Može li biti povratka na staro?

Svet se suočava sa perspektivom dubokog preokreta: povratak na ono prirodno – što će reći na samodovoljnu ekonomiju. Taj preokret je sušta suprotnost globalizaciji

Kovid rastura nama poznati svet. On nema logike. Ne štedi ni bogate, ni elitu. Razara ne birajući, bilo bolešću, bilo kolapsom statusa kvo – i upravo opasnost koju stvara tera ljude da se, u svojoj novopronađenoj usamljenosti, zagledaju u ogledalo i zapitaju: „Je li to bio ‘život’, najbolji koji može postojati?“

Javnost se već zamara od fizičkog „distanciranja“ i samoizolacije. Disciplina potrebna za fizičku izolovanost već se krnji sa nastupanjem letnje klime. Gledajte snimke: nema pravog distanciranja na mnogim plažama, a na ulicama se retko mogu videti maske. Dobrim delom ovaj ishod je posledica svih onih (prevarantskih) matematičkih modela koji prikazuju vrhunac zaraze, nakon kog sledi podjednako eksponencijalan pad, odnosno brzi povratak u „normalnost“. Mediji u prvi plan guraju analitičare koji tvrde da je kolaps ekonomije smrtonosniji od zaraze, ali javnost je s pravom oprezna – epidemije uvek treba shvatati ozbiljno. One bude sećanja iz najdubljih slojeva (pod)svesti.

DOLAZEĆA PSIHIČKA KRIZA
Poenta je što će sa progresivnim otvaranjem ekonomije i postepenim ukidanjem restrikcija kretanja gotovo sigurno biti novih vrhunaca virusne zaraze. Javnost za to nije psihološki pripremljena, već je programirana da očekuje kako će pošast biti gotova na vreme da svi mogu da uživaju na plaži tokom leta.

Sledbenici smo psihologije koja funkcioniše u periodima smene epoha. Instinktivno znamo da svet više nikada neće biti isti, ali držimo se onoga što nam je poznato. U ovom trenutku, budućnost – „novi“ poredak – se ne može razumljivo konstruisati. Nedostaje joj uramljivanje u narativ (stari ili novi). Čak i sposobnost naracije naših sopstvenih života zavisi od mogućnosti da sopstveni narativ nekako uglavimo u onaj društveni, kao širu celinu. Ali današnji „liberalni“ poredak, sa svojim napadom na kulturu sećanja, na pol, na identitet – na samu vrednost „različitosti“ – stvara ljude nesposobne da žive živote koje karakteriše narativna povezanost.

Nema dokaza da će se virus stišati tokom leta (iako je to moguće). Problem je u tome što se ne zna da li će javnost prihvatit karantinsko zatvaranje ukoliko kasnije ove godine dođe do novog ozbiljnog širenja zaraze, što lekari očekuju. Nov karantin bi mogao da bude odbačen od strane građana – naročito u SAD, gde protivljenje zatvaranju i tretiranje pandemije kao nekakve zlobne „globalističke“ zavere protiv američkih „prava“ brzo postaju politički pokret glavnog toka.

Građani tokom protesta protiv kućnog karantina ispred Kapitola drže transparent na kome piše „Dajte mi slobodu ili mi dajte COVID-19“, Vašington, 19. april 2020. (Foto: Karen Ducey/Getty Images)
Građani tokom protesta protiv kućnog karantina ispred Kapitola drže transparent na kome piše „Dajte mi slobodu ili mi dajte COVID-19“, Vašington, 19. april 2020. (Foto: Karen Ducey/Getty Images)

Ukratko, sve ukazuje da dolazi psihička kriza: virus nastavlja da inficira još 50 i više procenata stanovništva, oštećujući ekonomiju i stvarajući klasu besnih, bankrotiranih marginalaca (koji će u Americi biti naoružani). Zapravo, lokalizovani nasilni politički otpor već je izbio u Evropi (Italija i Francuska).

Od staze kojom će krenuti ovaj nepredvidivi i mutirajući organizam zavisi naša politička budućnost. Elite se još uvek nadaju mogućem povratku u svoje privilegovane, status quo ante živote. Ratni narativ – „rat protiv koronavirusa“, „ratna ekonomija“, „nadzor nalik ratnom“ i zadiranje u sve sfere života – zajedno sa ukidanjem putovanja i društvenim distanciranjem, naravno, deaktivira ljude politički i društveno. To je skoro potpuno suspendovanje javnog života.

