Пекићева лекција и поуке Атлантиде

Пажљива анализа Пекићеве „Кратке, срамне повести Андросвета” доводи нас до закључка да се та повест наставља све до времена у којем ми данас живимо

У другом делу своје антрополошке трилогије насловљеном Атлантида Борислав Пекић је на самом почетку хипотетички наговестио да се у стварности, која се човеку чини једина, истовремено одигравају две историје, „паралелна и антагона”. Једна је она која је на први поглед стварана, видљива, испуњена догађајима у чију веродостојност је веома тешко посумњати, док је друга невидљива, које су поједини саучесници оне прве само понекад, у ретким тренутцима просветљења, бивали свесни. Тако да би се оним посматрачима стварности који би били у могућности да се издигну изнад равни у којима се одвијају те две паралелне историје могло учинити да људи воде двоструки живот. Први је онај који оставља трагове у индивидуалној и колективној меморији и чији смисао се процењује мерилима текућих цивилизација, док се други води „на наличју првог, у његовом мрачном подземљу”.

То наличје се могло докучити у оним периодима људске повести у којима је преовладавала метафизичка затуцаност отеловљена у празноверју традиције и духовној вертикалности кроз чији мистични вео су се контуре оне невидљиве историје оцртавале „попут људских стопа отиснутих у живом песку.” Те стопе су биле видљиве једино у оним временима „осеке разума” у којима су осећања и интуиција из људског искуства потиснули моћ мисаоног расуђивања, или га успешно држали под контролом.

А када би наступила времена просвећености у којима би разум уз помоћ научног погледа на свет потиснуо из човекове свести веровања у било шта, осим у неупитну моћ његовог ауторитета, трагови „антиисторије” у живом песку би се губили и бивали привремено заборављени. Охоли и бескомпромисни разум би блештавилом свог лажног сјаја заслепио људску перцепцију стварности, а осећања деградирао на најнижи ниво голе телесности и материјалистичког хедонизма, док је ону видљиву историју, руковођен својим хладним прагматизмом, покушавао да контролише и њоме управља. Међутим, то не значи да је невидљива историја заувек и неповратно нестала. Напротив, она је и даље наставила да се одвија у свом мрачном подземљу чекајући да се разум сходно својој иманентној пролазности повуче, те да њени трагови у живом песку поново постану видљиви.

Преплитање те две историје може се наслутити ако се завири у чаробњачка, магијска, алхемијска, езотеријска и мистична знања која су се кроз откровења изабраних посвећеника током читаве повести таложила у архетипским слојевима колективног искуства човечанства. Халдејски маги са слива Тигриса и Еуфрата, египатски свештеници богиње Нут, чувари свете тајне елеузинских мистерија, питагорејци, орфичари, свештеници Маја, друидски врачи, шегрти Мерлина, витезови Округлог стола краља Артура, следбеници Нострадамуса и Парацелзуса, познаваоци Кабале, врачи Црне Африке, аустралијски Абориџини, карипски вуду посвећеници, сибирски и сахарски шамани, хиндуистички факири, тибетански осамљеници, Христови апостоли, па и сам Спаситељ, „сви су они, у већој или мањој мери, извесни можда у највећој, коначној мери, били поседници, судионици, саучесници једног истог ланца догађаја праве историје, која се – као изгубљено копно избило из ништавила океана – одвија испод спољашње и лажне повести човечанства.”

Сер Џералд Харгривс, илустрација утопијског призора Атлантиде, (Фото: Mary Evans Picture Library/Everett Collection)
Сер Џералд Харгривс, илустрација утопијског призора Атлантиде (Фото: Mary Evans Picture Library/Everett Collection)

Али, најиздашније врело података за реконструкцију и склапање мозаика тих двеју историја, као и одгонетање оних загонетних тачки њиховог додира представљају свакако митови у чијем бездану је похрањена меморија свих цивилизација и култура које су икада обитавале на планети Земљи. У симболици митске заоставштине сакривене су не само судбине, карактери и ментални сколопови људских заједница и њихових јунака, већ и колективна и индивидуална стремљења, надања, снови и пројекције ка прошлости, будућности, небу и подземљу, чијим преплитањем се губила граница између могућег и немогућег, вероватног и невероватног, истинитог и лажног, стварног и имагинарног.

