Sergej Glazjev: Rusija mora promeniti monetarnu politiku (2)

Moramo uvesti mehanizam valutne regulacije koji će blokirati špekulativne napade iz inostranstva. Da je to moguće dokazuju sistemi koji postoje u Kini i Indiji

Prvi deo intervjua možete pročitati OVDE

Može li se Rusija spasiti od krize? Gde su granice naše zavisnosti?
Zavisni smo onoliko koliko sami želimo da budemo zavisni. Postoji mnogo alata za upravljanje ekonomskim razvojem koji vam omogućavaju da se samostalno razvijate i manje zavisite od turbulencija na stranim tržištima. Naravno, i sada je naš finansijski sistem na periferiji američkog sistema. Većina finansijskih špekulacija je u interesu nerezidenata, a naše finansijsko tržište postalo je apsolutno otvoreno tržište za bilo kakve špekulativne napade. Dogurali smo dotle da smo potpuno zavisni od raspoloženja stranih finansijskih špekulanata, koji rade šta hoće na našem tržištu.

Dok je situacija bila manje ili više stabilna, špekulanti su na naše tržište dolazili uglavnom iz Amerike – uprkos sankcijama protiv Rusije, jer ova ograničenja se nisu odnosila na špekulativni kapital. Većinu operacija na ruskom deviznom finansijskom tržištu, i pre sankcija i sada, izvode strukture povezane sa džinovskim američkim hedž fondovima. Oni dolaze na rusko tržište jer naše monetarne vlasti veštački održavaju visoku kamatnu stopu, koja je oko tri puta viša nego što bi trebalo da bude u pogledu osnovnih karakteristika našeg deviznog i finansijskog tržišta. To se radi kako bi se ovi špekulanti zadržali. Veruje se da će, ako počnu da napuštaju naše tržište, kurs rublje početi da pada.

Ali problem je u tome što kada se dogodi kriza u centru finansijskog sistema i tamo se sruši vrednost svih aktiva, finansijski roboti koji rade na tržištu koristeći algoritme koji su ugrađeni u njih počinju da povlače novac sa periferije. Da bi isplatili svoje obaveze, oni imaju zadatak da odbace postojeće aktive i pronađu novac tamo gde ima manje dugoročnih obaveza. Njihov interes kod nas je samo kratkoročno-špekulativni. Stoga, bez obzira kakvu kamatnu stopu i profitabilnost imamo, kad god se finansijski kolaps dogodi u centru sistema, u Americi špekulanti (danas to nisu igrači na berzi, već roboti) deluju u skladu sa automatskim algoritmima. Njihov algoritam funkcioniše tako da moraju da prikupe novac sa onih delova tržišta koji su im dugoročno manje vredni, da bi spasli položaj svojih vlasnika u centru sistema.

Stoga smo se 2008. i 2009. godine i sada suočili sa masovnim odlaskom stranih špekulanata sa našeg tržišta. To kod nas izaziva destabilizaciju, utiče na ponudu i potražnju na deviznom tržištu. Na kraju, to podstiče kolaps naše valute. Štaviše, mora se shvatiti da su špekulanti koji rade na našem tržištu svojim algoritmima vezani za cene nafte. Zbog toga, kada se cena nafte ruši, njihovi algoritmi deluju baš ovako. Odnosno, to automatski znači da prelaze iz rubalja u dolare i orijentišu se na sniženje kursa rublje.

Prebrojavanje ruske rublje i američkog dolara u jednoj banci u Moskvi (Foto: moscowtimes.com)
Prebrojavanje ruske rublje i američkog dolara u jednoj banci u Moskvi (Foto: moscowtimes.com)

Mi, u principu, razumemo logiku ovih aktivnosti, a da bismo se zaštitili od takvih finansijskih šokova, Centralna banka je davno trebalo da stvori barijeru između ruskog finansijskog valutnog tržišta i svetskog tržišta, tako da špekulanti ne mogu da povlače novac sa našeg tržišta kad god im se prohte. Postoji mnogo mehanizama za to. To nisu samo valutne intervencije o kojima se govori kao da su tobože jedini način, a oni agenti koji rade u interesu inostranih špekulanata nas ubeđuju da se to ne sme sprečaviti, jer ćemo potrošiti sve rezerve. Iako se zapravo devizne rezerve stvaraju samo sa jednom svrhom: u cilju stabilizacije kursa ostalih rezervi. Tržišna ekonomija nema cenu, potrebne su vam rezerve da biste održali stabilan kurs valuta. Imamo velike rezerve, ima ih više od obima monetarne osnove naše privrede. Stoga Centralna banka može intervencijama održati stabilnost rublje, ali intervencijama se devizne rezerve tope. To izaziva zabrinutost, a da bi ovaj sistem efikasnije funkcionisao, moraju se primeniti i druge metode.

