Pekićeva lekcija i pouke Atlantide

Pažljiva analiza Pekićeve „Kratke, sramne povesti Androsveta” dovodi nas do zaključka da se ta povest nastavlja sve do vremena u kojem mi danas živimo

U drugom delu svoje antropološke trilogije naslovljenom Atlantida Borislav Pekić je na samom početku hipotetički nagovestio da se u stvarnosti, koja se čoveku čini jedina, istovremeno odigravaju dve istorije, „paralelna i antagona”. Jedna je ona koja je na prvi pogled stvarana, vidljiva, ispunjena događajima u čiju verodostojnost je veoma teško posumnjati, dok je druga nevidljiva, koje su pojedini saučesnici one prve samo ponekad, u retkim trenutcima prosvetljenja, bivali svesni. Tako da bi se onim posmatračima stvarnosti koji bi bili u mogućnosti da se izdignu iznad ravni u kojima se odvijaju te dve paralelne istorije moglo učiniti da ljudi vode dvostruki život. Prvi je onaj koji ostavlja tragove u individualnoj i kolektivnoj memoriji i čiji smisao se procenjuje merilima tekućih civilizacija, dok se drugi vodi „na naličju prvog, u njegovom mračnom podzemlju”.

To naličje se moglo dokučiti u onim periodima ljudske povesti u kojima je preovladavala metafizička zatucanost otelovljena u praznoverju tradicije i duhovnoj vertikalnosti kroz čiji mistični veo su se konture one nevidljive istorije ocrtavale „poput ljudskih stopa otisnutih u živom pesku.” Te stope su bile vidljive jedino u onim vremenima „oseke razuma” u kojima su osećanja i intuicija iz ljudskog iskustva potisnuli moć misaonog rasuđivanja, ili ga uspešno držali pod kontrolom.

A kada bi nastupila vremena prosvećenosti u kojima bi razum uz pomoć naučnog pogleda na svet potisnuo iz čovekove svesti verovanja u bilo šta, osim u neupitnu moć njegovog autoriteta, tragovi „antiistorije” u živom pesku bi se gubili i bivali privremeno zaboravljeni. Oholi i beskompromisni razum bi bleštavilom svog lažnog sjaja zaslepio ljudsku percepciju stvarnosti, a osećanja degradirao na najniži nivo gole telesnosti i materijalističkog hedonizma, dok je onu vidljivu istoriju, rukovođen svojim hladnim pragmatizmom, pokušavao da kontroliše i njome upravlja. Međutim, to ne znači da je nevidljiva istorija zauvek i nepovratno nestala. Naprotiv, ona je i dalje nastavila da se odvija u svom mračnom podzemlju čekajući da se razum shodno svojoj imanentnoj prolaznosti povuče, te da njeni tragovi u živom pesku ponovo postanu vidljivi.

Preplitanje te dve istorije može se naslutiti ako se zaviri u čarobnjačka, magijska, alhemijska, ezoterijska i mistična znanja koja su se kroz otkrovenja izabranih posvećenika tokom čitave povesti taložila u arhetipskim slojevima kolektivnog iskustva čovečanstva. Haldejski magi sa sliva Tigrisa i Eufrata, egipatski sveštenici boginje Nut, čuvari svete tajne eleuzinskih misterija, pitagorejci, orfičari, sveštenici Maja, druidski vrači, šegrti Merlina, vitezovi Okruglog stola kralja Artura, sledbenici Nostradamusa i Paracelzusa, poznavaoci Kabale, vrači Crne Afrike, australijski Aboridžini, karipski vudu posvećenici, sibirski i saharski šamani, hinduistički fakiri, tibetanski osamljenici, Hristovi apostoli, pa i sam Spasitelj, „svi su oni, u većoj ili manjoj meri, izvesni možda u najvećoj, konačnoj meri, bili posednici, sudionici, saučesnici jednog istog lanca događaja prave istorije, koja se – kao izgubljeno kopno izbilo iz ništavila okeana – odvija ispod spoljašnje i lažne povesti čovečanstva.”

