Mihalkov i borba unutar ruske elite

Emisijom koju je državna televizija odbila da emituje u repriznom terminu Nikita Mihalkov je skrenuo pažnju na svoju kritiku liberalnog krila ruske elite

Ruska politička pozornica u potpunosti je paralizovana temom epidemije novog koronavirusa. Razume se da u tome nema ničeg čudnog, to jeste aktuelna tema širom sveta, cela medijska mašinerija je upregnuta u izveštavanje o tom fenomenu, svi društveni, politički i ekonomski analitičari pišu isključivo o svetu koji nas čeka posle ovog turbulentnog perioda. Ruske vlasti neprestano apeluju na građane i zahvaljuju se lekarima na herojskom naporu, ruska liberalna opozicija pokreće akcije za kupovinu maski i zaštitne opreme za pomenute heroje, rasprave o ustavnim promenama su utihnule, partijska konkurencija je zamenjena filantropskim utrkivanjem ko će najviše i najbrže dostaviti pomoć ugroženima.

Međutim, ispod ove uzburkane površine, koja ne da mira prosečnom građaninu Rusije, svi pređašnji problemi, podele i antagonizmi ostaju netaknuti. Među njima je svakako pitanje podela unutar ruske vladajuće elite. U prethodnim tekstovima na Novom Standardu bilo je reči o opoziciji, o dubinskom razdoru ruskog društva na prozapadni ili reformski deo sa jedne, i na proruski ili konzervativni deo sa druge strane. Iste linije frakture mogu se primetiti i unutar vladajuće elite i njenih najistaknutijih aktera.

Obavešteni čitaoci zasigurno su imali prilike da se proteklih godina susretnu sa mnoštvom analiza, bilo ruskih, bilo zapadnih, koje su pokušale da bace svetlo na strukturu vladajuće elite u Ruskoj Federaciji. Uopšteno govoreći svi ti, često i oprečni stavovi, mogu se agregirati u dve grupe: prva – nema istinskih podela unutar ruske elite, Putin i Medvedev igraju ulogu „dobrog i lošeg policajca“ i jednostavno se rotiraju na vlasti, dok se njihov pristup politici suštinski ne razlikuje; i druga – ruska elita je podeljena na konzervativni i liberalni deo, koji su u konstantnom sukobu za prevlast, a Vladimir Putin igra ulogu neprikosnovenog arbitra među dvema sukobljenim stranama.

Pobornici prve grupe su najčešće zapadni kritičari ruske spoljne politike, koji smatraju Rusiju ozbiljnom pretnjom svetskom poretku, jednom agresivnom i ekspanzionističkom silom kojoj se treba suprotstaviti svim raspoloživim sredstvima. Za njih je ruska elita monolitna i jednodimenzonalna, baš kao i banalizovani zlikovci sa lošim ruskim naglaskom iz holivudskih akcionih filmova. Stoga je i logično da je po toj teoriji Putin autoritarni diktator, kome se bespogovorno podčinjavaju sve strukture vlasti u Rusiji, nešto nalik na „Staljina sa ljudskim licem“.

FAKTOR MIHALKOV
Mi u ovom tekstu polazimo od stavova druge grupe analitičara, koji drže da su odnosi unutar ruske elite volatilni, te da je glavni faktor stabilnosti koji drži te dve krajnosti na okupu i motiviše ih ka saradnji upravo predsednik Rusije Vladimir Putin. Razlozi za ovaj stav su dvojaki: prvi razlog se tiče viševekovne podele unutar ruskog društva, o čemu je bilo više reči u ranijem tekstu o ruskoj opoziciji, a drugi je činjenica da Vladimir Putin nije došao na vlast u političkom vakuumu, već je to učinio kroz čitavu mrežu savezništava, koja je uključivala i pripadnike liberalnog dela ruske elite.