Špekulanti se najviše plaše vremenskog kašnjenja između odluke o kupovini i prodaji deviza i same transakcije. Roboti rade stotine operacija u sekundi, a kada dođe do vremenskog kašnjenja između operacije i isporuke novca, od recimo dve nedelje, onda svi ovi algoritmi ne rade. To jest, ako uvedemo vremenski razmak između špekulativnog zahteva za kupovinom valute i prodaje, ovi algoritmi koji podgrevaju tržište ne deluju. Pored toga, postoje metode koje preporučuju međunarodne finansijske institucije za borbu protiv pranja novca. Ako imamo sumnjivu transakciju…  Po meni je svaka špekulativna transakcija sumnjiva, jer jedna stvar je kada robu kupujete uvozom ili prodajete devizne prihode od izvoza – tada je jasno odakle novac dolazi – a nešto je sasvim drugo ako samo kupujete i prodajete valutu, tada se postavlja pitanje porekla ovog novca.

Evo omiljene teme danas: kada naše oligarhe sa Zapada država želi da pošalje na jedno mesto, kao što znate, postavlja im se pitanje o poreklu novca. Zašto naša Centralna banka ne postavlja špekulantima pitanje – odakle vam novac? Trebalo bi proći kroz postupak provere zakonitosti porekla novca. Čak iako je sve legalno, mora da postoji vreme koje blokira špekulativni napad. Konačno, porez na špekulativne operacije poznat je već dvadeset godina, i povezan je sa preporukom Tobina, klasika teorije novca. On je matematički dokazivao da glavni cilj monetarnih vlasti treba da bude stvaranje uslova za maksimizaciju investicione aktivnosti. To bi trebalo da bude posao centralnih banaka.

Cilj broj jedan je stvaranje uslova za rast investicija. I sve ostalo – stabilnost valute, stabilnost cena, bankarske regulative – sve bi trebalo da bude usmereno na rast investicione aktivnosti. Da bi srušio špekulativne, uznemirujuće mehanizme, Tobin je predložio uvođenje poreza na špekulativne operacije. Možemo uvesti u najjednostavnijem obliku porez, od na primer 0,1 odsto na špekulativne transakcije kupovine i prodaje deviza ne u svrhu uvoza-izvoza, već u svrhu špekulativnog povlačenja novca u inostranstvo. Ovaj porez bi nam dao oko 30 milijardi rubalja, koje bismo mogli da upotrebimo baš – za razvoj vakcina.

Kako ocenjujete ponašanje Centralne banke u uslovima krize?
Zdrav razum je konačno prevagnuo. Već sam rekao da povećanje kamatne stope neće uticati na međunarodne finansijske špekulante koji se već algoritamski bave povlačenjem novca iz Rusije zbog finansijskog kolapsa u Americi. To jest, bez obzira kakvu kamatnu stopu napravimo, makar i 100 odsto, to neće uticati na finansijske robote, koji su programirani da povuku novac sa periferije u situaciji finansijskog kolapsa u centru. Tako da bi povećanje kamatne stope bila velika glupost, što bi konačno zakočilo sve procese kreditiranja u našoj ekonomiji.

Zapravo, s tim smo se već suočili 2014. godine, kada je Centralna banka napravila stratešku grešku. Ona je istovremeno najavila plivajući kurs rublje i izjavila da će kamatnom stopom regulisati ponudu i potražnju na tržištu novca. Kao rezultat toga, dobili smo stupor u celom ekonomskom sistemu i destabilizaciju kursa rublje. Njen nagli pad je izazvao  inflatorni talas, protiv koga smo se tri godine borili visokim kamatama. Cena te borbe bilo je skoro potpuno obustavljanje finansiranja investicija. Obim investicionih kredita u portfeljima naših vodećih komercijalnih banaka opao je na pet odsto, odnosno jednostavno su prestale da se bave kreditiranjem investicija. Kao rezultat toga, dobili smo dugu veštački stvorenu depresiju, u kojoj se i dalje nalazimo. Zbog ove politike Centralne banke – podizanja kamatne stope i plivajućeg kursa rublje – proizvodnja nam je bila manja za oko 25 triliona rubalja. Toliko je koštala ta strateška greška Centralne banke.

Centralna banka Ruske Federacije u Moskvi (Foto: Andrey Rudakov/Bloomberg/Getty Images)
Centralna banka Ruske Federacije u Moskvi (Foto: Andrey Rudakov/Bloomberg/Getty Images)

Napominjem da 1998. godine, kada smo takođe imali finansijski šok vezan difolt u plaćanju državnih obligacija i nagli pad kursa rublje, jer su i tada strani špekulanti napustili tržište, Geraščenko nije podizao kamatne stope. A realni sektor dobio je priliku da dramatično poveća kreditiranje obrtnog kapitala, što je na fonu devalvacije rublje i povećane konkurentnosti naše robe omogućilo da se industrijska proizvodnja naglo poveća. Stopa rasta naše industrijske proizvodnje u drugoj polovini 1998. i početkom 1999. godine bila je približno 20 odsto. Ali to imajući u vidu neprestani pad tokom devedesetih. Odnosno, preduzeća su imala kapacitete koje su mogla da angažuju i sprovedu masivnu kampanju supstitucije uvoza, koja je bila kreditirana na račun niskih kamatnih stopa.