Ser Džerald Hargrivs, ilustracija utopijskog prizora Atlantide, (Foto: Mary Evans Picture Library/Everett Collection)
Ser Džerald Hargrivs, ilustracija utopijskog prizora Atlantide (Foto: Mary Evans Picture Library/Everett Collection)

Ali, najizdašnije vrelo podataka za rekonstrukciju i sklapanje mozaika tih dveju istorija, kao i odgonetanje onih zagonetnih tački njihovog dodira predstavljaju svakako mitovi u čijem bezdanu je pohranjena memorija svih civilizacija i kultura koje su ikada obitavale na planeti Zemlji. U simbolici mitske zaostavštine sakrivene su ne samo sudbine, karakteri i mentalni skolopovi ljudskih zajednica i njihovih junaka, već i kolektivna i individualna stremljenja, nadanja, snovi i projekcije ka prošlosti, budućnosti, nebu i podzemlju, čijim preplitanjem se gubila granica između mogućeg i nemogućeg, verovatnog i neverovatnog, istinitog i lažnog, stvarnog i imaginarnog.

Svakako da je jedan od najizazovnijih motiva mitoloških narativa sećanje na neka zlatna vremena i neke zlatne prostore koji su intrigirali maštu ne samo njihovih tvoraca, nego i svih onih budućih čitalaca kojima će poslužiti kao inspiracija i podloga za kreiranje vlastitih utopijskih slika. Osim onih predela koji su poput Jelisejskih polja na zapadu i hrišćanskog Edena na istoku zauvek ostali urezani u kolektivnoj memoriji čovečanstva kao putokaz ka nečemu možda i ne baš nedostižnom, bilo je i onih zlatnih prostora i svetova koji su nestali u katastrofama opisanim u drevnim epovima kao što su Gilgameš ili Stari zavet, ili su, „kao kroz živi pesak, potonuli u katastrofalnoj propustljivosti ljudske memorije”, kao što je bio slučaj sa Lemurijom, mitskim kontinentom zauvek izgubljenim u pacifičkom beskraju. Nešto je bistriji slučaj bio sa civilizacijama Mesopotamije, Južne Amerike i predfaraonskog Egipta, od kojih su ostali i materijalni tragovi, taman dovoljni da raspiruju maštu budućih naraštaja i predstavljaju idealne temelje za izgradnju novovekovnih mitova.

PLATON I ATLANTIDA
Međutim, pripadnicima, simpatizerima i sledbenicima takozvane zapadne civilizacije za iživljavanje one „opšte ljudske težnje za večnim i srećnim životom” nekako je najbliža srcu od svih „legendi posvećenih iščezlim svetovima” bila ona posvećena izgubljenom kontinentu Atlantidi. Svakako da glavni razlog za tu emotivnu bliskost leži u hipotetičkoj lokaciji Atlantide za koju se veruje da je nestala u onom ponoru Atlantskog okeana smeštenog između evropske i američke kontinentalne ploče. Jer, po svom kulturnom i geografskom određenju ta civilizacija je evro-američka. A pored toga, jedine pisane tragove o postojanju Atlantide ostavio je Platon, jedan od najvećih filozofa antičke Grčke, koja se smatra kolevkom zapadne civilizacije.

Platon je u svom spisu Kritija predstavio osnovne konture na osnovu kojih će se u narednim vekovima i milenijumima iskristalisati i pretvoriti u mit najpoznatija od svih legendi o izgubljenim svetovima. A u spisu Timej on je ispripovedao priču o čuvenom atinskom zakonodavcu Solonu koji se u svojim poznim godinama proslavio i kao putopisac. Nakon desetogodišnjeg boravka i putovanja po Egiptu odlučio je da se vrati u Atinu i svojim zemljacima ispriča sve ono što je za vreme boravka u toj zemlji čuo o Atlantidi, „Zemlji prozračnih ljudi”, kako će se kasnije u pričama inspirisanim Solonovim svedočanstvima govoriti o tom mitskom nestalom kontinentu, koji se prema Platonu morao nalaziti u onom velikom moru iza Herkulovih vrata.

Sveštenici hrama boginje Nut u egipatskom gradu Saisu govorili su sa strahopoštovanjem grčkom zakonodavcu: „O Solone, ti znaš da je zemlju nekada nastanjivala najplemenitija rasa ljudi koja je ikada živela, jer golema beše snaga koju su bogovi darovali izgubljenoj Atlantidi.” A ta povest o Atlantidi beše, prema tom Solonovom svedočanstvu, ispisana na pilarima hrama boginje Nut.

Šesnaestu glavu svoje Atlantide naslovljenu „Kratka, sramna povest Androsveta“, Pekić je započeo citirajući pisara faraona Letija II, 1320. pre Hrista:

Spoznajte deco, budućnost učeći se tajnama prošlosti
koje izgledaju tako daleko a ipak su im istine tako blizu…
Sila nevidljivog vremena povezaće duše mnogo posle smrti sveta.
Na kraju će prošlost samu sebe da otkrije.”

