objavljuju knjige znatne vrednosti, čiji su pisci reprezentativni za našu stvarnost, reklamiraju i prodaju te knjige na tradicionalne i netradicionalne načine i žive od njih. To je stvarnost: u svim bojama.

Uporedite takav način ponašanja – i takav izdavački rezultat – sa dotacijama koje drugosrbijanski izdavači imaju iz državnih i inostranih izvora. Tako šabačka opština – kao subotička opština u vreme pokrajinske vlade DS, kao ustanove u komunističkim vremenima – štampa dela Radomira Konstantinovića: opštinski budžet je opredeljen za jednog pisca, što je bezočni oblik ideološkog forsiranja. Pre nego što odgovorimo na pitanje da li je taj pisac veliki ili mali, državni ili opozicioni, palanački ili svetski, počnimo od proverljivog saznanja da je on u više različitih režima uvek budžetski pisac.

Priređivač Gojko Tešić – posle udvoričkog pisma predsedniku Srbije iz 2013. godine – nastavlja da radi kao honorarni urednik u „Službenom glasniku“: koji je finansiran državnim monopolom. Tako su dela pisca Filosofije palanke finansirana iz opštinskog opozicionog budžeta, a njihov priređivač ostvaruje svoje prihode – na drugim poslovima – u monopolskoj državnoj ustanovi. Zar to nije dirljiv primer saradnje opozicije i vlasti u nas? A lepo je i saznanje da predsednik šabačke opštine ide na ove izbore, uprkos oštroj kritici vlasti.

Moje knjige – kao što ste primetili – prevashodno su štampane kod privatnih izdavača. To je ispravno: ako ne nađu put do čitalaca, njihova sudbina će biti određena tržišnim uslovima a ne ideološkim podrškama. Ispada da se kritičari zapadne (američke) politike vladaju po zakonitostima zapadnog poslovanja – na svoj rizik. Okolnost da su moje knjige kod različitih privatnih i nedržavnih izdavača – „Pravoslavna reč“, „Laguna“, „Nolit“, SKZ – imale više izdanja uvek me je radovala.

U Duhu samoporicanja doveli ste u pitanje bezalternativnost našeg EU puta, mnogo pre bregzita, Višegradske četvorke, migrantske krize i sloma evropske solidarnosti u doba pandemije korona panike. Uveli ste jasnu razliku između evropskih vrednosti (na koje, kao periferija Imperije, nemamo pravo) i evropskih interesa (kojima moramo, kao i svaka kolonija, da služimo bespogovorno). Koliko su srbijanska vlast i drugosrbijanska kvaziopozicija shvatili da se svet promenio, i da treba tražiti nove puteve spoljašnje i unutrašnje politike? Kako danas izgleda bezuslovno poverenje u EU, koje su moji kritičari isturili kao platformu za obezvređivanje javne svesti o srpskim nacionalnim pravima?
Jedino što sam predlagao je da svest o interesnom odnosu bude rukovodno načelo srpske kulturne politike: u odnosu na svaku adresu, uključiv i SAD, i EU, i Rusiju. Jer, samo interesni odnos štiti od zabluda bezuslovnosti koje su dovele do srpskog nacionalnog poraza u obe Jugoslavije. Holandski premijer – 24. aprila 2020. godine – pokazuje kako interesni odnos upravlja holandskim ponašanjem prema EU. Francuski predsednik kaže da ukoliko evropske zemlje ne podele troškove nastale pandemijom, EU gubi razlog postojanja. Italijanski političari ne kriju ogorčenje zbog ponašanja EU i nagoveštavaju mogućnost razlaza s njom. U Češkoj su opljačkali konvoj kineskih maski upućen Italiji. To je zajednica vrednosti? I jeste: egoizam, sebičluk i eksploatacija drugog su aksiom evropske politike. To sam napisao pre svih skorašnjih događaja. Nije bilo potrebno znati budućnost: dovoljno je ako nešto znate o prošlosti.