Свакако да је један од најизазовнијих мотива митолошких наратива сећање на нека златна времена и неке златне просторе који су интригирали машту не само њихових твораца, него и свих оних будућих читалаца којима ће послужити као инспирација и подлога за креирање властитих утопијских слика. Осим оних предела који су попут Јелисејских поља на западу и хришћанског Едена на истоку заувек остали урезани у колективној меморији човечанства као путоказ ка нечему можда и не баш недостижном, било је и оних златних простора и светова који су нестали у катастрофама описаним у древним еповима као што су Гилгамеш или Стари завет, или су, „као кроз живи песак, потонули у катастрофалној пропустљивости људске меморије”, као што је био случај са Лемуријом, митским континентом заувек изгубљеним у пацифичком бескрају. Нешто је бистрији случај био са цивилизацијама Месопотамије, Јужне Америке и предфараонског Египта, од којих су остали и материјални трагови, таман довољни да распирују машту будућих нараштаја и представљају идеалне темеље за изградњу нововековних митова.

ПЛАТОН И АТЛАНТИДА
Међутим, припадницима, симпатизерима и следбеницима такозване западне цивилизације за иживљавање оне „опште људске тежње за вечним и срећним животом” некако је најближа срцу од свих „легенди посвећених ишчезлим световима” била она посвећена изгубљеном континенту Атлантиди. Свакако да главни разлог за ту емотивну блискост лежи у хипотетичкој локацији Атлантиде за коју се верује да је нестала у оном понору Атлантског океана смештеног између европске и америчке континенталне плоче. Јер, по свом културном и географском одређењу та цивилизација је евро-америчка. А поред тога, једине писане трагове о постојању Атлантиде оставио је Платон, један од највећих филозофа античке Грчке, која се сматра колевком западне цивилизације.

Платон је у свом спису Критија представио основне контуре на основу којих ће се у наредним вековима и миленијумима искристалисати и претворити у мит најпознатија од свих легенди о изгубљеним световима. А у спису Тимеј он је исприповедао причу о чувеном атинском законодавцу Солону који се у својим позним годинама прославио и као путописац. Након десетогодишњег боравка и путовања по Египту одлучио је да се врати у Атину и својим земљацима исприча све оно што је за време боравка у тој земљи чуо о Атлантиди, „Земљи прозрачних људи”, како ће се касније у причама инспирисаним Солоновим сведочанствима говорити о том митском несталом континенту, који се према Платону морао налазити у оном великом мору иза Херкулових врата.

Свештеници храма богиње Нут у египатском граду Саису говорили су са страхопоштовањем грчком законодавцу: „О Солоне, ти знаш да је земљу некада настањивала најплеменитија раса људи која је икада живела, јер голема беше снага коју су богови даровали изгубљеној Атлантиди.” А та повест о Атлантиди беше, према том Солоновом сведочанству, исписана на пиларима храма богиње Нут.

Шеснаесту главу своје Атлантиде насловљену „Кратка, срамна повест Андросвета“, Пекић је започео цитирајући писара фараона Летија II, 1320. пре Христа:

Спознајте децо, будућност учећи се тајнама прошлости
које изгледају тако далеко а ипак су им истине тако близу…
Сила невидљивог времена повезаће душе много после смрти света.
На крају ће прошлост саму себе да открије.”

Нешто даље он наводи да „велика раса беху Атлантиђани, деца Посејдона, бога мора који их назва по себи, оцу и водама својим, те посвети делима великим.” У земљи њиховој влађаше вечни мир пракомунизма јер сви људи имађаше све што им је било потребно, па не мораху ништа отимати другом. Као и у свим идеалним, али утопијским световима жудња за моћи беше им страна, а поред тога били су „праведни јер беху несебични, несебични јер беху праведни.” Међу Атлантиђанима је владала вечна слога и љубав јер су сматрали да сви они беху једно, само привремено раздвојени на њих много, па су волећи друге волели и поштовали сами себе.

Сврха њихових живота не беше стварање већ самостварење. Не беху опседнути телесним ужицима, „него да се вину у велике и невидљиве висине божанског.” Јер, стремљења им беху узвишена, а најчудеснија беше жеља да се ослободе телесности за коју су сматрали да их раздваја, спутава и спречава да се домогну бесмртности и посвете испољавању свемоћности сопствене воље.

