P. Vasiljević: Trovanje nacije ili trijumf buke i besa

Kad se, nadajmo se uskoro, definitivno pobedi korona i povuče zaraza, ovde će ostati kaljuga, politička boleština koja uznemirava narod i truje naciju

U poslednjoj nedelji vanrednog stanja uvedenog u sklopu borbe protiv virusa korona, u Srbiji je pobedila ogoljena mržnja. Mržnja koja dovodi državu do ivice sukoba koji su opasniji od svake zaraze.

Savesnost, disciplina, solidarnost, strpljenje koje je pokazala ogromna većina građana, od 15. marta kada je uveden pocijski čas, zgazila je u samo nekoliko dana razularena, politički ostrašćena, agresivna manjina.

Zaboravljeni su i bačeni u zasenak vredni lekari i medicinske sestre koji su nedeljama dežurali pored najtežih bolesnika, patili i žrtvovali se, razboljevali se i umirali.

Nisu više bitni stari i nemoćni koji su se bez vazduha i bez poslednjeg pozdrava svojih najdražih gasili na respiratorima, u klinčkim krevetima ili gerontološkim centrima.

Ne razmišlja se više o unucima koji više nikad neće videti svoje bake i deke, niko ne priča o ljudima koji su pre vremena zbrisani samo zato što su negde pokupili smrtonosne kapljice sa nevidljivim neprijateljem.

Niko više ne priča o junaku, legendi, simbolu ovih dramatičnih dana, doktoru Miodragu Laziću iz Niša, koji je pred penzijom hrabro pomagao bolesnima, dežurao, spasavao tuđe živote i izgubio svoj.

Koga više briga za sve one bolesne i uplašene koje nedeljama nisu videli svetlost dana, nisu se kucnuli uskršnjim jajetom sa decom i unucima, koji su drhtali bez terapije i prijateljske reči, bez dozvole da odu na klupicu u parku ili na liturgiju.

Koga više zanimaju svi ti bezimeni ljudi koji su morali da dežuraju i rizikuju živote danima, za policajce, vojnike, noćne čuvare, volontere, humanitarce, kasirke.

Nije više bitna struka, na red je došla – buka. Buka i bes. I bruka.

Jedan politički tabor prvo je organizovao lupanje u šerpe sa terasa i prozora protiv vlasti. I onda je to lupanje potpuno nadjačalo aplauze za požrtvovane lekare i medicinske sestre.

Potom je stigao žestok odgovor. Pristalice vlasti uzvratile su bakljama, zvučnicima, organizovanim performansima po balkonima širom zemlje.

Pokuljao je gnev, političari i njihove pristalice prekinuli su vanredno stanje i pre nego što je ono zvanično ukinuto. Narušili su svi policijski čas, izašli na ulice, skinuli maske i pljunuli u lice većini građana koji i danas poštuju sve propisane odluke, mere i preporuke.

Mržnja koja je pokuljala potpuno je anulirala višenedeljnu borbu cele nacije protiv pošasti koja je uzdrmala čitav svet.

Na kraju, u poslednjim danima, ali dok se još građani razboljevaju i umiru, neki Srbi su, po istorijskoj tradiciji, započeli obračun između sebe.

Oni koji i dalje sede kod kuće, umesto utešnih reči lekara, mogu preko medija da gledaju direktan prenos užasne, nekusne, niske i primitivne političke borbe.

I kad se, nadamo se uskoro, definitivno pobedi korona i povuče zaraza, ovde će ostati kaljuga, politička boleština koja uznemirava narod i truje naciju.

A protiv takve bolesti ne vredi ni izolacija niti pomažu maske i pranje ruku. Ta bolest je kod ovog naroda, po svemu sudeći, neizlečiva.

 

Foto: Tanjug/Rade Prelić

 

Izvor Sputnjik, 6. maj 2020.