Upotreba straha i pitanje discipline

Sve evropske države su protekla dva meseca u različitim formama i etapama koristile strah kao oruđe. Uporedimo primere Austrije, Nemačke, Švajcarske i Srbije

Dok nema prave, strah je ovog trenutka jedina vakcina protiv kovida 19. Kako se situacija polako popravlja u većini evropskih zemalja, tako su u javnim raspravama sve češće optužbe da su vlade strateški koristile menadžment straha ne bi li kod stanovništva osigurale disciplinu neophodnu za savladavanje epidemije. Da li je korona univerzalni reagens društvenih promena koji će u demokratije uvesti ministarstvo straha kao novi resor izvršne vlasti? Primeri iz Austrije, Nemačke, Švajcarske i Srbije.

Ima li politika pravo da plaši građane nepoznatim opasnostima? Uopšteno gledano, politika jeste menadžment kolektivnih strahova. Ali ovog trenutka nikog ne zanimaju sofizmi o strahu, već sasvim konkretno pitanje: da li su vlasti u strategijama suzbijanja epidemije direktno i ciljano koristile agende straha i užasa?

Što se strategija tiče, postoje samo dve: da li se primarno čuvaju ljudi pa normalnost, ili obrnuto, primarno normalnost i sve ono što se pod njom podrazumeva, kao ekonomija, sloboda, ustavna i zakonska prava, socijalni kontakti, pa onda ljudi. Detaljna šetnja kroz stotinak aktuelnih nacionalnih primera epidemiološke borbe bi u krajnjem efektu izgledala kao baza podataka tipa telefonskog imenika, koja bi se opet podelila na te dve velike grupe.

Krajem februara se nekoliko evropskih zemalja opredeljivalo za strategiju prvo normalnost, pa sve ostalo. Neke otvoreno, kao Švedska, Velika Britanija ili Holandija; neke latentno, ako se pogledaju izjave nacionalnih vođa, ili ton medijskih komentara, na primer Nemačka i Švajcarska. U prvim danima marta su sve one osim Švedske prešle na strategiju prvo ljudi, pa sve ostalo. Sve s dobim rezultatima, osim Velike Britanije.

Ostale zemlje su odmah prelazile na strateški cilj prvo (životi) ljudi, pa normalnost, sve s dobrim rezultatima, osim Italije i Španije. Ko je od te dve grupe više koristio taktičke poruke straha u obraćanju stanovništvu, pri tome privremeno pogazio više zakona, ugrozio više sloboda? Definitivno oni državni timovi koji su se primarno odlučili za čuvanje života.

Sve evropske države su protekla dva meseca u različitim formama i etapama koristile strah kao oruđe, ali u ovom tekstu se upoređuju samo primeri iz Austrije, Nemačke, Švajcarske i Srbije. Sažeto, nemačko govorno područje plus Srbija; ili nemačko govorno područje kao (pretpostavljeni) standard u koji se srpske nacionalne mere uklapaju ili od njega odstupaju.

Da bi se detektivskim novinarskim metodama pratio menadžment straha koji su nacionalne vlasti u Evropi koristile kako bi osigurale pristanak stanovništva na oštre mere ograničenja društvenog života i ustavnih prava, neophodno je kratko sumirati trenutna stanja.

ZLOKOBNO PREDSKAZANjE
Prošle sedmice, austrijske i nemačke vlasti su od političke opozicije i medija optužene da su svesno, ciljano, drastično, koristile strah da bi slomile duh društva u kome su slobode na većoj ceni od života. Život je u modernom društvu, barem teoretski, postao retrogradna vrednost, pa su pripadnici strategije život-pa-sve-ostalo stajali pred izazovom da mentalnim nasiljem nateraju ljude na promenu ličnih prioriteta.

Najpre radio ORF, posle njega svi mediji, objavili su detalje sa sastanka od 12. marta između kancelara, resornih ministara i savetničkog tima epidemiologa, virusologa i informatičara, službeno “taskforce korona”. Prema neautorizovanom transkriptu sa sastanka, kancelar se žalio da ne zna šta će sa ljudima koji ne razumeju opasnost u kojoj su se našli. Na to je jedan od virusologa preneo iskustva iz epidemije morbila u Engleskoj devedesetih godina, kad je vlada svesno koristila menadžment straha da bi ljude naterala da shvate da je opasnost realna.

U nastavku, kancelar objašnjava da ljudi moraju početi da se plaše da će se zaraziti, moraju da strahuju za živote članova porodice, da shvate koliko je realna opasnost da će njihovi roditelji, bake i dede umreti od kovida ako se zaraze. Na vladinoj pres-konferenciji poslednjeg dana marta, Kurc je izgovorio dve rečenice kojima će ga opozicija rušiti do kraja ovog i svih ostalih mandata: „Sad vlada mir uoči bure. Ali uskoro će svako od nas poznavati nekoga ko je umro od korone.”