Марсел Вондерс, „Атлантида” (Фото: architonic.com)
Марсел Вондерс, „Атлантида”

Можда из данашње перспективе најфантастичније звучи њихова телепатска способност да се међусобно споразумевају мислима на даљину, као и својство да се без улагања икаквог напора премештају кроз простор на велике даљине и да без тешкоћа пролазе кроз материјална тела, због чега су се чинили прозрачнима. Тако они вољом заменише физичку силу, па се чинило да се највећи део потребних послова и активности обављао сам од себе. Али до краја замишљеног пута беху још далеко јер је ипак остало још много послова који мораху да се раде рукама, што их умногоме оптерећаваше. Да би се ослободили и тог терета који је представљао њихову последњу везу са физичким светом, и да би се потпуно посветили „одуховљењу” начинише Атлантиђани прву грешку која их скупо кошташе и из које све касније њихове несреће произиђоше.

Пошто бејаху моћни не само у духовним дисциплинама него и у креирању и рекреирању материјалних ствари, није им било тешко да према свом лику створе вештачког човека, то јест вештачке људе, који су били програмирани да раде за њих оне физичке послове који их ометаше на њиховом путу ка ослобађању од материје. На том путу, проведоше они још неколико милиона година срећног живота, и тако силно узнапредоваше да се сасвим приближише остварењу циља свемоћи и бесмртности. А да би доспели до тог циља било је још потребно да се покидају последње везе са видљивим светом материје и робота. Тако да је било одлучено да се пре „коначног обоготворења” сви роботи униште.

Али није једини разлог плана уништења робота био у кидању последње везе са материјалним светом. Јер, већ одавно Атлантиђани приметише да су током миленијума њиховог напредовања према „рају бестелесног живота”, и роботи напредовали, и то, саобразно својој природи и намени, у супротном смеру – „према паклу телесног трајања”. Роботи се побунише, дигоше на устанак и осетивши се јаким кренуше да они истребе своје креаторе Атлантиђане. А разлог не нађоше само у нужди самоодбране од властитог уништења, већ су, угледавши се на људе, дошли до убеђења да је њихова филозофија савршенија од људске, те сходно томе и њихова сврха и циљеви узвишенији.

БЕСПОШТЕДНИ РАТ
Тако започе на целој земљи страшан и беспоштедан рат: „Рат духа и тела, воље и ватре. Људске воље и роботске ватре.” О том рату говори и Библија, маскирајући га борбом Бога и анђела са Сатаном и ђаволима. Атлантиђани се наравно крију иза анђела, а побуњени роботи иза ђавола. Роботи, вичнији у ратовању и према својој намени, супериорнији у испољавању физичке силе, у том рату побеђиваху, али не могаху сасвим поразити људе. Због тога, њихов вођа одлучи да изазове општу катастрофу и тако уништи читав свет, и роботе и људе, надајући се да ће роботе поново направити, док људи неће моћи оживети. Догоди се велики потоп и у једном дану и ноћи беше уништена Атлантида, њени прави и вештачки људи, а славни Атлантис потону на дно океана. Јер, треба нагласити да Атлантида не беше само острво, већ читава земља. Ако се обрати пажња на речи које грчком законодавцу упутише они свештеници из египатског града Саиса: „О Солоне, ти знаш да је земљу некада настањивала најплеменитија раса људи…, дакле земљу, а не острво.

То беше онај потоп о коме остадоше писани и усмени трагови у свим познатим митовима, тако да је мало вероватно да је измишљен и да се није никада догодио. А после потопа како то обично бива све је морало да се почне испочетка. Хиљадама, а можда и милионима година, земљом која се споро сушила лутале су хорде преживелих косматих, неугледних робота, више налик на мајмуне него на људе, али и правих људи, Атлантиђана, код којих остаде веома мало од оних некадашњих моћи. Поред сећања на Атлантиду, у њиховим главама беше пресахла и свест да поред њих прашумама тријаса лутају и машине у полуљудском облику, мада се ни они не разликоваше много од њих. Тако обе расе, жива и нежива, права и вештачка, наставише да живе измешане чак, осим ретких изузетака, не знајући једна за другу.

