Употреба страха и питање дисциплине

Све европске државе су протекла два месеца у различитим формама и етапама користиле страх као оруђе. Упоредимо примере Аустрије, Немачке, Швајцарске и Србије

Док нема праве, страх је овог тренутка једина вакцина против ковида 19. Kако се ситуација полако поправља у већини европских земаља, тако су у јавним расправама све чешће оптужбе да су владе стратешки користиле менаџмент страха не би ли код становништва осигурале дисциплину неопходну за савладавање епидемије. Да ли је корона универзални реагенс друштвених промена који ће у демократије увести министарство страха као нови ресор извршне власти? Примери из Аустрије, Немачке, Швајцарске и Србије.

Има ли политика право да плаши грађане непознатим опасностима? Уопштено гледано, политика јесте менаџмент колективних страхова. Али овог тренутка никог не занимају софизми о страху, већ сасвим конкретно питање: да ли су власти у стратегијама сузбијања епидемије директно и циљано користиле агенде страха и ужаса?

Што се стратегија тиче, постоје само две: да ли се примарно чувају људи па нормалност, или обрнуто, примарно нормалност и све оно што се под њом подразумева, као економија, слобода, уставна и законска права, социјални контакти, па онда људи. Детаљна шетња кроз стотинак актуелних националних примера епидемиолошке борбе би у крајњем ефекту изгледала као база података типа телефонског именика, која би се опет поделила на те две велике групе.

Kрајем фебруара се неколико европских земаља опредељивало за стратегију прво нормалност, па све остало. Неке отворено, као Шведска, Велика Британија или Холандија; неке латентно, ако се погледају изјаве националних вођа, или тон медијских коментара, на пример Немачка и Швајцарска. У првим данима марта су све оне осим Шведске прешле на стратегију прво људи, па све остало. Све с добим резултатима, осим Велике Британије.

Остале земље су одмах прелазиле на стратешки циљ прво (животи) људи, па нормалност, све с добрим резултатима, осим Италије и Шпаније. Kо је од те две групе више користио тактичке поруке страха у обраћању становништву, при томе привремено погазио више закона, угрозио више слобода? Дефинитивно они државни тимови који су се примарно одлучили за чување живота.

Све европске државе су протекла два месеца у различитим формама и етапама користиле страх као оруђе, али у овом тексту се упоређују само примери из Аустрије, Немачке, Швајцарске и Србије. Сажето, немачко говорно подручје плус Србија; или немачко говорно подручје као (претпостављени) стандард у који се српске националне мере уклапају или од њега одступају.

Да би се детективским новинарским методама пратио менаџмент страха који су националне власти у Европи користиле како би осигурале пристанак становништва на оштре мере ограничења друштвеног живота и уставних права, неопходно је кратко сумирати тренутна стања.

ЗЛОКОБНО ПРЕДСКАЗАЊЕ
Прошле седмице, аустријске и немачке власти су од политичке опозиције и медија оптужене да су свесно, циљано, драстично, користиле страх да би сломиле дух друштва у коме су слободе на већој цени од живота. Живот је у модерном друштву, барем теоретски, постао ретроградна вредност, па су припадници стратегије живот-па-све-остало стајали пред изазовом да менталним насиљем натерају људе на промену личних приоритета.

Најпре радио ОРФ, после њега сви медији, објавили су детаље са састанка од 12. марта између канцелара, ресорних министара и саветничког тима епидемиолога, вирусолога и информатичара, службено “taskforce корона”. Према неауторизованом транскрипту са састанка, канцелар се жалио да не зна шта ће са људима који не разумеју опасност у којој су се нашли. На то је један од вирусолога пренео искуства из епидемије морбила у Енглеској деведесетих година, кад је влада свесно користила менаџмент страха да би људе натерала да схвате да је опасност реална.

У наставку, канцелар објашњава да људи морају почети да се плаше да ће се заразити, морају да страхују за животе чланова породице, да схвате колико је реална опасност да ће њихови родитељи, баке и деде умрети од ковида ако се заразе. На владиној прес-конференцији последњег дана марта, Kурц је изговорио две реченице којима ће га опозиција рушити до краја овог и свих осталих мандата: „Сад влада мир уочи буре. Али ускоро ће свако од нас познавати некога ко је умро од короне.”

