Ković: Previše zla učinjeno u ime „struke“, nemamo pravo na naivnost

Rimokatolički inkvizitori, jakobinski i boljševički teroristi, anglosaksonski kolonijalisti – svi su ubeđivali žrtve da ih prevaspitavaju za njihovo dobro, u ime struke

Pandemija virusa korona samo će ubrzati proces okončanja američke hegemonije i stvaranja multipolarnog sveta. Pokazalo se da su ozbiljni gladijatori u međunarodnoj areni SAD, Kina i Rusija, a da EU ne pripada tom klubu. Ovo su samo neke od pouka koje smo, kako nam kaže istoričar prof. dr Miloš Ković, izvukli iz krize koju je izazvao virus korona  a kakvu savremeni svet ne pamti. Ković naglašava da je ova pandemija, bar po globalnim, ogromnim razmerama karantina i zaustavljanja poslova – krupan istorijski događaj, a njene ekonomske posledice mogle bi da pokrenu lanac važnih zbivanja.

– Ali, za sada, po ubitačnosti, korona virus ne može da se uporedi sa strašnim pandemijama koje su stolećima, periodično zahvatale Evropu. „Crna smrt“ iz 14. veka sve je promenila i njene demografske i duhovne posledice osećale su se vekovima. Španska groznica, „španjola“, kako su je zvali u našim krajevima, na kraju Prvog svetskog rata, ubila je neuporedivo više ljudi. Pandemije kolere traju sve do današnjeg dana, ali više nisu tako ubitačne kao u 19. veku – pojašnjava Ković.

Kažete da će kriza pokrenuti lanac važnih događaja. Na šta mislite? Kako će svet izgledati “dan posle”?
Kraj ove pandemije još se ne nazire, pa je zato nezahvalno davati bilo kakva predskazanja. Mnogo pitanja ostaje otvoreno. Ljudi, zaista, masovno stradaju i umiru. Sporno je, ipak, poreklo virusa. Tek ćemo istraživati šta je u svemu ovome bila naručena medijska histerija, namenjena ostvarenju nečijih interesa. Načelno, već sada se može reći da će pandemija ubrzati i zaoštriti procese započete pre nego što se ona pojavila. Ona neće promeniti ljudsku prirodu, ali će, slično pošastima iz prošlosti, učiniti vidljivijom njenu tamnu stranu.

Ipak, vidljivo je da se društvo, bar na neko vreme,  vratilo tradicionalnim vrednostima – porodici, prirodi,  prijateljima…
Kultura liberalnog, urbanog individualizma je na teškom ispitu. Inokosnim pojedincima u ovoj izolaciji sigurno je najteže. Ljudi su se zatvorili u kuće i vratili svojim porodicama. Mnogi su iz gradskih stanova pobegli u seoske kuće i vikendice. Ako ovo potraje, to neće biti samo privremeni pokret, nego ozbiljniji povratak selu i prirodi. U vremenima epidemija i masovnih stradanja ljudi se, po pravilu, vraćaju veri. Mnogi su se umirili, čitaju i pišu. Neka od najvećih dela književnosti, pa i nauke, nastajala su u ovakvim vremenima. Sve su to kretanja koja, sama po sebi, mogu da imaju dobre posledice.

No, kada su stradanja bivala posebno duga i teška, kao u vreme „Crne smrti“, ljudi su, uvidevši da umiru baš svi, bez obzira na veru, moral i pamet, gubili poverenje u bilo kakve tradicionalne vrednosti. Napuštali su veru i moral, svoje najbliže, krali su i otimali.

U vremenima epidemija i pošasti, naime, cveta sebičnost. I sada je jasno da će najvišu cenu da plate oni kojima je pomoć najpotrebnija. Na udaru su stari i siromašni, ljudi koji žive u ratnim zonama, u getima, kao naši Srbi u Metohiji, na Kosovu, u Krajini. Manje, slabije firme teže će izdržati ekonomsku krizu nastalu zbog opšteg zastoja, nego velike kompanije. Siromašne i zadužene države teže će se odupreti pandemiji od bogatih. Nadam se da će bar ova nesreća mimoići Afriku.

Kada je epidemija počela, pokazalo se da su se države koje su okrenute  sebi bolje snašle, dok su zemlje, koje su članice integrativnih procesa, poput Italije ili Španije doživele katastrofu.
Pokazalo se da je suverena država kadra da brine o svojim građanima mnogo posvećenije nego nadnacionalna struktura kakva je Evropska unija. Kao po nekom urođenom refleksu, stare evropske države odmah su se zatvorile u sebe, zaboravile na Šengen, okrenule leđa Italiji i Španiji, i započele međusobno otimanje za respiratore, testove, rukavice i maske. Još u decembru 2019, najdalje u januaru 2020. bilo je jasno šta se događa u Kini, ali to nije bila tema za briselske stručnjake i tehnokrate. Hrvatskoj, predsedavajućoj Saveta ministara EU, posle zahteva evropskog komesara za zdravlje da se sazove sastanak ministara zdravlja EU, trebalo je pune dve sedmice da to i učini (od 29. januara do 13. februara). Virus se tada već uveliko širio Italijom.