U raspravu o strukturi ruske elite nedavno se uključio Nikita Mihalkov, srpskoj javnosti poznatiji kao filmski reditelj, a ruskoj takođe kao izvrsni glumac i uticajan intelektualac. Od 2015. godine on je autor i voditelj emisije „Besogon“ (u prevodu na srpski „isterivač demona“) na ruskom federalnom državnom kanalu „Rusija 24“. Kao što se da zaključiti iz naslova, emisija zastupa konzervativne vrednosti i njeni sižei se najčešće tiču kritike ruske liberalne elite, kako opozicione, tako i onog njenog dela koji zauzima zvanične državne položaje.

Vladimir Putin odlikuje Nikitu Mihalkova

Ono što je ponajviše zaintrigiralo rusku javnost jeste fakt da je poslednja u nizu njegovih emisija (koja je nosila naziv „U čijem džepu je ruska država?“) emitovana samo jednom, odnosno da je neko očigledno zabranio emitovanje u redovnim repriznim terminima. Vredi istaći da ovo nije prvi put da se Mihalkov suočava sa nekim vidom cenzure. Naime, decembra 2015. godine snimio je kritički nastrojen materijal protiv najviđenijih liberalnih novinara Rusije, što je ruska držvana televizija protumačila kao poziv na početak „medijskog rata“ i zabranila prikazivanje date emisije. To je Mihalkov, budući vičan propagandista i medijski maher, iskoristio kako bi promovisao svoj „Besogon“, emitijući emisiju na svima dostupnoj internet platformi Jutjub.

Ovaj put, Nikita Mihalkov je krenuo u boj protiv mnogostruko snažnijeg protivnika – liberalnog dela ruske elite. Iznova se suočio sa cenzurom, ali je opet odneo medijsku pobedu, jer je upravo zahvaljujući cenzuri njegovu emisiju, postavljenu na Jutjub 1. maja, za samo 10 dana pogledalo oko pet miliona ljudi. U proseku, njegove emisije na istoj internet platformi beleže gledanost između 400 i 500 hiljada pregleda, što znači da je spornu emisiju za manje od dve nedelje odgledalo čak deset puta više gledalaca nego obično. Tu treba imati u vidu da je struktura publike koja emisiju prati preko malih ekrana i interneta različita – preko televizora je prati uglavnom starija populacija iz unutrašnjosti, dok je na Jutjubu prosečan gledalac pripadnik mlađe generacije iz većih gradova Rusije. Nameće se zaključak da je Mihalkov uspeo da diversifikuje svoju publiku, što će mu samo koristiti u perspektivi.

KONSPIROLOŠKA PODLOGA
Šta je to toliko opasno i nečuveno izrekao ruski poznati glumac i režiser da je sadržaj njegove emisije morao biti cenzurisan od strane državne televizije? Sporni delovi emisije svode se na spekulacije o korišćenju pandemije novog virusa korone zarad čipovanja svetske populacije, za šta Mihalkov optužuje osnivača kompanije Majkrosoft Bila Gejtsa. Ova konspirološka teorija poznata je širim krugovima svetske javnosti i tu nije ni moguće sprovesti ozbiljnu analizu. Naravno da ruske vlasti nisu mogle u etar da puste emisiju koja pandemiju virusa tretira kao paravan za ostvarivanje mračnih planova globalne elite, naročito jer su nepopularne mere ograničenja u Rusiji još uvek na snazi. Mihalkov je takođe pravio direktna poređenja između direktora Sberbanke Germana Grefa i Hajnriha Himlera i njegovog plana za uništenje i dominaciju nad slovenskom populacijom.

Mihalkov je takođe izneo i neke vrlo važne kritike liberalnog dela ruske elite na koje ćemo se osvrnuti u nastavku teksta, ali ovde ćemo nakratko zastati da pokušamo da objasnimo motive za iznošenje pomenutih konspiroloških tvrdnji. Niko osim Mihalkova ne može sa sigurnošću odgovoriti na pitanje njehovih motiva, ali moguće je ispratiti logiku njegovog postupka. Možemo pretpostaviti da je Mihalkov prepoznao dobar trenutak da prenese svoje stavove protiv ruske liberalne elite upravo sada za vreme pandemije i režima samoizolacije. Koji je bolji način da se privuče pažnja prosečnog gledaoca na taj problem nego „začiniti“ racionalnu kritiku skandaloznim i šokantnim teorijama zavere? Time što je optužio Gejtsa da ima pakleni plan za totalnu kontrolu nad svetskom populacijom, uz navođenje da je predao patent za čipove pod oznakom 060606, i to „baš na dan rođenja Vladimira Iljiča Lenjina“, Mihalkov je unapred znao da će njegova emisija biti zabranjena, ali i da će joj to višestruko podići popularnost.

