Nacionalna država ili Tito?

Četrdeset godina od smrti J. B. Tita njegov duh toliko utiče na dešavanja u Srbiji da se stiče utisak da još uvek živimo u drastično umanjenoj verziji Jugoslavije

Da li je Sulejman I (1494-1566), prozvani Veličanstveni, bio moćan vladar? Nesumnjivo jeste. Radi se o poletnom osvajaču i umešnom državniku koga do današnjih dana, od popularne kulture do ozbiljnih istorijskih studija, mnogi ističu kao primer vladarske veličine. A da li su srpske zemlje bile deo njegove imperije? Skoro u potpunosti. Kako u naše vreme – gotovo sa pozitivnim akcentom – vole da kažu istoričari anacionalnog usmerenja, Srbi i teritorije koje su tada nastanjivali bile su deo „multietničkog i multireligijskog Osmanskog carstva“. Pa da li to onda znači da danas ima smisla da budemo ponosni na Sulejmana i njegova dostignuća? Da ga zvanično i nezvanično slavimo kao značajnog srpskog vladara?

LIK I DELO MURATA III
Odgovor je naravno – ne! Srbi su bili obespravljena raja koju su pokorili turski osvajači. Posle gubitka sopstvene države, naš narod je postao običan materijal za ekonomsku, biološku i svaku drugu eksploataciju od strane tuđinske države. Osmanlijska carevina doživela je ekspanziju na osnovu gaženja, između ostalog, i srpskih nacionalnih interesa. Naravno, neki Srbi su se vremenom identifikovali sa Otomanskom imperijom, ali prethodno su podlegali islamizaciji ili, kako se to dugo govorilo, turčili su se. Štaviše, neretko su postajali i veći Turci – te dušmani sopstvenog naroda – od „pravih“ Turaka (mada i oni su često bili ranije poturčeni Grci ili pripadnici drugih naroda Male Azije).

Kako god bilo, za sve njih (nove i stare poturice te etničke Turke), Sulejman Veličanstveni skoro da je bio ono što su za nas Nemanja ili Sveti Sava. Verovatno su mnogi od njih slavili i Murata III (1546 – 1595), za čije vladavine su 1594. na Vračaru spaljene mošti našeg prethodno pomenutog svetitelja i utemeljivača srpske autokefalne crkve. A ti moćnici su vladali čvrstom rukom – spaljivanje mošti Svetog Save nas na to podseća – nad našim precima. Oni su bili podanici jake države kakvima se nemali broj ljudi divi i kada ih ne voli. Šta mislite onda da li bi bilo normalno da neki od navedenih (ili nepomenutih) otomanskih careva ima ulicu, spomenik ili neki drugi memorijal u Beogradu? Uz to i da strani zvaničnici tokom poseta Srbiji dolaze na ta mesta kako bi njima, i preko njih zemlji domaćinu, tj. svima nama, iskazali poštovanje?

NACIONALNA KOROZIJA
Teško da bi i naši najgori autošovinisti javno rekli – da. Koliko god da mrze svoj narod, svesni su da bi davanje suprotnog odgovora bilo potpuno besmisleno. S druge strane – evo nas kod paradoksa – mnogi koji sebe doživljavaju kao srpske patriote ne smatraju da je problem to što se kod nas na razne načine veliča J. B. Tito. A on je srpskom narodu naneo veću štetu nego bilo koji turski vladar pojedinačno. Masovne likvidacije koje je njegov režim sprovodio prevazilaze i najgore otomanske pogrome nad Srbima. Broz nas je verovatno i mnogo potpunije od svih turskih vlastodržaca preumljivao. Od delova srpske nacije (svesnih ili tzv. fluidnih sivih masa, u slučaju islamiziranih Srba posle nestanka Otomanskog carstva) on je sa svojom boljševičkom ekipom stvarao nove, veštačke narode, kao što su crnogorski ili muslimanski  (danas bošnjački), dok je dosta preostalih Srba preparirao da im to, i štošta drugo što ide na štetu njihovog naroda, ne smeta.

