В. Гузина: Србија и економске последице короне

Ако се може судити по оном што статистике показују, немамо основа за оптимизам, поготово ако се обистини већа криза на глобалном нивоу

ММФ нам због короне предвиђа пад бруто домаћег производа (БДП) од три одсто, а за идућу годину раст од 7,5 одсто. Скоро да је надмашио предвиђања наше власти да ћемо се са економским последицама короне лакше изборити од многих других и да ћемо потом опет кренути с највишим стопама раста у Европи.

Међутим, ако се може судити по оном што статистике показују, немамо основа за оптимизам, поготово ако се обистини већа криза на глобалном нивоу. Наиме, низ статистичких података, пажљиво ишчитаних, јасно указује да нам раст БДП-а последњих година, суфицит буџета, високе инвестиције, нижи јавни дуг и јак динар нису адути за оптимистичке изјаве и прогнозе.

Мерено вредношћу БДП-а, сада смо јачи за 16,7 одсто реално и 28,4 одсто номинално него 2014. године, када су почеле реформе. Више од половине тог раста остварено је у последње две године, највише захваљујући расту услуга. У првој години је помогла и пољопривреда, а у другој грађевинарство ангажовано на изградњи инфраструктуре, стамбеној изградњи и, једнократно, на изградњи гасовода, док је у обе године допринос индустрије расту био занемарљив.

До буџетског суфицита смо стигли знатно вишим растом буџетских прихода (44,7 одсто) од раста БДП-а, захваљујући делом ефикаснијој наплати прихода, а првенствено расту прихода од ПДВ-а и акциза, иначе најиздашнијих буџетских прихода. Да није било тако и сада бисмо били у буџетском дефициту и поред смањења давања из буџета Фонду ПИО за пензије за близу 80 милијарди динара и смањења расхода камата (22 милијарде динара) на јавни дуг због отплате доспелог скупог доларског дуга и замене дела скупог дуга повољнијим. Буџетски дефицит је нестао, а јавни дуг је порастао и сада је незнатно мањи од максималног с краја 2016. године. А следи нам ново задуживање.

Сасвим је извесно да ће буџетски приходи овог пута више пасти од БДП-а, па се може очекивати висок буџетски дефицит и без додатних расхода за санирање последица ванредног стања, па је бар могла изостати економски бесмислена одлука да се исплати по 100 евра свим пунолетним грађанима. Пад јавног дуга у односу на БДП ништа не говори, с обзиром на то да се упоређују неупоредиве вредности.

За разлику од раста БДП-а, инвестиције су за то време порасле за 62,7 одсто, захваљујући, првенствено, расту страних директних инвестиција од 153 одсто, а делом и јавним инвестицијама, док су домаће приватне инвестиције и даље далеко ниже од потребних за успешну и, још важније, своју економију. То је, уз актуелну кадровску политику на свим нивоима, било јасна порука свима, који могу, да своје радне способности понуде успешнијим економијама и уређенијим државама.

За сада је ефекат тих инвестиција, првенствено, у повећању увоза инвестиционих добара, репроматеријала и роба и расту спољнотрговинског робног дефицита од 6,3 милијарде евра у 2019. години, у односу на 3,7 милијарди евра у 2016. години, и што је, по оној народној „клин се клином избија”, приливом девиза од нових страних инвестиција покриван дефицит текућег рачуна платног биланса, који је, узгред речено, за последње три године утростручен. Срећа у несрећи је да је тај дефицит упола мањи захваљујући високим дознакама из иностранства (више од 3,5 милијарди евра), па испада да је добро, далеко било, да те дознаке расту.

Вишак страних инвестиција код нас у односу на наша инвестициона улагања у иностранству плус девизне резерве (тзв. међународна инвестициона позиција) износи близу 90 одсто БДП-а. По том основу остварује се зарада која се у виду дивиденди и других прихода одлива у иностранство, с тенденцијом да годишњи одливи по том основу убрзо премаше годишњи прилив девиза од нових страних инвестиција. Тада би, уз вероватни пад дознака и раст задужености, динар ослабио, уз, извесно је, већи негативан од позитивног ефекта слабијег динара.

Зато бисмо, уз отклањање непосредних економских последица короне, морали да отклањамо и последице непродуктивног система и актуелне развојне и економске политике. Први корак је објективна оцена стања економије, а други – јасни развојни приоритети, другачији циљеви и критеријуми мерења успеха, држава институција способних за изградњу стимулативног система и политике зарад максимализације учинка сопствених ресурса. Резултати који су нам потребни су: висок раст домаћих приватних инвестиција охрабрен правном, пореском и банкарском подршком, равномернији регионални развој, веће учешће скупљег живог рада и науке у стварању БДП-а, већи број снажних индустријских компанија носилаца технолошког напретка и веће запослености малих и средњих предузећа као коопераната и, наравно, стране инвестиције, али у функцији подизања технолошких и управљачких знања, а не веће запослености. Ако и будемо хтели и знали то да урадимо, нажалост, потрајаће.

 

Аутор Војислав Гузина

 

Насловна фотографија: Profimedia 

 

Извор Политика, 02. мај 2020.