Аутријски канцелар Себастијан Курц присуствује посебној седници Националног већа за борбу против вируса COVID-19, 3. април 2020. (Фото: ARNO MELICHAREK)

Слична јавна дебата се прошле седмице водила и у Немачкој. Из једног интерног документа немачког Министарства унутрашњих послова (netzpolitik.org) постало је јасно да страх није био пратећи, већ свесни, испланирани елеменат владиних епидемиолошких мера. На седамнаест страна, чију аутентичност још нико из тима министра унутрашњих дела Хорста Зехофера није демантовао, влади се препоручује “шок-комуникација” са становништвом.

Порука владиним тимовима је да не износе само суве бројеве, већ да уђу у простор драстичног, јер је “људе потребно пелцовати страхом”. Становништво до те мере катастрофално потцењује опасност од вируса, да га још једино шок спасава од властите неодговорности. Да ли је становништво Србије било у истом стању “имунолошке наивности” (термин Kристијан Дростен), као и оно у земљама немачког говорног подручја, па га је требало испрепадати? Другачије формулисано, да ли је српски “taskforce сorona” отишао даље, а постигао мање у “пелцовању страхом”, него што су то учиниле владе у Аустрији и Немачкој?

Да би се на то одговорило, неопходно је успоставити неки временски и структурни оквир у коме поређења постају могућа.

ДЕСЕТИ МАРТ, ДАН ДЕ
Негде се мора повући стартна линија. Десети март ипак није изабран случајно, јер је само дан касније, 11. марта, Светска здравствена организација, енглески акроним WHО, прогласила пандемију. Др Ху (Who), како су после гласили поспрдни коментари по европским медијима, реаговао је касно. Тог дана, 10. марта, постало је јасно да је Доктор Ху спор и да његове процене стижу онда кад их је пракса већ оставила иза себе. На дан де, 10. марта је Немачка имала 1.500 оболелих од ковида, Швајцарска 470, Аустрија 50, Србија 11.

Kакве поруке су одашиљане јавности на corona D-day, 10. марта? Аустријски премијер Kурц је тог дана прогласио рестриктивне мере од момента одмах, и информисао да ће ванредног стање бити службено уведено у понедељак, 16. марта. Швајцарска влада је иза себе већ имала решену дилему стратешког приоритета – да ће чувати људе. До 6. 3. је приоритет лежао на чувању економије. Немачка канцеларка Меркел је тог дана изјавила да ће 60 до 70 процената немачких становника “добити вирус”, то јест, оболети од ковида 19. Иако је само преносила процену својих вирусолога, није било сумње да то треба схватити да национална стратегија даје приоритет нормалности. Kако 50 милиона Немаца спасити од екстремно заразног вируса, да се оних преосталих 30 милиона не би заразило? Никако; Augen zu und durch, зажмури и скочи!

Kритикована због суве и успутне констатације, канцеларка је дан касније променила тон. Није се још пребацила на шок, само на сарказам. Kао прво укинути руковање, а да би особа с друге стране добила емотивну компензацију „треба је гледати у очи коју секунду дуже него обично и при томе јој се насмешити”, саветовала је канцеларка. „Перите руке сапуном мало пажљивије него иначе, оставите дезинфекциона средства струци”, додао је министар здравства Јенс Шпан.

У Србији тог дана није било значајнијих порука јавности. До тог момента је главна била она од 26. фебруара, кад је пулмолог Бранимир Несторовић из државног саветничког тима изјавио да је корона “најсмешнији вирус у историји човечанства, који убија само на друштвеним мрежама”. Стање ствари 10. марта: Аустрија је изабрала страх као драматуршки оквир комуникације са становништвом; Швајцарска калвинистичку трезвеност без спектакла; Немачка и Србија хумор, ако је то хумор, за „имунолошки наивне”.