Nešto dalje on navodi da „velika rasa behu Atlantiđani, deca Posejdona, boga mora koji ih nazva po sebi, ocu i vodama svojim, te posveti delima velikim.” U zemlji njihovoj vlađaše večni mir prakomunizma jer svi ljudi imađaše sve što im je bilo potrebno, pa ne morahu ništa otimati drugom. Kao i u svim idealnim, ali utopijskim svetovima žudnja za moći beše im strana, a pored toga bili su „pravedni jer behu nesebični, nesebični jer behu pravedni.” Među Atlantiđanima je vladala večna sloga i ljubav jer su smatrali da svi oni behu jedno, samo privremeno razdvojeni na njih mnogo, pa su voleći druge voleli i poštovali sami sebe.

Svrha njihovih života ne beše stvaranje već samostvarenje. Ne behu opsednuti telesnim užicima, „nego da se vinu u velike i nevidljive visine božanskog.” Jer, stremljenja im behu uzvišena, a najčudesnija beše želja da se oslobode telesnosti za koju su smatrali da ih razdvaja, sputava i sprečava da se domognu besmrtnosti i posvete ispoljavanju svemoćnosti sopstvene volje.

Marsel Vonders, „Atlantida” (Foto: architonic.com)
Marsel Vonders, „Atlantida”

Možda iz današnje perspektive najfantastičnije zvuči njihova telepatska sposobnost da se međusobno sporazumevaju mislima na daljinu, kao i svojstvo da se bez ulaganja ikakvog napora premeštaju kroz prostor na velike daljine i da bez teškoća prolaze kroz materijalna tela, zbog čega su se činili prozračnima. Tako oni voljom zameniše fizičku silu, pa se činilo da se najveći deo potrebnih poslova i aktivnosti obavljao sam od sebe. Ali do kraja zamišljenog puta behu još daleko jer je ipak ostalo još mnogo poslova koji morahu da se rade rukama, što ih umnogome opterećavaše. Da bi se oslobodili i tog tereta koji je predstavljao njihovu poslednju vezu sa fizičkim svetom, i da bi se potpuno posvetili „oduhovljenju” načiniše Atlantiđani prvu grešku koja ih skupo koštaše i iz koje sve kasnije njihove nesreće proiziđoše.

Pošto bejahu moćni ne samo u duhovnim disciplinama nego i u kreiranju i rekreiranju materijalnih stvari, nije im bilo teško da prema svom liku stvore veštačkog čoveka, to jest veštačke ljude, koji su bili programirani da rade za njih one fizičke poslove koji ih ometaše na njihovom putu ka oslobađanju od materije. Na tom putu, provedoše oni još nekoliko miliona godina srećnog života, i tako silno uznapredovaše da se sasvim približiše ostvarenju cilja svemoći i besmrtnosti. A da bi dospeli do tog cilja bilo je još potrebno da se pokidaju poslednje veze sa vidljivim svetom materije i robota. Tako da je bilo odlučeno da se pre „konačnog obogotvorenja” svi roboti unište.

Ali nije jedini razlog plana uništenja robota bio u kidanju poslednje veze sa materijalnim svetom. Jer, već odavno Atlantiđani primetiše da su tokom milenijuma njihovog napredovanja prema „raju bestelesnog života”, i roboti napredovali, i to, saobrazno svojoj prirodi i nameni, u suprotnom smeru – „prema paklu telesnog trajanja”. Roboti se pobuniše, digoše na ustanak i osetivši se jakim krenuše da oni istrebe svoje kreatore Atlantiđane. A razlog ne nađoše samo u nuždi samoodbrane od vlastitog uništenja, već su, ugledavši se na ljude, došli do ubeđenja da je njihova filozofija savršenija od ljudske, te shodno tome i njihova svrha i ciljevi uzvišeniji.

BESPOŠTEDNI RAT
Tako započe na celoj zemlji strašan i bespoštedan rat: „Rat duha i tela, volje i vatre. Ljudske volje i robotske vatre.” O tom ratu govori i Biblija, maskirajući ga borbom Boga i anđela sa Satanom i đavolima. Atlantiđani se naravno kriju iza anđela, a pobunjeni roboti iza đavola. Roboti, vičniji u ratovanju i prema svojoj nameni, superiorniji u ispoljavanju fizičke sile, u tom ratu pobeđivahu, ali ne mogahu sasvim poraziti ljude. Zbog toga, njihov vođa odluči da izazove opštu katastrofu i tako uništi čitav svet, i robote i ljude, nadajući se da će robote ponovo napraviti, dok ljudi neće moći oživeti. Dogodi se veliki potop i u jednom danu i noći beše uništena Atlantida, njeni pravi i veštački ljudi, a slavni Atlantis potonu na dno okeana. Jer, treba naglasiti da Atlantida ne beše samo ostrvo, već čitava zemlja. Ako se obrati pažnja na reči koje grčkom zakonodavcu uputiše oni sveštenici iz egipatskog grada Saisa: „O Solone, ti znaš da je zemlju nekada nastanjivala najplemenitija rasa ljudi…, dakle zemlju, a ne ostrvo.