Autrijski kancelar Sebastijan Kurc prisustvuje posebnoj sednici Nacionalnog veća za borbu protiv virusa COVID-19, 3. april 2020. (Foto: ARNO MELICHAREK)

Slična javna debata se prošle sedmice vodila i u Nemačkoj. Iz jednog internog dokumenta nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova (netzpolitik.org) postalo je jasno da strah nije bio prateći, već svesni, isplanirani elemenat vladinih epidemioloških mera. Na sedamnaest strana, čiju autentičnost još niko iz tima ministra unutrašnjih dela Horsta Zehofera nije demantovao, vladi se preporučuje “šok-komunikacija” sa stanovništvom.

Poruka vladinim timovima je da ne iznose samo suve brojeve, već da uđu u prostor drastičnog, jer je “ljude potrebno pelcovati strahom”. Stanovništvo do te mere katastrofalno potcenjuje opasnost od virusa, da ga još jedino šok spasava od vlastite neodgovornosti. Da li je stanovništvo Srbije bilo u istom stanju “imunološke naivnosti” (termin Kristijan Drosten), kao i ono u zemljama nemačkog govornog područja, pa ga je trebalo isprepadati? Drugačije formulisano, da li je srpski “taskforce sorona” otišao dalje, a postigao manje u “pelcovanju strahom”, nego što su to učinile vlade u Austriji i Nemačkoj?

Da bi se na to odgovorilo, neophodno je uspostaviti neki vremenski i strukturni okvir u kome poređenja postaju moguća.

DESETI MART, DAN DE
Negde se mora povući startna linija. Deseti mart ipak nije izabran slučajno, jer je samo dan kasnije, 11. marta, Svetska zdravstvena organizacija, engleski akronim WHO, proglasila pandemiju. Dr Hu (Who), kako su posle glasili posprdni komentari po evropskim medijima, reagovao je kasno. Tog dana, 10. marta, postalo je jasno da je Doktor Hu spor i da njegove procene stižu onda kad ih je praksa već ostavila iza sebe. Na dan de, 10. marta je Nemačka imala 1.500 obolelih od kovida, Švajcarska 470, Austrija 50, Srbija 11.

Kakve poruke su odašiljane javnosti na corona D-day, 10. marta? Austrijski premijer Kurc je tog dana proglasio restriktivne mere od momenta odmah, i informisao da će vanrednog stanje biti službeno uvedeno u ponedeljak, 16. marta. Švajcarska vlada je iza sebe već imala rešenu dilemu strateškog prioriteta – da će čuvati ljude. Do 6. 3. je prioritet ležao na čuvanju ekonomije. Nemačka kancelarka Merkel je tog dana izjavila da će 60 do 70 procenata nemačkih stanovnika “dobiti virus”, to jest, oboleti od kovida 19. Iako je samo prenosila procenu svojih virusologa, nije bilo sumnje da to treba shvatiti da nacionalna strategija daje prioritet normalnosti. Kako 50 miliona Nemaca spasiti od ekstremno zaraznog virusa, da se onih preostalih 30 miliona ne bi zarazilo? Nikako; Augen zu und durch, zažmuri i skoči!

Kritikovana zbog suve i usputne konstatacije, kancelarka je dan kasnije promenila ton. Nije se još prebacila na šok, samo na sarkazam. Kao prvo ukinuti rukovanje, a da bi osoba s druge strane dobila emotivnu kompenzaciju „treba je gledati u oči koju sekundu duže nego obično i pri tome joj se nasmešiti”, savetovala je kancelarka. „Perite ruke sapunom malo pažljivije nego inače, ostavite dezinfekciona sredstva struci”, dodao je ministar zdravstva Jens Špan.

U Srbiji tog dana nije bilo značajnijih poruka javnosti. Do tog momenta je glavna bila ona od 26. februara, kad je pulmolog Branimir Nestorović iz državnog savetničkog tima izjavio da je korona “najsmešniji virus u istoriji čovečanstva, koji ubija samo na društvenim mrežama”. Stanje stvari 10. marta: Austrija je izabrala strah kao dramaturški okvir komunikacije sa stanovništvom; Švajcarska kalvinističku trezvenost bez spektakla; Nemačka i Srbija humor, ako je to humor, za „imunološki naivne”.