Srbi katolici u Konavlima i Dubrovniku, ali i nekim dalmatinskim gradskim sredinama (gde ih je bilo do Drugo svetskog rata) prisilno su pretopljeni u Hrvate, a naši pravoslavni sunarodnici nastanjeni na severozapadu današnje Severne (Vardarske) Makedonije, gde su bili većina, u Makedonce. Međurepubličke granice su na sve moguće načine iscrtavane na štetu Srba, dok su uz to samo Srbiji nametnute autonomne pokrajine. Sve to je imalo trajno negativne posledice po nas. Ništa manje od toga bila je pogubna i indoktrinacija desetina generacija Srba u duhu nakaradne ideje da su pripadnici naroda sa „velikodržavnim, hegemonističkim pretenzijama“. Tu je umnogome utemeljen naš današnji, vrlo rasprostranjeni i parališući, nacionalni mazohizam raznih boja i intenziteta.

BROZOV MEMORIJAL
Uprkos svemu tome, protivno elementarnoj logici a na osnovu decenijskog ispiranja mozgova, do današnjeg dana brojni Srbi misle da je Tito bio „naš“ veliki i dobri vladar. Za to je najkrivlja država koja se, bez obzira na više talasa promena vlasti od formalne deinstalacije boljševičkog sistema, nikada ozbiljno nije pozabavila suzbijanjem titoističkog duha i nasleđa, kako u Srbiji, tako – makar u vezi sa nama – i u svetu. Štaviše, često je i neshvatljivo pozitivna u odnosu na lik i delo J. B. Tita. Stoga i danas mnogi čak i mlađi Srbi doživljavaju Broza, kao što sam rekao, kao „našeg“, ali to je slučaj i sa raznim strancima. Niko se nije potrudio da im pošalje poruku da nije tako. Da stvari budu i gore, mi to prihvatamo kao nešto normalno i ponekada gotovo da uključujemo u „protokol“.

Kineski virusolozi u poseti Titovom spomeniku u Kući Cveća (Foto: Tviter)

Najnoviji upečatljivi slučaj iz te (polu)zvanične neotitoističke horor serije dogodio se u „doba korone“. Čim su  kineski lekari, koji su doputovali u kontekstu borbe protiv COVID-19, stili u Srbiju, poželeli su da posete Titov grob u Muzeju Jugoslavije i poklone se „senima“ jugoslovenskog diktatora (za koga misle da je naš Mao jer im niko nije pojasnio da je Mao – uz svo komunističko zločinačko zastranjivanje – konsolidovao Kinu, dok je Tito razarao Srbiju i srpstvo). To im je, nažalost, i omogućeno, iako su muzeji u to vreme bili zatvoreni. Sve je delovalo kao deo državnog rituala. Strani gosti, najavljeni i dočekani pompezno, odlaze tamo gde to domaćini i očekuju, te iskazivanjem poštovanja onome do čega je njima stalo demonstriraju prijateljstvo. Nije tako, ali Kinezi verovatno misle da jeste!

POVRATAK U 1982.
Za to smo sami krivi. Ponavljam: nismo se potrudili da raščitismo sa titoizmom, tim pre ni da svetu stavimo do znanja da je tako. U aktuelnoj vlasti jedni marketinški ističu svoju titoističku baštinu, drugi, brojniji, polazeći od njene ukorenjenosti u delu naroda i kalkulišući kako to utiče na rejting, izbegavaju da se pozabave njenim suzbijanjem. Uz to verovatno i u njihovim redovima ima dosta onih koji su vaspitani u duhu poštovanja prema Brozu i nisu u stanju da se od toga otrgnu. Neki i neće, jer su suštinski deca titoizma, UDBE ili nečeg sličnog, i na to su ponosni.

