Има ли наде за „Нову Европу”?

Романски и германски конзервативци морају прихватити Словене као своје партнере. У супротном, на том раздору ће пропасти пројекат Нове Европе

Свака криза неумитно ставља пред човечанство задатак осмишљавања „новог света“, онога што ће доћи после преломне тачке. Пандемија новог вируса короне је један такав моменат. Не мора свака криза да промени свет у корену, али мора да подстакне концептуализацију вредносних оквира, мора да покрене шире дебате у сфери друштва, политике и економије, а све у нади да развијени свет пронађе пут из слепе улице у којој тавори.

Европа је била у кризи на више нивоа и пре пандемије, која је једноставно оголила дато стање. Реч је о економској кризи – еврозона је забележила мизерну стопу раста почевши од претходне економске кризе 2008. године, па до 2018. године, свега 0,6 одсто у годишњем просеку.[1] Када економисти причају о успореном развоју економије Јапана, која је у просеку расла за свега 0,7 одсто годишње у раздобљу 2001-2010 године, они овај феномен називају „изгубљеном деценијом“.

ПРОТРАЋЕНА ДЕЦЕНИЈА
Да су и најразвијеније земље ЕУ, оне у еврозони, упале у тежак период стагнације и протраћиле претходну деценију сведоче и следећи показатељи. Бруто друштвени производ по глави становника је за исти период од 10 година порастао свега за 0,1 одсто – од 29,400 до 29,700 евра. Номинални БДП еврозоне је забележио драстичан пад од 16 одсто – од 14,1 трилион евра, смањио се до 11,9 трилиона. Слика је гора ако узмемо у обзир однос задужености и БДП-а, он је 2008. године у земљама еврозоне износио 68,6 одсто, док је у периоду од десет година скочио до 89,2 одсто.

Структура запослености у Европској унији такође даје повода за забринутост јер се превише ослања на послове закључене по уговорима са кратким дејством. Што се података тиче, ЕУ се тек 2019. године приближила стопи запослености из 2008. године.[2] Привредна и трговинска структура ЕУ је под притиском немачке индустријске и извозне политике, која фактички протежира немачку привреду док ограничава економски раст Европске уније у целини. С том чињеницом је непосредно повезана и строга политика штедње, коју је управо Немачка наметнула осталим европским земљама.

Ако ове податке укључимо у шири геополитички контекст, добијамо слику у којој се Европска унија грчевито бори са „ескпанзионистичком и ревизионистичком Русијом“, док је са друге стране притиснута протекционистичком политиком америчког председника Доналда Трампа, који је одлучио да Сједињене Државе више неће „да плаћају цех својих неодговорних савезника“ и све већом стопом кинеских инвестиција, које угрожавају европске финансијске интересе. Важно је напоменути да и делови европског континента који не улазе у састав ЕУ (као што су Балкан или Русија) такође бележе лоше економске резултате, што ни за саму Унију нису добре вести јер се ради о потенцијалним трговинским и економским партнерима.

Очигледно је да је читавом европском континенту, читавој европској цивилизацији, потребан нови економски модел заснован на кооперацији и међусобном уважавању националних интереса, иначе ће Европа изгубити трку са Кином и/или Сједињеним Државама. Сложићемо се да је сваки компромис бољи од потпадања под власт спољног господара, који почива на другом скупу вредности и начела. То првенствено важи за растући утицај Народне Републике Кине, али се може применити и на Сједињене Америчке Државе и њихов месијански модел експанзионизма.

Заставе Европске уније и Сједињених Држава се вијоре ноћу (Фото: Tobias Schwarz/AFP via Getty Images)
Заставе Европске уније и Сједињених Држава (Фото: Tobias Schwarz/AFP via Getty Images)

Европа је у демографској кризи, која није повезана искључиво са економским факторима, већ и са социјално-вредносним. Другачије речено за негативну стопу природног прираштаја широм Западне и Источне Европе није одговоран само пад животног стандарда (или константно низак животни стандард на Истоку Европе), већ и стил живота и вредносни ставови просечног Европљанина. Хедонистички индивидуализам, који је проповедан кроз доминантну поп-културу почевши од раних 60-их година прошлог века, у тадашњем преломном тренутку овековечен називом „сексуална револуција“, довео је до преиспитивања места појединца у националној заједници и породичној средини.

