Pravda za Slavicu iz Bajmoka

Teorija zavere predstavlja jedno od sredstava globalnog propagandnog rata i treba je posmatrati kao takvu, a ne kao virus koji dotiče samo Slavicu iz Bajmoka

Društvenim mrežama u poslednje vreme (ne brinite, nisam rekao „poslednja vremena“) kruži mim sa fotografijom i mladog i sanjalački raspoloženog Bila Gejtsa sa tekstom koji objašnjava kako on u tom trenutku sanjari da čipuje Slavicu iz Bajmoka. Naravno, ovde se imaju u vidu optužbe na račun Bila Gejtsa i njegovih navodnih namera u smeru depopulacije i totalne kontrole stanovništva u celom svetu, iznete u formi prilično razrađenih i od određenih centara moći svakako podržanih „teorija zavere“, a koje navodno tako gorljivo podržavaju razne Slavice iz Bajmoka, umesto da se, je li, bave onime čime Slavice iz Bajmoka ima da se bave.

Ako pretpostavimo (samo pretpostavimo!) da neko zaista želi da čipovanjem uspostavi totalnu kontrolu nad svetskom populacijom, koja bi se značajno odrazila na stepen naših individualnih sloboda i mogućnost da odlučujemo o sopstvenim životima (bio to Bil Gejts ili neko drugi, a ostavljamo prostor za mogućnost da to niko i ne želi), morali bismo se složiti da bi on podjednako ugrožavao Slavicu iz Bajmoka koliko i na primer dr Maru (Hadži-već nešto) sa Vračara. Osim, naravno, ako Hadži-Mara sa Vračara ne bi imala ništa protiv čipovanja, i ukoliko nam se zapravo ne sugeriše da bi trebalo da se zabrinemo tek ukoliko bi se neki (sanjalački) um nameračio da ugrozi Maru sa Vračara umesto, podrazumeva se, mnogo manje bitne Slavice iz Bajmoka.

ZAPREPAŠĆUJUĆE POVERENjE
Ne zaboravimo da su Hitlera, na primer, mnogi videli kao smešnu kreaturu čijim proklamovanim ili pripisivanim mu planovima ne treba poklanjati previše pažnje. Složićemo se da bi, recimo, karikatura Hitlera kako sanjari o tome da napravi sapun od tela nekog zanatlije Moše iz Lublina iz današnje perspektive bila jednako sablažnjiva kao ona gde bi sanjario da uradi isto sa telom nekog, na primer, naučnika Alberta ili profesora Isaka iz neke od evropskih metropola.

Ovim ne poredim Gejtsa sa Hitlerom, podrazumeva se, ali zaprepašćuje tolika količina apriornog poverenja prema nosiocima moći samo ukoliko imaju (sa jednako malo dokaza za svoje simpatije koliko ih po njihovom mišljenju imaju oni koji im pripisuju najmračnije namere) ideološki stav koji smatramo sličnim našem. A pogotovo kada to dolazi od onih koji sebe bespogovorno smatraju sposobnima za kritičko mišljenje i objektivno procenjivanje činjenica.

Kada su u pitanju teorije zavere, sećamo se kako je devedesetih za njihovog zagovornika smatran svako spreman da ukaže na najbanalnije činjenice vezane za ulogu međunarodnog faktora u lokalnim sukobima, postojanje dugoročnih interesa izvesnih centara moći (pa i prema ovoj našoj „nevažnoj Srbiji“), borbu za resurse koja nije prestala sa informacionom erom i „globalnim trijumfom demokratije“, postojanje netransparentnih centara uticaja kako na lokalnom tako i na globalnom nivou, manjak nepristrasnosti kod međunarodnih institucija, a o uključivanju makar i „najmekših“ geopolitičkih i geostrateških tumačenja da ne govorimo.

Interpretacije koje su tada od kontrolora diskursa bile nametane kao obavezne danas svakako deluju groteskno čak i kod sasvim „mejnstrim“ interpretatora događaja u zemlji i svetu. I mnogima nikako nije drago zbog toga, jer shema na liniji „mi-oni“, između nas (demokrata, modernih, građanskih) i njih (nacionalista, tradicionalista, tribalista) je bila vrlo laka za pamćenje koliko i primenu, koja je po pravilu završavala etiketiranjem, često bez pokušaja da se makar i simulira uverljiv dokazni proces.