Kada sve to uzmemo u obzir, mnogima u vlasti i narodu, u opoziciji i medijima, čak deluje simpatično što je kineskim virusolozima, kao da se radi o nekoj delegaciji iz 1982, upriličeno da odu u „Titov memorijal“. I ne bode im oči kontrast sa time što je koji dan posle toga pravoslavnim vernicima onemogućeno da prisustvuju uskršnjoj liturgiji. To je sve – ono što se dogodilo, ali i nezainteresovanost, pa i benevolentnost velikog dela javnosti prema svemu tome – uistinu strašno. Grozno! Govori mnogo o našem društvu i državi. I razjeda naše nacionalne interese! Nameće i pitanje: da li smo normalni? Ponašamo se kao logoraši koji posle izlaska na slobodu pale sveće za dušu preminulog upravnika logora koji ih je satirao.

O kakvoj odbrani Kosova i Metohije pričamo kada slavimo Tita koji nam je tu zadao strašan udarac? Čak i metiljavo kako se borimo za KiM, mnogo radimo ako polazimo od Titovog zaveštanja koje još nismo bacili na smetlište gde mu je mesto. I ranije je postojao tzv. kosovski problem i ne možemo da krivimo naše boljševike za njegov nastanak. Ali možemo i moramo da ih osudimo zbog razmera koje je poprimio. Jugoslovenske titoističke vlasti su sve učinile da ga razreše Albancima u korist a Srbima na štetu. Umnogome su u tome i uspele. Nadalje, da odemo do naših susednih primorsko-brdskih zemalja, zar ima smisla da se borimo (čak i sramno površno kako to radimo) za opstanak srpskog naroda u Crnoj Gori ako na Broza gledamo u pozitivnom svetlu? Pa on je pretočio u praksu – onda kada već i nije morao – kominternovski teorijski koncept crnogorske nacije. To je uradio da bi oslabio srpstvo.

CRVENA NDH
Idemo dalje: da li ima smisla da nam je važan opstanak Republike Srpske ako smo privrženi „liku i delu“ Tita? Svakako ne. To važi za Srbiju, ali još više za vrh RS koji ističe privrženost partizanskoj tradiciji (što bi, šta god ja o njoj lično mislio, bilo u redu kad bi išlo uz adekvatan odnos i prema drugom, ravnogorskom, po idejama uistinu srpskom pokretu otpora). Pošto su otvoreno zauzeli antisrpski i antijugoslovenski kurs, komunisti su zagovarali sva moguća i nemoguća rešenja na štetu našeg naroda. U doba kada je Broz došao na čelo KPJ, planirali su i preuređenje Jugoslavije (pošto su u skladu sa novom politikom Kominterne odustali od njenog rušenja) na način da se stvori Hrvatska u čijem sastavu bi bile sve njene današnje teritorije (a mnoge nikada nisu bile hrvatske), ali i Bosanska Krajina, Hercegovina i Srem.

Razmatrala se i opcija (koju je zagovarala većina hrvatskih funkcionera KPJ, a po svemu sudeći i Tito) da Srbi potpuno budu proterani sa krajiških (bosanska i nekadašnja austrougarska Krajina), slavonskih, sremskih i dalmatinskih prostora (kao nešto pre toga, tj. dvadesetih godina prošlog veka, Grci iz Male Azije) ili pak da bude proglašeno da tamošnji pravoslavci nisu deo srpskog naroda (na način kao što je kasnije urađeno sa Crnogorcima). Kome to deluje neverovatno neka „konsultuje“ delo iz 1987. poznatih i priznatih istoričara iz doba SFRJ Branka Petranovića i Momčila Zečevića: „Jugoslovenski federalizam: ideje i stvarnost“, npr. prvi tom, str. 597.)

KULT KRVNIKA
Bez obzira na sve to, J. B. Tito kod nas ima i dalje poluzvaničan status a veliki deo naroda o njemu misli sve najbolje (pogledati istraživanje Demostata iz 2017.), što je poražavajuće. I nacije čiji totalitarni režimi nisu bili neprijatelji njihovih interesa (ekstremistički su radili njima u prilog), odrekle su ih se, makar pod stranim pritiskom (koga kod nas nije bilo jer su oni što su dugo bili ti koji „pritiskaju“ nastavili sa Titovim antisrpskim kursom). Opredeljenje za demokratiju i slavljenje despotizma ne idu zajedno (a kod nas su, gle čuda, brojni oni što ističu svoju demokratsku i građansku orijentaciju, a hvale Tita). Zamislite memorijal – da ne idem baš u krajnost pa da kažem Hitlerov u Nemačkoj – Čaušeskog u Rumuniji, koji, ako ne drugačije onda na sopstveni zahtev, posećuju neke strane delegacije kada dolaze u posetu toj zemlji.