Просечан Европљанин је постао слободан од многобројних социјалних обавеза, које је до тада на својим плећима носио, и коначно је могао да живи само за себе. Очито да је овај процес деконструкције колективних традиционалних идентитета у Европи био праћен падом религиозности, јер су управо хришћанске детерминанте обликовале друштвене односе у Европи хиљаду и по година унатраг.

БОРБА ЗА ОПСТАНАК
Европљани претходних генерација нису били приморани да усвоје нове моделе понашања и овакав поглед на свет, они су на то својом вољом пристали, највероватније очекујући, као што то често бива, да ће успети да задрже најбоље од старог и добију најлепше од новог модела. Европљани који су били млади 60-их, 70-их и 80-их година нису себи представљали свет у коме ће они полако одумирати и постајати мањина, нису мислили да ће деца бити слободна да бирају свој пол чак и пре пубертета, нису мислили о истополним браковима или да ће им највиши државни функционери бити људи хомосексуалне оријентације, они су само хтели да се забављају.

Наравно, паралелно с њима деловали су и стварали велики мислиоци друге половине 20. века – француски нихилистички егзистенцијалисти, али било би неправедно кривити генијалног Сартра за самоодрицање младих Француза, као што је било неправедно окривити Ничеа за развој нацизма. Велики мислиоци попут Сартра, Ничеа, па и Достојевског, су људи испред свог времена, који у етапи формирања и настајања могу проникнути у суштину духа времена (Zeitgeist).

Нове генерације Европљана управо имају прилику да изграде ту „Нову Европу“, Европу хришћанских вредности, са свим самоограничењима која она носи са собом, али која осигурава опстанак европске цивилизације као такве. Сва светла позорнице уперена су на представнике нове деснице, јер једино конзервативци новог таласа могу спојити ниво идентитетских уверења са потребом економске реформе. Представници антисистемске левице то нису у стању, јер је левица утопљена у материјализам. То значи да мимо економске критике, они Европи не могу понудити ништа на пољу идентитета, где се води битка за опстанак.

Матео Салвини и Виктор Орбан се рукују током заједничке конференције за медије, Будимпешта, 02. мај 2019. (Фото: Attila Kisbenedek/AFP/Getty Images)
Матео Салвини и Виктор Орбан се рукују уочи заједничке конференције за медије, Будимпешта, 02. мај 2019. (Фото: Attila Kisbenedek/AFP/Getty Images)

Тврдња да је европска цивилизација у борби за опстанак поткрепљена је и бројкама. Европска унија забележила је 2018. године пад стопе природног прираштаја од једног промила на годишњем нивоу (у те бројке су укључени и мигранти из Азије и Африке који имају држављанство неке од чланица ЕУ), али раст становништва на основу спољне миграције од 2,6 промила.[3] ЕУ бележи негативан природни прираштај на годишњем нивоу почевши од 2014. године и резултати су сваке године све лошији. Немачка у протеклој деценији у просеку бележи пад од два промила годишње.

Када говоримо о демографској кризи, не мислимо само да се број титулних нација смањује, већ и да се број неевропљана у Европи незаустављиво повећава. Ако узмемо као хипотезу да у корену европске цивилизације лежи хришћанство, што важи чак и у нашој пост-хришћанској ери, онда религиозни фактор има велику улогу у демографској кризи. Немачка званична статистика даје процене од 4,4 до 4,7 милиона муслимана[4] који имају немачко држављанство, али то су процене пре мигрантске кризе и не узимају у обзир велики број „привремених радника“ исламске вере. Можемо претпоставити да је реалан број муслимана у Немачкој већи од званичног. Упркос оволиком броју муслимана, који свуда у Европи имају високи степен природног прираштаја, Немачка свеједно губи на општој популацији.

Реномирана научна студија, коју је објавила немачка издавачка кућа Шпрингер, која тешко да може бити окривљена за симпатије према антисистемској десници, излаже податке да у Норвешкој мигранткиње из Сомалије, Ирака и Пакистана имају двоструко вишу стопу наталитета од мигранткиња из Пољске, Литваније и Русије.[5] Процене пре мигрантске кризе, које такође не укључују велики број нелегалних или „привремених“ миграната у Европи, износе податке да ће до 2030. године у Француској и Белгији број муслимана износити више од 10 одсто.[6]

Поред хришћанске традиције, Европљани се разликују од људи са других континената и фенотипски, односно расно. Отуда се поставља питање који културни модел савремена Европа нуди за асимилацију миграната, који по спољашњем изгледу битно одударају од Европљана? Једино конзервативна мисао може понудити оквире за асимилацију миграната у Европи, јер једино она нуди јасне карактеристике идентитета које се могу распрострањивати. Политика мултикултурализма унутар националних држава значи стварање будућих озбиљних етничких и верских конфликата, који могу прерасти у грађанске ратове. Како године буду одмицале, демографски проблеми (фактички одумирање западноевропских нација) постајаће све акутнији и чиниће срж политичких расправа у Западној Европи. Нова десница на томе може само да профитира.