ZAKASNELI CUNAMI
Elita se nada da će se „probiti“ kroz ovu krizu suzbijanjem kritika, kao specifične pretnje ratnim naporima (u skladu sa narativom „svi smo zajedno u ovome“). Da li će u tome uspeti pretežno će zavisiti od daljeg toka krize izazvane bolešću COVID-19. Ali ljudi su šokirani neočekivanom osvetom Prirode. Hirom Života. Obaranjem njegovog značenja. Ljudi otkrivaju da se snalaze sa manje. Imaju manje. Otkrivaju da im dosta toga u stvari nije bilo potrebno – ne moraju da letuju na Karibima, primera radi. Mogu da prežive bez konzumerističke histerije.

Hoće li ova „otkrića“ potrajati? Pa, Sjedinjene Države (i Velika Britanija) štampaju novac – i nastaviće da upumpavaju bilione dolara u ekonomiju kako bi sprečili upravo perspektivu koju bi ova otkrića omogućila. Elita želi da očuva konzumerističko društvo (na kraju krajeva, od njega zavisi 70 odsto američke ekonomije). Druge centralne banke su, u koordinaciji, monetizovale ukupno, 23,4 biliona dolara za ovu godinu (preko 25 odsto svetskog BDP-a) kako bi spasile potrošačko društvo.

Možete pretpostaviti kuda sve to vodi. Tržišta očajnički žele da potvrde skorašnji rast (koji je i sam posledica toga što su Federalne rezerve odštampale oko osam biliona dolara) džinovskim naduvavanjem svega što bi moglo da se pokaže kao „srebrni metak“ za COVID-19 i da se vrate svetu koji razumeju, da se vrate normali. Za to vreme, tržište čvrsto žmuri pred ekonomskom realnošću.

Novčanice od 100 dolara na pokretnoj traci u Birou za graviranje i štampanje (Foto: Mark Wilson/Getty Images)
Novčanice od 100 dolara na pokretnoj traci u Birou za graviranje i štampanje (Foto: Mark Wilson/Getty Images)

Međutim, ovaj cunami likvidnosti možda je već zakasnio. Zapadna ekonomija već je bila u „kritičnom stanju“ usled svetske finansijske krize iz 2008. godine, što je dovelo da kaskadnih efekata u drugim sektorima, kao što su tržišta u nastajanju (pogledajte ovde razlog zašto). Parenje ekonomskog „crnog labuda“ sa biološkim „crnim labudom“ je ušlo u drugu fazu, ne samo u pogledu virusne zaraze, nego i kaskadno klizeće ekonomije. Ne može sve, niti će biti spašeno sve od bankrota.

Mane i slabosti „otvorenog društva“ postale su ogoljene: otvorene granice, otvoreni vazdušni putevi, otvoreni ofšoring radnih troškova, otvoreni izvoz dolarskih kredita i slobodna trgovina postavili su Zapad na put propasti. Nasleđene fragilnosti previše su krte i sistematski previše tesno isprepletane. Da ne bude zabune, kaskadni efekat kompleksnog, hiperfinansijalizovanog, dinamičnog sistema izaziva nestabilnost u širem kontekstu liberalne ideologije koja se oslanja na demokratiju, prava, bezgranični „kosmopolitizam“, migraciju i tehnokratsku globalnu vladavinu. Opet, COVID-19 nije uzrokovao ništa od ovoga. On je samo izložio pukotine koje su već postojale. Imajući to u vidu, operateri ovog globalističkog projekta nastojaće da prebace krivicu na bilo koju stranu. Kina će poslužiti.

POVRATAK REALNE EKONOMIJE
Model prosvetiteljstva pokazao se kao velika prevara koja skriva svoju ružnu, predatorsku, mračnu stranu. Ali u tome je problem. Rasvetljivanje mana otvorenog društva koje je napravio COVID-19 isto tako zahteva odgovor na pitanje šta je i gde je alternativa. Pa, sa ekonomske tačke gledišta, odgovor je očigledan: „Vraćamo se na osnove – sve ono staro je opet novo“. Verovatno ćemo biti svedoci povratka na čvrste granice, veću kontrolu migracija, veću samodovoljnost u smislu domaće proizvodnje komponenti (tj. manje ofšoringa), veće pridavanje značaja samoodrživoj poljoprivredi, manju zavisnost od izvoznih tržišta, veće oslanjanje na tarife, Sve u svemu povratka na realnu ekonomiju.

