„Pizzagate“ ili put u utrobu zveri

Da li su ljudi iz samog vrha finansijske i političke elite SAD umešani u pedofiliju, pa i nešto još gore? Postoje ozbiljne indicije koje navode na takav zaključak

U starom delu švajcarskog grada Berna i danas je moguće videti fontanu izgrađenu sredinom XVI veka pod nazivom Kindlifresserbrunnen („Fontana žderača dečice“), i kip na kome je prikazan „Ogar“ ili neki sličan paganski entitet, koji proždire žive bebice. U činjenicu da ovakvi prikazi ne zastarevaju ni nakon više vekova možemo da se uverimo i u susretu sa skulpturom „Aligatora iz kanalizacije“ Toma Oternesa (rođen 1952.), koja je deo njegove njujorške postavke iz 2001. godine pod nazivom „Život u podzemlju“ („Life Underground“). Skulpturu možete videti na OVOM linku.

Prizor je, navodno, inspirisan urbanim mitom iz dvadesetih godina prošlog veka, o aligatorima koji žive u njujorškim kanalizacijama (istim motivom, koji je poslužio kao inspiracija za priču o „Nindža-kornjačama“). Ostaje nejasno da li je ovde prikazan reptil koji proždire dete ili „patuljka“, zbog čega je glava žrtve i njenog „rezigniranog“ prijatelja svezana u vreću, a zanimljivo je i pitanje zbog čega predator ima samo glavu aligatora, dok mu je ostatak tela ljudski (poput Sobeka, božanstva drevnog Egipta, sa telom čoveka i glavom krokodila, kome su u egipatskom panteonu pripisivani atributi čuvara plodnosti i potencije).

Uzgred, Tom Oternes, autor ove umetničke instalacije, poznat je i po tome što je 1977. godine, kada mu je bilo 25 godina, udomio psa iz gradskog prihvatilišta u Njujorku, a zatim ga „ubio u ime umetnosti“, tako što ga je upucao i snimio prizor, izloživši sve u kratkom dokumentarcu pod nazivom „Shot Dog Film“. Kada su umetnika kasnije upitali zbog čega je uradio tako gnusnu stvar, njegovo objašnjenje je glasilo da je taj postupak bio u kontekstu „vremena i scene kojima je tada pripadao“.

Upravo ova rečenica daje nam putokaz ka odgovoru na nekoliko značajnih pitanja: da li je umetnička sloboda apsolutna i neograničena, čak i kada je u pitanju oduzimanje života; da li konvencionalna moralna ograničenja mogu i treba da se primene i na umetnost ili je umetnička inspiracija iz njih izuzeta; da li postoji umetnost, „sama za sebe“, ili je ona uvek, ali baš uvek, proizvod društvenog konteksta? Konačno, da li umetnost ipak predstavlja i „stvarni život“, čak i kada posegne za apstrakcijama i mitovima? Sva ova i mnoga druga pitanja, poput Arijadnine niti u kritskom Lavirintu, dovode nas do sledeće ličnosti, čije je stvaralaštvo značajno za ovu priču – Marine Abramović (rođena 1946.).

FENOMEN ABRAMOVIĆ
Ova umetnica, koja se bavi umetnošću performansa već nešto više od pola veka, nedavno je počela da dobija niz pretnji smrću od ljudi koji u njenom opusu vide elemente afirmacije pedofilije, kanibalizma, izopačenosti i satanizma. Abramović nikada nije ni krila želju da njena umetnost bude eksperimentalna i da provocira ljudsku prirodu do samih granica izdržljivosti. Ovaj njen rad, koji bi neki konzervativniji kritičari nazvali „ikonoklastičnim“ (u smislu da nije u pitanju običan bunt, nego prava pobuna protiv svega što je tradicionalno, moralno prihvatljivo ili osveštano), svesno sadrži antiestetske i bizarne elemente slične ili gore od primera koji su gore opisani, koji upravo imaju za cilj da kod posmatrača izazovu osećaj neprijatnosti.

Kao takav, njen rad je prihvaćen i izuzetno visoko cenjen u kasti ultrabogatih, liberalnih „levičara sa Menhetna“, koji su dobrim delom rimokatoličkog ili jevrejskog porekla i koji čine duhovno i ideološko jezgro današnje Demokratske stranke u Sjedinjenim Američkim Državama. Upravo iz ovih krugova dolazi najveća finansijska i politička podrška za rad Marine Abramović, a iz mnogih fotografija, snimaka i nedavno otkrivenih prepiski, jasno je da se oni prilično blisko, intenzivno i dugo druže.

Marina Abramovič na jednom koktelu u organizaciji Volstrit žurnala 2019. godine (Foto: Lars Niki/Getty Images for WSJ)
Marina Abramović na koktelu u organizaciji Volstrit žurnala, 2019. godina (Foto: Lars Niki/Getty Images for WSJ)

Takođe, Marina Abramović je zaslužna i za stvaranje novih zvezda na nebu umetničke slave, a jedan od najznačajnijih primera verovatno je Stefani Džoan Anđelina Germanota, poznatija pod umetničkim nadimkom „Lejdi Gaga“, koja je prisustvovala jednom od Abramovićkinih performansa 2010. godine i svoju inspiraciju likom i delom ove umetnice delimično pretočila u prvi album koji je prodala u preko milion primeraka („Born This Way“, 2011). Inače, prodavši 45 miliona albuma i 280 miliona singlova do marta 2020. godine, Lejdi Gaga je postala jedan od najuspešnijih muzičkih izvođača svih vremena, prenevši na taj način uticaj umetnosti Marine Abramović i na tinejdžersku publiku.

Abramović nikada za svoj opus nije otvoreno rekla da je inspirisan bilo kakvom vrstom satanizma, ali je nakon nedavnih kontroverzi, koje su počele da je dovode u vezu s mogućnošću postojanja lanaca elitne pedofilije, osetila potrebu da se čak i eksplicitno distancira od satanizma, uz prilično neuverljivu izjavu da je to što ona radi „samo umetnost“.