Роботи беху у бољем положају јер њихов поглавар и телесни вођа, пошто духовног нису могли имати, познат под шифрованим именом Kiber-Pow-Net, могао их је правити колико је хтео и на каквом год нивоу човечности. Он их пусти да се развијају наизглед природно, управо онако како ће касније објаснити у својој теорији еволуције највећи роботски природњак, Чарлс Дарвин. Сваком роботу удахну основне принципе машинског схватања живота, те се након тога повуче на неко тајно место да „одатле као мртви бог гледа дело својих мртвих руку – свет који је створио, мртав а ипак се креће.” Појединим повлашћеним роботима усади свест да су роботи, док огромну већину остави у уверењу да су људи. „То беше почетак роботске историје. ”

Да би се лакше схватило све оно што ће уследити, треба напоменути да се раса људи састојала од оних који су знали да су људи, али не и да су окружени роботима, који су били у огромној већини, те оних далеко малобројнијих који су знали да су људи, али и да су окружени роботима. Они су чинили братство Водолије или Акваријуса на челу са Великим већем и Pow-Hna-Tanom, првосвештеником Храма прозирних зидова. Док се са друге стране раса робота састојала од огромне већине, такозваних хуманоида, оних који нису знали да нису људи, и андроида, који су знали да су роботи и чија улога и дужност је била да истребљују праве људе, уколико се негде појаве. Њих је било далеко мање и углавном ће се као истакнути појединци или чланови покрета и тајних друштава појављивати у оним важним поглављима историје када су се догађали велики ратни походи, прогони и погроми, који су имали за циљ да униште и затру последње људске трагове.

Кристофер Вилијамс, „Велшани у Мамец шуми” (детаљ из Битке на Соми 1916.) (Фото: National Museum & Galleries of Wales Enterprises Limited/Heritage Images/Getty Images)
Кристофер Вилијамс, „Велшани у Мамец шуми” (детаљ из Битке на Соми 1916.) (Фото: National Museum & Galleries of Wales Enterprises Limited/Heritage Images/Getty Images)

Није наодмет напоменути да се роботска историја одвијала на она већ поменута два нивоа. Испод оног привидног нивоа који се састојао од устаљеног понављања углавном програмиране свакодневнице одвијала се, чак и у миру, историја перманентног рата против људи. Већина кључних догађаја је уз помоћ искривљеног тумачења представљана на начин да се онај истребљивачки рат сакрије и остане ван домашаја перцепције и свести просечног посматрача.

Такав начин представљања може се пратити још од праисторије када су вештачки конструисани тираносауруси измешани са природно створеним доброћудним диносаурусима у намери да се униште људи. Тај први покушај масовног истребљења Атлантиђани су успели да преживе, мада многи изгинуше. У време мезозоика они још увек поседоваху неке од оних магичних моћи уз помоћ којих изазваше промену климе, тако да уместо њих са лица земље нестадоше диносауруси и тираносауруси.

У првим миленијумима писане историје, у време првих роботских цивилизација у сливовима река Тигриса, Еуфрата, Нила, Јангцеа, људи су се држали подаље од великих, густо насељених области живећи углавном на периферији као изолована номадска племена у нади да ће тако лакше преживети. Међутим, андроиди међу роботима успевали су да за их открију, те тако почеше први велики покољи људи. То натера оне људе који су знали да су људи и да живе међу роботима да се почну мешати са роботима и живети у њиховим заједницама. Али, андроиди не презаше опет од великих погрома јер наставише да истребљују читаве градове или области, ако дознаше да се ту налазе људи. Још од тада се било укоренило правило да је боље да настрада стотину хиљада недужних робота, а међу њима само један Атлантиђанин, него да се тај један спасе.

Тек узимајући то правило у обзир може се схватити позадина крвавих покоља који ће се у готово правилним интервалима смењивати у наредним миленијумима кроз освајачке походе Хикса, Хетита, Дорана, Вандала, Хуна, Татара и Монгола, у оној привидној историји тумачених као сеобе народа. Ти покољи ће своје велико финале доживети у расним и идеолошким геноцидима XX столећа. У Хитлеровим погромима страдало је шест милиона Јевреја само зато што су андроиди сазнали да се међу њима налази неколико стотина људи. Још више их је побијено, преко тридесет милиона, у Стаљиновим гулазима, иако их је међу Русима било још мање.

ТВРД ОРАХ
Међутим, људи беху ипак тврд орах и знадоше да понекад жестоко узврате, поготово у периодима када су их водили појединци који су успели да сачувају већину од оних натприродних моћи. Између 1300. и 1200. године пре нове ере у Египту живљаше племе Израиљаца, људи који нису знали да су Египћани били већином роботи. Египатски андроиди их претворише у робље и изложише великим мукама у намери да их поморе. Вођа Израиљаца беше Pow-Hna-Tan тог времена и звао се Мојсије. Он је имао план да читаво племе спаси и одведе у Ханан, обећану земљу, у којој би могла започети обнова Атлантиде. Због тога посла на Египћане „десет магијаких зала – десет атлантиђанских чуда” описаних у Старом завету. Да би касније оним једанаестим чудом отворио море и омогућио Израиљцима да се домогну синајске пустиње, а истовремено подавивши египатску потеру коју је лично предводио фараон Рамзес II.

