Национална држава или Тито?

Четрдесет година од смрти Ј. Б. Тита његов дух толико утиче на дешавања у Србији да се стиче утисак да још увек живимо у драстично умањеној верзији Југославије

Да ли је Сулејман I (1494-1566), прозвани Величанствени, био моћан владар? Несумњиво јесте. Ради се о полетном освајачу и умешном државнику кога до данашњих дана, од популарне културе до озбиљних историјских студија, многи истичу као пример владарске величине. А да ли су српске земље биле део његове империје? Скоро у потпуности. Како у наше време – готово са позитивним акцентом – воле да кажу историчари анационалног усмерења, Срби и територије које су тада настањивали биле су део „мултиетничког и мултирелигијског Османског царства“. Па да ли то онда значи да данас има смисла да будемо поносни на Сулејмана и његова достигнућа? Да га званично и незванично славимо као значајног српског владара?

ЛИК И ДЕЛО МУРАТА III
Одговор је наравно – не! Срби су били обесправљена раја коју су покорили турски освајачи. После губитка сопствене државе, наш народ је постао обичан материјал за економску, биолошку и сваку другу експлоатацију од стране туђинске државе. Османлијска царевина доживела је експанзију на основу гажења, између осталог, и српских националних интереса. Наравно, неки Срби су се временом идентификовали са Отоманском империјом, али претходно су подлегали исламизацији или, како се то дуго говорило, турчили су се. Штавише, неретко су постајали и већи Турци – те душмани сопственог народа – од „правих“ Турака (мада и они су често били раније потурчени Грци или припадници других народа Мале Азије).

Како год било, за све њих (нове и старе потурице те етничке Турке), Сулејман Величанствени скоро да је био оно што су за нас Немања или Свети Сава. Вероватно су многи од њих славили и Мурата III (1546 – 1595), за чије владавине су 1594. на Врачару спаљене мошти нашег претходно поменутог светитеља и утемељивача српске аутокефалне цркве. А ти моћници су владали чврстом руком – спаљивање мошти Светог Саве нас на то подсећа – над нашим прецима. Они су били поданици јаке државе каквима се немали број људи диви и када их не воли. Шта мислите онда да ли би било нормално да неки од наведених (или непоменутих) отоманских царева има улицу, споменик или неки други меморијал у Београду? Уз то и да страни званичници током посета Србији долазе на та места како би њима, и преко њих земљи домаћину, тј. свима нама, исказали поштовање?

НАЦИОНАЛНА КОРОЗИЈА
Тешко да би и наши најгори аутошовинисти јавно рекли – да. Колико год да мрзе свој народ, свесни су да би давање супротног одговора било потпуно бесмислено. С друге стране – ево нас код парадокса – многи који себе доживљавају као српске патриоте не сматрају да је проблем то што се код нас на разне начине велича Ј. Б. Тито. А он је српском народу нанео већу штету него било који турски владар појединачно. Масовне ликвидације које је његов режим спроводио превазилазе и најгоре отоманске погроме над Србима. Броз нас је вероватно и много потпуније од свих турских властодржаца преумљивао. Од делова српске нације (свесних или тзв. флуидних сивих маса, у случају исламизираних Срба после нестанка Отоманског царства) он је са својом бољшевичком екипом стварао нове, вештачке народе, као што су црногорски или муслимански  (данас бошњачки), док је доста преосталих Срба препарирао да им то, и штошта друго што иде на штету њиховог народа, не смета.

Срби католици у Конавлима и Дубровнику, али и неким далматинским градским срединама (где их је било до Друго светског рата) присилно су претопљени у Хрвате, а наши православни сународници настањени на северозападу данашње Северне (Вардарске) Македоније, где су били већина, у Македонце. Међурепубличке границе су на све могуће начине исцртаване на штету Срба, док су уз то само Србији наметнуте аутономне покрајине. Све то је имало трајно негативне последице по нас. Ништа мање од тога била је погубна и индоктринација десетина генерација Срба у духу накарадне идеје да су припадници народа са „великодржавним, хегемонистичким претензијама“. Ту је умногоме утемељен наш данашњи, врло распрострањени и паралишући, национални мазохизам разних боја и интензитета.