Drugim rečima, jednostavnija, pretežno nacionalna ekonomija, sa suverenim finansijskim sektorom. Možda će zlato, koje je u prošlosti bilo međunarodna moneta, ponovo postati novac u budućnosti. „Staro“ je novo „novo“. Nije tačno da nema alternative – ona je zapisana pre oko 200 godina. Godine 1800. Johan Fihte je objavio Zatvorenu trgovačku državu. Godine 1827. Fridrih List je objavio svoje teorije nacionalne ekonomije, koje su se sukobile sa „kosmopolitskom ekonomijom“ Adama Smita i Džej-Bi Seja. Godine 1889, grof Sergej Vite, uticajni političar i premijer carske Rusije, objavio je studiju pod naslovom „Nacionalna štednja i Fridrih List“, u kome su citirane ekonomske teorije Fridriha Lista i zastupano stanovište o neophodnosti jake domaće industrije, zaštićene od inostrane konkurencije carinskim barijerama.

Ove ideje bi neko mogao nazvati „starim“, ali one zaista ne predstavljaju ništa ekstremno. To je prosto druga strana medalje Adama Smita. Rusi, poput Sergeja Glazjeva, godinama razmišljaju o ovim stvarima, a naročito otkako je Rusija izbačena iz G-8. Alternative za Rusiju su do sada bivale i te kako promišljane i formulisane. Ali zapadne elite su tako temeljno demonizovale Rusiju u svojoj javnosti da je bilo kakva alternativna paradigma izgurana daleko izvan granica „prihvatljivog diskursa“. To znači da neće biti moguće za Zapad da prosto iskorači iz krize izazvane koronavirusom i uđe u neku alternativnu paradigmu (ma koliko aktuelna situacija to nalagala). Svet se suočava sa perspektivom dubokog preokreta: odvija se povratak na ono prirodno – što će reći na samodovoljnu ekonomiju. Taj preokret je sušta suprotnost globalizaciji.

NEUSPEH PROSVETITELjSTVA
Kriza koju će ovo izazvati biće obimna, ali nju je moguće prevazići direktnim hvatanjem ukoštac (a ne čekanjem da rešenje samo uskoči). Ishod je možda očigledan, ali do njega neće biti prečica. Zašto? Zato što je neoliberalna era izbušila i neoliberalizovala gotovo sve: akademske krugove, sudstvo, medije, upravu, kulturu i etiku. Stoga odstupanje od globalizma na kratki rok nije neibežno, jer su institucionalna i kulturna struktura zatočenici elita, kao i zbog toga što tema univerzalizma pogađa osetljivi judeohrišćanski živac (spasenje). Apokaliptički univerzalizam je naročito jak u SAD.

Ukoliko budu u mogućnosti, elite će pokušati da izvedu povratak u globalizovani svetski poredak – iako će neke od pretpostavki na kojim se on temeljio (poput vrlo napetih proizvodnih lanaca koji se zasnivaju na principu dostavlje u poslednji čas) biti revidirane. Sve zavisi od toka pandemije i procesa kaskadnih ekonomskih efekata u sudaru sa složenim socijetalnim sistemima – tj. od rizika šire dezintegracije. Oni koji su ostavljeni bez nade, bez posla i bez sredstava lako bi mogli da se okrenu protiv onih koji su bolje prošli, a ukoliko ti ljudi postanu očajni i besni, društva bi mogla da krenu da se raspadaju.

Radnici u Indiji održavaju socijalnu distancu dok čekaju u redu za pakete hrane zbog pandemije virusa COVID-19 (Foto: PTI Photo)
Radnici u Indiji održavaju propisanu socijalnu distancu dok čekaju u redu za pakete hrane (Foto: PTI Photo)

Sa druge strane, ukoliko se kriza nastavi u svim svojim aspektima, poput „distanciranja“, zatvorenih granica i etosa „živeti skromnije“ kao glavne krilatice; ukoliko, dakle, ne dođe do pucanja takvog ustrojstva, to će više ono delovati kao nova „norma“, pa će se i nametnuti kao promena. Usmerenje političkog kursa u Evropi nakon pandemije virusa COVID-19 će po svemu sudeći biti suverenističko i nacionalističko. To nameće pitanje prirode tog nacionalizma. Zapadni „populizam“ nije se zapravo u praksi artikulisao u čvršći sistem, niti je uspeo da dosegne do nekog uverljivog, šireg „logosa“.