Трагови те титанске борбе могу се такође наћи и пратити кроз митологију и повест античке Грчке. Херакле је био један од највећих јунака роботске митске повести, али је на људску жалост припадао андроидима и своје је јунаштво углавном користио на њихово откривање и истребљење. Легендарна битка за Троју, коју је у свом епу Илијада овековечио највећи роботски песник старе ере Хомер, није се водила због лепе Јелене, пљачке или контроле над мореузом, већ да се убије „једини прави човек међу илијском роботаријом”, Pow-Hna-Tan тог доба. Он беше једини човек, јер била је ту са њим и једна жена. Успели су да преживе чистке краљевског робота Менелаја, али не и комплетно истребљење свих Тројанаца.

Током читаве роботске историје они малобројни припадници људске расе који су знали да су прави људи, као и они нешто бројнији који то нису знали али су осећали да се по нечему битном од других разликују, окупљали су се у тајна друштва и култове од којих свакако у Хелади најзнаменитији беше орфички, испреплетен са тајанственим Елеусинским мистеријама, као и братство питагорејаца. У једном таквом братству појавио се на размеђу старе и нове ере пророк по имену Христ, који себе називаше сином Божијим. Ходао је са својим ученицима и следбеницима по земљи јудејској „проповедајући у царству Божијем изгубљену Атлантиду”, чинећи разна чуда што му и није било тешко, јер беше он један од највећих Атлантиђана који икада по Земљи ходаше. Андроидима, наравно, беше јасно ко је он и какву опасност представља за опстанак роботске цивилизације.

Таписерија „Силовање Јелене Тројанске“ из двора Шеверни у Француској (Фото: De Agostini Picture Library G Dagli Orti Bridgeman Images)
Таписерија „Силовање Јелене Тројанске“ из двора Шеверни у Француској (Фото: De Agostini Picture Library G Dagli Orti Bridgeman Images)

Стога би учињено оно што је записано у оној привидној историји и списима Христових следбеника и оснивача цркве која по њему беше названа. А оста запамћено да је Понтије Пилат, римски прокуратор Јудеје, стојећи поред измученог и окрвављеног Христа са круном од трња на глави испред окупљене масе Јевреја узвикнуо: Ecce homo – Ево човека. Остало је такође записано да Христа издаде његов највернији ученик, Јуда из Кариоте. Међутим, оно што није записано је да је Јуда био тадашњи Pow-Hna-Tan и да се морао решити Христа, јер он постаде опасан за атлантиђанску ствар, пошто је око себе окупљао и роботе говорећи им да је и „њихово царство небеско”, и зато што није правио разлику између људи и робота те и једне и друге називаше „дечицом Божијом достојном спасења.”

И поред прогона и погрома који се настављаше, маскирани иза ратова и освајачких похода људи опстајаше успевајући да добро прикривени повремено чак одиграју и значајне улоге у великим роботским подухватима. Тако се под окриљем Колумбовог путовања на запад у покушају да се пронађе пут ка Индији крила потрага за Атлантидом, јер све старе мапе указиваше да је она морала почивати негде под водама Атлантског океана. „Колумбо никад не би пронашао Америку да Атлантиду није тражио.”

У тој истој Америци ће нешто касније спас потражити она шака преосталих људи који су преживели инквизицију, верске прогоне, обрачуне и Вартоломејске ноћи након којих у Европи људи скоро да потпуно нестаде. Последњи су 1620. бродом Мејфлаувер (Mayflower), удружени у секту Божијих ходочасника, испловили из британске луке Плимут упутивши се ка новооткривеном континенту да се тамо придруже староседеоцима за које су чули да припадају људској раси. Тамо их је у шумама Кејп кода дочекао светски Pow-Hna-Tan, поглавица једног од индијанских племена. Нажалост, у наредним вековима, северноамерички староседеоци су скоро потпуно истребљени под крвавим налетима каснијих роботских колонизатора, доживевши исту судбину као и јужноамеричке културе сатрвене од шпанских роботских конквистадора само зато што су биле људске.

