Kratak uvod u teorije zavere

Teorija zavere je pre svega ona interpretacija stvarnosti koja je označena kao takva od strane dominantnih gospodara diskursa u našoj istorijskoj epohi

Teorije zavere su relativno celovite diskurzivne interpretacije stvarnosti, koje se predstavljaju kao paradigmatske alternative u odnosu na interpretacije koje su – ne toliko ideološki koliko civilizacijski – dominantne u poslednja dva veka evropske istorije. Kada kažemo da su one paradigmatske alternative, podrazumevamo da nude bitno drugačije viđenje istorije i idejno-vrednosnih osnova na kojima počiva, mahom zapadna, civilizacija modernog vremena, sa začecima koji dosežu u dubine drevnosti. U tom smislu, teorije zavere nisu ideološka alternativa nekom od dominantnih narativa, kao što je na primer komunizam alternativa fašizmu, socijalizam kapitalizmu, ili liberalizam socijaldemokratiji, već one – makar načelno – počivaju na transideološkim osnovama, koje se principijeno suprotstavljaju legitimizovanom političko-ideološkom sistemu novijih vremena.

Podrazumeva se da nisu svi diskursi koji zastupaju ideju i praksu paradigmatskih alternativa na civilizacijskom nivou teorije zavere. Teorije zavere u tom smislu imaju svoje specifične tradicije, tipologije, genealogije i pojmovnu aparaturu, i podrazumevaju ideju postojanja tajnih i netransparetnih centara moći koje, u skladu za unapred osmišljenim ciljevima i rukopovodeći se pre svega metodama manipulacije i infiltracije u legitimne strukture moći, usmeravaju tokove istorije sa pretenzijama prema čitavom čovečanstvu, pa u nekim slučajevima i čitavom kosmosu ili celokupnoj stvarnosti.

PEŽORATIVAN TERMIN
„Teorije zavere” je u prvom redu pežorativan termin koji su osmislili njihovi protivnici sa težnjom za diskreditacijom i diskvalifikacijom stvarnih ili navodnih zastupnika određenih teorija. U političkoj istoriji je neosporno postojanje brojnih zavera, i to niko ne negira, s tim što zvanična istoriografija osporava postojanje globalnih i dugoročnih zavera usmerenih ka ostvarenju vrlo konkretnih ciljeva globalnog dosega. Takođe, nije ni svako istoricističko tumačenje svetske istorije – ili na primer marksističko tumačenje istorije kao borbe klasa – teorija zavere, pošto ne podrazumeva postojanje konkretno odredivog centra moći koji dugoročno i u kontinuitetu tajnim sredstvima uticaja rukovodi globalnim procesima.

Teorija zavere je, dakle, pre svega ona interpretacija stvarnosti koja je označena kao takva od strane dominantnih gospodara diskursa u našoj istorijskoj epohi. Teorijama zavere su označavane isključivo onakve konspirološke interpretacije koje su se načelno i paradigmatski suprotstavljale doiminantnom toku razvoja istorije posle Francuske revolucije, umerenom ka demokratizaciji, modernizaciji, liberalizaciji i slično, a nikako sve interpretacije koje se služe manipulativnim i pojednostavljanim sredstvima u tumačenju složenih društveno-političkih i istorijakih procesa,. To ne znači da sve teorije zavere na jednak način gledaju na istorijske događaje i procese, pa i na uzroke i praksu pomenute Francuske revolucije. Ali može se reći da konspirologija svoje korene ima u pokušaju traganja za uzrocima, nosiocima i inspiratorima Francuske revolucije, koje je označila kraj tradicionalnog političkog i vrednosnog poredka u (prvobitno Zapadnoj, romano-germanskoj) Evropi.

Juriš na Bastilju 14. jula 1989, Henri Singleton, ulje na platnu, 183x

Teorije zavere temeljnu promenu poretka i smenu elita ne interpretiraju sa stanovišta dugoročnih istorijskih procesa sa ekonomskim i političkim imlikacijama, već kao zaveru u osnovi malobrojne elite čiji interesi počivaju na tajnim, inicijacijski sticanim i generacijama nasleđivanim znanjima i praksama, i koja je iskoristila pogodan trenutak za svoj, makar i delimičan ili postupan, trijumf.