Nikolaj Čaušesku (drugi zdesna) i Josip Broz Tito (levo), Bukurešt, 22. april 1966.

Da li je to moguće? Nije, osim u „Zoni sumraka“. Pri tome treba imati u vidu da je Čaušesku bio nacionalista koji se trudio da rumunski faktor ojača na celom prostoru zemlje kojom je vladao (npr. pod izgovorom unapređivanja poljoprivrede sistematski je razbijao kompaktne mase pripadnika manjinskih naroda za koje je smatrao da imaju separatističke težnje), i u tome je umnogome uspeo. Nije samo lošim zadužio svoj narod. Doduše nije ni Broz. Samo što je njegov narod bio hrvatski, kome je poklonio celu Dalmaciju, Istru, Baranju, dok je srpskom – protiv koga se borio već 1914. kao deo austrougarske kaznene ekspedicije koja je pokušala da osvoji i u prah pretvori Srbiju – naneo mnogo zla tokom svoje vladavine. Uprkos tome baš on ga neretko, i to još uz blagonaklon stav države, slavi.

(NE)PRODUKTIVNI ETATIZAM
Danas kada smo ponovo počeli da razvijamo kult države o tome bismo morali da razmislimo. I dalje je državna politika daleko od istinski nacionalne (suviše smo obazrivi u odbrani svojih interesa, a nekada se sa njima i neshvatljivo poigravamo, država vodi računa da se mnogo ne zameri autošovinistima i strancima, itd), ali makar se više ne nipodaštava sama ideja države i suvereniteta. Niti se srpstvo stigmatizuje. Država se ne promoviše kao puki amorfni servis građana već kao istinska nacionalna vrednost. Na sve strane naši vladajući političari i njima bliski mediji ističu njen nadvremenski značaj za opstanak naroda. Radi se na razvijanju naglašenog poštovanja prema zastavi i drugim državnim simbolima. Ističe se uloga klasičnih državnih mehanizama kao što su vojska ili policija.

To sve je, ako se poštuju demokratski okviri i ljudska prava, u redu, a po mom mišljenju i poželjno (obratite pažnju na kult države i zastave u Americi). Ali uz jedan uslov, a to je negovanje nacionalne ideje i onoga što joj služi, odnosno uz odbacivanje svega što je podriva. Država nam treba zbog nacije, a ne nacija kao građevinski materijal države koja će na kraju poprimiti anacionalni karakter. Da se polazeći od toga vratimo na početak teksta i Tursko carstvo, čiji smo nažalost bili segment. Ono je u velikom delu svoje istorije bilo moćno. Ono je vekovima bilo velika sila u globalnim razmerama ili makar prvorazredna sila u regionalnim okvirima. Da li je to razlog da mi danas održavamo kult Otomanske imperije? Da li bi bilo normalno da su tako nešto radili naši preci koji su živeli pod vlašću velikih turskih sultana? Razume se da je u oba slučaja odgovor – ne.

REVITALIZACIJA SRPSTVA
Potomci smo ljudi koji su težili obnovi srpske nacionalne države. Za nju su se požrtvovano borili. Danas kada je nominalno imamo, mi bismo morali mnogo ozbiljnije da radimo na tome da realnost saobrazimo toj činjenici. A ne da Srbija u mnogo čemu i dalje bude mala Jugoslavija, u kojoj se srpstvo ne progoni, ali i dalje nije noseći stub države. U svetlu toga razmislimo još jednom o odnosu prema Titu koji naša država i veliki deo društva imaju (pogotovo je tome privržena lažna, antisrpska elita koju aktuelna vlast često pokušava da odobrovolji umesto da je, i po cenu oštrog sukoba, odbaci i stavi na društvenu marginu, na mesto koje joj pripada). Da li je na tim temeljima moguća svestrana borba za nacionalne interese?