Pa ipak, zar nije svaka umetnost određena forma u kojoj se prenosi određena, konkretna poruka? Legitimno je da Marina Abramović veruje kako se njen umetnički opus isključivo bavi istraživanjem granica ljudskih mogućnosti, ali takav pristup realnosti ne isključuje i luciferijansku ideju. Naprotiv, satanistička doktrina Šandora Laveja, osnivača „Crkve Satane“ u SAD, u osnovi je bila ateistička i evolucionistička teza da se ljudsko biće ni po čemu ne razlikuje od životinje, i da mu je zadatak da istraži granice sopstvene egzistencije. Alister Krouli, kao osnivač Telemitskog pokreta (koji mnogi autori smatraju bližim religijskom satanizmu od Lavejevih ideja), napisao je jednu od čuvenih ili zloglasnih maksima: „Čini sve što ti je volja i neka ti to bude sav zakon.“ Naravno, telemiti pokušavaju da ublaže užasne implikacije ove izjave, naglašavajući da je sledeća Kroulijeva zapovest: „Ljubav je zakon. Ljubav ispod volje!“

Dakle, sloboda volje jeste zakon, dok je ljubav, ipak, samo preporuka, zar ne? Svakako, tu su i druge slične ideje raznih neošamana i vođa kultova, poput Čarlsa Mensona, Džima Džonsa i brojnih drugih, koji bi, sa hrišćanskog stanovišta, ipak bili identifikovani kao različiti predstavnici jednog istog duhovnog opredeljenja – satanizma (čak iako oni sami sebe ne bi tako definisali). Ono što je ovde važno postaviti kao pitanje jeste da li i kada koketiranje s idejama i simbolima pobune protiv Boga iz teorije prelazi u praksu, koja ostavlja trajne i nepopravljive posledice po ljudske živote?

AFERA PIZZAGATE
Tokom kampanje za predsedničke izbore u SAD 2016. godine, Džon Podesta, koji je u to vreme vodio izbornu kampanju Hilari Klinton, postao je žrtva „fišing“ hakerskog napada tako što je primio imejl u koji je, prilično neinteligentno, uneo svoje lične podatke, koje su treća lica posle toga zloupotrebila. Na ovaj način, na čuvenom sajtu „Vikiliks“ završilo je nekoliko stotina Podestinih mejlova, u kojima se nalazi prepiska na različite interesantne teme.

Pored ostalog, tu je i njegova prepiska sa Marinom Abramović, koja Džona i njegovog rođenog brata Tonija poziva na veče „Duhovnog kuvanja“ („Spirit Cooking“). Ton prepiske ukazuje na to da se Abramović i Podesta poznaju od ranije i da su, po svoj prilici, prilično bliski. Samo „Duhovno kuvanje“, prema podacima dostupnim na internetu i uputstvima Marine Abramović, navodi učesnike na samopovređivanje. „Uzmi oštro sečivo i zaseci duboko srednji prst leve ruke. Pojedi bol“, jedno je od takvih uputstava. Zanimljivo je da su se, nakon objavljivanja ovih mejlova, pojavile fotografije brojnih zvaničnika Demokratske stranke – pa čak i tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obame – sa flasterom na srednjem prstu leve ruke. Slučajnost ili široko rasprostranjena praksa?

Zidovi na kojima su ispisane poruke svinjskom krvlju nakon izvođenja performansa Marine Abramovič (Foto: Marina Abramovic via Sean Kelly Gallery/(ARS), New York)
Zid na kojem su svinjskom krvlju ispisani recepti „Duhovnog kuvanja“ nakon performansa Marine Abramović (Foto: Marina Abramovic via Sean Kelly Gallery/(ARS), New York)

Inače, o slučaju Džefrija Epstina, aferi „Pizzagate“ i vezama sa „DynCorpom“, na Novom Standardu je 18. jula 2019. godine već bio objavljen odličan tekst Miroslava Stevanovića, pod naslovom „Klinton i Epstin u ‘Lolita ekspresu’“, pa nema potrebe da ovde opet ponavljamo činjenice objašnjene u tom tekstu. Ovde ćemo, pre svega, pokušati da osvetlimo i druge aspekte ove afere, o kojima se kod nas do sada nije mnogo pisalo, a pogotovo u svetlu nedavno objavljenih dokumentarnih filmova „Izlazak iz senki“ („Out of the Shadows“) i „Pad kabale“, 1-10 („Fall of Cabal“), koje preporučujemo pažnji čitalaca.

Ukratko, afera je naziv „Pizzagate“ dobila zahvaljujući neobičnoj činjenici da se u Podestinim mejlovima brza hrana, poput pice i hot-doga, spominje u neuobičajenim kontekstima, i to prilično često. Tako u jednom od mejlova čak stoji da je tadašnji predsednik Barak Obama za jednu od proslava u Beloj kući naručio pice i hot-dogove u vrednosti od 65 hiljada dolara. Na stranu što naručivanje gotove hrane prema protokolu Bele kuće nije preporučljivo iz bezbednosnih razloga, količina pica i hot-dogova koji mogu da se kupe za navedenu sumu praktično je nezamisliva, pogotovo ukoliko bi oni trebalo da se konzumiraju u jednoj noći. Takođe, nigde nema informacije da je Bela kuća eventualno nekada isporučila vašingtonskoj sirotinji tolike količine brze hrane. Sve je to navelo ljude, koji su želeli da istraže sadržaj i značenje ovih imejlova, na logično pitanje – da li su možda pice, hot-dogovi, paste i druga brza hrana, neka vrsta šifre?

