Pismo sa Kosova ili teror u doba korone

Srbi na Kosovu i Mertohiji trpe nasilje u trenutku kada se ceo svet bavi koronavirusom. Svi broje mrtve, obolele i izlečene, a ovde Albanci kidišu na Srbe

Na Kosovu i Metohiji u proteklih 15 dana, u srpskim mestima južno od Ibra, desio se nov talas nasilja Albanaca kojim je nastavljeno etničko čišćenje Srba. Ukratko, zapaljene su i uništene tri kuće, po jedna u Metohiji, Kosovskom Pomoravlju i centralnom delu Kosova. Teških krađa i uništavanja srpske imovine bilo je širom pokrajine. Ovog puta ekstremisti su odabrali izolovana sela poput Cernice u opštini Gnjilane, Crkoleza u opštini Istok, Babinog Mosta i Janine Vode u opštini Obilić, Gojbulje u opštini Vučitrn, selu Novake u opštini Prizren. Tu gde su Srbi u manjini, tu je pritisak bio najveći. Oni odolevaju napadima i zlodelima Albanaca više od 100 godina, ne samo poslednjih 20. Zato će se napadi na njih nastaviti – tu nema sumnje.

Duboko verujem, kao i ogromna većina Srba koja živi na Kosovu i Metohiji, da se svi ovi napadi ne dešavaju slučajno, odnosno da nisu delo pojedinaca, već da se sve radi planski. Da je suprotno, da su to „narkomani”, „sitni lopovi” ili „mladi koji nemaju posao”, kako ovdašnja policija pravda ova zlodela govoreći da nisu usmerena protiv Srba, onda bi im se jednom stalo na put. Ovako, od svih navedenih zlodela pritvoren je samo jedan mladić zbog ispisivanja grafita na srpskoj školi u Gojbulji – iako su Srbi u tom mestu danima na različite načine napadani – tek da pokažu da nešto rade.

Dalje, jedan od gorih talasa nasilja dešavao se u vreme najrigoroznijih mera zbog epidemije koronavirusa. Kretanje nam je bilo ograničeno na samo 90 minuta dnevno i to na osnovu pretposlednjeg broja u ličnoj karti. To znači da je posle 22 sata i 30 minuta kretanje potpuno zabranjeno, jer se u to vreme sa brojem 9 završavao krug kretanja za taj dan. Kazne za narušavanje propisanih mera su takođe rigorozne, do dve hiljade evra. Upravo je u tih 15 dana zabeleženo je tiho etničko čišćenje. Znamo da mere nisu uvedene zbog toga, ali ostaje pitanje kako se desilo nasilje ako nije bilo organizovano, odnosno dozvoljeno?

TRAGIKOMIČNO SAOPŠTENjE
Deset dana posle prve krađe u srpskim sredinama, kratkim saopštenjem oglasila se na tviteru Kancelarija EU u Prištini.  (Verovatno više nisu mogli da se prave da ne vide i ne čuju šta se dešava na terenu.) Saopštenje je Bože sačuvaj, i da nije sve ovo što nam se dešava tužno da tužnije ne može biti, smejala bih se na sav glas. U saopštenju se kaže: „Misija EU u Prištini zabrinuta je zbog ponavljanja bezbedonosnih incidenata prema nevećinskim zajednicama na Kosovu, posebno Srbima. Iz misije ohrabruju nadležna tela da sprovedu brzu akciju privođenja počinitelja pravdi”. Nema više, to je sve. Mada, kad razmislim, od koga je i to je mnogo. Podsetiću da Euleks – čedo Evropske unije – zatvara istrage za najteže zločine Albanaca nad Srbima u poslednjih 20 godina.

Srbi iz Kuzmina, još jednog izolovanog sela u opštini Kosovo Polje, poslednjih 15 dana muku muče sa takozvanom Kosovskom energetskom korporacijom. Pre nepuna dva meseca nepoznati ljudi sa teškom mehanizacijom počeli su da vrše iskopavanja u ataru sela na „državnom” zemljištu. Uz svu paniku oko virusa, Srbi iz Kuzmina morali su da trpe nepodnošljivu buku tokom celog dana. Ubrzo su saznali da bušotine kopa turska firma „Bindi” koju je angažovala  gore pomenuta korporacija, i da su radnici iz Albanije. Pretpostavili su da traže ugalj – kasnije su se te pretpostavke obistinile – jer se Kuzmin nalazi nedaleko od površinskog kopa u Belaćevcu, podno planine Čičavica. (Nedavno su se navršile 22 godine od prvog masovnog kidnapovanja Srba na Kosovu i Metohiji od strane terorističke OVK, koja su se dogodila upravo na kopovima u Belaćevcu, 22. i 23. aprila 1998. godine. Srbi u Kuzminu i danas žive u senci tih zločina.)