Sada je situacija u stvari analogna, udeo slobodnih kapaciteta u industriji je više od 40 odsto. To jest, možemo povećati proizvodnju za 40 odsto ako će biti kredita za obrtna sredstva i, naravno, trebalo bi da postoji potražnja. Ovde je sve povezano. Ali razlog zbog kojeg već pet godina stagniramo je taj što visoke kamatne stope nisu omogućavale preduzećima da uposle proizvodne kapacitete, nije bilo dovoljno sopstvenih sredstava, krediti su bili neizmerno skupi, a kao rezultat toga nije došlo do povećanja proizvodnje, što znači da nije došlo ni do rasta prihoda i rasta potražnje. Ovo je lanac koji nas je stalno vukao nadole. Treba nam pozitivna povratna sprega. Zbog toga je sada vrlo važno da održimo nisku kamatnu stopu, vrlo je važno da novac ode tamo gde postoje mogućnosti za povećanje proizvodnje i održavanje zaposlenosti, povećanje prihoda stanovništva. Ovde je, naravno, uloga monetarnih vlasti veoma velika.

Danas je neophodno uključiti posebne mehanizme refinansiranja koji su razvijeni u poslednjih petnaest godina i koji omogućavaju organizovanje ciljanog kreditiranja malih i srednjih preduzeća po povlašćenim stopama od dva do tri odsto. Komercijalne banke su potpuno sposobne da se bave ovim ciljanim kreditiranjem, a Centralna banka bi trebalo da im obezbedi kreditna sredstva kroz takav poseban instrument za refinansiranje malih i srednjih preduzeća.

Šta očekuje svetsku ekonomiju ako krene putem uprošćenih rešenja?
Svetska ekonomija, kao što smo već rekli, prolazi kroz strukturnu transformaciju. S jedne strane vidimo finansijski kolaps u Sjedinjenim Državama i konvulzivne pokušaje američkih vlasti da napune ekonomiju novcem kršenjem svih zamislivih proporcija finansijske stabilnosti. Odnosno, ovo je već panična reakcija koja ide putem najuprošćenijih rešenja. Naštampati četiri triliona dolara i ubaciti u sistem, polovinu podeliti stanovništvu, polovinu dati biznisu, a dalje ćemo da vidimo.

S druge strane je Kina koja, uprkos padu u prvom kvartalu, danas samouvereno izlazi iz krize. Tamo će model upravljanja i razvoja ekonomije, koji je Kinu 30 godina gurao napred sa najvišim stopama rasta u svetu, sigurno uspeti vrlo brzo da poveća svoj zamah i da se vrati stopama rasta koje su postojale pre krize. Na račun, pre svega, domaćeg tržišta i ubrzane primene programa „Jedan pojas – jedan put“ koji kineske investicije usmerava duž svih evroazijskih kontura reprodukcije globalne ekonomije, a koje su vezane za kinesko tržište.

Ima li kineska ekonomija čega da se plaši?
Naravno, pad prihoda i potražnje u SAD negativno utiče na kineski izvoz. To smo već videli prošle godine, ali i pored toga Kina je, sve dok pandemija nije sve paralizovala, uspevala da zadrži dobru stopu ekonomskog rasta, iako je američko tržište bilo delimično zatvoreno. Moram reći da je u zadnjih 10 godina, odmah nakon globalne finansijske krize 2008. godine, Kina krenula ka širenju domaćeg tržišta i, kao što znate, već sada su nivo plata i kupovna moć po glavi stanovnika u Kini viši nego u Rusiji. Ova pozitivna povratna sprega i dalje deluje. Ne sumnjam da će sistem upravljanja i razvoja kineske ekonomije i ovoga puta veoma efikasno funkcionisati.

Građani Vuhana tokom kupovine u jednom supermarketu (Foto: Xinhua/Xiong Qi)
Građani Vuhana tokom kupovine u supermarketu (Foto: Xinhua/Xiong Qi)

Drugi takav model, koji kombinuje tržišne mehanizme i državno strateško planiranje – uključujući monetarnu cirkulaciju – jeste Indija, koja je poslednjih godina zauzela prvo mesto u svetu po stopi rasta. Ova dva modela mi nazivamo integrisanim sistemom upravljanja po terminu Pitirima Sorokina, ili integrisanim svetskim privrednim sistemom koji objedinjuje različite slojeve društva oko jednog zadatka – rasta blagostanja ljudi. Čitav sistem motivisanja privatnog biznisa – davanje kredita, regulisanje potražnje i poreski sistem – izgrađen je prema ovom zadatku: rast proizvodnje radi povećanja potrošnje i nivoa blagostanja.