Potraga za mogućim značenjima simbola brze hrane istraživače je za kratko vreme dovela do „dark weba“, gde su ovakve termine uveliko koristili pedofili u svojoj međusobnoj komunikaciji. U njihovom šifrovanom rečniku, „pica“ je označavala devojčicu, „hot-dog“ dečaka, „pasta“ je muško dete, „krem od lešnika“ je šifra za „obojene“, itd. Dekodiranje Podestinih mejlova primenom ovakvih šifri zaista izgleda neverovatno. Postavlja se pitanje da li je moguće da su ljudi iz samog vrha finansijske i političke elite Sjedinjenih Američkih Država, koji su, pritom, izuzetno angažovani u različitim programima za pružanje pomoći deci bez roditelja ili deci u državama pogođenim ratnim ili elementarnim nepogodama, istovremeno ljudi koji praktikuju pedofiliju, pa i još gore stvari od nje?

Naravno, čim su se Podestini mejlovi i prva objašnjenja o njihovom mogućem značenju pojavili u javnosti, mediji glavnog toka u SAD su se potrudili da izvrše snažan kontraudar. Jedan od prvih uticajnijih novinara koji se potrudio da porekne moguće implikacije afere bio je Stiven Kolbert, voditelj emisije „The Late Show“ na poznatoj američkoj mreži Si-Bi-Es. Kolbert je bez oklevanja rekao da je „Pizzagate“ lažna vest, ali je pritom „zaboravio“ da pomene kako je i on blizak dugogodišnji prijatelj Podeste. U danima kada su Podestini mejlovi objavljeni, Kris Kuomo sa Si-En-En-a dao je još zanimljiviju izjavu, odnosno upozorenje gledaocima, da je „posedovanje ukradenih dokumenata protivzakonito“, te da se „mediji u tom smislu tretiraju drugačije“ i da bi „ljudi sve svoje informacije morali da traže u medijima, a ne na sajtovima poput Vikiliksa“.

Praktično, Kuomo je upozorio gledaoce da je čitanje spomenutih mejlova, zapravo, krivično delo (što je, uzgred, netačno, pogotovo u kontekstu Prvog amandmana Ustava SAD, koji ne pravi razliku između medija i stanovništva). I drugi mediji glavnog toka su se pridružili horskoj osudi afere „Pizzagate“ i progonu onih koji su o njoj govorili. Naravno, Pandorina kutija, kako su je neki nazvali, već je uveliko bila otvorena, i više nije bilo načina da se cela priča zaustavi.

Ovde se postavlja veoma interesantno pitanje, da li je i u kojoj meri „Pizzagate“ doprineo pobedi Donalda Trampa na izborima 2016. godine? U svakom slučaju, sufinansijeri Demokratske stranke i pripadnici establišmenta, koji je popularno počeo da se naziva „dubokom državom“, smatrali su da u hakerskoj aferi zaista postoje elementi za pokretanje istrage, ali je ona obuhvatila i novoizabranog predsednika. Međutim ni nakon tri godine ta istraga nije mogla da dokaže umešanost Donalda Trampa i njegovog izbornog tima u aferu, uprkos tome što je sam Tramp vrlo rado u svojim javnim nastupima koristio elemente koje mu je dao „Pizzagate“, pa je čak u jednoj od debata odbrusio Hilari Klinton da ima sreće što on nije taj koji se pita o sprovođenju krivičnog zakonodavstva u državi, jer da jeste ona bi već uveliko bila u zatvoru.

DEMOKRATE I PEDOFILIJA
U vremenu objavljivanja Podestinih mejlova, umešanost rukovodstva Demokratske stranke u pedofiliju, pa čak i kanibalizam na tolikom nivou, uprkos svemu, delovala je neverovatno. Čak i danas, kada se termin „Pizzagate“ pretražuje, Gugl izbacuje prvo rezultate o „raskrinkanoj teoriji zavere“ (debunked conspiracy theory). Štaviše, kao posledica širenja „lažnih vesti“, ističe se neobični „napad“ na „Comet Ping Pong“, vašingtonsku piceriju u vlasništvu Džejmsa Alifantisa, koju su posećivali Barak Obama i mnogi drugi pripadnici vladajućeg establišmenta Demokratske stranke. Naime, četvrtog decembra 2016. godine, u Alifantisovu piceriju upao je Edgar Medison Velč, mladić iz Severne Karoline, naoružan automatskom puškom, navodno, kako bi se uverio da u piceriji nisu zarobljena deca žrtve trgovine belim robljem.

Edgar M. Velč opkoljen policajcima ispred picerije (Foto: Sathi Soma/Associated Press)
Edgar M. Velč opkoljen policajcima ispred picerije „Comet Ping Pong“ (Foto: Sathi Soma/Associated Press)

Ovaj čudni slučaj došao je „kao naručen“ za aktere „Pizzagate“ drame i poslužio kao snažan argument protiv opasnosti od širenja lažnih vesti. Takođe, dežurni „fekt-čekerski“ sajtovi, o kojima sam i ranije pisala, poput Snopes-a, požurili su da objave stav da je afera „Pizzagate“ zasnovana na lažnim vestima i da su sve policijske i federalne službe bezbednosti potvrdile da po pitanju tog slučaja ne vode bilo kakvu zvaničnu istragu. Alifantis je i sam iskoristio priliku da u svom tekstu, koji je 20. aprila 2017. godine objavio Vašington post, prikaže sebe kao žrtvu lažnih vesti, detaljno opisavši Velčov upad u njegov objekat. Nakon toga, određeno vreme je zaista bilo teško pisati o toj aferi i novinari koji su se tom temom bavili bivali su društveno ostrakizovani.