ПОСТМОДЕРНИ АНДРОСВЕТ
На крају, није наодмет набројати да су од оних познатих и славних историјских ликова роботи били Демокрит, Хераклит, Талес, Анаксимандер, Сократ, Аристотел, софисти, Тома Аквински, сви енглески и амерички мислиоци осим Берклија, Хегел, Фојербах, Лајбниц, Спиноза, Декарт, Маркс, а да су људима припадали Платон, Плотин, поменути Беркли, Шопенхауер, Ниче. Као и да су оснивачи свих великих религија, осим Мухамеда, били људи.

Када се пажљивим читањем Пекићеве „Кратке, срамне повести Андросвета” дође до самог краја и полако пребаци у стварност последње године друге деценије 21. века, онда се са не малим изненађењем може приметити да се та иста повест наставља, те да се њени трагови, попут оних стопала у песку, могу уочити у свему ономе што се догађа у садашњости или се догодило у блиској прошлости. Бескрајни ратови и брутално испољавање силе, бескомпромисни сукоби мишљења и себичних интереса, те присиљављње на једноумље су у толикој мери распрострањени да је готово немогуће не отети се утиску да је онај миленијумски обрачун између робота и људи можда ушао у своју последњу, финалну фазу. А да се то финале сасвим приближило може се наслутити из жестине и безочне дрскости са којом се покушавају наметнути материјалистички, машински, и кибернетски концепти роботског погледа на свет, али и из готово очајничких покушаја још увек живе и исто тако самоуверене људскости да му се супротстави.

Посматрана из људског угла, стварност првих деценија 21. века неодољиво и застрашујуће подсећа на дистопијску фикцију литерарних чаробњака из претходног века. На то указује само летимичан поглед на урбани миље данашњих великих градова преплављен двоножним хуманоидним приликама тупих погледа упртих у нигдину, нераскидиво готово симбиотички везаних уз помоћ оне магичне узице са роботима налик четвороножним љубимцима програмираних облика, величине, те чак и начина на који машу репом. Остатак тог миљеа чине углавном усамљеници такође нераскидиво везани за другу врсту љубимаца, паметне телефоне, погледа, уместо у нигдину, прикованих за њихове дигиталне екране.

Посетиоци концерта гледају у своје паметне телефоне током снимања (Фото: Jacques Demarthon/AFP via Getty Images)
Посетиоци концерта гледају у своје паметне телефоне током снимања (Фото: Jacques Demarthon/AFP via Getty Images)

Та слика се може на ефектан начин заокружити уз помоћ имагинације уколико се  просечни потомак Пекићеве машинске расе замисли како након самопрегорно и роботски одигране улоге у производно- услужном ланцу нововековне привреде, утемељене на производњи углавном непотребних производа и продаји још мање потребних услуга, поткрај радног дана, у лежећем или полулежећем положају испред телевизијског екрана скоро телескопских димензија у прилично отупелом стању, конзумира програмирану количину програмиране забаве, истовремено трпајући у своје човеколико тело програмирану количину хране, убијајући тако остатак непотрошене, такође програмиране дневне порције времена.

Уз помоћ компјутерских алгоритама програмира се и колективно понашање становника тог дистопијског света који се из књижевне фикције преселио у реалност, и то у свим оним преломним тренутцима када је потребно произвести довољну количину мржње да би се историјски догађаји усмерили у правцу испуњења крајње сврхе роботске историје, а то је тотална материјализација свих аспеката стварности успостављена уз помоћ владавине себичних интереса појединаца и група. Ти исти компјутерски алгоритми користе се и у свим оним свакодневним приликама када је потребно испровоцирати презир модерне роботизоване руље и усмерити га према оним неприлагођеним јединкама које због остатка људскости у себи искачу из модела програмираног понашања. Тако се показује да је некадашње старомодне јавне спектакле попут линча и спаљивања вештица могуће чак компјутерски генерисати и извести на суптилан, мада не и мање окрутан начин.

БЕГ ОД ИСТОРИЈЕ
Није искључено да се након читања „Кратке, срамне повести Андросвета” и освртања око себе понеком читаоцу смештеном у постмодерни амбијент њеног расплета може учинити да се и сам нашао у вртлогу тог обрачуна који траје хиљадама, а можда чак и милионима година. Ако поред тога осети у себи трачак оне готово изгубљене људскости која се очајнички опире кибернетском устројству света и покушајима насилне роботизације, онда би му се још могло десити да у том преплитању паралелних историја препозна у себи једног од малобројних далеких потомака Атлантиђана, и то оних свесних да су људи, али иронијом једне од оних историја у чију су замку ухваћени, осуђени да живе  окружени потомцима хуманоидне машинске расе створене у она давна претпотопска времена.