VANREDNO STANjE I KOMPANIJA
Austrija je uvela vanredno stanje na osnovu Zakona o kovidu 19, donetog na zasedanju parlamenta u nedelju, 15. marta. Reč je o čitavom paketu što novih, što izmenjenih zakona. Posle tog datuma, vlada se javnosti obraćala preko regulacija, objava, preporuka i zabrana na osnovu tog paketa. Istog dana, 15. marta, i Srbija je proglasila vanredno stanje.

Švajcarska je uvela vanredno stanje dan kasnije, 16. marta, koristeći kao osnovu već postojeći Zakon o epidemijama. Kod Švajcarske treba paziti, jer ona nije parlamentarna, već direktorijalna demokratija. Federalno veće koje je proglasilo vanredno stanje je istovremeno i vlada i kolektivni predsednik države. Striktno gledano, i u Srbiji i u Švajcarskoj je vanredno stanje uvedeno na sličan način.

Sa Nemačkom je bilo nešto komplikovanije, jer su epidemiološke mere u ingerenciji federalnih jedinica. Ministar policije je 15. marta odlukom svog resora zatvorio granice sa Francuskom, Švajcarskom, Austrijom, Danskom i Luksemburgom, ubrzo posle i putovanja u Švajcarsku, Italiju i Španiju. Zemlja je bila praktično zatvorena, ali to nije smelo tako da se zove. Bavarska je prva uvela vanredno stanje, odmah 16. marta, da bi uveče tog dana i kancelarka objavila uvođenje sličnih mera za čitavu zemlju.

Nemačka kancelarka Angela Merkel i ministar zdravlja Jens Špan stižu na redovni nedeljni sastanak kabineta, Berlin, 8. april 2020. (Foto: Markus Schreiber/AFP via Getty Images)

Promene Zakona o zaštiti od epidemija, koji bi federalnoj vladi dao šira ovlašćenja, usvojene su u parlamentu po hitnom postupku tek 27. marta. Kada je kancelarka 16. marta proglašavala vanredne mere, ona je to činila na osnovu dogovora federalnih i pokrajinskih izvršnih vlasti, u pravno nedorečenom prostoru. Saksonija, Bavarska i Sarska su imale i policijski čas, u detaljima ne kao i Srbija, ali sa istom namerom fizičkog onemogućavanje kretanja.

U sumi, sve četiri zemlje su sinhrono proglasile vanredno stanje pod tim imenom ili nekim opisnim iz pravne porodice vanrednih stanja. Vanredne mere su uvođene u momentu kad je Nemačka imala preko 6.000 slučajeva kovida, Švajcarska 2.330, Austrija 150, a Srbija samo 48. Stanje stvari 15. i 16. marta: Osim Austrije, koja je provukla zakon kroz parlament pola sata pre uvođenja vanrednog stanja, Nemačka, Švajcarska i Srbija su mere proglašavale odlukama izvršnih vlasti – bez parlamenta, ali sa anticipativnim pogledom prema parlamentu.

OBARANjE KRIVULjE
U sve četiri zemlje se sadašnji momenat, početak maja, tretira kao kraj prvog talasa epidemije. Uz nešto sreće i kraj epidemije uopšte, što s obzirom na cikličnu pojavu nekih virusa u istoriji nije isključeno, ali ni realistično. Ukupan broj obolelih nije bitan za poređenje, jer ova pandemija ne razgovara s nama kroz brojeve, već kroz trendove. Ko ipak voli brojeve, evo ih kao ilustracija da bi se shvatile dimenzije problema na nacionalnim nivoima: Nemačka 165.000; Švajcarska 30.000; Austrija 15.500; Srbija 9.362 (stanje 2. maja).

U svemu do sada, Srbija je bila potpuno u pravnom standardu, na vremenskoj liniji i u strukturnom okviru koji je određivao reakciju spomenutih nacionalnih država. U segmentu obaranja krive, ona se radikalno izdvaja. U Austriji se do 2. maja oporavilo skoro devedeset odsto obolelih, u Švajcarskoj preko 80 odsto, u Nemačkoj blizu 80 odsto, u Srbiji ispod 20 odsto. U Italiji na primer, koja je najviše pogođena u Evropi i ima u totalu nešto preko 200.000 slučajeva (uz jednu sedminu umrlih!), oporavilo se oko 60 odsto.

Krivulja se “ruši” jedino tako da od ukupne sume otpadaju grupe onih koji su ozdravili. Drugog načina nema, osim onog nepoželjnog, umiranja. Sam broj zaraženih će rasti i dalje, ali sporije. Ne samo u Srbiji, već i u svim drugim zemljama koje računaju da su pobedile u fazi epidemiološkog “čekića” protiv kovida 19.