Međutim, u čitavoj toj buci oko napada na piceriju, koji možda jeste a možda i nije bio namešten upravo od strane samih aktera „Pizzagate“ afere, istraživanje Podestinih mejlova nije prestalo. Sve državne i privatne agencije koje su ove mejlove proveravale manje ili više nevoljno su potvrdile da je sadržaj mejlova autentičan, odnosno da hakeri koji su ih pribavili nisu menjali njihov sadržaj. Drugim rečima, u svim dešavanjima oko ove afere ostala su neprijatna pitanja, na koja ni sam Džon Podesta, niti bilo ko od drugih aktera, nikada nije dao odgovor. Osnovno pitanje ostaje značenje reči koje u mejlovima označavaju razne proizvode brze hrane.

Čitava situacija je po Podestu postala nepovoljnija kada se na internetu pojavio snimak na kom se osoba, koja zvuči, pa se čak u jednom trenutku i predstavlja kao Džon Podesta (doduše kroz vrisak koji zvuči kao da kaže „John Podesteee“), psihofizički iživljava nad nepoznatom devojčicom iza nekakvog staklenog paravana, za koji se pretpostavlja da je baš bio u jednom delu restorana „Comet Ping Pong“. Snimak je objavljen na sajtu Worldcorpo.net, odakle je više puta deljen i brisan na različitim društvenim mrežama.

Nezavisnom analizom glasa sa snimka utvrđeno je da je velika verovatnoća da je upravo Džon Podesta osoba koja na snimku urla, po svoj prilici udara, pa čak i preti da će izbosti nepoznatu devojčicu, koju pokušava da natera da ga zove „ocem“ i po nadimku „Skipi“. Naravno, niko iz medija glavnog toka nije skupio hrabrosti da Podesti makar postavi pitanje o spornom snimku. Ovo je pomalo čudno ako se uzme u obzir kakav su tretman imali Harvi Vajnstin, pa i sam Bil Klinton, u slučajevima švaleracija sa mladim ali uglavnom punoletnim tinejdžerkama ili devojkama.

Po svoj prilici, problematika seksualnog iživljavanja nad decom, nije tema koju bilo ko može lako da prihvati. Štaviše, nema sumnje da bismo svi želeli da su ovde zaista u pitanju lažne vesti. Pa ipak, zbog činjenice da je reč o državi u kojoj postoje organizacije poput „NAMBLA-e“, čiji članovi otvoreno propagiraju pedofiliju, jasno je da ovakav problem itekako postoji. Stvar je utoliko gora ako uzmemo u obzir bezbrojne pedofilske afere povezane sa Rimokatoličkom crkvom, kao i hapšenja pripadnika nekoliko ozbiljnih pedofilskih lanaca, pogotovo u proteklih nekoliko godina.

Da postoje osnovi za postavljanje pitanja o prisustvu pedofilije u najvišim društvenim slojevima jasno je i iz slučaja Džefrija Epstina, koji se nije družio samo sa pripadnicima američke, nego i evropske elite, uključujući i Endrua, princa od Jorka, mlađeg sina kraljice Elizabete II. Pored brojnih svedočenja žena, koje su u mladosti bile plen predatora iz visokih krugova, nedavno se na internetu pojavio i snimak golog dečaka, koji je u pokušaju bekstva pao s jednog od prozora Bakingemske palate, što je pukim slučajem snimio jedan švedski turista. Kraljevska porodica se o ovom događaju nije oglašavala. Takođe, značajan je broj istaknutih političkih ličnosti koje se zalažu za bolji društveni tretman pedofila i dalja spuštanja već nedopustivo niske donje starosne granice za pristanak ulaska u seksualne odnose.

Princ Endru, vojvoda od Jorka u toku šetnje razgovara sa Džefrijem Epstinom u Central parku u Njujorku, 2010. godine (Foto: Jae Donelly)
Princ Endru, vojvoda od Jorka u šetnji sa Džefrijem Epstinom u Central parku u Njujorku, 2010. godina (Foto: Jae Donelly)

Jedna od brojnih karakterističnih izjava tog tipa je navodni stav izopačene Tereze Mej, koji je petog avgusta 2018. godine netačno preneo tabloidni britanski portal „Neon Nettle“, da bi i pedofili morali da imaju pravo na usvajanje dece. Dežurni „fekt-čekeri“ su odmah pronašli da Mejeva nije dala takvu izjavu, nego da je ovde bila upotrebljena njena izjava iz britanskog Telegrafa iz 2010. godine, u okviru rasprave na Londonskoj školi ekonomije (LSE) o tome da bi trebalo ublažiti procedure provera za osobe koje rade sa decom. U istom tekstu je, pored ostalog, rečeno da ovo ne bi značilo da bi pedofilima bilo dozvoljeno da usvajaju decu, „zato što javnost tako nešto ne bi prihvatila na dobar način“.

Namerno sam prenela verziju ove informacije onako kako sam je pronašla na portalu „Snopes“, koji je manje sajt za proveru istinitosti, a više platforma za liberalne levičarske zahvate u cenzuri (naravno, finansiran je od strane Soroša i njemu bliskih organizacija). Isti portal, kako sam već napomenula, jedan je od prvih koji je ocenio aferu „Pizzagate“ kao produkt velikog broja lažnih vesti. Kao što vidimo, Mejova zaista nije izjavila da bi pedofili morali da imaju pravo da usvajaju decu, ali jeste iznela etički prilično problematičan stav da problem s usvajanjem dece od strane pedofila nije toliko u tome što je reč o poremećenim osobama, nego u činjenici da „javnost tako nešto ne bi olako prihvatila“.

USVAJANjE DECE U SRBIJI
Inače, kada je reč o proceduri usvajanja dece u Srbiji, nije zgoreg pomenuti da je Porodičnim zakonom („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015), predviđeno da deca, državljani Srbije, mogu biti data na usvojenje stranim državljanima samo u slučaju kada se u razumnom roku od godinu dana ne mogu naći usvojitelji koji su domaći državljani. Za razliku od postupka prilagođavanja u slučaju kada decu usvajaju domaći usvojitelji, a koji traje do šest meseci, isti postupak u slučaju inostranog usvojenja u praksi traje između dvadeset dana i mesec dana. Ukoliko organ starateljstva proceni da je postupak prilagođavanja uspešno završen i da je dete prihvatilo potencijalne usvojitelje, kao i da su oni prihvatili dete, ide se na zasnivanje usvojenja, uz prethodno pribavljenu dozvolu nadležnog ministra.