Sukob pripadnika alternativne desnice i anifašista u Šarlotsvilu, Virdžinija, 12. avgust 2017. (Foto: Chip Somodevilla/Getty Images)
Sukob pripadnika alternativne desnice i pokreta Antifa u Šarlotsvilu, Virdžinija, 12. avgust 2017. (Foto: Chip Somodevilla/Getty Images)

Tako je devedesetih kod nekih najbanalnije ukazivanje na američke interese na Balkanu bilo proglašavano za „ludilo uma“, a najneverovatnije konstrukcije o planovima Miloševića i Srba da pokore maltene ceo svet smatrane potpuno prihvatljivim. Tim pre što su bile podržane vrlo konkretnim novčanim iznosima, kojima tadašnja srpska država izgleda da nije mogla, ili nije umela, da parira. I veštom, ne samo uže shvaćeno bezbednosnom, nego i psihološkom obradom lokalnih promotera takvih ne toliko stavova, koliko obrazaca mišljenja.

Toliko o tome da samo „teorije zavere“ daju prečice u mišljenju, lako svarljive i sveobjašnjavajuće istine o stvarnosti, koje nas, ukazujući na krivca i našu nemoć, oslobađaju gotovo svake odgovornosti. Jedna od razlika je, na primer u tome, što je za jedne opravdanje te nemoći u nedostupnosti i udaljenosti tajnih struktura globalne moći, a za druge izleda pre genetski nego kulturno-istorijski uslovljen „mentalitet“ većinskog dela (srpskog) naroda.

SREDSTVO HIBRIDNOG RATA
Kao što je pojam lažnih vesti (fake news) lansiran od strane takozvanih liberalnih krugova kako bi opisao metode medijske borbe svojih konkurenata (kao da ranije u SAD i svetu lažne vesti nisu bile zakonomernost), tako je i pojam teorije zavere ostao rezervisan isljučivo za protivnike i dalje dominantnog poretka sa neprestanom težnjom ka globalnoj dominaciji.

O teorijama zavere, naime, ne možemo govoriti kao o prirodnoj, samonikloj pojavi, nego kao o konstruktu iza kog po pravilu stoje različiti centri moći, i to na dva načina: kao oni koji sebe smatraju nadležnim (odnosno imaju zadatak) da određene interpretacije stvarnosti proglašavaju teorijama zavere, i kao oni koji takve teorije plasiraju. Oni, opet, koji stvaraju i šire teorije zavere to mogu činiti kako bi direktno naudili protivniku, u smislu da su te teorije direktno uperene protiv njega, i tako što se formulišu kao da su prividno na strani protivnika, sa ciljem unošenja konfuzije, širenja lažnih informacija i otvaranja prostora za diskreditaciju navodnih konstruktora takvih teorija.

Teorija zavere, dakle, predstavlja jedno od sredstava globalnog propagandnog ili hibridnog rata i treba je posmatrati kao takvu, a ne kao virus koji dotiče samo Slavice iz Bajmoka, ali nikako, takozvanim liberalnim medijima zadojene Mare sa Vračara. Naročito s obzirom na pouzdano iskustvo koje govori da, po pravilu, Mara sa Vračara nema nimalo bolje razumevanje političkog procesa i uvid u njega od Slavice iz Bajmoka. I nimalo više samostalnosti u zaključivanju – jer jedni su (lutkarski) konci za Slavicu a drugi za Maru: razlika je u metodi ali suština je ista. Razlika je možda i u džepu koji svojim zabludama pune, ali ne obavezno, i kako se piramida moći sužava pri vrhu, sve manje.

Kineski građani u Bostonu protestuju zbog narativa o kineskoj krivici za koronavirus noseći transparente sa nazivima „Moja nacionalnost nije virus“ i „Vreme je za činjenice, a ne strah“ (Foto: AP Photo/Steven Senne)
Kineski državljani u Bostonu protestuju noseći transparente „Moje etničko poreklo nije virus“ i „Vreme je za činjenice, a ne strah“ (Foto: AP/Steven Senne)

Zaključak je, dakle, da sa teorijama zavere treba biti oprezan i njima ozbiljno može da se bavi, a pogotovo da ih „dešifruje“ samo neko izuzetno pripremljen za to. Drugo, da obrasce teorija zavere ne nalazimo samo kod interpretacija na koje ukažu dominantni gospodari diskursa. I treće, i najvažnije, da ostavimo na miru Slavicu iz Bajmoka, kako bismo makar donekle vratili osećaj za socijalnu pravdu, za zajednicu i za ljudsko dostojanstvo onih koji su u nečemu drugačiji od nas, pa makar i u tome što su „iz Bajmoka“.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Andrew Harrer/Bloomberg

 

Izvor Novi Standard