D. Proroković: Evropa i stvaranje ruskog arhineprijatelja

Bez nekog velikog povoda i suprotno geopolitičkoj logici od Rusije se u Evropi stvara arhineprijatelj, ona se predstavlja kao „imperija zla“

Bez povoda i suprotno geopolitičkoj logici od Rusije se u Evropi stvara arhineprijatelj, ona se predstavlja kao „imperija zla“. Insistiranje EU na izjednačavanju nacističke Nemačke i komunističkog Sovjetskog Saveza ne samo da je neutemeljeno i glupo već i potpuno kontraproduktivno.

Apelacioni sud u Kijevu pre jedne decenije proglasio je krivim za genocid nad ukrajinskim narodom (za počinjeno delo golodomora tokom 1932—1933. godine) Josifa Visarionoviča Staljina, Vjačeslava Molotova, Lazara Kaganoviča, Stanislava Kosiora, Pavela Postiševa. Godinu dana ranije, Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope podnet je predlog rezolucije kojom se „osuđuju nacizam i staljinizam“, a još u septembru 2008. Evropski parlament izglasao je 23. avgust Danom sećanja na žrtve nacizma i staljinizma.

Kao i uvek kada se o vrednostima i ljudskim pravima govori u Briselu i tada je objašnjeno da je ustanovljen novi „dan pamćenja“ iz plemenitih razloga, zbog sećanja na žrtve totalitarnih ideologija i zarad „odbacivanja ekstremizma, netolerancije i ugnjetavanja“. Ovaj dan se još obeležava i kao „dan crne vrpce“, valjda da bi se napravio simbolički antipod nošenju georgijevske lente. Staljin je prokazan, poistovećen sa Hitlerom. Staljinizam je prokužen, stavljen je znak jednakosti sa nacizmom.

Istina, za ovakav pristup saveznici su se mogli pronaći i u samoj Rusiji. Barem donedavno. Antistaljinista bilo je mnogo u samoj Moskvi, često ostrašćenijih nego što su istomišljenici u Briselu, Strazburu, Kijevu… Od eskalacije krize u Ukrajini njihov broj je u Rusiji drastično opao, čak su prisutne sasvim suprotne tendencije: o Staljinu se govori nešto drugačije, ne prećutkuju se gulazi i „kolektivna preseljenja“, ali se istovremeno ističe i njegov doprinos pobedi u Drugom svetskom ratu.

Svojevremeno je i Vladimir Putin javno izgovorio ono što se po društvenim mrežama često ponavljalo: nasledio je zemlju u kojoj se oralo plugom, a ostavio iza sebe nuklearnu silu.

UKALjATI VELIKU POBEDU
Da se mišljenje javnosti menja tako brzo, uticao je i opisani „frontalni napad“ zapadnih institucija. Udar na Staljina i staljinizam u ovom kontekstu nije ništa drugo nego pokušaj „političkog obračuna“ sa Rusijom. Istorijskim događajima iz relativno bliže prošlosti daje se novi smisao, oni se tumače na neuobičajen način, samim tim se i formulišu neki drugačiji zaključci. Iza svega, dabome, stoje tekući politički interesi.

Potvrda toga su i skorašnje odluke. Najpre (ponovo!) Evropskog parlamenta koji je u susret sedamdesetpetogodišnjici završetka Drugog svetskog rata usvojio rezoluciju u kojoj se ovaj oružani sukob opisuje kao „neposredan rezultat“ pakta Molotov – Ribentrop. Ispada, dakle, kako su Berlin i Moskva dogovorili nekakvo „razgraničenje“ u Evropi, što je uzrokovalo dalja sukobljavanja.

Ovo je komnetarisao predsednik Litvanije Gitanas Nauseda, optuživši Rusiju da „se svesrdno trudi da revidira istoriju“. Na to se nastavila kampanja poljskog premijera Mateuša Moravjeckog koji je oštro napao Rusiju, a zatim je usledila i rezolucija estonskog parlamenta „o istorijskom pamćenju i falsifikovanju istorije“.