Iz nekog razloga država Srbija je ocenila da će se srpska deca za neuporedivo kraći period prilagoditi i sporazumeti sa strancima, sa kojima najverovatnije ne dele čak ni isti maternji jezik, nego sa domaćim usvojiteljima, od kojih se zahteva najmanje šest meseci u postupku prilagođavanja. Za razliku od domaćih usvojitelja, koji usvajaju decu od jedne pa do šest-sedam godina, strani državljani u Srbiji u velikoj većini usvajaju nešto stariju decu, najčešće između pet i osam godina. Od 2005. godine, otkada se vodi zvaničan registar usvojenja, najviše dece iz Srbije usvojili su državljani Švedske, a slede ih državljani Sjedinjenih Američkih Država i Španije.

Ovde se postavlja pitanje kako je i zbog čega moguće da su domaći usvojitelji očigledno diskriminisani u odnosu na strane, ako ni zbog čega drugog onda svakako postupkom prilagođavanja, budući da je država Srbija svojim propisima predvidela da taj postupak za njih traje znatno duže. Možda je problem upravo u tome što zakone i procedure pišu i smišljaju pripadnici „Trećeg sektora“, uglavnom isti oni čije školovanje i projekte finansira Soroš i njemu slični saradnici vodećih ličnosti afere „Pizzagate“? No, ovo, ali i neka druga pitanja, svakako da zaslužuju nešto detaljniju i sveobuhvatniju analizu, pa bi se njima možda valjalo pozabaviti nekom drugom prilikom.

VISOKA CENA
Dakle, ako bismo pokušali da sumiramo do sada napisano, motivi ritualnog iživljavanja nad decom stari su koliko i naše istorijsko pamćenje doseže. Od prvih država Mesopotamije i drevnog Egipta, brojnih primera koje navodi Sveto pismo Starog i Novog zaveta, pa sve do Drugog svetskog rata i današnjeg dana, praktično da nema epohe u kojoj čak i umetnost nije beležila ovakve događaje. Koliko god nam čudno i strano delovale, ovakve prakse su posvedočene, kako istorijom, tako i bezbrojnim svedočanstvima preživelih žrtava. O takvim stvarima govorili su i brojni ugledni pripadnici sveštenstva ili bezbednosnih službi, a stvari koje su iznosili zvučale su toliko neverovatno da su uglavnom nakon toga gubili kredibilitet.

Oni koji nisu mogli da budu olako diskreditovani, poput američke senatorke Nensi Šefer, koja je razotkrila monstruozne razmere ovog problema u izveštaju koji je objavila pod nazivom „The Corrupt Business of Shild Protective Services“, cenu javnog iznošenja „neprijatnih činjenica“ platili su svojim životom. Zbog ovog izveštaja Šeferova je najpre izgubila poziciju senatora u državi Džordžiji, a 26. marta 2010. godine, policija je nju i njenog supruga zatekla mrtve u porodičnom domu. Prema zvaničnom izveštaju, Nensin suprug Brus usmrtio je nju, pa potom i sebe. Međutim, prijatelji Šeferovih smatraju da je teško moguće da bi oni, kao verujući hrišćani, učinili bilo šta slično. Osim toga, Nensi Šefer je godinama unazad primala veoma ozbiljne pretnje, a pogotovo u mesecima pre tragedije.

Nensi Šefer kao senatorka Džordžije u Senatu (Foto: Tviter)
Nensi Šefer u Senatu (Foto: Tviter)

Naravno, ovo nisu jedini primeri ljudi koji su pokušali da razotkriju korupciju u najdubljim nivoima establišmenta, i za to platili glavom. Na sličan način 10. jula 2016. godine nastradao je i 27-godišnji Set Rič, inače član Demokratskog nacionalnog komiteta (DNK), koji je ubijen sa dva hica vatrenim oružjem, s leđa. Nakon njegovog ubistva, pojavile su se pretpostavke da je Rič imao veze sa imejlovima Demokratskog nacionalnog komiteta, kojih su se, takođe, dokopali hakeri. Naravno, dežurni sajtovi za „proveravanje činjenica”, pre svega neizbežni „Snopes“, postarali su se da objasne javnosti kako su pretpostavke da je ubijeni imao bilo kakve veze s procurelim imejlovima neistinite.

Štaviše, i Ričovi roditelji su tražili izvinjenje od „Foks njuza“, koji je među prvima ubistvo Riča doveo u vezu s preotetim mejlovima. Pošto se „Foks“ nije izvinio, Ričovi roditelji su pokrenuli tužbu protiv ove televizijske stanice, koju je Osnovni sud 2018. godine inicijalno odbacio, ali je Apelacioni sud (pod značajnim uticajem demokrata) naknadno doneo odluku da slučaj može da se procesuira. Ovde nema potrebe spominjati čuvenu tezu o svim ljudima bliskim bračnom paru Klinton i njihovim fondacijama koji su ubijeni ili su završili kao žrtve prilično bizarnih samoubistava. Kao što se i može očekivati, za svaki od tih slučajeva uvek postoji neko „uverljivo“ zvanično objašnjenje.

BEZBOŽNI RITUALI
Dakle, kada je reč o pedofiliji, ljudima je lakše da poveruju da se takve stvari ne događaju, nego da se suoče s bolnom činjenicom da značajan broj dece koja nestaju možda završavaju kao žrtve bezbožnih rituala izopačenjaka. Ukoliko neki od najmoćnijih i najbogatijih ljudi na planeti zaista učestvuju u ovako gnusnim stvarima, postavlja se pitanje zbog čega to rade. Da li je to samo potreba da iskažu svoju moć nad najslabijom i najnevinijom kategorijom čovečanstva ili zaista veruju, poput zloglasne mađarske grofice Eržebet Batori, da krv nevine dece može da im donese neku vrstu eliksira mladosti? Da li je u ovome možda koren mitova o vampirima, koji su, naravno, bili članovi plemstva, a o čemu je među prvima pisao Jurij Vorobjovski u svom legendarnom delu Zapadni put u apokalipsu?