Pandemija je potvrdila ono što se znalo i pre nje: ozbiljni gladijatori u međunarodnoj areni su SAD, Kina i Rusija. EU ne pripada tom klubu. Nemačka sa svojim evropskim satelitima i Velika Britanija, oslonjena na Komonvelt i SAD, predstavljaju tek regionalne sile, onako kao što je to na istočnom Sredozemlju Turska, ili na Srednjem Istoku Iran.

Kina se neuporedivo bolje od zapadnih država snašla u borbi protiv virusa i nesebično pomagala evropskim narodima.
Kina se, za razliku od EU, uspešno izborila sa prvim talasom pandemije. Stigla je čak da prva pošalje pomoć evropskim zemljama. Njen stari sukob sa SAD sada je samo postao svima očigledan. U američkim medijima ona je zauzela mesto sudbinskog neprijatelja, koje je pre pandemije bilo namenjeno Rusiji. To je umnogome popravilo položaj Rusije, koja se, takođe, dobro nosi sa pandemijom i pomaže drugim zemljama. Ona bi, od rasplamsavanja sukoba SAD i Kine, mogla da ima značajne taktičke koristi. Strateški, međutim, Rusija i Kina upućene su jedna na drugu u zajedničkom otporu ekspanziji Zapada, koji već vekovima sistematski potiskuje i poništava sve što je samosvojno i od njega drugačije.

Kako će u budućnosti izgledati uloga Kine u svetu? Ima prognoza i da će da li će ona preuzeti vodeće mesto?
Kina još nema globalnu moć, na kakvu pretenduju SAD. Ovde, na Balkanu, njena ekonomska i diplomatska podrška može da bude dragocena, ali u odbrani Srbije (Kosova i Metohije), Republike Srpske i srpskog naroda u regionu ona ne može da zameni Rusiju. Tako je već vekovima – Rusiju na Balkan vode njena kultura, istorija i interesi. Kinu tek treba otkrivati.

Neki analitičari i istoričari smatraju da će ova kriza označiti kraj globalnog svetskog liberalnog poretka. Slažete li se s njima?
Pandemija će samo ubrzati proces okončanja američke hegemonije i stvaranja multipolarnog sveta. Kina i Rusija su, za sada, pobednice propagandnih nadigravanja u dobu korone. Pandemija je u SAD produbila unutrašnje sukobe. Usred masovnog stradanja, političke elite se bore za glasove u predsedničkoj kampanji i razmenjuju niske udarce. Moć Zapada, međutim, i dalje je ogromna. Srednji sloj u Rusiji, pa i u Kini, i dalje oponaša zapadni stil života i njegovu kulturu.

I kod nas imamo neverovatnu, samoubilačku veru u Zapad, čak i posle NATO genocida u Krajini i na Kosovu i Metohiji, agresija na Srpsku i Srbiju, u isto vreme dok pokušavaju da nam, otimanjem Kosova, rasparčaju Srbiju. „Meka moć“, medijska propaganda, privreda i oružane snage Zapada gube prestiž i snagu, ali su i dalje bez premca. Oni čak koriste proglašenje pandemije da bi lakše ostvarivali svoje interese. Pogledajte šta sada rade u Srbiji (na Kosovu i Metohiji) i u Crnoj Gori. Vidimo da se ubrzano pripremaju za vreme posle korone.

Nedavno ste rekli da su države u ime zdravlja i bezbednosti proširile svoju moć nad građanima i od toga neće lako odustati. Šta ste pod tim mislili i kakve bi to posledice moglo imati?
Kada sam, nedavno, povodom pandemije, napisao da će se u budućnosti, glavna borba voditi između državne prinude i čovekove slobode, nisam očekivao da će događaji to tako brzo nametnuti kao najvažniju temu. S jedne strane, potvrdilo se da je, u ovakvim vremenima, država nezamenljiva u odbrani života i zdravlja svojih građana. Ljudi to gotovo instinktivno osećaju i njoj, najčešće, veruju. Čak i u SAD, gde je država večito sumnjiva i gotovo nevidljiva, ljudi se u vremenu korone ne plaše nje, nego „farmaceutske mafije“ koja je u privatnim rukama i čije je oličenje, kako vidimo, u poslednje vreme postao Bil Gejts. Pitanje je, međutim, koliko privatni interesi mogu da se odvoje od države i njenih činovnika, pogotovo u zemljama kakve su SAD.