Da li treba da dajem odgovor ili je on kristalno jasan? Ali hoću da se podsetimo da su neki u Srbiji i mnogi oko nje srećni što je ona takva kakav je. Za poslednje je i normalno da im odgovara što smo idejno sputani da se bolje borimo za sebe. Problem su prvi. I to raznih nijansi, od onih otvoreno antisrpskih („naši“ srbofobi), do sentimentalno jugoslovenskih (stav „svi smo mi isto“).

Turčenje je nekada dovodilo do toga da oni koji uđu u tu reku, iz nje izađu vidljivo drugačiji, neprijateljski raspoloženi prema narodu kome su pre toga pripadali. Sa druge strane mnogi koje su zadojili titoizmom (i oni sada taj virus dalje šire) sebe i dalje smatraju Srbima, a tako ih doživljava i okruženje (što kada se pređe određena linija suštinski nije tačno, ali nju, srećom, većina ljudi koji imaju pozitivan stav prema Brozu ipak nije pregazila).

AKCIJA, A NE REČI
To ne može da bude potpuno ispravljeno ali šteta može da bude delimično umanjena relativno brzo, te je realno da bude trasiran put da u budućnosti postane marginalna. No, da bi tako bilo država mora pravilno da se postavi, odnosno da od strane vladajućih struktura jasno bude definisano kakva je ona i koje vrednosti promoviše (što se manifestuje na razne načine, od školskih programa do vojnih uniformi)! Ovim što sada radimo osuđujemo sebe na tavorenje u jugoslovensko-srpskom, nacionalno-anacionalnom haosu. Sadašnja vlast ipak sprečava da antisrpstvo kulminira, ali ne čini dovoljno da bude iskorenjeno, a da stvari budu gore i drži u svojim redovima nemali broj njegovih nosilaca iz različitih razloga (kupovina lidera dela javnog mnenja, dodvoravanje inostranim centrima moći, itd), čime se ostavljaju otvorena vrata da se u budućnosti dogodi neotitoistička poplava (setite se pokušaja raznih Sonja Biserko i Nataša Kandić da kod nas sve nacionalno bude eliminisano).

O tome na neki način mnogo govori i to što u krugu centrale naše Bezbednosno-informativne agencije – kao ostatak mračne prošlosti – i dalje stoji drvored kojim je ispisano TITO. BIA ima misiju da brani srpske državne nego valjda i nacionalne interese (prema 1. članu Ustava, Srbija je ne samo građanska, već i nacionalna država), a u njenom dvorištu (bukvalno) je lociran najgori simbol zla prema našem narodu. Ipak, za to što takve stvari i dalje opstaju su pre svega odgovorne političke, a ne bezbednosne strukture.

Pogled iz vazduha na kompleks u kojem se nalazi sedište Bezbednosno-informativne agencije u Beogradu (Foto: Gugl mape/snimak ekrana)

Uklanjanje tog mračnog simbola (npr. delimična prerada sađenjem novog drveća, a ne sečenjem postojećeg), nesumnjivo bi izazvalo otpor nekih krugova. Pa šta? Mogu stvari i tiho da se urade, ali zašto bismo nacionalne poteze krili od srbomrzačkih očiju? Nacionalno istinski svestan deo srpskog društva i naša država izašli bi na kraj sa onima koji na svet gledaju kroz prizmu srbofobije. To je pogodna prilika da počnemo borbu da dobronamerni a zaslepljeni progledaju (i u vreme SFRJ većina naših komunista nije bila – a tim pre nisu ni mnogi koji i danas „vole“ Broza – antinacionalna, već hipnotisana, i njih ne treba mešati sa titoistima, tj. zatočenicima ideje da su Srbi negativci). A da zlobnici prema svom narodu i državi dobiju poruku da nećemo više da trpimo akte njihove mržnje. Kako je napisao jedan naš poznati pesnik: „Srbija nije šaka pirinča da je pozoba svaka vrana koju donese vetar“.

 

Šira verzija teksta objavljenog u nedeljniku „Pečat“

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: AP/Darko Vojinović/Tanjug