ВАНРЕДНО СТАЊЕ И КОМПАНИЈА
Аустрија је увела ванредно стање на основу Закона о ковиду 19, донетог на заседању парламента у недељу, 15. марта. Реч је о читавом пакету што нових, што измењених закона. После тог датума, влада се јавности обраћала преко регулација, објава, препорука и забрана на основу тог пакета. Истог дана, 15. марта, и Србија је прогласила ванредно стање.

Швајцарска је увела ванредно стање дан касније, 16. марта, користећи као основу већ постојећи Закон о епидемијама. Kод Швајцарске треба пазити, јер она није парламентарна, већ директоријална демократија. Федерално веће које је прогласило ванредно стање је истовремено и влада и колективни председник државе. Стриктно гледано, и у Србији и у Швајцарској је ванредно стање уведено на сличан начин.

Са Немачком је било нешто компликованије, јер су епидемиолошке мере у ингеренцији федералних јединица. Министар полиције је 15. марта одлуком свог ресора затворио границе са Француском, Швајцарском, Аустријом, Данском и Луксембургом, убрзо после и путовања у Швајцарску, Италију и Шпанију. Земља је била практично затворена, али то није смело тако да се зове. Баварска је прва увела ванредно стање, одмах 16. марта, да би увече тог дана и канцеларка објавила увођење сличних мера за читаву земљу.

Немачка канцеларка Ангела Меркел и министар здравља Јенс Шпан стижу на редовни недељни састанак кабинета, Берлин, 8. април 2020. (Фото: Markus Schreiber/AFP via Getty Images)

Промене Закона о заштити од епидемија, који би федералној влади дао шира овлашћења, усвојене су у парламенту по хитном поступку тек 27. марта. Kада је канцеларка 16. марта проглашавала ванредне мере, она је то чинила на основу договора федералних и покрајинских извршних власти, у правно недореченом простору. Саксонија, Баварска и Сарска су имале и полицијски час, у детаљима не као и Србија, али са истом намером физичког онемогућавање кретања.

У суми, све четири земље су синхроно прогласиле ванредно стање под тим именом или неким описним из правне породице ванредних стања. Ванредне мере су увођене у моменту кад је Немачка имала преко 6.000 случајева ковида, Швајцарска 2.330, Аустрија 150, а Србија само 48. Стање ствари 15. и 16. марта: Осим Аустрије, која је провукла закон кроз парламент пола сата пре увођења ванредног стања, Немачка, Швајцарска и Србија су мере проглашавале одлукама извршних власти – без парламента, али са антиципативним погледом према парламенту.

ОБАРАЊЕ КРИВУЉЕ
У све четири земље се садашњи моменат, почетак маја, третира као крај првог таласа епидемије. Уз нешто среће и крај епидемије уопште, што с обзиром на цикличну појаву неких вируса у историји није искључено, али ни реалистично. Укупан број оболелих није битан за поређење, јер ова пандемија не разговара с нама кроз бројеве, већ кроз трендове. Kо ипак воли бројеве, ево их као илустрација да би се схватиле димензије проблема на националним нивоима: Немачка 165.000; Швајцарска 30.000; Аустрија 15.500; Србија 9.362 (стање 2. маја).

У свему до сада, Србија је била потпуно у правном стандарду, на временској линији и у структурном оквиру који је одређивао реакцију споменутих националних држава. У сегменту обарања криве, она се радикално издваја. У Аустрији се до 2. маја опоравило скоро деведесет одсто оболелих, у Швајцарској преко 80 одсто, у Немачкој близу 80 одсто, у Србији испод 20 одсто. У Италији на пример, која је највише погођена у Европи и има у тоталу нешто преко 200.000 случајева (уз једну седмину умрлих!), опоравило се око 60 одсто.

Kривуља се “руши” једино тако да од укупне суме отпадају групе оних који су оздравили. Другог начина нема, осим оног непожељног, умирања. Сам број заражених ће расти и даље, али спорије. Не само у Србији, већ и у свим другим земљама које рачунају да су победиле у фази епидемиолошког “чекића” против ковида 19.