To beše onaj potop o kome ostadoše pisani i usmeni tragovi u svim poznatim mitovima, tako da je malo verovatno da je izmišljen i da se nije nikada dogodio. A posle potopa kako to obično biva sve je moralo da se počne ispočetka. Hiljadama, a možda i milionima godina, zemljom koja se sporo sušila lutale su horde preživelih kosmatih, neuglednih robota, više nalik na majmune nego na ljude, ali i pravih ljudi, Atlantiđana, kod kojih ostade veoma malo od onih nekadašnjih moći. Pored sećanja na Atlantidu, u njihovim glavama beše presahla i svest da pored njih prašumama trijasa lutaju i mašine u poluljudskom obliku, mada se ni oni ne razlikovaše mnogo od njih. Tako obe rase, živa i neživa, prava i veštačka, nastaviše da žive izmešane čak, osim retkih izuzetaka, ne znajući jedna za drugu.

Roboti behu u boljem položaju jer njihov poglavar i telesni vođa, pošto duhovnog nisu mogli imati, poznat pod šifrovanim imenom Kiber-Pow-Net, mogao ih je praviti koliko je hteo i na kakvom god nivou čovečnosti. On ih pusti da se razvijaju naizgled prirodno, upravo onako kako će kasnije objasniti u svojoj teoriji evolucije najveći robotski prirodnjak, Čarls Darvin. Svakom robotu udahnu osnovne principe mašinskog shvatanja života, te se nakon toga povuče na neko tajno mesto da „odatle kao mrtvi bog gleda delo svojih mrtvih ruku – svet koji je stvorio, mrtav a ipak se kreće.” Pojedinim povlašćenim robotima usadi svest da su roboti, dok ogromnu većinu ostavi u uverenju da su ljudi. „To beše početak robotske istorije. ”

Da bi se lakše shvatilo sve ono što će uslediti, treba napomenuti da se rasa ljudi sastojala od onih koji su znali da su ljudi, ali ne i da su okruženi robotima, koji su bili u ogromnoj većini, te onih daleko malobrojnijih koji su znali da su ljudi, ali i da su okruženi robotima. Oni su činili bratstvo Vodolije ili Akvarijusa na čelu sa Velikim većem i Pow-Hna-Tanom, prvosveštenikom Hrama prozirnih zidova. Dok se sa druge strane rasa robota sastojala od ogromne većine, takozvanih humanoida, onih koji nisu znali da nisu ljudi, i androida, koji su znali da su roboti i čija uloga i dužnost je bila da istrebljuju prave ljude, ukoliko se negde pojave. Njih je bilo daleko manje i uglavnom će se kao istaknuti pojedinci ili članovi pokreta i tajnih društava pojavljivati u onim važnim poglavljima istorije kada su se događali veliki ratni pohodi, progoni i pogromi, koji su imali za cilj da unište i zatru poslednje ljudske tragove.

Kristofer Vilijams, „Velšani u Mamec šumi” (detalj iz Bitke na Somi 1916.) (Foto: National Museum & Galleries of Wales Enterprises Limited/Heritage Images/Getty Images)
Kristofer Vilijams, „Velšani u Mamec šumi” (detalj iz Bitke na Somi 1916.) (Foto: National Museum & Galleries of Wales Enterprises Limited/Heritage Images/Getty Images)

Nije naodmet napomenuti da se robotska istorija odvijala na ona već pomenuta dva nivoa. Ispod onog prividnog nivoa koji se sastojao od ustaljenog ponavljanja uglavnom programirane svakodnevnice odvijala se, čak i u miru, istorija permanentnog rata protiv ljudi. Većina ključnih događaja je uz pomoć iskrivljenog tumačenja predstavljana na način da se onaj istrebljivački rat sakrije i ostane van domašaja percepcije i svesti prosečnog posmatrača.