Sve je više pretpostavki koje ovaj fenomen pokušavaju da objasne potrebom za sintetisanjem preparata pod nazivom „adrenohrom“. Reč je o jedinjenju koje zaista postoji, ima svoju hemijsku formulu i nastaje oksidacijom adrenalina (ili epinefrina). Prema navodima određenog broja istraživača, ova supstanca se sintetiše u ljudskim žlezdama prilikom izlaganja velikom bolu ili stresu, uz pretpostavku da je supstanca jača i čistija ukoliko je subjekat iz koga se uzima mlađi. Jasnije rečeno, deca se izlažu psihofizičkoj patnji, kako bi se u njihovim žlezdama sintetisalo ovo jedinjenje, koje se posle iz njih vadi in vivo. Naravno, da bi ovakav proces sintetisanja adrenohroma mogao da bude naučno potvrđen, bili bi neophodni eksperimenti na živom subjektu, a za sada još uvek u javnosti nema dokaza da su takvi eksperimenti izvođeni. Naime, prilikom vađenja adrenohroma, subjekat proceduru svakako ne bi mogao da preživi. Ovakvu proceduru mogla bi da sprovede samo nauka nekakve države poput Trećeg rajha ili, ukoliko je pretpostavka nekih autoriteta tačna, eventualno globalističkog Četvrtog rajha.

Zaista, uprkos svim dokazima i činjenicama, pa čak i prisustvu teorija o adrenohromu u nekim kulturnim sadržajima, poput filmova, knjiga, stripova, pa i video-igara, teško je poverovati u ovakvu ideju. Ukoliko je ovako nešto ipak moguće, onda to svakako daje novu dimenziju shvatanju problema savremenog neopaganizma i raznih ritualnih praksi, koje prestaju da budu puka predstava i pretvaraju se u svojevrsnu žetvu nepojmivog užasa na nivou ustaških iživljavanja nad Srbima u NDH.

Američke zastave ispred Kapitola u Vašingtonu u zoru (Foto: Carolyn Kaster/AP)
Pogled na zgradu Kongresa u Vašingtonu iz pravca Vašingtonskog obeliska (Foto: Carolyn Kaster/AP)

U tom smislu, interesantno je prisustvo značajnog broja ljudi rimokatoličkog porekla ili vere u ovakvim aferama. Pre svega, gotovo je nemoguće ne spomenuti razmere pedofilije i stepen tolerancije prema ovoj pojavi unutar Rimokatoličke crkve, kao i bezbrojna svedočanstva žrtava na ovu temu. Takođe, braća Podesta, Lejdi Gaga, i mnogi drugi pripadnici ovog kruga, imaju rimokatoličko poreklo i pohađali su rimokatoličke škole.

Svakako, ovo ne bi trebalo shvatiti kao bilo kakvu optužbu na račun Rimokatoličke crkve, tim pre što u ovim događajima učestvuju i metodisti, poput Hilari Klinton ili kripto-muslimani, poput bračnog para Obama, ali teško je i zanemariti ovaj kontekst, koji svakako zahteva dalje i ozbiljnije istraživanje. Jasno je da sama Demokratska stranka danas nalazi uporište u glasovima liberalno orijentisanog dela rimokatoličke populacije u SAD, kao i među američkim muslimanima.

JEZIVA SIMBOLIKA
Najzad, vrlo značajnu ulogu u svemu ovome imaju medijske i druge korporacije, kao i delovi obaveštajno-bezbednosnog sistema SAD i drugih NATO država, a pogotovo razni liberalni „tink tenkovi“, povezani s međunarodnim mešetarima kao što je Džordž Soroš, ili „crnim plemstvom“ Evrope. O ulozi takvih organizacija radikalnih feministkinja, eko-terorista, „džender“ ideologa i tome slično, pisala sam i ranije. Konačno, čak i na nivou ulice postoje aktivisti zloglasne „ANTIFA-e“ ili bandi, poput meksičke „MS13“, koji su odgovorni za bezbrojne otmice i trgovinu ljudima u zoni meksičko-američke granice.

Čitav taj aparat u kom se nalaze političari, finansijski magnati, visoki oficiri vojske i bezbednosnih agencija, sudije i drugi visoki državni službenici, zajedno sa pripadnicima batinaških odreda, isuviše je kompleksan da bi bilo kakvom slučajnošću mogao da bude ugrožen. Da bi postojala bilo kakva nada za suprotstavljanje ovakvoj hobotnici, neophodno je postojanje dugoročnog plana i organizovane grupe, koja poseduje resurse i spremnost da ga sprovede u delo.

Prema tvrdnjama koje dobijaju sve veći zamah, jedna od takvih grupa su pripadnici misterioznog pokreta „Q“, povezanog sa međunarodnom grupom (h)aktivista, poznatom pod nazivom „Anonimusi“. Upravo je „Q-anon“ prednjačio u razotkrivanju aktera afere „Pizzagate“ i podrške Donaldu Trampu, preko društvenih mreža na kojima se oglašavaju. Uzgred, možda nije beznačajan podatak da je „Q“ bio naziv koji je korišćen za starešinu Džejmsa Bonda, tajnog agenta, koji se u većini filmova i romana inspirisanih njegovim likom bori protiv nekog od dekadentnih tipova, koji žele da zavladaju čitavim svetom. Takođe, neki istraživači ovog fenomena smatraju da „Q“ označava stepen visokog pristupa tajnim podacima u administraciji SAD, tako da nadimak ukazuje na anonimnog visokog državnog službenika.