Zašto? Zbog dublje linije razdvajanja zapadnog diskursa. Na kraju svega, ova zaraza, mimo ekonomskih fragilnosti, ukazuje na neuspeh projekta prosvetiteljstva. Ljudi u savremenom liberalnom svetu govore kao da smo uslovljeni moralnim razmišljanjem i ponašaju se kao da naša dela reflektuju takvo razmišljanje, ali zapravo ništa od toga nije tačno. Obični ljudi danas funkcionišu oslanjajući se na filozofske fragmente preuzete od izvornih predprosvetiteljskih vremena u kojima su te filozofije bile razumne i korisne. Trenutne moralne i političke filozofije su fragmentirane, nekoherentne i sukobljene, a nemaju standarde na koje se mogu primeniti kako bi njihova istinitost bila procenjena a konflikti između njih razrešeni.

MAGNUM OPUS
Danas živimo u „prosvetljenom“ svetu kao fragmentirano društvo sačinjeno od pojedinaca bez svesti o dobrobiti čoveka, bez mogućnosti da se udružimo kako bismo ostvarili zajednički cilj, bez mogućnosti da ubedimo jedan drugog šta je uopšte zajednički cilj, a zapravo većina nas veruje da zajednički cilj, odnosno zajednička dobrobit, ne postoji i ne može postojati. Kakvu politiku takvo jedno društvo može da ima? „Politički gledano, savremena zapadnjačka društva su u stvari oligarhije zamaskirane u liberalne demokratije“, napisao je Alasder Mekintir. Sređivanje razvalina modernosti – to je magnum opus.

U neku ruku, karakter dolazeće ere već je određen: ekonomija i finansijska tržišta su praktično „nacionalizovani“ (ali bez oduzimanja vlasništva) u SAD i UK, i to pomoću ogromnih „bejlautova“ (finansijskih paketa pomoći, prim. prev.). To je „ratna“ kontrolisana ekonomija i društveni intervencionizam koji je kvazitotalitaran. To je verovatno bilo neophodno kako bi se snizila brzina stope širenja infekcije u cilju spasavanja raspadajućih zdravstvenih sistema, ali bez obzira na sve radi se o jednom zabrinjavajućem predznaku, naročito kada se ima u vidu dugo poigravanje Evrope sa franačkim i karolinškim modelima društva koji su nastali nakon pada Rima. Franačka politika je, naravno, veoma suprotna libertarijanizmu ili devetnaestovekovnom konzervativizmu berkovskog tipa.

Nije lako reći gde će se u Evropi i Americi klatno zaustaviti. Prosvetiteljstvo je bilo polazna tačka u dugačkom padu zapadne misli, prakse i imaginacije. Svi ovi fragilni, prošireni i složeni sistemi su deca naše uobrazilje da kontrolišemo prirodu. Da su ljudi pronašli način da njome ovladaju. Ego je bio na vrhuncu. Sada, nakon kovida, znamo da to nije tačno.

Masovna grobnica za preminule od virusa COVID-19 u Manausu, Brazil (Foto: Michael Dantas/Afp Via Getty Images)
Masovna grobnica za preminule od virusa COVID-19 u Manausu, Brazil (Foto: Michael Dantas/AFP Via Getty Images)

Mi, „komplikovana ljudska bića“, kroz sisteme koje smo gradili usvojili smo različite ekonomske, socijalne i političke kompleksnosti, uglavnom zanemarujući šire prirodne složenosti i sile sveta oko nas. Čineći to, stvorili smo slabosti u sistemu koji na tim slabim tačkama sada puca. Ta međuigra naših mikrokosmičkih sistema i makrokosmosa, koja je nekad bila shvaćena, davno je potisnuta iz evropske svesti.

Postoji li način da se ona vrati?

 

Naslovna fotografija: US Navy Photo

 

Izvor Strategic Culture