Takav način predstavljanja može se pratiti još od praistorije kada su veštački konstruisani tiranosaurusi izmešani sa prirodno stvorenim dobroćudnim dinosaurusima u nameri da se unište ljudi. Taj prvi pokušaj masovnog istrebljenja Atlantiđani su uspeli da prežive, mada mnogi izginuše. U vreme mezozoika oni još uvek posedovahu neke od onih magičnih moći uz pomoć kojih izazvaše promenu klime, tako da umesto njih sa lica zemlje nestadoše dinosaurusi i tiranosaurusi.

U prvim milenijumima pisane istorije, u vreme prvih robotskih civilizacija u slivovima reka Tigrisa, Eufrata, Nila, Jangcea, ljudi su se držali podalje od velikih, gusto naseljenih oblasti živeći uglavnom na periferiji kao izolovana nomadska plemena u nadi da će tako lakše preživeti. Međutim, androidi među robotima uspevali su da za ih otkriju, te tako počeše prvi veliki pokolji ljudi. To natera one ljude koji su znali da su ljudi i da žive među robotima da se počnu mešati sa robotima i živeti u njihovim zajednicama. Ali, androidi ne prezaše opet od velikih pogroma jer nastaviše da istrebljuju čitave gradove ili oblasti, ako doznaše da se tu nalaze ljudi. Još od tada se bilo ukorenilo pravilo da je bolje da nastrada stotinu hiljada nedužnih robota, a među njima samo jedan Atlantiđanin, nego da se taj jedan spase.

Tek uzimajući to pravilo u obzir može se shvatiti pozadina krvavih pokolja koji će se u gotovo pravilnim intervalima smenjivati u narednim milenijumima kroz osvajačke pohode Hiksa, Hetita, Dorana, Vandala, Huna, Tatara i Mongola, u onoj prividnoj istoriji tumačenih kao seobe naroda. Ti pokolji će svoje veliko finale doživeti u rasnim i ideološkim genocidima XX stoleća. U Hitlerovim pogromima stradalo je šest miliona Jevreja samo zato što su androidi saznali da se među njima nalazi nekoliko stotina ljudi. Još više ih je pobijeno, preko trideset miliona, u Staljinovim gulazima, iako ih je među Rusima bilo još manje.

TVRD ORAH
Međutim, ljudi behu ipak tvrd orah i znadoše da ponekad žestoko uzvrate, pogotovo u periodima kada su ih vodili pojedinci koji su uspeli da sačuvaju većinu od onih natprirodnih moći. Između 1300. i 1200. godine pre nove ere u Egiptu življaše pleme Izrailjaca, ljudi koji nisu znali da su Egipćani bili većinom roboti. Egipatski androidi ih pretvoriše u roblje i izložiše velikim mukama u nameri da ih pomore. Vođa Izrailjaca beše Pow-Hna-Tan tog vremena i zvao se Mojsije. On je imao plan da čitavo pleme spasi i odvede u Hanan, obećanu zemlju, u kojoj bi mogla započeti obnova Atlantide. Zbog toga posla na Egipćane „deset magijakih zala – deset atlantiđanskih čuda” opisanih u Starom zavetu. Da bi kasnije onim jedanaestim čudom otvorio more i omogućio Izrailjcima da se domognu sinajske pustinje, a istovremeno podavivši egipatsku poteru koju je lično predvodio faraon Ramzes II.

Tragovi te titanske borbe mogu se takođe naći i pratiti kroz mitologiju i povest antičke Grčke. Herakle je bio jedan od najvećih junaka robotske mitske povesti, ali je na ljudsku žalost pripadao androidima i svoje je junaštvo uglavnom koristio na njihovo otkrivanje i istrebljenje. Legendarna bitka za Troju, koju je u svom epu Ilijada ovekovečio najveći robotski pesnik stare ere Homer, nije se vodila zbog lepe Jelene, pljačke ili kontrole nad moreuzom, već da se ubije „jedini pravi čovek među ilijskom robotarijom”, Pow-Hna-Tan tog doba. On beše jedini čovek, jer bila je tu sa njim i jedna žena. Uspeli su da prežive čistke kraljevskog robota Menelaja, ali ne i kompletno istrebljenje svih Trojanaca.