Drugi zamah teorijama zavere dalo je osnivanje Sjedinjenih Američkih Država, koje su shvaćene kao živi eksperiment novih transideoloških snaga, ujedno i kao pokušaj izgradnje društva na novim (netradicijskim) osnovama, i kao baza za globalno širenje takvih koncepcija.

Sve do polovine dvadesetog veka, najdominantnije teorije zavere su kao glavne nosioce pretpostavljene zavere označavali Jevreje, cioniste ili tajna društva poput masona i iluminata, neretko ih poistovećujući, što je umnogome zavislo od konfesionalne i ideološke opredeljenosti kreatora određene konspirološke teze. U dvadesetom veku, posebno u Americi, konspirološke teorije se sve otvorenije stavljaju u službu odbrane kapitalizma i aktivno su korišćene kao deo propagande nacističkih, pa i konzertavivnih krugova u Evropi, uključujući i ulogu takozvanih belih Rusa u njihovom širenju i popularizaciji.

STIGMATIZACIJA KONZERVATIVACA
Ovde treba skrenuti pažnji na nekoliko detalja. Nesporno je da su autori poput Genona, Evole ili Špenglera izvršili značajan uticaj na neke od teorija zavere, što je od „liberalnih“ oponenata iskorišćeno kako bi svaka misao sa potencijalima paradigmatske alternative postojećem globalnom poretku i vrednostima na kojima počiva, naročito ona koja su zasnovane na tradicionalističkim i/ili konzervativnim osnovama, bila osporena kao teorija zavere, sa obaveznim pežorativnim predznakom. To je važilo i za interpretacije određenih istorijskih događaja – poput, na primer, Oktobarske revolucije – koje su odstupale od akademski i ideološko verifikovanih interpretacija.

Takođe, teorije zavere su nesporno fenomen modernog doba, u osnovi vezan za zapadnu civilizaciju, ali u mnogome nastao kao odgovor na izazove modernizacije, od njenog potpunog osporavanja, do osporavanja nekih od njenih aspekata, u čemu i jeste najveća razlika između, na primer, tradicionalističkih s jedne i libertarijanskih zastpupnika teorije zavere s druge strane, što između ostalog govori da u praksi ideološka opredeljenja itekako motivišu nastanak i popularizaciju teorija zavere.

Posle Drugog svetskog rada teorije zavere dobijaju novi zamah, obeležen dominacijom SAD, razvojem tehnologije uključujući i komunikaciono-informacionu, svemirskog programa, NLO-manije, konteksta Hladnog rata i, što je veoma važno, svedočenjem zvaničnika – poput predsednika SAD Ajzenhauera i Kenedija – o postojanju netranspartenih centara moći koji upravljaju Amerikom. Ubistvo predsednika Kenedija i uzroci i posledice 1968. godine takođe postaju značajan topos u konspirološkom univerzumu, kao i kasnija naučna istraživanja koja otvaraju put ka mogućnosti razvoja čoveka i čovečanstva u smeru trans ili posthumanizma.

U poslednje vreme, primetan je još nedovoljno uočen trend ciljane normalizacije i legitimizacije konspiroloških teorija, kao posledica jačanja konkurenata SAD na globalnom planu, kao i preoblikovanja elita u samoj Americi. Ruska Federacija sebe ne postavlja samo kao ekonomskog i političkog konkurenta SAD i Evropi, već i kao civilizacijskog konkurenta ili čak alternativu, i u tom smislu određene konspirološke elemente aktivno uključuje u svoje propagandno delovanje ne samo protiv američkog političko-ideološkog sistema, nego i njegovih dubljih, u osnovi civilizacijskih osnova.

Predsednik SAD Donald Tramp sa jevrejskom kipom u molitvi ispred Zida plača u Jerusalimu, 22. maj 2017. 