Njihove aktivnosti najčešće karakterišu kratke simbolične poruke, koje zahtevaju „dešifrovanje“, i određene fraze, poput one iz filma „Bela oluja“, reditelja Ridlija Skota: „Gde ide jedan, tu idemo svi“ (skraćenica na engleskom jeziku glasi „WWG1WGA“ i često je deo sajtova i profila na društvenim mrežama, povezanih sa ovim fenomenom). Ovaj film se, inače, smatra jednim od ideoloških uporišta ove grupe. Takođe, i sam pokret „Anonimus“ je dobar deo svojih ideja artikulisao kroz filmove, poput „Matriksa“ ili „V za Vendetu“, a pravo pitanje je da li su ti filmovi proizvod grupe koja je već postojala ili su, pak, poslužili kao inspiracija za njen nastanak?

Maskirani čovek „V“ u filmu „V za Vendetu“ (Foto: hdqwalls.com)
Maskirani čovek „V“ u filmu „V za Vendetu“ (Foto: hdqwalls.com)

Poput zloglasnih globalističkih elita, i „Anonimusi“ su svojevrsni globalni fenomen, koji sadrži razne podgrupe i pripadnike, koji su orijentisani i levo i desno, i kao ateisti i kao religiozni (čini se da u poslednje vreme i različite državne službe nastoje da svoje delovanje sakriju iza delovanja nekog od ogranaka pokreta Anonimusi, ali to je posebna tema). Međutim, svima im je zajedničko opredeljenje za borbu protiv globalnog ropstva i vlasti dekadentnih plutokratskih elita. „Q-anon“ konkretno artikuliše svoje ideje kroz izjave predsednika Donalda Trampa, koji u svojim javnim nastupima najavljuje novu preraspodelu interesnih sfera i snaga u svetu i renesansu suverenih nacionalnih država.

„Q-anon“, takođe, vole da daju nagoveštaje o vezama između Trampa i porodice Kenedi, a njegov predsednički mandat porede sa mandatom ubijenog američkog predsednika, Džona F. Kenedija. U tom smislu, možda je zanimljivo spomenuti i zaplet video-igre „Resident Evil IV“, koja je izašla 2005. godine. Ukratko, igrač je u ulozi specijalnog agenta Leona S. Kenedija (svaka sličnost je namerna?), koji ima misiju da spase ćerku američkog predsednika koju su u ruralnim delovima Španije oteli pripadnici sekte, ništa manje interesantnog naziva, „Los Iluminados“ (odnosno „Prosvetljeni“ na španskom jeziku).

Stanovnici bezimenog sela u kome radnja počinje inače su bili prosti farmeri, sve dok nisu inficirani parazitom, koji ima svojstvo kontrole uma, pod nazivom „Las Plagas“ (kuga). Agent Kenedi u jednom trenutku uspeva da oslobodi predsednikovu ćerku, koju okultisti drže zarobljenu u seoskoj crkvi, nakon čega se suočava s vođom sekte, koji mu otkriva plan da je devojka, zapravo, bila oteta kako bi svog oca, predsednika Amerike, zarazila ovim bioagensom i na taj način stavila pod kontrolu sekte. U kasnijem delu igre, agent Kenedi odlazi na obližnje ostrvo (slučajno, Džefri Epstin je takođe bio vlasnik ostrva?), na kome saznaje da iza otmice predsednikove ćerke, ali i mnoštva druge dece, stoji jedan od glavnih ljudi „Umbrella corporation“ (koja je, inače, glavni negativac čitavog serijala te igre i napravljena je po uzoru na korporacije povezane s vojno-industrijskim kompleksom SAD, i to, „DynCorp“, „DARPA“, „Monsanto“, i sličnim).

Zanimljivo je da je u igrici korporacija od otete dece in vivo operacijama prikupljala „enzim“ iz njihove krvi (naziv adrenohrom u igri se ne spominje). U najmanju ruku, ovo su neobične reference u jednoj japanskoj igri, inače prvoj u serijalu koja se igra iz prvog lica (što podrazumeva utisak „ličnog iskustva“), a koje danas deluju mnogo jasnije nego u vreme kada su se pojavile. Međutim, čak i ako prihvatimo da je ovde reč o seriji bizarnih koincidencija, možemo da spomenemo još dva primera. Jedan je (od pomenute igre koju godinu stariji) animirani film, „Monster, Inc“ (2001), u kom su na „simpatičan“ način prikazani demonski entiteti, čiji se grad Monstropolis snabdeva energijom, koja se stvara strahom izazvanim vriscima dece iz ljudskog sveta.

Pa ipak, možda i najinteresantniji nagoveštaj ove vrste možemo da vidimo u pesmi velškog levičarskog benda „Manic Street Preachers“, pod nazivom „If You Tolerate This, Your Children Will Be Next“, objavljenoj 25. oktobra 2009. godine na Jutjub kanalu ove grupe. Sam tekst pesme je prilično nejasan, ali zato spot sadrži vrlo snažne poruke. Snimljen je u kontekstu koji na momente podseća na bolnicu, ali zapravo je reč o ispražnjenom bazenu. Članovi benda su obučeni u belo i koriste uređaje za merenje temperature. To nije mnogo čudno s obzirom da je 2009. godina ostala zapamćena po epidemiji svinjskog gripa, ali ako se posmatra danas, u vreme epidemije virusa COVID-19, simbolika deluje prilično jezivo.

Suština spota je u prikazivanju dece, kojima su nekakvim opnama zatvorene oči i usta i kojima se, u jednom trenutku, izgleda na neki način ispušta krv, koja teče kroz za to predviđene žljebove. Poruka pesme, da će naša deca biti sledeća ukoliko tako nešto budemo tolerisali, zaista deluje proročki, pogotovo u kontekstu svega napisanog i nenapisanog u ovom tekstu.