ФОРМУЛА СПАСЕЊА
У Источној Европи проблеми су у мањој мери идентитетски, а у већој економски. Можемо претпоставити да би демографија источне Европе изгледала боље уколико би се повећао животни стандард у овим земљама (подаци у Шпрингеровом чланку да Рускиње рађају више у Норвешкој него у Русији сведоче о томе). Истраживања јавног мњења која испитују однос према разним идентитетским питањима од истополних бракова, па до односа према другим религијама и нацијама показују конзервативнији приступ источних Европљана наспрам западних.[7]

Разлог за то је што је Источна Европа у мањем степену детрадиционализована од Западне. Нижи ниво урбанизације, већи проценат руралне популације, чињеница да су многе источноевропске земље биле под владавином западних, а касније и комунистичких аутократија, или пак источњачких деспотија, што је означавало спорији економски и технолошки развој, а такође и прогон људи који су баштинили своје националне или верске идентитете – сви ови фактори допринели су да Источна Европа остане ближа својој хришћанској традицији од Западне. Једноставније речено, док се у Француској подизао животни стандард, Србин се борио за голу егзистенцију под османском управом и једино што је имао био је његов идентитет.

Верница пали свећу у храму Руске православне цркве (Фото: AP)
Верница пали свећу у храму Руске православне цркве (Фото: AP)

После Другог светског рата, док је Запад 60-их доживљавао незабележен економски раст, у Совјетском Савезу су прогоњени православци и сви који су неговали руски идентитет. Не треба да чуди да је након ослобођења од комунизма дошло до ретрадиционализације у Русији, то јест до повратне спреге против аутократског прогона, док су у Француској грађани придобијени бољим животом прешли на нови идентитетски модел – секс, дрога и рокенрол. Разуме се да источна Европа не представља неки беспрекорни светионик врлина, заправо на Исток се полако премештају све бољке са европског Запада, те Исток протеком времена губи на свом потенцијалу, баш као и Запад.

Представници нове деснице са Запада морају увидети духовни потенцијал који Исток носи, јер су оба дела европске цивилизације суочена како са спољним такмацима (Кина и САД), тако и са унутрашњим – све већи број неевропљана и нехришћана, уз упоредно смањивање броја носилаца европске цивилизације. Размена духовних и материјалних потенцијала двају делова Европе може представљати формулу спасења која је преко потребна Европи.

Остаје главно питање како постићи остварење ове формуле, како још једном спојити европски Исток и Запад, после векова међусобних конфликата, експлоатације, експанзије, па чак и покушаја уништења читавих нација? Све ове повреде европском јединству нанесене су у дугорочном периоду када је Европа владала светом – период од 15. века до 20. века апсолутно је припадао Европи. То важи и за културна, економска, технолошка, политичка, па и ратничка достигнућа. Свет је тада заиста био европоцентричан. Тадашња Европа, у првим редовима њен Запад, нанели су пуно штете и зла неевропским народима на свим континентима, а упоредо са великим тријумфима ишли су и робовласништво, ратови и разарања.

КУЛТУРА, НЕ БИОЛОГИЈА
Државе Запада Европе и данас учествују у користољубивим походима Сједињених Америчких Држава и њихове глобалистичке елите. Зато да би неки политички покрет или партија припадали новој десници, они морају заступати јасан анти-интервенционистички став. Ниједна партија европске нове деснице не може заступати кршење суверенитета било које друге државе. То је од изузетне важности како за унутаревропски мир, тако и за успостављање партнерских односа Европе и остатка света.

Партије нове деснице, сходно томе, морају обуздати своје империјалистичке претензије ка својим суседима. Пречесто се партије европске нове деснице спуштају на ниво неофашизма, сањају о великој Мађарској, великој Румунији, великој Пољској, итд. Уосталом, о каквим грандоманским националним пројектима може бити речи ако је сам опстанак Европљанина у опасности? Коме ће припасти та велика Мађарска, ако од Нотр Дама створимо џамију, као што је урађено цркви Свете Софије у некадашњем Константинопољу?