Izvršni direktor Zberbanke German Gref u razgovoru sa Vladimirom Putinom

Koje su to bitne kritike koje je Nikita Mihalkov izneo na račun liberalnog dela ruske vladajuće elite? Možemo podeliti njegovu kritiku u dve grupe: jedna je filozofska, konceptualna i tiče se procesa dehumanizacije ljudi usled neoliberalnih reformi u školstvu, zdravstvu i privredi, druga je kritika konkretnih vlastodržaca u Rusiji, od finansijske koju oličava German Gref, do političke koju u datoj emisiji predstavlja predsednica ruskog Saveta Federacije (gornjeg doma ruskog parlamenta) Valentina Matvijenko. Njegove opšte kritike tiču se sveprisutnih procesa digitalizacije u oblastima koje se protežu od finansija i državne uprave, pa do osnovnih škola i domova zdravlja. Mihalkov strahuje da se kroz te procese stvara nova generacija duhovno opustošenih mladih ljudi i postavlja pitanje „šta će biti sa našom nacijom koja se oslanjala na Puškina, Musorgskog, Gogolja, Čehova, Dostojevskog?“

QUO VADIS
Mihalkov postavlja bazično filozofsko pitanje „quo vadis“ – „kuda si krenuo (savremeni čoveče)“? Složićete se da privući pet miliona mahom mlađih gledalaca sa ovakvom postavkom pitanja nije jednostavan posao, otuda i čipovanje kroz vakcine Bila Gejtsa. Sa konkretnim pitanjima on se obraća Grefu i Matvijenkovoj. Kroz polemiku sa Grefom, koji je inače etnički Nemac pa ga stoga Mihalkov u svom stilu poredi sa Himlerom, on postavlja pitanje ko kontroliše finansijski sistem Ruske Federacije? Ko kontroliše Sberbanku i Centralnu banku Rusije? To su goruće teme među liberalnim i konzervativnim ruskim ekonomistima.

Mihalkov gledaocima jasno stavlja do znanja da ruske finansije „leže u džepu“ prozpadnih liberala, ali i stranih investitora. U tu svrhu on navodi podatak da 70 odsto slobodnih akcija Sberbanke kontrolišu investitori iz Sjedinjenih Država i Velike Britanije. Ono što je on propustio da spomene jeste da su to manjinski akcionari koji nemaju mogućnost direktnog uticaja na upravljačku politiku Sberbanke. Mihalkov se često (možda i prečesto, to zavisi od ukusa gledaoca) koristi ovakvim tehnikama kako bi ilustrovao svoju poentu. Ipak, njegova kritika je na mestu, ruski finansijski sistem, naročito sa Centralnom bankom koja raspolaže sa preširokim krugom autonomnih nadležnosti, zaista jeste previše potčinjen globalnom finansijskom sistemu.

Političku krivicu za to Mihalkov prebacuje na Valentinu Matvijenko, koja treba da posluži kao predstavnik čitave plejade liberalnih činovnika u redovima ruske vlasti, koji zaista nisu malobrojni. Nju Mihalkov optužuje da radi u dosluhu sa liberalima iz finansijskog sektora, kroz digitalizaciju obrazovnog sistema Rusije. Dakle, činovnici poput Matvijenko imaju za cilj da proizvedu mlado pokolenje koje će bespogovorno slušati i ispunjavati sve naredbe liberalne finansijske elite, koju u ovoj emisiji predstavlja Gref. Mihalkov čak i prikazuje isečak iz Grefovog nastupa u kome ovaj govori kako je „Kabala, jevrejsko tajno učenje staro tri hiljade godina, zbog toga i ostalo tajnim, jer da je bilo obelodanjeno, da su običnim ljudima bile dostupne sve informacije, njima bi bilo teže manipulisati“. Odista, racionalan čovek bi se mogao zapitati zašto Nemac Gref podiže temu Kabale na otvorenom forumu, kao da nije svestan da će to pokrenuti lavinu konspiroloških teorija? Ne zna se šta je gore, da je Gref neki potajni kabalista, ili da konzumira iste konspirološke teorije kao i ljudi kojima on nastoji da manipuliše.