БРОЗОВ МЕМОРИЈАЛ
Упркос свему томе, противно елементарној логици а на основу деценијског испирања мозгова, до данашњег дана бројни Срби мисле да је Тито био „наш“ велики и добри владар. За то је најкривља држава која се, без обзира на више таласа промена власти од формалне деинсталације бољшевичког система, никада озбиљно није позабавила сузбијањем титоистичког духа и наслеђа, како у Србији, тако – макар у вези са нама – и у свету. Штавише, често је и несхватљиво позитивна у односу на лик и дело Ј. Б. Тита. Стога и данас многи чак и млађи Срби доживљавају Броза, као што сам рекао, као „нашег“, али то је случај и са разним странцима. Нико се није потрудио да им пошаље поруку да није тако. Да ствари буду и горе, ми то прихватамо као нешто нормално и понекада готово да укључујемо у „протокол“.

Кинески вирусолози у посети Титовом споменику у Кући Цвећа (Фото: Твитер)

Најновији упечатљиви случај из те (полу)званичне неотитоистичке хорор серије догодио се у „доба короне“. Чим су  кинeски лeкaри, кojи су дoпутoвaли у контексту борбе против COVID-19, стили у Србију, пожелели су да посете Tитoв грoб у Mузejу Jугoслaвиje и поклоне се „сенима“ југословенског диктатора (за кога мисле да је наш Мао јер им нико није појаснио да је Мао – уз сво комунистичко злочиначко застрањивање – консолидовао Кину, док је Тито разарао Србију и српство). То им је, нажалост, и омогућено, иако су музеји у то време били затворени. Све је деловало као део државног ритуала. Страни гости, најављени и дочекани помпезно, одлазе тамо где то домаћини и очекују, те исказивањем поштовања ономе до чега је њима стало демонстрирају пријатељство. Није тако, али Кинези вероватно мисле да јесте!

ПОВРАТАК У 1982.
За то смо сами криви. Понављам: нисмо се потрудили да рашчитисмо са титоизмом, тим пре ни да свету ставимо до знања да је тако. У актуелној власти једни маркетиншки истичу своју титоистичку баштину, други, бројнији, полазећи од њене укорењености у делу народа и калкулишући како то утиче на рејтинг, избегавају да се позабаве њеним сузбијањем. Уз то вероватно и у њиховим редовима има доста оних који су васпитани у духу поштовања према Брозу и нису у стању да се од тога отргну. Неки и неће, јер су суштински деца титоизма, УДБЕ или нечег сличног, и на то су поносни.

Када све то узмемо у обзир, многима у власти и народу, у опозицији и медијима, чак делује симпатично што је кинеским вирусолозима, као да се ради о некој делегацији из 1982, уприличено да оду у „Титов меморијал“. И не боде им очи контраст са тиме што је који дан после тога православним верницима онемогућено да присуствују ускршњој литургији. То је све – оно што се догодило, али и незаинтересованост, па и беневолентност великог дела јавности према свему томе – уистину страшно. Грозно! Говори много о нашем друштву и држави. И разједа наше националне интересе! Намеће и питање: да ли смо нормални? Понашамо се као логораши који после изласка на слободу пале свеће за душу преминулог управника логора који их је сатирао.

О каквој одбрани Косова и Метохије причамо када славимо Тита који нам је ту задао страшан ударац? Чак и метиљаво како се боримо за КиМ, много радимо ако полазимо од Титовог завештања које још нисмо бацили на сметлиште где му је место. И раније је постојао тзв. косовски проблем и не можемо да кривимо наше бољшевике за његов настанак. Али можемо и морамо да их осудимо због размера које је попримио. Југословенске титоистичке власти су све учиниле да га разреше Албанцима у корист а Србима на штету. Умногоме су у томе и успеле. Надаље, да одемо до наших суседних приморско-брдских земаља, зар има смисла да се боримо (чак и срамно површно како то радимо) за опстанак српског народа у Црној Гори ако на Броза гледамо у позитивном светлу? Па он је преточио у праксу – онда када већ и није морао – коминтерновски теоријски концепт црногорске нације. То је урадио да би ослабио српство.

ЦРВЕНА НДХ
Идемо даље: да ли има смисла да нам је важан опстанак Републике Српске ако смо привржени „лику и делу“ Тита? Свакако не. То важи за Србију, али још више за врх РС који истиче приврженост партизанској традицији (што би, шта год ја о њој лично мислио, било у реду кад би ишло уз адекватан однос и према другом, равногорском, по идејама уистину српском покрету отпора). Пошто су отворено заузели антисрпски и антијугословенски курс, комунисти су заговарали сва могућа и немогућа решења на штету нашег народа. У доба када је Броз дошао на чело КПЈ, планирали су и преуређење Југославије (пошто су у складу са новом политиком Коминтерне одустали од њеног рушења) на начин да се створи Хрватска у чијем саставу би биле све њене данашње територије (а многе никада нису биле хрватске), али и Босанска Крајина, Херцеговина и Срем.