Centar Kuzmina (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)

Problem je nastao onog trenutka kada su saznali da se iskopavanja vrše i na njihovim imanjima koja su, u najvećem broju, trenutno pod pšenicom. Bez njihovog odobrenja, potpisanih papira, dogovora o naknadi štete, bez ičega. Mnogi su saznali da su im njive iskopane tek kada su otišli da ih obiđu. „Treba da iskopaju 190 bušotina dubine 200 metara. Do sada su iskopali 130. Ima meštana koji na jednoj njivi imaju i po pet takvih rupa. Velika je šteta za useve”, kažu meštani Kuzmina.  Priču sa mnom počeli su rečima: „Još neko kopa”. ( Više puta sam na Novom Standardu pisala o ovom selu, odnosno o duhovitosti njegovih meštana koji su posle dve decenije skoro pa totalne izolovanosti pronašli način da kroz šalu istrpe svaku nepravdu, i tako opstaju. Ne zato što to hoće i što im je do šale, već zato što ih je muka naterala na to – crni humor. Zato im je Dušan Kovačević prvi pao na pamet kad su čuli šta se sa njihovim imanjima dešava.)

Elem, kad su videli šta su im sa njivama uradili, i čuli da će im i u samom selu kopati bušotine, podigli su glas i pozvali novinare. Prvog dana je situacija bila napeta i po novinare nimalo prijatna – posebno za zaposlene na KIM radiju koji situaciju u Kuzminu skoro svakodnevno prate – jer su im radnici fotografisali vozila, registarske tablice, pa su bili prinuđeni da zovu policiju. Bio je to znak da je, bar ovde na lokalu, narod saznao šta se još dešava u vreme epidemije i najtežih mera. Već sutradan su ljudi iz „Kosovske energetske korporacije” ljudima po selu nudili da potpišu nekakav papir na albanskom – samo jedan primerak – na kojem je ispisano samo ime, ne i prezime vlasnika.

„ZONA OD EKONOMSKOG INTERESA”
Zatečeni situacijom, Srbi iz Kuzmina su umesto ponuđenog papira potpisali peticiju i tražili sastanak sa predstavnicima lokalne samouprave, ali i nadležnima koji vrše iskopavanja. (Briselskim sporazumom oni pripadaju albanskoj opštini Kosovo Polje, dok je istoimena lokalna samouprava po srpskom sistemu postala Privremeni organ, i ona je nepostojeća za prištinske vlasti.) Prvi sastanak je propao, ali brzo je zakazan drugi pa su na njemu Srbi saznali da o kopanju na svojim imanjima nisu bili obavešteni jer „Kosovaka energetska korporacija” nije mogla da pronađe vlasnike imanja – u selu od 350 duša. Međutim, obećali su da neće više ulaziti na imanja bez saglasnosti vlasnika i da će na teren u najkraćem  roku izaći Komisija za procenu štete. Na osnovu tog izveštaja platiće im nastalu štetu.

Najšokantnije što su Srbi iz Kuzmina čuli na tom sastanku jeste podatak da je njihovo selo još 2009. godine odlukom takozvane kosovske vlade, kojom  je tada predsedavao Hašim Tači, proglašeno „zonom od ekonomskog interesa”.  Na sastanku im je ta odluka, posle 11 godina, uručena na albanskom jeziku. Jedino što su mogli jeste da zatraže da im se ista dostavi i na srpskom jeziku. Šta će dalje biti sa selom Kuzmin, ostaje da se vidi. Trenutna situacija ih ozbiljno brine jer vodi ka njihovom iseljavanju. Trenutno muku muče sa neispravnim spiskovima, jer Albanci donose svoje spiskove koji su nepotpuni i odbijaju da koriste one koje su predstavnici sela sastavili. Drugim rečima, šikaniranje i dalje traje.

Iskopane rupe na žitnom polju u Kuzminu (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)

Srbi na Kosovu i Mertohiji trpe nasilje u trenutku kada se ceo svet bavi koronavirusom. Svi broje mrtve, obolele  i izlečene, samo ovde, i u takvoj situaciji, Albanci kidišu na Srbe. O strahu preostalih Srba u nabrojanim mestima, ali i u drugim – jer svi možemo lako doći na red – suvišno je govoriti. Sa njim živimo od rođenja. Neizvesnost je sastavni deo naših života. Može li igde na svetu da se uđe na tuđe imanje i da se vrše nekakva istraživanja bez pismene saglasnosti vlasnika? Privatna imovina neprikosnovena je svuda na svetu, osim na Kosovu i Metohiji.

Posle ovih dešavanja u Kuzminu, pitamo se da nisu i naša sela proglasili „zonom od ekonomskog interesa” ili nekom drugom zonom, kako bi uvili pogrom. Možemo samo to. Da se pitamo potpuno obespravljeni i bez nade da će nam neko pomoći, ako nas kakvo slično čudo snađe. Na pamet mi pada pitanje gde su tu istina i pravda? Ali njih za nas nema, niti je ikome stalo da se za njih sazna – u Beogradu, Briselu, Vašingtonu, Moskvi, Pekingu… Mi smo samo kolateralna šteta njihove politike ili ovog projekta koji je u toku. Može sve u svetu da se promeni, ali na Kosovu i Metohiji menjaju se samo generacije onih koji teror trpe i onih koji ga sprovode.

 

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

 

Naslovna fotografija: AP/Visar Kryeziu

 

Izvor Novi Standard