Tokom čitave robotske istorije oni malobrojni pripadnici ljudske rase koji su znali da su pravi ljudi, kao i oni nešto brojniji koji to nisu znali ali su osećali da se po nečemu bitnom od drugih razlikuju, okupljali su se u tajna društva i kultove od kojih svakako u Heladi najznamenitiji beše orfički, isprepleten sa tajanstvenim Eleusinskim misterijama, kao i bratstvo pitagorejaca. U jednom takvom bratstvu pojavio se na razmeđu stare i nove ere prorok po imenu Hrist, koji sebe nazivaše sinom Božijim. Hodao je sa svojim učenicima i sledbenicima po zemlji judejskoj „propovedajući u carstvu Božijem izgubljenu Atlantidu”, čineći razna čuda što mu i nije bilo teško, jer beše on jedan od najvećih Atlantiđana koji ikada po Zemlji hodaše. Androidima, naravno, beše jasno ko je on i kakvu opasnost predstavlja za opstanak robotske civilizacije.

Tapiserija „Silovanje Jelene Trojanske“ iz dvora Ševerni u Francuskoj (Foto: De Agostini Picture Library G Dagli Orti Bridgeman Images)
Tapiserija „Silovanje Jelene Trojanske“ iz dvora Ševerni u Francuskoj (Foto: De Agostini Picture Library G Dagli Orti Bridgeman Images)

Stoga bi učinjeno ono što je zapisano u onoj prividnoj istoriji i spisima Hristovih sledbenika i osnivača crkve koja po njemu beše nazvana. A osta zapamćeno da je Pontije Pilat, rimski prokurator Judeje, stojeći pored izmučenog i okrvavljenog Hrista sa krunom od trnja na glavi ispred okupljene mase Jevreja uzviknuo: Ecce homo – Evo čoveka. Ostalo je takođe zapisano da Hrista izdade njegov najverniji učenik, Juda iz Kariote. Međutim, ono što nije zapisano je da je Juda bio tadašnji Pow-Hna-Tan i da se morao rešiti Hrista, jer on postade opasan za atlantiđansku stvar, pošto je oko sebe okupljao i robote govoreći im da je i „njihovo carstvo nebesko”, i zato što nije pravio razliku između ljudi i robota te i jedne i druge nazivaše „dečicom Božijom dostojnom spasenja.”

I pored progona i pogroma koji se nastavljaše, maskirani iza ratova i osvajačkih pohoda ljudi opstajaše uspevajući da dobro prikriveni povremeno čak odigraju i značajne uloge u velikim robotskim poduhvatima. Tako se pod okriljem Kolumbovog putovanja na zapad u pokušaju da se pronađe put ka Indiji krila potraga za Atlantidom, jer sve stare mape ukazivaše da je ona morala počivati negde pod vodama Atlantskog okeana. „Kolumbo nikad ne bi pronašao Ameriku da Atlantidu nije tražio.”

U toj istoj Americi će nešto kasnije spas potražiti ona šaka preostalih ljudi koji su preživeli inkviziciju, verske progone, obračune i Vartolomejske noći nakon kojih u Evropi ljudi skoro da potpuno nestade. Poslednji su 1620. brodom Mejflauver (Mayflower), udruženi u sektu Božijih hodočasnika, isplovili iz britanske luke Plimut uputivši se ka novootkrivenom kontinentu da se tamo pridruže starosedeocima za koje su čuli da pripadaju ljudskoj rasi. Tamo ih je u šumama Kejp koda dočekao svetski Pow-Hna-Tan, poglavica jednog od indijanskih plemena. Nažalost, u narednim vekovima, severnoamerički starosedeoci su skoro potpuno istrebljeni pod krvavim naletima kasnijih robotskih kolonizatora, doživevši istu sudbinu kao i južnoameričke kulture satrvene od španskih robotskih konkvistadora samo zato što su bile ljudske.

POSTMODERNI ANDROSVET
Na kraju, nije naodmet nabrojati da su od onih poznatih i slavnih istorijskih likova roboti bili Demokrit, Heraklit, Tales, Anaksimander, Sokrat, Aristotel, sofisti, Toma Akvinski, svi engleski i američki mislioci osim Berklija, Hegel, Fojerbah, Lajbnic, Spinoza, Dekart, Marks, a da su ljudima pripadali Platon, Plotin, pomenuti Berkli, Šopenhauer, Niče. Kao i da su osnivači svih velikih religija, osim Muhameda, bili ljudi.