POHVALE MIŠUSTINU
Interesantan obrt u emisiji Mihalkova je osvrt na novog premijera Rusije Mihaila Mišustina, koji je trenutno u samoizolaciji jer je oboleo od koronavirusa. Njega Mihalkov koristi kao pozitivan primer i efikasnu branu planovima Matvijenko za promenu svesti ruske omladine. Vredi napomenuti da bivši liberalni premijer Dmitri Medvedev uživa poverenje svega 25,2 odsto ruskih građana, dok u novog konzervativnog premijera Mišustina ima poverenje 52,1 odsto građana[1]. Sa promenom sastava ruske vlade došle su i promene u sferi kulture, pa je tako nova ministarka kulture Ruske Federacije postala Olga Ljubimova, kojoj je, sudeći po ruskim medijima, krsni kum upravo Nikita Mihalkov.

To je umnogome ojačalo poziciju Mihalkova u ruskom državnom fondu za finansiranje kinematografskih ostvarenja – „Fondu kino“. Nedavno su tamo sprovedene kadrovske čistke i smenjeni ljudi privrženi Medvedevu, kao što je bio slučaj sa njegovom bivšom sekretarkom za štampu i donedavnim uticajnim članom „Fonda kino“, Natalijom Timakovom. Timakova je više godina lobirala da se u Starateljskom savetu Fonda kino Mihalkov zameni kontroverznim režiserom Aleksejem Učiteljem, koji je poznat ruskoj javnosti po skandaloznom filmu „Matilda“ o poslednjem ruskom caru Nikolaju II.

Predsednica Saveta Federacije Valentina Matvijenko

Ove promene u sferi kulture mogu biti pokazatelj opštih promena u ravnoteži odnosa među liberalima i konzervativcima koji čine rusku vladajuću elitu. Čini se da su, barem u ovom trenutku, konzervativci ostvarili prednost i da je Mihalkov na tom talasu namerno zadao udarac svojim liberalnim takmacima. Da Mihalkov neće snositi nikakve posledice za datu emisiju potvrdilo je i rukovodstvo ruske državne televizije, koje je izjavilo da nema nameru da prekida saradnju sa poznatim ruskim filmskim stvaraocem.[2] Zanimljiva je i činjenica da je početkom maja rusko državno tužilaštvo proglasilo „lažnim vestima“ emisiju koja se doticala nekih sličnih tema koje je pokrenuo Mihalkov, konkretno pitanja da li je koronavirus stvoren u laboratoriji i da li ima za cilj čipovanje kroz prinudnu vakcinaciju.[3]  Isti državni organ ostao je nem pred emisijom Mihalkova koja je puštena gotovo istovremeno sa pomenutim sadžrajem zbog koga će autora krivično goniti. Ovo nam govori da ne samo što Nikita Mihalkov nije izgubio podršku vlasti ili Putina lično, već da je u potpunosti zaštićen da mu je data prećutna dozvola da i dalje nastavi sa svojim aktivnostima.

Pandemija je očigledno uzdrmala odnose liberalnog i konzervativnog dela ruske vladajuće elite, da li će se ravnoteža povratiti ili će neka od strana odlučno prevagnuti pokazaće vreme. Ako je suditi po kadrovskim promenama, konzervativci trenutno imaju prednost.

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard.

_________________________________________________________________

UPUTNICE
[1] https://wciom.ru/news/ratings/doverie_politikam_1/

[2] https://lenta.ru/news/2020/05/04/besogon/

[3] https://genproc.gov.ru/smi/news/genproc/news-1836600/

 

Izvor Novi Standard