V. Guzina: Srbija i ekonomske posledice korone

Ako se može suditi po onom što statistike pokazuju, nemamo osnova za optimizam, pogotovo ako se obistini veća kriza na globalnom nivou

MMF nam zbog korone predviđa pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) od tri odsto, a za iduću godinu rast od 7,5 odsto. Skoro da je nadmašio predviđanja naše vlasti da ćemo se sa ekonomskim posledicama korone lakše izboriti od mnogih drugih i da ćemo potom opet krenuti s najvišim stopama rasta u Evropi.

Međutim, ako se može suditi po onom što statistike pokazuju, nemamo osnova za optimizam, pogotovo ako se obistini veća kriza na globalnom nivou. Naime, niz statističkih podataka, pažljivo iščitanih, jasno ukazuje da nam rast BDP-a poslednjih godina, suficit budžeta, visoke investicije, niži javni dug i jak dinar nisu aduti za optimističke izjave i prognoze.

Mereno vrednošću BDP-a, sada smo jači za 16,7 odsto realno i 28,4 odsto nominalno nego 2014. godine, kada su počele reforme. Više od polovine tog rasta ostvareno je u poslednje dve godine, najviše zahvaljujući rastu usluga. U prvoj godini je pomogla i poljoprivreda, a u drugoj građevinarstvo angažovano na izgradnji infrastrukture, stambenoj izgradnji i, jednokratno, na izgradnji gasovoda, dok je u obe godine doprinos industrije rastu bio zanemarljiv.

Do budžetskog suficita smo stigli znatno višim rastom budžetskih prihoda (44,7 odsto) od rasta BDP-a, zahvaljujući delom efikasnijoj naplati prihoda, a prvenstveno rastu prihoda od PDV-a i akciza, inače najizdašnijih budžetskih prihoda. Da nije bilo tako i sada bismo bili u budžetskom deficitu i pored smanjenja davanja iz budžeta Fondu PIO za penzije za blizu 80 milijardi dinara i smanjenja rashoda kamata (22 milijarde dinara) na javni dug zbog otplate dospelog skupog dolarskog duga i zamene dela skupog duga povoljnijim. Budžetski deficit je nestao, a javni dug je porastao i sada je neznatno manji od maksimalnog s kraja 2016. godine. A sledi nam novo zaduživanje.

Sasvim je izvesno da će budžetski prihodi ovog puta više pasti od BDP-a, pa se može očekivati visok budžetski deficit i bez dodatnih rashoda za saniranje posledica vanrednog stanja, pa je bar mogla izostati ekonomski besmislena odluka da se isplati po 100 evra svim punoletnim građanima. Pad javnog duga u odnosu na BDP ništa ne govori, s obzirom na to da se upoređuju neuporedive vrednosti.

Za razliku od rasta BDP-a, investicije su za to vreme porasle za 62,7 odsto, zahvaljujući, prvenstveno, rastu stranih direktnih investicija od 153 odsto, a delom i javnim investicijama, dok su domaće privatne investicije i dalje daleko niže od potrebnih za uspešnu i, još važnije, svoju ekonomiju. To je, uz aktuelnu kadrovsku politiku na svim nivoima, bilo jasna poruka svima, koji mogu, da svoje radne sposobnosti ponude uspešnijim ekonomijama i uređenijim državama.

Za sada je efekat tih investicija, prvenstveno, u povećanju uvoza investicionih dobara, repromaterijala i roba i rastu spoljnotrgovinskog robnog deficita od 6,3 milijarde evra u 2019. godini, u odnosu na 3,7 milijardi evra u 2016. godini, i što je, po onoj narodnoj „klin se klinom izbija”, prilivom deviza od novih stranih investicija pokrivan deficit tekućeg računa platnog bilansa, koji je, uzgred rečeno, za poslednje tri godine utrostručen. Sreća u nesreći je da je taj deficit upola manji zahvaljujući visokim doznakama iz inostranstva (više od 3,5 milijardi evra), pa ispada da je dobro, daleko bilo, da te doznake rastu.

Višak stranih investicija kod nas u odnosu na naša investiciona ulaganja u inostranstvu plus devizne rezerve (tzv. međunarodna investiciona pozicija) iznosi blizu 90 odsto BDP-a. Po tom osnovu ostvaruje se zarada koja se u vidu dividendi i drugih prihoda odliva u inostranstvo, s tendencijom da godišnji odlivi po tom osnovu ubrzo premaše godišnji priliv deviza od novih stranih investicija. Tada bi, uz verovatni pad doznaka i rast zaduženosti, dinar oslabio, uz, izvesno je, veći negativan od pozitivnog efekta slabijeg dinara.

Zato bismo, uz otklanjanje neposrednih ekonomskih posledica korone, morali da otklanjamo i posledice neproduktivnog sistema i aktuelne razvojne i ekonomske politike. Prvi korak je objektivna ocena stanja ekonomije, a drugi – jasni razvojni prioriteti, drugačiji ciljevi i kriterijumi merenja uspeha, država institucija sposobnih za izgradnju stimulativnog sistema i politike zarad maksimalizacije učinka sopstvenih resursa. Rezultati koji su nam potrebni su: visok rast domaćih privatnih investicija ohrabren pravnom, poreskom i bankarskom podrškom, ravnomerniji regionalni razvoj, veće učešće skupljeg živog rada i nauke u stvaranju BDP-a, veći broj snažnih industrijskih kompanija nosilaca tehnološkog napretka i veće zaposlenosti malih i srednjih preduzeća kao kooperanata i, naravno, strane investicije, ali u funkciji podizanja tehnoloških i upravljačkih znanja, a ne veće zaposlenosti. Ako i budemo hteli i znali to da uradimo, nažalost, potrajaće.

 

Autor Vojislav Guzina

 

Naslovna fotografija: Profimedia 

 

Izvor Politika, 02. maj 2020.