Delovanje Donalda Trampa i krugova koji ga podržavaju takođe se koristi elementima konspiroloških teorija u cilju osporavanja takozvanih liberalnih elita. Struktura i jezik teorija zavere se odlično uklapa u težnje savremenih medija ka maksimalnom pojednostavljivanju, spoznajnim i vrednosnim dihotomijama i afektivnosti u predstavljanju i analizi društvenih i drugih fenomena.

Dakle, pre svega, teorija zavere je tekst koji je kreiran od strane konkretnih pojedinaca i interesnih grupa sa određenim ciljevima i namerama. Činjenica da je teorija zavere u osnovi tekst (a tekst znači tkanje) podrazumeva i da ona može da se analitički „rasplete“, odnosno protumači, uz obaveznu svest o kontekstu u kom je nastala, tradiciju na koju se oslanja i pretpostavljene namere njenih kreatora.

DAH SLOBODE
Kada je u pitanju uloga različitih centara moći u proizvodnji i distribuciji teorija zavere ona moža biti dvojaka: 1) centri moći kao gospodari dikursa koji imaju mandat od strane dominantnih elita da neku od interpretacija stvarnosti označe kao teoriju zavere; 2) centri moći mogu kreirati teorije zavere, i to iz dva razloga – a) kako bi ih usmerili direktno protiv sopstvenih konkurenata, označavajući ih kao protagoniste zavere, i b) da bi ih pripisali sopstvenim konkurentima u cilju njihove diskreditacije u akademskoj, političkoj i široj javnosti.

U tom smislu, teorije zavere ne treba uzimati olako, jer iza njih se kriju namere i ciljevih određenih centara moći, koji su, veštim interpretativnim pristupima, itekako podložni analizi i razumevanju. Takođe, ne treba teorijama zavere, kojima se po definiciji pripisuje spoznajni i vrednosti deficit, smatrati samo one koje su od gospodara diskursa označene kao takve. Drugim rečima, treba razmotriti da li neka interpretacija označena kao teorija zavere zaista to i predstavlja, ili ima izvestan potencijal istinitosti, makar i u smislu analize podteksta. Isto tako, istoj strogosti u prosecu interpretacije i vrednovanja treba podvrgnuti interpretacije „zvanično“ označene kao teorije zavere i one koje su označene kao legitimne i poželjne. U osnovi, zbog uloge koje teorije zavere imaju u tekućim hibridnim ratovima, sa najvećom ozbiljnošću treba pristupiti njihovoj analizi, kao i analizi svih dominantnih strategija inetrpretacije stvarnosti, što zahteva ozbiljno unapređenje u tehnikama analize teksta u odnosu na one koju poseduje većina današnje akademske elite.

Za one koji su voljni da osmišljavaju paradigmatske alternative postojećem poretku ove analize su takođe važne, između ostalog i kako ne bi podlegli sirenskom zovu obrazaca na kojima počiva teorija zavere, a koje lako previde složenost stvarnosti i ulogu čoveka u njoj, kako onog „malog i običnog“, tako i onog koji bi mogao biti sposoban da inicira određene promene. U tom smislu je podjednaka opasnost od pasivizacije i odustajanja od želje za promenom i vere u mogućnost pojedinca da nešto promeni, kao i od pretvaranja pojedinaca u statističke uzorke, koji lako mogu biti žrtvovani u vihoru istorije ili obračuna sa skrivenim moćnicima ovog sveta.

Protestni natpis na bezbednosnoj ogradi imanja hotela Gruv u Votfordu uoči zasedanja Bilderberg grupe, 6. jun 2013. (Foto: Oli Scarff/Getty Images)

A o nužnosti svakog prijatelja slobode da se oslobodi straha od diskreditacije od strane moćnika ne treba ni da govorimo, jer ona se podrazumeva. Ali samo ukoliko poseduje adakvatna oruđa za borbu, uključujući sposobnost da analizira tuđe i da stvara svoje tekstove i interpretacije, iz kojih će mnogi – što više njih – moći da osete dah slobode, i da ih pretvore u delanje.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Izvor Novi Standard