Čedomir Antić: Četrdeset godina od Titove smrti

Mi Srbi sećamo se kako nam je Tito oteo Kosovo, rasrbio Crnu Goru, obespravio nas u Hrvatskoj i BiH, podelio Crkvu, stvorio vojvođanerstvo...

Na današnji dan u Beogradu se ne dešava ništa posebno. Država se ne oglašava, ustanove nauke i kulture, vlasne da predstavljaju narodno istorijsko pamćenje, ostaju tradicionalno neme. Tek u ponekom restoranu okupe se neobično obučeni sredovečni ljudi, a pred međunarodno najzanimljivijim muzejom okupe se autobusi iz kojih pohrle Slovenci.

Pre tačno četrdeset godina zvanično je umro doživotni predsednik socijalističke Jugoslavije, vrhovni komandant narodne armije i generalni sekretar Saveza komunista, Josip Broz Tito. Brozovu istorijsku zaostavštinu definisao je nekoliko godina pred smrt on lično. Izjavio je da iza njega ostaju tri velike tekovine: samoupravljanje, bratstvo-jedinstvo i nesvrstavanje. Nepunih dvanaest godina kasnije samoupravljanje je propalo zato što su zapadne sile prestale da ga finansiraju. Bio je to razlog značajniji od Reganove doktrine i pada Berlinskog zida. Bratstvo-jedinstvo okončano je razbijanjem Jugoslavije i građanskim ratovima. Nesvrstavanje je izgubilo svaki smisao posle 1989. godine. Iako ova organizacija još uvek postoji, jugoslovenske republike nisu u članstvu.

I što je najgore: samoupravljanje nije propalo zato što je narod bio pokvaren i kradljiv, već zato što ga je stvorio slovenački rodoljub po zanimanju učitelj, na osnovu pisanja mladog Marksa. Ako poverujemo da je Karla Marksa na svetu ispravno razumeo samo Edvard Kardelj, onda zaslužujemo mnogo goru sudbinu od one koja nas je zadesila. Bratstvo-jedinstvo je onemogućio sâm režim: insistirajući na krivici velikodržavlja i hegemonizma jednog naroda, prikrivajući genocid izvršen od fašista drugog i podstičući od ostalih naroda. Jugoslavija je bila zemlja u kojoj su svi mogli imati naciju i prava osim Jugoslovena – oni su bili tek opredeljenje. Konačno, zanimljivo je razmišljanje o veličini pokreta nesvrstanih ako uzmemo u obzir da je Jugoslavija od 1945. do 1980. primila oko 200 milijardi dolara u današnjoj vrednosti upravo od onih sa kojima se nije svrstavala.

Neko bi rekao da je to bila koristuljubiva politika. Ali, gde je danas sav taj novac? Da li je moguće da je sve to nestalo u ratu i tranziciji? Ako malo analiziramo prilike u Istočnoj Evropi, videćemo da je čak i u „zlatno doba“ socijalizma na 100.000 građana više kvadrata stambenog prostora godišnje bilo proizvedeno u Poljskoj nego u SFR Jugoslaviji. Od Jugoslavije siromšanija Grčka razvila se brže i postala bogatija, veći razvoj ostvarila je i Turska. Kada hvale Brozov režim mnogi građani, koji ga pamte blistavih očiju, govore o vremenu obnove i izgradnje.

Još je u vreme socijalizma primećeno kako je na prostoru nekadašnje „Nedićeve Srbije“ proizvodnja bila veća 1942. nego 1952. godine! Posle se sećaju privrednog uspona i „privrednog rasta većeg nego u Japanu“. Uspon je prekinut „privrednom reformom“ početkom šezdesetih. Zašto bi sistem bio reformisan ako je uspeo? Konačno, uništen je naftnom krizom sedamdesetih. Jugoslavija se našla u bankrotu 1979. i Brozu je to čak bilo i rečeno. Mnogi se sećaju lagodnog života – nastalog puštanjem milijardi dolara u potrošnju i istorijskim udvostručenjem standarda građana Srbije i Crne Gore. Sve je to kasnije plaćeno – krizom, ratom, tranzicijom…

Broz je bio dete sreće. Održao se na čelu partije više od četrdeset godina – u Evropi to niko nije uspeo. Pružio je uspešan otpor Hitleru. Jedini se održao pred Staljinom. Nije ga ubio strašni Oto Skorceni. Pobedio je srpske generalštabne oficire, ustaške fanatike – dvadesetak protivničkih vojski… Pa ipak, nekoliko godina pred smrt bežao je preko dvorišta u papučama u strahu od majora Jovanke Broz, sopstvene žene, koja ga je možda jedina u životu iskreno volela. Bio je predsednik koji je tvrdio da ništa nema, a i danas traje ostavinska rasprava za imovinom. Hvalili su ga da ne prima platu, a pre desetak godina je otkriveno da je godišnje u kešu primao sumu približnu vrednosti današnjih 600.000 dolara.

Za utehu je – ništa nije bio bolji ni prema svojoj deci, nešto je uspeo samo sin Mišo koji se držao majke Herte Has. Mi Srbi sećamo se kako nam je oteo Kosovo, rasrbio Crnu Goru, obespravio nas u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Ne zaboravljamo da je podelio našu crkvu, stvorio vojvođanerstvo, da je kriv za smrt stotinu hiljada naših najbolji sinova i kćeri…

Ali, kad smo narod dijonizijski veseljaka… Danas bivši omladinac, koji je privatizovao deo opštinske imovine, redovno slavi Titu rođendan. Drugih dana brani Kosovo i tuguje za soluncima u svojoj kafani „Gde cveta limun žut“. Slaviće se 25. i kod Brozovog unuka, komuniste i narodnog poslanika sa liste SPS-a. Kafana mu se zove Tihi Don.

 

Autor Čedomir Antić

 

Naslovna fotografija: Profimedia

 

Izvor napredniklub.org, 04. maj 2020.