Istorijsko pamćenje je, očekivano, usmereno ka podsećanju da su „fašistička Nemačka, komunistički Sovjetski Savez i drugi totalitarni režimi krivi za masakre, deportacije i lišavanje života i slobode neviđenih u istoriji čovečanstva“, a falsifikatori su, naravno – Rusi. Elem, baštineći sovjetsku pobedu današnja Rusija pokušava sakriti odgovornost Staljina i komunizma za izbijanje rata.

ESTONSKI PARADOKS
Paradoksalno, barem kada se radi o reakciji iz Estonije, jer – Talin je prvi evropski Judenfrei grad. Bez obzira što se odgovornost za ovaj užasan zločin pokušava prebaciti isključivo na jedinice Franca Valtera Štalekera, to je bilo i delo brojnih „domaćih pomagača“, „legiona“ kako su se nazvali. Uostalom, tri četvrtine estonskih Jevreja je prebeglo na sovjetsku teritoriju neposredno pred dolazak nemačkih nacista!

I ovo nije jedina paradoksalna stvar. Od strane Evropskog parlamenta se, naime, svesno zanemaruje da su ključni dogovor sa Hitlerom – Minhenski sporazum, potpisali predsednici britanske i francuske vlade Nevil Čemberlen i Eduar Daladje. Sovjetsko – nemački sporazum treba posmatrati samo u kontekstu svih dešavanja jer, ako se bude drugačije činilo, za zločine se mogu optužiti svi koji su legalizovali čerečenje Čehoslovačke.

Ubedljivo, Aleksej Timofejev objašnjava kako je „protokol o teritorijama koje su pripadale carskoj Rusiji“ bio neophodan Staljinu zbog odlaganja početka rata, za koji Sovjetski Savez 1939. godine niti je bio spreman, niti je imao saveznike.

Zahvaljujući nedavno prezentovanim dokumentima na istorijsko-dokumentarnoj izložbi „Godina 1939: Početak Drugog svetskog rata“ postavljenoj u peterburškoj biblioteci „Boris Jeljcin“ i šira javnost se mogla upoznati sa malo poznatim činjenicama. Na primer, od juna 1939. godine su vođeni neuspešni višenedeljni pregovori u Moskvi sa britanskim i francuskim zvaničnicima o sklapanju antifašističkog vojno – političkog saveza (pakt Molotov – Ribentrop potpisan tek krajem avgusta, nakon propadanja tih pregovora), ali je tada bilo malo volje i želje da se Sovetskom Savezu prizna „ravnopravan status“ u takvom formatu. Takođe, paralelno sa dogovorom iz Minhena, iste 1938. godine usaglašeni su englesko – nemački sporazum i francusko – nemačka deklaracija, a i poljski političari pokušavaju da naprave neki, za njih povoljan ugovor sa Berlinom.

POLITIČKO TUMAČENjE ISTORIJE
Iz istorije, najpametnije je, treba izvući određene pouke. Ostalo prepustiti istoričarima. U suprotnom, ako se istorija počne tumačiti iz ugla tekuće politike, pitanje je kako se sve može završiti. Jer, ako različita društva dijametralno suprotno pamte određene događaje iz prošlosti, onda se ne mogu saglasiti ni oko vizija za budućnost.

Bez nekog velikog povoda i suprotno geopolitičkoj logici od Rusije se u Evropi stvara arhineprijatelj, ona se predstavlja kao „imperija zla“. Time se potkopava svaka ideja stvaranja jedinstvenog evropskog sistema bezbednosti (koncept „od Lisabona do Vladivostoka“) i izgradnje stabilne osovine Brisel – Moskva (ili Pariz – Berlin – Moskva) u budućnosti. Insistiranje institucija EU i dela evropskih zemalja na izjednačavanju nacističke Nemačke i komunističkog Sovjetskog Saveza ne samo da je neutemeljeno i glupo, već i potpuno kontraproduktivno.

U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.

 

Foto: Sputnjik

 

Izvor Sputnjik, 6. maj 2020.