Д. Пророковић: Европа и стварање руског архинепријатеља

Без неког великог повода и супротно геополитичкој логици од Русије се у Европи ствара архинепријатељ, она се представља као „империја зла“

Без повода и супротно геополитичкој логици од Русије се у Европи ствара архинепријатељ, она се представља као „империја зла“. Инсистирање ЕУ на изједначавању нацистичке Немачке и комунистичког Совјетског Савеза не само да је неутемељено и глупо већ и потпуно контрапродуктивно.

Апелациони суд у Кијеву пре једне деценије прогласио је кривим за геноцид над украјинским народом (за почињено дело голодомора током 1932—1933. године) Јосифа Висарионовича Стаљина, Вјачеслава Молотова, Лазара Кагановича, Станислава Косиора, Павела Постишева. Годину дана раније, Парламентарној скупштини Савета Европе поднет је предлог резолуције којом се „осуђују нацизам и стаљинизам“, а још у септембру 2008. Европски парламент изгласао је 23. август Даном сећања на жртве нацизма и стаљинизма.

Као и увек када се о вредностима и људским правима говори у Бриселу и тада је објашњено да је установљен нови „дан памћења“ из племенитих разлога, због сећања на жртве тоталитарних идеологија и зарад „одбацивања екстремизма, нетолеранције и угњетавања“. Овај дан се још обележава и као „дан црне врпце“, ваљда да би се направио симболички антипод ношењу георгијевске ленте. Стаљин је проказан, поистовећен са Хитлером. Стаљинизам је прокужен, стављен је знак једнакости са нацизмом.

Истина, за овакав приступ савезници су се могли пронаћи и у самој Русији. Барем донедавно. Антистаљиниста било је много у самој Москви, често острашћенијих него што су истомишљеници у Бриселу, Стразбуру, Кијеву… Од ескалације кризе у Украјини њихов број је у Русији драстично опао, чак су присутне сасвим супротне тенденције: о Стаљину се говори нешто другачије, не прећуткују се гулази и „колективна пресељења“, али се истовремено истиче и његов допринос победи у Другом светском рату.

Својевремено је и Владимир Путин јавно изговорио оно што се по друштвеним мрежама често понављало: наследио је земљу у којој се орало плугом, а оставио иза себе нуклеарну силу.

УКАЉАТИ ВЕЛИКУ ПОБЕДУ
Да се мишљење јавности мења тако брзо, утицао је и описани „фронтални напад“ западних институција. Удар на Стаљина и стаљинизам у овом контексту није ништа друго него покушај „политичког обрачуна“ са Русијом. Историјским догађајима из релативно ближе прошлости даје се нови смисао, они се тумаче на неуобичајен начин, самим тим се и формулишу неки другачији закључци. Иза свега, дабоме, стоје текући политички интереси.

Потврда тога су и скорашње одлуке. Најпре (поново!) Европског парламента који је у сусрет седамдесетпетогодишњици завршетка Другог светског рата усвојио резолуцију у којој се овај оружани сукоб описује као „непосредан резултат“ пакта Молотов – Рибентроп. Испада, дакле, како су Берлин и Москва договорили некакво „разграничење“ у Европи, што је узроковало даља сукобљавања.

Ово је комнетарисао председник Литваније Гитанас Науседа, оптуживши Русију да „се свесрдно труди да ревидира историју“. На то се наставила кампања пољског премијера Матеуша Моравјецког који је оштро напао Русију, а затим је уследила и резолуција естонског парламента „о историјском памћењу и фалсификовању историје“.

Историјско памћење је, очекивано, усмерено ка подсећању да су „фашистичка Немачка, комунистички Совјетски Савез и други тоталитарни режими криви за масакре, депортације и лишавање живота и слободе невиђених у историји човечанства“, а фалсификатори су, наравно – Руси. Елем, баштинећи совјетску победу данашња Русија покушава сакрити одговорност Стаљина и комунизма за избијање рата.

ЕСТОНСКИ ПАРАДОКС
Парадоксално, барем када се ради о реакцији из Естоније, јер – Талин је први европски Јudenfrei град. Без обзира што се одговорност за овај ужасан злочин покушава пребацити искључиво на јединице Франца Валтера Шталекера, то је било и дело бројних „домаћих помагача“, „легиона“ како су се назвали. Уосталом, три четвртине естонских Јевреја је пребегло на совјетску територију непосредно пред долазак немачких нациста!

И ово није једина парадоксална ствар. Од стране Европског парламента се, наиме, свесно занемарује да су кључни договор са Хитлером – Минхенски споразум, потписали председници британске и француске владе Невил Чемберлен и Едуар Даладје. Совјетско – немачки споразум треба посматрати само у контексту свих дешавања јер, ако се буде другачије чинило, за злочине се могу оптужити сви који су легализовали черечење Чехословачке.

Убедљиво, Алексеј Тимофејев објашњава како је „протокол о територијама које су припадале царској Русији“ био неопходан Стаљину због одлагања почетка рата, за који Совјетски Савез 1939. године нити је био спреман, нити је имао савезнике.

Захваљујући недавно презентованим документима на историјско-документарној изложби „Година 1939: Почетак Другог светског рата“ постављеној у петербуршкој библиотеци „Борис Јељцин“ и шира јавност се могла упознати са мало познатим чињеницама. На пример, од јуна 1939. године су вођени неуспешни вишенедељни преговори у Москви са британским и француским званичницима о склапању антифашистичког војно – политичког савеза (пакт Молотов – Рибентроп потписан тек крајем августа, након пропадања тих преговора), али је тада било мало воље и жеље да се Советском Савезу призна „равноправан статус“ у таквом формату. Такође, паралелно са договором из Минхена, исте 1938. године усаглашени су енглеско – немачки споразум и француско – немачка декларација, а и пољски политичари покушавају да направе неки, за њих повољан уговор са Берлином.

ПОЛИТИЧКО ТУМАЧЕЊЕ ИСТОРИЈЕ
Из историје, најпаметније је, треба извући одређене поуке. Остало препустити историчарима. У супротном, ако се историја почне тумачити из угла текуће политике, питање је како се све може завршити. Јер, ако различита друштва дијаметрално супротно памте одређене догађаје из прошлости, онда се не могу сагласити ни око визија за будућност.

Без неког великог повода и супротно геополитичкој логици од Русије се у Европи ствара архинепријатељ, она се представља као „империја зла“. Тиме се поткопава свака идеја стварања јединственог европског система безбедности (концепт „од Лисабона до Владивостока“) и изградње стабилне осовине Брисел – Москва (или Париз – Берлин – Москва) у будућности. Инсистирање институција ЕУ и дела европских земаља на изједначавању нацистичке Немачке и комунистичког Совјетског Савеза не само да је неутемељено и глупо, већ и потпуно контрапродуктивно.

У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.

 

Фото: Спутњик

 

Извор Спутњик, 6. мај 2020.