Црква свете Софије (данашњи музеј) у Истанбулу (Фото: Salvator Barki/Getty Images)
Црква Свете Софије (данашњи музеј) у Истанбулу (Фото: Salvator Barki/Getty Images)

Странке нове деснице се не смеју окренути ни расизму. Европска цивилизација је културна, а не биолошка творевина, њене вредности може баштинити свако ко то жели. Није ни суштина да су европске вредности супериорне у односу на све остале, већ да оне дефинишу наш колективни идентитет и носиоци идеје Нове Европе стога не смеју да презиру остале цивилизације, нити за то имају разлога. Нова Европа не би требало да тежи уништењу или потчињењу исламске цивилизације, али она не сме дозволити да Европа буде исламизована. То су два сасвим одвојена процеса и питања.

У Западној Европи покрети нове деснице ће све више јачати, постепено ће бити формиране коалиције са партијама које представљају минулу епоху, а на крају ће и самостално доћи на власт. Пандемија вируса короне ће само убрзати ове процесе. Али до тада, европска нова десница мора да успостави уједињени фронт од Урала до Атлантика, као што је то некада била социјалистичка Интернационала, или као што су то сада фракције у Европском парламенту.

НАЈВЕЋИ САВЕЗНИК
Од свих актуелних државних лидера, нова десница нема већег савезника од председника Руске Федерације Владимира Путина. Савремена Русија политички и економски не отеловљује све вредности нове деснице, али је најближа том идеалу од свих других европских политекономских система. Притом, Русија има озбиљан утицај и могућност да спроводи независну политику, у оној мери која ће заувек бити недостижна, на пример, једном Виктору Орбану и његовој Мађарској.

Међутим, обојена револуција у Украјини 2014. године и санкционе политике према Русији приморале су ову највећу и војно најснажнију европску државу да се окрене ка Азији, то јест ка Кини. То је позитиван обрт за саму Кину, као и за њену борбу против САД-а, али није за будућност Европе, а ни Русије која је њен неизоставан део и не може се просто изоловати од остатка континента. Постоји реална опасност да ће Русија склизнути у евроазијску концепцију, која негира њену европску припадност, што значи да ће балкански православни Словени у првом реду остати без свог традиционалног ослонца у спољној политици.

Председник Русије Владимир Путин пали свећу у присуству патријарха Иринеја у Крипти Храма Светог Саве током посете Београду, 17. јануар 2019. (Фото: Министарство одбране РС)
Председник Русије Владимир Путин пали свећу у присуству патријарха српског Иринеја у Крипти Храма Светог Саве у Београду, 17. јануар 2019. (Фото: Министарство одбране РС)

Представници конзервативних кругова у западној Европи са своје стране морају признати аутономију Истока унутар европске цивилизације, а то значи престанак покушаја наметања институционалних, економских, политичких, па и културних образаца од Балкана до Урала. Романски и германски конзервативци коначно морају прихватити Словене као своје партнере, а не потчињене, Европа ће на том раздору пасти. Уколико се Запад и Исток јединствене Европе не буду руководили изнесеним принципима, долазак на власт нове деснице само ће значити нови круг међунационалних ратова који ће једном засвагда уништити Европу и свести је на послушницу Азије, предвођене Кином.

 

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://www.wsj.com/articles/eurozone-growth-hits-6-year-low-as-key-automobile-industry-struggles-11580466957

[2] https://www.eurofound.europa.eu/observatories/emcc/european-jobs-monitor

[3] https://ec.europa.eu/eurostat/tgm/refreshTableAction.do?tab=table&plugin=1&pcode=tps00019&language=en

[4] https://web.archive.org/web/20180909150515/http://www.bamf.de/SharedDocs/Anlagen/DE/Publikationen/WorkingPapers/wp71-zahl-muslime-deutschland.pdf?__blob=publicationFile%7CStudy

[5] https://link.springer.com/article/10.1007/s10680-019-09541-0

[6] https://web.archive.org/web/20120323024339/http://www.pewforum.org/The-Future-of-the-Global-Muslim-Population.aspx?print=true

[7] https://www.pewforum.org/2018/10/29/eastern-and-western-europeans-differ-on-importance-of-religion-views-of-minorities-and-key-social-issues/

 

Насловна фотографија: portal.ywtitov.ru

 

Извор Нови Стандард