Правда за Славицу из Бајмока

Теорија завере представља једно од средстава глобалног пропагандног рата и треба је посматрати као такву, а не као вирус који дотиче само Славицу из Бајмока

Друштвеним мрежама у последње време (не брините, нисам рекао „последња времена“) кружи мим са фотографијом и младог и сањалачки расположеног Била Гејтса са текстом који објашњава како он у том тренутку сањари да чипује Славицу из Бајмока. Наравно, овде се имају у виду оптужбе на рачун Била Гејтса и његових наводних намера у смеру депопулације и тоталне контроле становништва у целом свету, изнете у форми прилично разрађених и од одређених центара моћи свакако подржаних „теорија завере“, а које наводно тако горљиво подржавају разне Славице из Бајмока, уместо да се, је ли, баве ониме чиме Славице из Бајмока има да се баве.

Ако претпоставимо (само претпоставимо!) да неко заиста жели да чиповањем успостави тоталну контролу над светском популацијом, која би се значајно одразила на степен наших индивидуалних слобода и могућност да одлучујемо о сопственим животима (био то Бил Гејтс или неко други, а остављамо простор за могућност да то нико и не жели), морали бисмо се сложити да би он подједнако угрожавао Славицу из Бајмока колико и на пример др Мару (Хаџи-већ нешто) са Врачара. Осим, наравно, ако Хаџи-Мара са Врачара не би имала ништа против чиповања, и уколико нам се заправо не сугерише да би требало да се забринемо тек уколико би се неки (сањалачки) ум намерачио да угрози Мару са Врачара уместо, подразумева се, много мање битне Славице из Бајмока.

ЗАПРЕПАШЋУЈУЋЕ ПОВЕРЕЊЕ
Не заборавимо да су Хитлера, на пример, многи видели као смешну креатуру чијим прокламованим или приписиваним му плановима не треба поклањати превише пажње. Сложићемо се да би, рецимо, карикатура Хитлера како сањари о томе да направи сапун од тела неког занатлије Моше из Лублина из данашње перспективе била једнако саблажњива као она где би сањарио да уради исто са телом неког, на пример, научника Алберта или професора Исака из неке од европских метропола.

Овим не поредим Гејтса са Хитлером, подразумева се, али запрепашћује толика количина априорног поверења према носиоцима моћи само уколико имају (са једнако мало доказа за своје симпатије колико их по њиховом мишљењу имају они који им приписују најмрачније намере) идеолошки став који сматрамо сличним нашем. А поготово када то долази од оних који себе беспоговорно сматрају способнима за критичко мишљење и објективно процењивање чињеница.

Када су у питању теорије завере, сећамо се како је деведесетих за њиховог заговорника сматран свако спреман да укаже на најбаналније чињенице везане за улогу међународног фактора у локалним сукобима, постојање дугорочних интереса извесних центара моћи (па и према овој нашој „неважној Србији“), борбу за ресурсе која није престала са информационом ером и „глобалним тријумфом демократије“, постојање нетранспарентних центара утицаја како на локалном тако и на глобалном нивоу, мањак непристрасности код међународних институција, а о укључивању макар и „најмекших“ геополитичких и геостратешких тумачења да не говоримо.

Интерпретације које су тада од контролора дискурса биле наметане као обавезне данас свакако делују гротескно чак и код сасвим „мејнстрим“ интерпретатора догађаја у земљи и свету. И многима никако није драго због тога, јер схема на линији „ми-они“, између нас (демократа, модерних, грађанских) и њих (националиста, традиционалиста, трибалиста) је била врло лака за памћење колико и примену, која је по правилу завршавала етикетирањем, често без покушаја да се макар и симулира уверљив доказни процес.

Сукоб припадника алтернативне деснице и анифашиста у Шарлотсвилу, Вирџинија, 12. август 2017. (Фото: Chip Somodevilla/Getty Images)
Сукоб припадника алтернативне деснице и покрета Антифа у Шарлотсвилу, Вирџинија, 12. август 2017. (Фото: Chip Somodevilla/Getty Images)

Тако је деведесетих код неких најбаналније указивање на америчке интересе на Балкану било проглашавано за „лудило ума“, а најневероватније конструкције о плановима Милошевића и Срба да покоре малтене цео свет сматране потпуно прихватљивим. Тим пре што су биле подржане врло конкретним новчаним износима, којима тадашња српска држава изгледа да није могла, или није умела, да парира. И вештом, не само уже схваћено безбедносном, него и психолошком обрадом локалних промотера таквих не толико ставова, колико образаца мишљења.

Толико о томе да само „теорије завере“ дају пречице у мишљењу, лако сварљиве и свеобјашњавајуће истине о стварности, које нас, указујући на кривца и нашу немоћ, ослобађају готово сваке одговорности. Једна од разлика је, на пример у томе, што је за једне оправдање те немоћи у недоступности и удаљености тајних структура глобалне моћи, а за друге изледа пре генетски него културно-историјски условљен „менталитет“ већинског дела (српског) народа.

СРЕДСТВО ХИБРИДНОГ РАТА
Као што је појам лажних вести (fake news) лансиран од стране такозваних либералних кругова како би описао методе медијске борбе својих конкурената (као да раније у САД и свету лажне вести нису биле закономерност), тако је и појам теорије завере остао резервисан исључиво за противнике и даље доминантног поретка са непрестаном тежњом ка глобалној доминацији.

О теоријама завере, наиме, не можемо говорити као о природној, самониклој појави, него као о конструкту иза ког по правилу стоје различити центри моћи, и то на два начина: као они који себе сматрају надлежним (односно имају задатак) да одређене интерпретације стварности проглашавају теоријама завере, и као они који такве теорије пласирају. Они, опет, који стварају и шире теорије завере то могу чинити како би директно наудили противнику, у смислу да су те теорије директно уперене против њега, и тако што се формулишу као да су привидно на страни противника, са циљем уношења конфузије, ширења лажних информација и отварања простора за дискредитацију наводних конструктора таквих теорија.

Теорија завере, дакле, представља једно од средстава глобалног пропагандног или хибридног рата и треба је посматрати као такву, а не као вирус који дотиче само Славице из Бајмока, али никако, такозваним либералним медијима задојене Маре са Врачара. Нарочито с обзиром на поуздано искуство које говори да, по правилу, Мара са Врачара нема нимало боље разумевање политичког процеса и увид у њега од Славице из Бајмока. И нимало више самосталности у закључивању – јер једни су (луткарски) конци за Славицу а други за Мару: разлика је у методи али суштина је иста. Разлика је можда и у џепу који својим заблудама пуне, али не обавезно, и како се пирамида моћи сужава при врху, све мање.

Кинески грађани у Бостону протестују због наратива о кинеској кривици за коронавирус носећи транспаренте са називима „Моја националност није вирус“ и „Време је за чињенице, а не страх“ (Фото: AP Photo/Steven Senne)
Кинески држављани у Бостону протестују носећи транспаренте „Моје етничко порекло није вирус“ и „Време је за чињенице, а не страх“ (Фото: AP/Steven Senne)

Закључак је, дакле, да са теоријама завере треба бити опрезан и њима озбиљно може да се бави, а поготово да их „дешифрује“ само неко изузетно припремљен за то. Друго, да обрасце теорија завере не налазимо само код интерпретација на које укажу доминантни господари дискурса. И треће, и најважније, да оставимо на миру Славицу из Бајмока, како бисмо макар донекле вратили осећај за социјалну правду, за заједницу и за људско достојанство оних који су у нечему другачији од нас, па макар и у томе што су „из Бајмока“.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Andrew Harrer/Bloomberg

 

Извор Нови Стандард