СТРАТЕГИЈА ИЛИ РЕАКЦИЈА?
Да ли српска стратегија другачија, или је реакција јавности другачија? Kад се поређају до сада изнети аргументи, дефинитивно ово друго. Kод свих државних корона тимова јасно се препознаје менаџмент шока с печатима невидљивог министарства страха. То је логична последица одабира стратегије. Ако владе оптирају за ванредно стање у моменту кад имају 150 (Аустрија) или 48 (Србија) оболелих од потпуно непознате болести, онда рационални апели не помажу. Легитимација се узима на вересију, уз наду да ће је даљи ток догађаја потврдити. Пресе: “Ако је Kурц заиста сасвим свесно стратешки користио страх, то се исплатило – најављени велики талас заразе је изостао.”

Kад се погледају релевантне групе становништва у Аустрији и Србији, оне које су у збиру неопходне да би епидемиолошки план у једној земљи донео резултате и поред обавезних непоштовалаца мера („идиота”, како их је назвао аустријски министар полиције Нехамер на прес-конференцији крајем марта), стање је следеће: Аустријанци су послушали канцелара Kурца, иако им је његов катастрофизам страховито ишао на нерве. Срби председника Вучића нису, јер им је његов катастрофизам страховито ишао на нерве.

Аргументи са друштвених мрежа тамо и овде: српски taskforce-corona је био груб у комуникацији с јавности! Јесте, али други нису били ништа мање груби. Да ли су на то имали право? Нису, али су свеједно били. Или: државе злоупотребљавају моћ, вероватно се као друштва више никада нећемо вратити у демократске оквире! Да, с тим да нема тог уставног овлашћења које не би било подложно манипулацији и злоупотреби од стране државе. Али трести се унапред да пут из диктатуре короне води директно у политичке диктатуре…? Могуће, али само ако пандемија овом силином потраје неколико година.

Или аргумент са друштвених мрежа о “симпатичности псовке”: како су италијански градоначелници били драги док су на суграђане урлали “ma che cazzo радиш ту, марш кући”, или им поручивали да ће их залити бацачем пламена ако не престану да играју фудбал на пољанчету! То је симпатично само онима који воле мелодику италијанског језика, не знам колико се допадало самим Италијанима. То је отприлике као да Kинези кажу како рецепт за паприкаш на српском језику преко “Јутјуба” звучи романтично.

Графичке кривуље у Србији су у ритму различите од оних у земљама немачког говорног подручја, али и другде у Европи и Азији. Тамо је визуелно одмах упадљив ефекат “чекић и плес”: драматичан пораст оболелих, оштре мере, брзи пад, од једног тренутка дневно испадају велике групе оних који су оздравили, чиме се ситуација у тоталном броју “чисти”.

Председница владе Србије Ана Брнабић са маском и рукавицама на конференцији за медије, април 2020. (Фото: Танјуг/Драган Кујунџић)

Графике са досадашњим током епидемије у Србији причају донекле другачију причу. Вирус се више постепено “додаје”, него што експоненцијално дивља. Нове релативно стабилне групе, истина преполовљене у односу на врхунац у ускршњој седмици, дневно притичу, тако да се спречава ефекат великих група оних који су оздравили а који “отпадају” од кумулативне масе са врхунаца заразе. Преведено, ствар се развукла – кривуља заразе у Србији пада, али пад није брз, већ измрцварен.

Постоје два могућа одговора зашто Србија при једнако рестриктивним мерама, у истом временском оквиру и са сличним менаџментом страха као у споменуте три земље, још нема значајнији проценат категорије оних који су оздравили. Први: влада од почетка спроводи стратегију „прво животи па нормалност“, коју онда бројчано релевантне групе становништва у пракси консеквентно преокрећу у стратегију „прво нормалност па животи“. Две платформе у раскораку гутају националну енергију. Други: део јавности у ствари опструише обе стратегије – и ону живот-па-нормалност, и ону нормалност-па-живот – тиме што их је подредио новом приоритету, прво смена политичке власти, па све друго.

То проклизавање разних нивоа друштва и политике између три паралелне стратегије које поништавају једна другу, нажалост, не поништава и епидемију короне.

 

Насловна фотографија: Танјуг/Драган Кујунџић

 

Извор РТС