Разматрала се и опција (коју је заговарала већина хрватских функционера КПЈ, а по свему судећи и Тито) да Срби потпуно буду протерани са крајишких (босанска и некадашња аустроугарска Крајина), славонских, сремских и далматинских простора (као нешто пре тога, тј. двадесетих година прошлог века, Грци из Мале Азије) или пак да буде проглашено да тамошњи православци нису део српског народа (на начин као што је касније урађено са Црногорцима). Коме то делује невероватно нека „консултује“ дело из 1987. познатих и признатих историчара из доба СФРЈ Бранка Петрановића и Момчила Зечевића: „Југословенски федерализам: идеје и стварност“, нпр. први том, стр. 597.)

КУЛТ КРВНИКА
Без обзира на све то, Ј. Б. Тито код нас има и даље полузваничан статус а велики део народа о њему мисли све најбоље (погледати истраживање Демостата из 2017.), што је поражавајуће. И нације чији тоталитарни режими нису били непријатељи њихових интереса (екстремистички су радили њима у прилог), одрекле су их се, макар под страним притиском (кога код нас није било јер су они што су дуго били ти који „притискају“ наставили са Титовим антисрпским курсом). Опредељење за демократију и слављење деспотизма не иду заједно (а код нас су, гле чуда, бројни они што истичу своју демократску и грађанску оријентацију, а хвале Тита). Замислите меморијал – да не идем баш у крајност па да кажем Хитлеров у Немачкој – Чаушеског у Румунији, који, ако не другачије онда на сопствени захтев, посећују неке стране делегације када долазе у посету тој земљи.

Николај Чаушеску (други здесна) и Јосип Броз Тито (лево), Букурешт, 22. април 1966.

Да ли је то могуће? Није, осим у „Зони сумрака“. При томе треба имати у виду да је Чаушеску био националиста који се трудио да румунски фактор ојача на целом простору земље којом је владао (нпр. под изговором унапређивања пољопривреде систематски је разбијао компактне масе припадника мањинских народа за које је сматрао да имају сепаратистичке тежње), и у томе је умногоме успео. Није само лошим задужио свој народ. Додуше није ни Броз. Само што је његов народ био хрватски, коме је поклонио целу Далмацију, Истру, Барању, док је српском – против кога се борио већ 1914. као део аустроугарске казнене експедиције која је покушала да освоји и у прах претвори Србију – нанео много зла током своје владавине. Упркос томе баш он га неретко, и то још уз благонаклон став државе, слави.

(НЕ)ПРОДУКТИВНИ ЕТАТИЗАМ
Данас када смо поново почели да развијамо култ државе о томе бисмо морали да размислимо. И даље је државна политика далеко од истински националне (сувише смо обазриви у одбрани својих интереса, а некада се са њима и несхватљиво поигравамо, држава води рачуна да се много не замери аутошовинистима и странцима, итд), али макар се више не ниподаштава сама идеја државе и суверенитета. Нити се српство стигматизује. Држава се не промовише као пуки аморфни сервис грађана већ као истинска национална вредност. На све стране наши владајући политичари и њима блиски медији истичу њен надвременски значај за опстанак народа. Ради се на развијању наглашеног поштовања према застави и другим државним симболима. Истиче се улога класичних државних механизама као што су војска или полиција.

То све је, ако се поштују демократски оквири и људска права, у реду, а по мом мишљењу и пожељно (обратите пажњу на култ државе и заставе у Америци). Али уз један услов, а то је неговање националне идеје и онога што јој служи, односно уз одбацивање свега што је подрива. Држава нам треба због нације, а не нација као грађевински материјал државе која ће на крају попримити анационални карактер. Да се полазећи од тога вратимо на почетак текста и Турско царство, чији смо нажалост били сегмент. Оно је у великом делу своје историје било моћно. Оно је вековима било велика сила у глобалним размерама или макар прворазредна сила у регионалним оквирима. Да ли је то разлог да ми данас одржавамо култ Отоманске империје? Да ли би било нормално да су тако нешто радили наши преци који су живели под влашћу великих турских султана? Разуме се да је у оба случаја одговор – не.