A naše apologete – kao i apologete u drugim zemljama, kao i sve apologete na svetu – jednostavno lažu: i oni na vlasti, i njihovi kritičari sa drugosrbijanskih platformi kao što su Danas i „Peščanik“. Oni treba da objasne ovaj brodolom evropskih vrednosti, a da zadrže svoje privilegije. To je težak posao: oni koje su – po staroj komunističkoj navici da sve sa kojima se ne slažete nazivate fašistima – klevetali, pokazali su se trezvenijim i racionalnijim proceniteljima stvarnosti. Uporište za laži naših apologeta je večita spremnost za poricanje srpskih nacionalnih prava. U toj spremnosti, oni – kraj sve međusobne netrpeljivosti – odjednom se nađu zajedno: kada treba osporavati poziv Sinoda SPC da se dozvoli vaskršnja liturgija, i vlast i njeni drugosrbijanski kritičari odjednom su na istoj strani. Zar to nije logično?

Jer, predsednik Srbije uživa podršku Sonje Liht, dugogodišnjeg predstavnika Fonda za otvoreno društvo, i osobe koja je podržavala nekadašnjeg predsednika – Borisa Tadića. Predsednik srpske vlade javno moli „Peščanik“ da kaže kako je vlast nešto dobro uradila, kao da vapi: pohvalite nas, komesarski mikrofoni. Ministar kulture je molio ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade – posle nekoliko kritičkih napisa na „Peščaniku“, a pre dobijanja nagrade – za susret i bio odbijen. Šteta: bio bi to susret titana. Zar to ne pokazuje da je ova vlast samo servis ideološkog postroja koji oglašavaju drugosrbijanska glasila? Kritika koju dobija s tih adresa posledica je njihovog utiska da u pojedinim pravcima i sadržajima servis nije dovoljno efikasan. Što nije tačno. Jer, panorama promašaja srpske kulturne politike pokazuje koliko je nevladina inteligencija, koja upravlja javnim mišljenjem, delotvorna u svojim naumima. Nije došlo ni do kakvog unapređivanja položaja ćirilice: ni zakonskog ni stvarnog. A vlast je o tome galamila godinama.

Nastavljen je prenos srpskih kulturnih figura u druge kulture radi oblikovanja njihovog sintetičkog identiteta: tako je slikar Petar Lubarda podveden pod crnogorski kulturni identitet – uprkos sopstvenim iskazima o sebi. Sistematsko cenzurisanje i propaganda na RTS-u, sve do skorašnjeg antiputinovskog filma: zar generalni direktor RTS-a nije postavljen voljom prethodne vlasti a održavan – čak i protiv penzionog statusa koji mu pripada – voljom ovih? I sad neko treba da veruje da je reč o diskontinuitetu politike. I tako dalje. Šta bi bila pouka? Bez javnog i samosvesnog otklona građanskih stranaka od nevladinog ideološkog sektora i bez uklanjanja kompleksa inferiornosti koji je usađen u shvatanja nacionalno orijentisanih ljudi nema obnove racionalnog političkog ponašanja u nas. Kako stvari stoje, neće je ni biti.

Pred nama će, opet, biti kosovsko iskušenje. Prividi se množe, maligna utvarnost javne scene sve je očitija, a mi kao da nemamo snage da se suprotstavimo onome što se proglašava za „neminovnost“. Pošto, kako kažete, intelektualci u odsudnom času nisu tu samo da bi nešto znali nego da bi i nešto bili, šta treba biti da bismo odoleli u danima koji dolaze?
Tri su moguće tačke otpora priznavanju Kosova i Metohije: nacionalna stranka, SPC i Moskva. I sve tri su određene racionalnim interesima. Ne može biti nacionalna stranka bilo koja stranka koja podrazumeva priznanje Kosova i Metohije: ne može biti nacionalna ni u ustavnom, ni u državnom, ni u etničkom smislu – može se nešto zvati Srpska lista, ali je ona srpska samo u obliku samoporicanja. Danas – nažalost – nema nacionalne stranke u nas. SPC ne može pristati na priznanje Kosova i Metohije a da istovremeno svojom slobodom ne prestane da bude Crkva Svetog Save. Njeno nepristajanje mora imati vidljiv i delatan oblik: poput pasivnog otpora u litijama. Ukoliko se složi s priznanjem Kosova i Metohije, Moskva gubi osnovnu polugu uticaja na Balkanu: svoj veto u Savetu bezbednosti. Njen uticaj će ostati u folklornom vidu, njen moralni kapital u srpskoj rusofiliji će bledeti i približiće se trenutku kada će, posle neminovnog ulaska Srbije u NATO, biti i fizički neprisutna na Balkanu: prvi put posle 1711. godine i čuvene gramate Petra Velikog upućene balkanskim hrišćanima.