Таквим колатералним губитницима, или можда потенцијалним срећницима, остаје да некако пронађу свој људски пут у замршеном лавиринту видљивих и невидљивих, привидних и стварних историја у чијим крвавим ратним кошмарима су нестајале и још увек нестају тешко збројиве масе појединачних животних судбина претворених у вишецифрене бројке хроника и анала, а у чијим мрачним дубинама се губио сваки други смисао њиховог постојања. Ако их је ичему та срамна повест могла подучити то је сазнање да им је на располагању остао само један пут, то је пут враћања и овладавања оним атлантиђанским врлинама и моћима које су им, пре него што су се упустили у онај експеримент са роботима, омогућиле да се сасвим приближе идеалу одуховљења и обожења. А највеће од тих врлина и моћи су сопствена воља, вера и љубав уз помоћ којих је једино могуће у потпуности ставити под контролу материју и побећи од историје.

То ће бити могуће тек када се оно мало преосталих људи у том процесу дематеријализације од скупине индивидуалних физичких бића, само привремено због зависности од материје раздвојених, претворе у једно тело које је једино способно да спречи оног моћног роботског Kiber-Pow-Netа да опет једног дана великим потопом уништи свет и тако шаку преживелих робота и људи присили да по ко зна који пут поново крену испочетка. Можда се управо у томе крије суштина и значај мита о Атлантиди, а не у оној помало отрцаној човековој исконској тежњи ка изгубљеном рају и златном добу.

Франсоа де Номе, „Пад Атлантиде” (Фото: Pinterest)
Франсоа де Номе, „Пад Атлантиде” (Фото: Pinterest)

А да све то није још једна од утопија неколицине очајника потврда се може наћи у најновијим научним дисциплинама необичних и помало егзотичних назива као што су: епигенетика, биоцентризам, неуропластика или биологија веровања, које су већ одавно ону теорију једног од највећих роботских научника Чарлса Дарвина, по којој је човек вечити талац  генетског и биолошког детерминизма, учинили не само старомодном него и превазиђеном. На основу успешно спроведених лабораторијских експеримената из домена квантне механике којима су донедавне претпоставке тврдоглавих научних занесењака доказане, а касније и  потврђене практичним примерима из макро света, данас се може са сигурношћу тврдити да човек поседује потенцијалну моћ да својом вољом не само утиче на околну материју и биолошке и физиолошке процесе у сопственом организму, него и да учествује у креацији и обликовању стварности, па чак и самог космоса у чије устројство је уз помоћ невидљивих, свепрожимајућих енергетских поља нераскидиво уплетен. Зар све то не подсећа на ону „најплеменитију расу људи која је икада живела“ о којој су свештеници храма богиње Нут у египатском граду Саису говорили са страхопоштовањем грчком законодавцу Солону.

Како би та научно доказана теза претворена у трансцедентну стварност ослобођену баласта историје и владавине прагматског разума могла изгледати, посматрана кроз призму једног песника, Пекић је можда наговестио на самом почетку другог поглавља своје Атлантиде, у којој рече да: „Нема ништа човечније од лета живе птице празним небом изнад плиме мора у златне зоре, и ништа чаробније од Тајне.

А на ону његову слутњу изнесену у есеју Атлантида наших нада да „истина има највише изгледа да буде негде где се наша машта и туђа реалност укрштају…” надовезао се један од највећих људских мислилаца Јохан Волфганг Гете својом мишљу: „Задатак књижевности је не да чини истину фикцијом, већ фикцију истином.”

  „Дужност нам је да следимо машту бар колико
поштујемо очигледности реалног света од којих
 живимо. Јер, истина има највише изгледа да буде
негде где се наша машта и туђа реалност укрштају…”
Б. Пекић, Атлантида наших нада

 

Милован Шавија је публициста из Ванкувера. Аутор је више есеја и књига од којих је последња „Романтична повест ванкуверских Динараца“ (Београд, Албатрос плус, 2018.). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Љиљана Пекић/Википедија

 

Извор Нови Стандард