РЕВИТАЛИЗАЦИЈА СРПСТВА
Потомци смо људи који су тежили обнови српске националне државе. За њу су се пожртвовано борили. Данас када је номинално имамо, ми бисмо морали много озбиљније да радимо на томе да реалност саобразимо тој чињеници. А не да Србија у много чему и даље буде мала Југославија, у којој се српство не прогони, али и даље није носећи стуб државе. У светлу тога размислимо још једном о односу према Титу који наша држава и велики део друштва имају (поготово је томе привржена лажна, антисрпска елита коју актуелна власт често покушава да одобровољи уместо да је, и по цену оштрог сукоба, одбаци и стави на друштвену маргину, на место које јој припада). Да ли је на тим темељима могућа свестрана борба за националне интересе?

Да ли треба да дајем одговор или је он кристално јасан? Али хоћу да се подсетимо да су неки у Србији и многи око ње срећни што је она таква какав је. За последње је и нормално да им одговара што смо идејно спутани да се боље боримо за себе. Проблем су први. И то разних нијанси, од оних отворено антисрпских („наши“ србофоби), до сентиментално југословенских (став „сви смо ми исто“).

Турчење је некада доводило до тога да они који уђу у ту реку, из ње изађу видљиво другачији, непријатељски расположени према народу коме су пре тога припадали. Са друге стране многи које су задојили титоизмом (и они сада тај вирус даље шире) себе и даље сматрају Србима, а тако их доживљава и окружење (што када се пређе одређена линија суштински није тачно, али њу, срећом, већина људи који имају позитиван став према Брозу ипак није прегазила).

АКЦИЈА, А НЕ РЕЧИ
То не може да буде потпуно исправљено али штета може да буде делимично умањена релативно брзо, те је реално да буде трасиран пут да у будућности постане маргинална. Но, да би тако било држава мора правилно да се постави, односно да од стране владајућих структура јасно буде дефинисано каква је она и које вредности промовише (што се манифестује на разне начине, од школских програма до војних униформи)! Овим што сада радимо осуђујемо себе на таворење у југословенско-српском, национално-анационалном хаосу. Садашња власт ипак спречава да антисрпство кулминира, али не чини довољно да буде искорењено, а да ствари буду горе и држи у својим редовима немали број његових носилаца из различитих разлога (куповина лидера дела јавног мнења, додворавање иностраним центрима моћи, итд), чиме се остављају отворена врата да се у будућности догоди неотитоистичка поплава (сетите се покушаја разних Соња Бисерко и Наташа Кандић да код нас све национално буде елиминисано).

О томе на неки начин много говори и то што у кругу централе наше Безбедносно-информативне агенције – као остатак мрачне прошлости – и даље стоји дрворед којим је исписано ТИТО. БИА има мисију да брани српске државне него ваљда и националне интересе (према 1. члану Устава, Србија је не само грађанска, већ и национална држава), а у њеном дворишту (буквално) је лоциран најгори симбол зла према нашем народу. Ипак, за то што такве ствари и даље опстају су пре свега одговорне политичке, а не безбедносне структуре.

Поглед из ваздуха на комплекс у којем се налази седиште Безбедносно-информативне агенције у Београду (Фото: Гугл мапе/снимак екрана)

Уклањање тог мрачног симбола (нпр. делимична прерада сађењем новог дрвећа, а не сечењем постојећег), несумњиво би изазвало отпор неких кругова. Па шта? Могу ствари и тихо да се ураде, али зашто бисмо националне потезе крили од србомрзачких очију? Национално истински свестан део српског друштва и наша држава изашли би на крај са онима који на свет гледају кроз призму србофобије. То је погодна прилика да почнемо борбу да добронамерни а заслепљени прогледају (и у време СФРЈ већина наших комуниста није била – а тим пре нису ни многи који и данас „воле“ Броза – антинационална, већ хипнотисана, и њих не треба мешати са титоистима, тј. заточеницима идеје да су Срби негативци). А да злобници према свом народу и држави добију поруку да нећемо више да трпимо акте њихове мржње. Како је написао један наш познати песник: „Србија није шака пиринча да је позоба свака врана коју донесе ветар“.

 

Шира верзија текста објављеног у недељнику „Печат“

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: АП/Дарко Војиновић/Танјуг