Ne znam šta se u ovom trenutku može učiniti da se preokrene nepovoljni tok događaja koji forsira predsednik Srbije. Ne treba, međutim, sve svaljivati na intelektualce. To su oni ljudi koji se – po Sartrovoj reči – mešaju u stvari koje ih se neposredno ne tiču: u opšte stvari. Iako se nacionalna inteligencija proredila, jer su mnogi kritičari režima DS-a, našli neki sporazum sa SNS-om, ima još ljudi koji se protive na način intelektualaca: svojom rečju ili neučešćem.

Pre nego što osudimo intelektualce, upitajmo se šta su drugi esnafi učinili: lekari, inženjeri, bankari, privrednici, zanatlije, oficiri. Ne u svojim profesijama, jer i intelektualci imaju profesije, nego mimo njih. I suočićemo se s neprijatnim saznanjem: nijedan esnaf nije učinio gotovo ništa mimo svojih esnafskih interesa. Utoliko su intelektualci, bar oni koji istrajavaju na nacionalnim i demokratskim stanovištima, najmanje odgovorni za ono što dolazi. Njima se, kao Kasandri koja je prorokovala propast Troje, nije verovalo. Ali Kasandra je bila u pravu.

SLOBODA JE TEŠKA, ROPSTVO LAKO
Kao posvećenik Miloša Crnjanskog, pisca i javnog delatnika koji je, daleke 1935, naglasio da se, posle jugoslovenskog mamurluka, moramo rastrezniti „srpskim stanovištem“, u svojim narednim knjigama, poput Slobode i istine, nastojali ste da teme Duha samoporicanja dogradite, dovodeći „srpsko stanovište“ do njegovog, uslovno govoreći, ungrund-a: slobode, koja je osnovni orijentir vaše misli: „Nikada nisam voleo moć, jer sam uvek voleo da mi neko priđe iz slobode, da nekome priđem iz slobode a ne iz nekog interesa, objektivacije, koristi, da se sa nekim sretnem u slobodi.“ Kao i u doba Crnjanskog, i danas je cena slobode velika. Vredi li je plaćati ili je lakše ići putem naših globalista palančana, putem „kilo za kilo“?
Uvek sam imao sluha za misao Nikolaja Berđajeva: „Sloboda je teška, a ropstvo je lako.“ I zaista: ako se čovek prepusti talasima opšteg mišljenja, ako usvoji javne naloge vlasti kao naloge novca i medija, onda on nema nikakvih teškoća za shvatanje svega oko sebe. Jer, svi isto misle, dakle niko ništa ne misli, pa ni on. A ako tu lakoću misli prevede u svoje ponašanje, u odluke koje donosi, onda je to osvojena lakoća roba.

Jer, neće prepoznati ni udes koji ga bude zadesio. Sloboda podrazumeva da čovek bude vređan i klevetan, kao Handke, kao Nikola Milošević, da budu krivotvorene njegove reči i dela, kao kod Handkea, da budu zatvorom ugrožena njegova životna sloboda, kao što je bilo kod Solženjicina i Mihaila Đurića. Ključna stvar u ovom osećanju slobode nije mišljenje, jer ono je nužan, ali ne i dovoljan uslov. Takav uslov je ponašanje: kako se ponašamo u opasnim ili nepovoljnim prilikama u kojima treba svoju misao da dovedemo do čina? To je iskustvo slobode.

 

Autor Vladimir Dimitrijević

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Pečat, 30. april 2020.