Država je odavno ušla u naš privatni život, ona kontroliše naše kretanje i naše dnevne rutine. Sada je to postalo svima očigledno. Rimokatolički inkvizitori, jakobinski i boljševički teroristi, britanski i američki kolonijalisti – svi su ubeđivali svoje žrtve da ih kažnjavaju i prevaspitavaju za njihovo dobro i u korist zajednice. Vi to ne znate, neobrazovani ste i verski zatucani, vaša „politička kultura“ se odupire „modernizaciji“, to je stvar „struke“ i nauke, zato ćete da ćutite, slušate i trpite. Boljševici su svoje žrtve zatvarali u bolnice, i to duševne.

Svedoci smo i velikih polemika oko vakcine protiv virusa korona, da li je ona lek ili služi za “čipovanje” ljudi…
Hoćemo li zaista morati da biramo između slobode i zdravlja? Većina će izabrati zdravlje i oni će biti poslušna biomasa budućnosti. Manjina će hteti slobodu i oni će biti one luče, koje će nam u budućnosti osvetljavati put. Šta uopšte znači biti „zdrav“? Da li su bolesni starci koje ugrožava virus korone ili “stručnjaci” koji hoće da nam u telo, „za naše dobro i za dobro zajednice“, ugrade čipove, kako bi među nama prepoznali sumnjive? Previše je zla, od 18. veka do danas, učinjeno uz pozivanje na „zdravlje“, „struku“ i „nauku“, da bismo imali pravo na naivnost.

Mnoge države odavno ne kriju da kontrolišu sve naše kontakte, skoro ceo naš život.
Edvard Snouden nam je samo potvrdio ono što smo i ranije naslućivali. Zapad, ponajviše anglosaksonski svet, pod izgovorom odbrane od terorizma, koji su, opet, svojim osvajačkim pohodima sami stvorili, sluša i gleda sve što je na internetu ili se prenosi telefonom. Babice interneta su, uostalom, nosile uniforme američkih generala. Novost je samo u tome da mi sada, svojom slobodnom voljom, sami objavljujemo najprivatnije stvari preko društvenih mreža. Naša državna televizija bez trunke distance ili zapitanosti, objavila je reportažu o kineskim šlemovima koji na ulici prepoznaju sumnjive. Kineski policajac se kune da to čudo tehnologije neće biti zloupotrebljeno. Sve nam to govori ka kakvom svetu idemo.

Kako vidite “igre” oko crkve u vreme korone?  Svedočili smo različitim preporukama za Vaskrs – Sinod i država nisu imali isto mišljenje, polemisalo se da li je  važnija vera ili zdravlje.  Istovremeno u Crnoj Gori uhapšen je mitropolit Amfilohije.
Razmislimo od koga nam danas, u 21. veku, zaista preti opasnost. Biti čovek od „struke“ znači, pored ostalog, biti svestan granica svojih znanja i kompetencija. Zato su objašnjenja naše „struke“ i državnih funkcionera o tome zašto su odbili molbu Srpske crkve da se ne zabranjuje prisustvo vernika na Vaskršnjoj liturgiji i zašto su na Vaskrs zaveli čak četvorodnevni policijski čas, delovala tako mucavo, nestručno i uvredljivo. U Crnoj Gori, međutim, država koristi pandemiju da bi se obračunala sa crkvom.

Sa odvajanjem crkve od države, počevši od 18. veka, crkva je izgubila moć i stekla novu slobodu. Progoni, kao u jakobinskoj Francuskoj, boljševičkom Sovjetskom Savezu, titoističkoj Jugoslaviji, natovskom Kosovu, Metohiji, Crnoj Gori, čak su joj vratili deo ranohrišćanske privlačnosti. Svuda gde se u međuvremenu osramotila, crkva je to učinila zahvaljujući očuvanoj ili obnovljenoj simbiozi sa državom. Zapadne upravljačke elite danas pripadaju generacijama „dece cveća“ iz šezdesetih, koje su crkvu izjednačavale sa američkim rasistima i izazivačima vijentnamskog rata. U Ukrajini i Crnoj Gori njima su ideološki bliži bivši komunisti i ubeđeni ateisti, nego samosvesni i svojeglavi pravoslavni hrišćani. Realpolitički, ali i ideološki, radije će se udružiti sa radikalnom muslimanima, kao u Bosni i Hercegovini, ili na Kosovu i Metohiji, nego sa Rusiji sklonim pravoslavcima.

U progonima nad crkvom u Crnoj Gori, Metohiji i na Kosovu, prepoznaju se, zato, ne samo antisrpski, nego i duboko antihrišćanski tonovi. Evropljani već prepoznaju Kosovo kao mesto na kome su se briselski i vašingtonski vlastodršci obračunali sa autentičnim, evropskim, hrišćanskim nasleđem. U crnogorskim apsanama, kosovskim getima i napuštenim krajiškim selima, baš kao u vekovima pod Osmanlijama, Habzburzima, Mlečanima, nacistima i ustašama, Srpska pravoslavna crkva opet je postala uporište savesti i slobode.

 

Autor Ljiljana Begenišić

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Večernje novosti/Stanje stvari, 30. april 2020.