I narednih 20-30 godina globalni rast ekonomije će se odvijati u trouglu Kina-Indija-Jugoistočna Azija. Tu je centar globalnog ekonomskog razvoja i moramo nastojati da budemo što bliži tom centru. Moramo se izolovati od nestabilnosti koju danas stvara američki finansijski sistem i vratiti u naš sistem upravljanja iste elemente stabilizacije dugoročnog planiranja koje smo nekada imali, a koji se sada uspešno primenjuju u Kini i Indiji.

Ni Kina ni Indija nemaju slobodan protok kapitala preko granice. Sistem funkcioniše po principu cucle: pozivamo sve strane investitore da dođu, ali da izađu iz naše zemlje mogu samo sa propusnicama. Ili plaćate porez na špekulativni dohodak ili dokazujete zakonitost porekla novca, ali povlačenje kapitala je, na ovaj ili onaj način, moguće ukoliko ste pošteno stekli svoj profit. Ali ovako potresati tržište kao kod nas – danas su došli, sutra otišli, naduvali valutni balon a zatim ga probili i odneli super-profit – to ne bi smelo da se dešava. Stoga moramo uvesti mehanizam valutne regulacije koji će blokirati špekulativne napade iz inostranstva.

Naša druga zona ranjivosti su cene nafte. One se takođe formiraju, kao što smo videli, u odnosima između Sjedinjenih Država i zemalja Persijskog zaliva. OPEK, naravno, igra veliku stabilizujuću ulogu, ali mehanizam je, kako se ispostavilo, vrlo krhak. I baš kao pre 50 godina, tokom 70-ih, cene nafte su se srušile jer je njihov regulatorni sistem, koji funkcioniše na globalnom tržištu, u osnovi određen potražnjom nafte, a sve izvan potražnje je finansijska špekulacija. Prelaz na nove tehnologije prati oštar pad potrošnje energije: više neće biti potrebno sagorevati onoliko nafte i gasa kao ranije, pa je potrebno razvijati petrohemiju. Ne možete se više oslanjati na izvoz nafte, jer je ovaj resurs postao vrlo špekulativno ranjiv.

Da bi se prešlo sa izvoza nafte na proizvodnju naftne i gasne hemije i izvoz gotovih proizvoda umesto sirove nafte, potrebna su velika ulaganja. To zahteva stabilan kurs valuta i stabilne cene za tu istu naftu. Stoga se moramo prebaciti na naš sistem cena, kako bismo se udaljili od fokusiranja na cene nafte na zapadnim berzama, jer Kina postaje naš glavni potrošač nafte, a dugoročno i gasa. Ogromno tržište ugljovodonika je i Indija. U našem je zajedničkom interesu da postignemo stabilan mehanizam za određivanje cena. On bi trebalo da bude dovoljan za veliku dobit izvozom ugljovodonika kao nenadoknadivih resursa, ali da istovremeno budemo osigurani od oštrih fluktuacija. Moramo da izgradimo sopstveni monetarni i finansijski sistem koji će obezbediti stabilnost kursa rublje, odnosno stvoriti uslove da rublja u najmanju ruku bude regionalna rezervna valuta. Za to imamo sve mogućnosti, jer su svima potrebni naši resursi. Ako ih prodajemo za rublje, stvorićemo značajan rubaljski segment svetskog tržišta.

Žena podiže novčanice rublje sa bankomata u Moskvi (Foto: REUTERS/Maxim Shemetov)
Podizanje rublji sa bankomata u Moskvi (Foto: REUTERS/Maxim Shemetov)

Na ovom tržištu moramo da stvorimo sopstvene mehanizme cena i, naravno, fleksibilne mehanizme za kreditiranje ekonomskog razvoja. Ono što se danas radi sa stanovišta stvaranja mehanizama za preferencijalno kreditiranje malih i srednjih preduzeća, kao i investicije i podršku preduzećima koja proizvode proizvode koji su društvu neophodni – sve to treba posmatrati ne kao kratkoročnu meru, već kao segment dugoročne ekonomske politike. A instrumenti potrebni da bi ovaj sistem funkcionisao već su stvoreni. Već sam pominjao: posebni instrumenti za refinansiranje su povoljni krediti koje Centralna banka preko komercijalnih banaka daje malim i srednjim preduzećima, izvoznicima, pretvarajući ih u izvozne kredite za povećanje izvozne proizvodnje.

 

Preveo Vladimir Kršljanin/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Donat Sorokin/TASS

 

Izvor Realьnoe vremя