SLIKA MRAČNE REALNOSTI
Stvar je utoliko strašnija ukoliko se vratimo na umetnost, čijim je razmatranjem ovaj tekst i započet. Na slikama Biljane Đurđević, koja je, inače, jedan od omiljenih autora Tonija Podeste, brata spominjanog Džona Podeste, prikazana su deca uzrasta ispod deset godina, u raznim uznemirujućim pozama, između ostalog vrlo često na dnu nekog ispražnjenog bazena, pa čak i svezana u njemu. Biljana Đurđević se već godinama bavi umetnošću, ali teško je poverovati da su njena dela bila izvor inspiracije muzičkoj grupi iz neke zabiti u Velsu. Zapravo, nije nemoguće da su i umetnica i članovi benda imali zajednički izvor inspiracije, koju je svako izrazio na sopstveni način, a koja je utemeljena u nekim stvarnim i, verovatno, zlokobnim dešavanjima.

Šef kampanje Hilari Klinton nakon završetka govora na mitingu Demokratske stranke (Foto: Matt Rourke/AP Photo)
Šef kampanje Hilari Klinton Džon Podesta nakon završnog govora na jednom od mitinga Demokratske stranke (Foto: Matt Rourke/AP Photo)

U suštini, priroda umetnosti je takva da podrazumeva potrebu da svako u njoj nađe sopstvene interpretacije, a možda čak i inspiracije. Što se mene tiče, nemam sumnju da umetnost o kojoj sam ovde pisala najverovatnije odražava sliku jedne još mračnije realnosti. Jednostavno, isuviše je indicija i veza globalističke elite s mračnom stranom ljudske prirode da bi se to moglo olako zanemariti.

Uostalom, šta reći o skandaloznim istupima Džozefa Bajdena, kandidata Demokratske stranke na predstojećim izborima u SAD, koji je osvojio nimalo laskavi nadimak „Jezivi Džo” (Creepy Joe) zbog nebrojenih scena gde na uznemirujući način pipa i grli žene i decu, miriše im kosu i obraze i nedolično ih miluje. Kao da to nije dovoljno, on u javnim nastupima povremeno ima napade neobjašnjive logoreje, gde u nekoliko rečenica govori o „gustim dlakama koje ima na svojim nogama“, o tome kako „voli da deca pod vodom u bazenu gledaju te njegove dlake, koje posvetle na suncu“, i kako „voli da mu deca sede u krilu, jer je navikao da bubašvabe gmižu oko njega“.

Ovo deluje neverovatno, ali nema tog sajta za proveru činjenica koji može da porekne video-snimak na kome potencijalni budući predsednik Sjedinjenih Američkih Država na jednom bazenu drži upravo ovakav govor, dok ga okupljeni, uključujući i decu, zblanuto posmatraju. Štaviše, neki entuzijasti su se potrudili da naprave animirani film, koji prikazuje svaku od scena koje Bajden u tom govoru opisuje. Naravno, sve društvene mreže se trude da uklone ovaj snimak čim se pojavi, ali kao i za mnogo šta drugo, i ovde su uveliko zakasnili.

ŠALA ILI NE?
Kada sve ovo uzmemo u obzir, da li zaista može da nas začudi govor Rikija Džervejsa, britanskog stend-ap komičara, na dodeli Zlatnog globusa 2020. godine, koji se, kao punokrvni pripadnik elite o kojoj pišemo, obratio samom kremu holivudske glumačke, producentske i režiserske „aristokratije“, i „šaljivo“ im saopštio da su svi oni perverznjaci kojima je zajedničko to što se plaše da će po njih doći Ronan Farou (novinar koji je razotkrio seks afere Harvija Vajnstina i drugih holivudskih „svetih krava“, inače sin Mije Farou i Vudija Alena).

„Našalio“ se i da je prethodna godina za Holivud bila značajna po broju filmova sa pedofilskim sadržajem. Tom prilikom, Džervejs je prozvao i Leonarda di Kaprija, rekavši da je proveo tri sata na premijeri jednog filma, zbog čega je devojka, koju je sa sobom doveo, za njega već postala previše stara, što mu je čak i princ Endru zamerio. Spomenuo je i već čuvenu sintagmu o tome da se Džefri Epstin nije ubio, a onda je prisutnima rekao da zna da im je svima bio prijatelj. Džervejs, kao istaknuti liberal i borac za LGBT prava i brakove, svakako je neko ko je u poziciji da zna šta je šala, a šta stvarnost u onome što govori, ali su i izrazi lica mnogih u publici vrlo jasno pokazali da su se osetili prozvanim u njegovim „šalama“.

Riki Džervejz drži govor tokom dodele Zlatnog globusa 2020. (Foto: Paul Drinkwater/NBCUniversal Media, LLC via Getty Images)
Riki Džervejs drži govor tokom dodele Zlatnog globusa 2020. godine (Foto: Paul Drinkwater/NBCUniversal Media, LLC via Getty Images)

Dakle, holivudski umetnici su u najmanju ruku svesni, a neki od njih su vrlo verovatno i saučesnici u onome o čemu smo u ovom tekstu pisali. Uostalom, ukoliko poverujemo izjavama Mela Gibsona, koji je jedan od najpoznatijih holivudskih „izgnanika“, stvari postaju daleko manje šaljive, ali i jasnije.

Na kraju, složićemo se da umetnost, koliko god iščašena bila, ipak ima stalnu težnju da imitira život. Upravo zbog toga, dozvoliću sebi da još jedan svoj tekst ponovo zaključim rečenicom da se Džefri Epstin nije ubio, ali ovoga puta bih dodala da ni mnoge njegove tajne, po svoj prilici, ipak nisu zauvek otišle s njim.

 

Dragana Miljanić je publicista iz Bačke Topole. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: thefactsource.com

 

Izvor Novi Standard