Kada se pažljivim čitanjem Pekićeve „Kratke, sramne povesti Androsveta” dođe do samog kraja i polako prebaci u stvarnost poslednje godine druge decenije 21. veka, onda se sa ne malim iznenađenjem može primetiti da se ta ista povest nastavlja, te da se njeni tragovi, poput onih stopala u pesku, mogu uočiti u svemu onome što se događa u sadašnjosti ili se dogodilo u bliskoj prošlosti. Beskrajni ratovi i brutalno ispoljavanje sile, beskompromisni sukobi mišljenja i sebičnih interesa, te prisiljavljnje na jednoumlje su u tolikoj meri rasprostranjeni da je gotovo nemoguće ne oteti se utisku da je onaj milenijumski obračun između robota i ljudi možda ušao u svoju poslednju, finalnu fazu. A da se to finale sasvim približilo može se naslutiti iz žestine i bezočne drskosti sa kojom se pokušavaju nametnuti materijalistički, mašinski, i kibernetski koncepti robotskog pogleda na svet, ali i iz gotovo očajničkih pokušaja još uvek žive i isto tako samouverene ljudskosti da mu se suprotstavi.

Posmatrana iz ljudskog ugla, stvarnost prvih decenija 21. veka neodoljivo i zastrašujuće podseća na distopijsku fikciju literarnih čarobnjaka iz prethodnog veka. Na to ukazuje samo letimičan pogled na urbani milje današnjih velikih gradova preplavljen dvonožnim humanoidnim prilikama tupih pogleda uprtih u nigdinu, neraskidivo gotovo simbiotički vezanih uz pomoć one magične uzice sa robotima nalik četvoronožnim ljubimcima programiranih oblika, veličine, te čak i načina na koji mašu repom. Ostatak tog miljea čine uglavnom usamljenici takođe neraskidivo vezani za drugu vrstu ljubimaca, pametne telefone, pogleda, umesto u nigdinu, prikovanih za njihove digitalne ekrane.

Posetioci koncerta gledaju u svoje pametne telefone tokom snimanja (Foto: Jacques Demarthon/AFP via Getty Images)
Posetioci koncerta gledaju u svoje pametne telefone tokom snimanja (Foto: Jacques Demarthon/AFP via Getty Images)

Ta slika se može na efektan način zaokružiti uz pomoć imaginacije ukoliko se  prosečni potomak Pekićeve mašinske rase zamisli kako nakon samopregorno i robotski odigrane uloge u proizvodno- uslužnom lancu novovekovne privrede, utemeljene na proizvodnji uglavnom nepotrebnih proizvoda i prodaji još manje potrebnih usluga, potkraj radnog dana, u ležećem ili poluležećem položaju ispred televizijskog ekrana skoro teleskopskih dimenzija u prilično otupelom stanju, konzumira programiranu količinu programirane zabave, istovremeno trpajući u svoje čovekoliko telo programiranu količinu hrane, ubijajući tako ostatak nepotrošene, takođe programirane dnevne porcije vremena.

Uz pomoć kompjuterskih algoritama programira se i kolektivno ponašanje stanovnika tog distopijskog sveta koji se iz književne fikcije preselio u realnost, i to u svim onim prelomnim trenutcima kada je potrebno proizvesti dovoljnu količinu mržnje da bi se istorijski događaji usmerili u pravcu ispunjenja krajnje svrhe robotske istorije, a to je totalna materijalizacija svih aspekata stvarnosti uspostavljena uz pomoć vladavine sebičnih interesa pojedinaca i grupa. Ti isti kompjuterski algoritmi koriste se i u svim onim svakodnevnim prilikama kada je potrebno isprovocirati prezir moderne robotizovane rulje i usmeriti ga prema onim neprilagođenim jedinkama koje zbog ostatka ljudskosti u sebi iskaču iz modela programiranog ponašanja. Tako se pokazuje da je nekadašnje staromodne javne spektakle poput linča i spaljivanja veštica moguće čak kompjuterski generisati i izvesti na suptilan, mada ne i manje okrutan način.

BEG OD ISTORIJE
Nije isključeno da se nakon čitanja „Kratke, sramne povesti Androsveta” i osvrtanja oko sebe ponekom čitaocu smeštenom u postmoderni ambijent njenog raspleta može učiniti da se i sam našao u vrtlogu tog obračuna koji traje hiljadama, a možda čak i milionima godina. Ako pored toga oseti u sebi tračak one gotovo izgubljene ljudskosti koja se očajnički opire kibernetskom ustrojstvu sveta i pokušajima nasilne robotizacije, onda bi mu se još moglo desiti da u tom preplitanju paralelnih istorija prepozna u sebi jednog od malobrojnih dalekih potomaka Atlantiđana, i to onih svesnih da su ljudi, ali ironijom jedne od onih istorija u čiju su zamku uhvaćeni, osuđeni da žive  okruženi potomcima humanoidne mašinske rase stvorene u ona davna pretpotopska vremena.