STRATEGIJA ILI REAKCIJA?
Da li srpska strategija drugačija, ili je reakcija javnosti drugačija? Kad se poređaju do sada izneti argumenti, definitivno ovo drugo. Kod svih državnih korona timova jasno se prepoznaje menadžment šoka s pečatima nevidljivog ministarstva straha. To je logična posledica odabira strategije. Ako vlade optiraju za vanredno stanje u momentu kad imaju 150 (Austrija) ili 48 (Srbija) obolelih od potpuno nepoznate bolesti, onda racionalni apeli ne pomažu. Legitimacija se uzima na veresiju, uz nadu da će je dalji tok događaja potvrditi. Prese: “Ako je Kurc zaista sasvim svesno strateški koristio strah, to se isplatilo – najavljeni veliki talas zaraze je izostao.”

Kad se pogledaju relevantne grupe stanovništva u Austriji i Srbiji, one koje su u zbiru neophodne da bi epidemiološki plan u jednoj zemlji doneo rezultate i pored obaveznih nepoštovalaca mera („idiota”, kako ih je nazvao austrijski ministar policije Nehamer na pres-konferenciji krajem marta), stanje je sledeće: Austrijanci su poslušali kancelara Kurca, iako im je njegov katastrofizam strahovito išao na nerve. Srbi predsednika Vučića nisu, jer im je njegov katastrofizam strahovito išao na nerve.

Argumenti sa društvenih mreža tamo i ovde: srpski taskforce-corona je bio grub u komunikaciji s javnosti! Jeste, ali drugi nisu bili ništa manje grubi. Da li su na to imali pravo? Nisu, ali su svejedno bili. Ili: države zloupotrebljavaju moć, verovatno se kao društva više nikada nećemo vratiti u demokratske okvire! Da, s tim da nema tog ustavnog ovlašćenja koje ne bi bilo podložno manipulaciji i zloupotrebi od strane države. Ali tresti se unapred da put iz diktature korone vodi direktno u političke diktature…? Moguće, ali samo ako pandemija ovom silinom potraje nekoliko godina.

Ili argument sa društvenih mreža o “simpatičnosti psovke”: kako su italijanski gradonačelnici bili dragi dok su na sugrađane urlali “ma che cazzo radiš tu, marš kući”, ili im poručivali da će ih zaliti bacačem plamena ako ne prestanu da igraju fudbal na poljančetu! To je simpatično samo onima koji vole melodiku italijanskog jezika, ne znam koliko se dopadalo samim Italijanima. To je otprilike kao da Kinezi kažu kako recept za paprikaš na srpskom jeziku preko “Jutjuba” zvuči romantično.

Grafičke krivulje u Srbiji su u ritmu različite od onih u zemljama nemačkog govornog područja, ali i drugde u Evropi i Aziji. Tamo je vizuelno odmah upadljiv efekat “čekić i ples”: dramatičan porast obolelih, oštre mere, brzi pad, od jednog trenutka dnevno ispadaju velike grupe onih koji su ozdravili, čime se situacija u totalnom broju “čisti”.

Predsednica vlade Srbije Ana Brnabić sa maskom i rukavicama na konferenciji za medije, april 2020. (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Grafike sa dosadašnjim tokom epidemije u Srbiji pričaju donekle drugačiju priču. Virus se više postepeno “dodaje”, nego što eksponencijalno divlja. Nove relativno stabilne grupe, istina prepolovljene u odnosu na vrhunac u uskršnjoj sedmici, dnevno pritiču, tako da se sprečava efekat velikih grupa onih koji su ozdravili a koji “otpadaju” od kumulativne mase sa vrhunaca zaraze. Prevedeno, stvar se razvukla – krivulja zaraze u Srbiji pada, ali pad nije brz, već izmrcvaren.

Postoje dva moguća odgovora zašto Srbija pri jednako restriktivnim merama, u istom vremenskom okviru i sa sličnim menadžmentom straha kao u spomenute tri zemlje, još nema značajniji procenat kategorije onih koji su ozdravili. Prvi: vlada od početka sprovodi strategiju „prvo životi pa normalnost“, koju onda brojčano relevantne grupe stanovništva u praksi konsekventno preokreću u strategiju „prvo normalnost pa životi“. Dve platforme u raskoraku gutaju nacionalnu energiju. Drugi: deo javnosti u stvari opstruiše obe strategije – i onu život-pa-normalnost, i onu normalnost-pa-život – time što ih je podredio novom prioritetu, prvo smena političke vlasti, pa sve drugo.

To proklizavanje raznih nivoa društva i politike između tri paralelne strategije koje poništavaju jedna drugu, nažalost, ne poništava i epidemiju korone.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić

 

Izvor RTS