Takvim kolateralnim gubitnicima, ili možda potencijalnim srećnicima, ostaje da nekako pronađu svoj ljudski put u zamršenom lavirintu vidljivih i nevidljivih, prividnih i stvarnih istorija u čijim krvavim ratnim košmarima su nestajale i još uvek nestaju teško zbrojive mase pojedinačnih životnih sudbina pretvorenih u višecifrene brojke hronika i anala, a u čijim mračnim dubinama se gubio svaki drugi smisao njihovog postojanja. Ako ih je ičemu ta sramna povest mogla podučiti to je saznanje da im je na raspolaganju ostao samo jedan put, to je put vraćanja i ovladavanja onim atlantiđanskim vrlinama i moćima koje su im, pre nego što su se upustili u onaj eksperiment sa robotima, omogućile da se sasvim približe idealu oduhovljenja i oboženja. A najveće od tih vrlina i moći su sopstvena volja, vera i ljubav uz pomoć kojih je jedino moguće u potpunosti staviti pod kontrolu materiju i pobeći od istorije.

To će biti moguće tek kada se ono malo preostalih ljudi u tom procesu dematerijalizacije od skupine individualnih fizičkih bića, samo privremeno zbog zavisnosti od materije razdvojenih, pretvore u jedno telo koje je jedino sposobno da spreči onog moćnog robotskog Kiber-Pow-Neta da opet jednog dana velikim potopom uništi svet i tako šaku preživelih robota i ljudi prisili da po ko zna koji put ponovo krenu ispočetka. Možda se upravo u tome krije suština i značaj mita o Atlantidi, a ne u onoj pomalo otrcanoj čovekovoj iskonskoj težnji ka izgubljenom raju i zlatnom dobu.

Fransoa de Nome, „Pad Atlantide” (Foto: Pinterest)
Fransoa de Nome, „Pad Atlantide” (Foto: Pinterest)

A da sve to nije još jedna od utopija nekolicine očajnika potvrda se može naći u najnovijim naučnim disciplinama neobičnih i pomalo egzotičnih naziva kao što su: epigenetika, biocentrizam, neuroplastika ili biologija verovanja, koje su već odavno onu teoriju jednog od najvećih robotskih naučnika Čarlsa Darvina, po kojoj je čovek večiti talac  genetskog i biološkog determinizma, učinili ne samo staromodnom nego i prevaziđenom. Na osnovu uspešno sprovedenih laboratorijskih eksperimenata iz domena kvantne mehanike kojima su donedavne pretpostavke tvrdoglavih naučnih zanesenjaka dokazane, a kasnije i  potvrđene praktičnim primerima iz makro sveta, danas se može sa sigurnošću tvrditi da čovek poseduje potencijalnu moć da svojom voljom ne samo utiče na okolnu materiju i biološke i fiziološke procese u sopstvenom organizmu, nego i da učestvuje u kreaciji i oblikovanju stvarnosti, pa čak i samog kosmosa u čije ustrojstvo je uz pomoć nevidljivih, sveprožimajućih energetskih polja neraskidivo upleten. Zar sve to ne podseća na onu „najplemenitiju rasu ljudi koja je ikada živela“ o kojoj su sveštenici hrama boginje Nut u egipatskom gradu Saisu govorili sa strahopoštovanjem grčkom zakonodavcu Solonu.

Kako bi ta naučno dokazana teza pretvorena u transcedentnu stvarnost oslobođenu balasta istorije i vladavine pragmatskog razuma mogla izgledati, posmatrana kroz prizmu jednog pesnika, Pekić je možda nagovestio na samom početku drugog poglavlja svoje Atlantide, u kojoj reče da: „Nema ništa čovečnije od leta žive ptice praznim nebom iznad plime mora u zlatne zore, i ništa čarobnije od Tajne.

A na onu njegovu slutnju iznesenu u eseju Atlantida naših nada da „istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju…” nadovezao se jedan od najvećih ljudskih mislilaca Johan Volfgang Gete svojom mišlju: „Zadatak književnosti je ne da čini istinu fikcijom, već fikciju istinom.”

  „Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko
poštujemo očiglednosti realnog sveta od kojih
 živimo. Jer, istina ima najviše izgleda da bude
negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju…”
B. Pekić, Atlantida naših nada

 

Milovan Šavija je publicista iz Vankuvera. Autor je više eseja i knjiga od kojih je poslednja „Romantična povest vankuverskih Dinaraca“ (Beograd, Albatros plus, 2018.). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Ljiljana Pekić/Vikipedija

 

Izvor Novi Standard