Михалков и борба унутар руске елите

Емисијом коју је државна телевизија одбила да емитује у репризном термину Никита Михалков је скренуо пажњу на своју критику либералног крила руске елите

Руска политичка позорница у потпуности је парализована темом епидемије новог коронавируса. Разуме се да у томе нема ничег чудног, то јесте актуелна тема широм света, цела медијска машинерија је упрегнута у извештавање о том феномену, сви друштвени, политички и економски аналитичари пишу искључиво о свету који нас чека после овог турбулентног периода. Руске власти непрестано апелују на грађане и захваљују се лекарима на херојском напору, руска либерална опозиција покреће акције за куповину маски и заштитне опреме за поменуте хероје, расправе о уставним променама су утихнуле, партијска конкуренција је замењена филантропским утркивањем ко ће највише и најбрже доставити помоћ угроженима.

Међутим, испод ове узбуркане површине, која не да мира просечном грађанину Русије, сви пређашњи проблеми, поделе и антагонизми остају нетакнути. Међу њима је свакако питање подела унутар руске владајуће елите. У претходним текстовима на Новом Стандарду било је речи о опозицији, о дубинском раздору руског друштва на прозападни или реформски део са једне, и на проруски или конзервативни део са друге стране. Исте линије фрактуре могу се приметити и унутар владајуће елите и њених најистакнутијих актера.

Обавештени читаоци засигурно су имали прилике да се протеклих година сусретну са мноштвом анализа, било руских, било западних, које су покушале да баце светло на структуру владајуће елите у Руској Федерацији. Уопштено говорећи сви ти, често и опречни ставови, могу се агрегирати у две групе: прва – нема истинских подела унутар руске елите, Путин и Медведев играју улогу „доброг и лошег полицајца“ и једноставно се ротирају на власти, док се њихов приступ политици суштински не разликује; и друга – руска елита је подељена на конзервативни и либерални део, који су у константном сукобу за превласт, а Владимир Путин игра улогу неприкосновеног арбитра међу двема сукобљеним странама.

Поборници прве групе су најчешће западни критичари руске спољне политике, који сматрају Русију озбиљном претњом светском поретку, једном агресивном и експанзионистичком силом којој се треба супротставити свим расположивим средствима. За њих је руска елита монолитна и једнодимензонална, баш као и банализовани зликовци са лошим руским нагласком из холивудских акционих филмова. Стога је и логично да је по тој теорији Путин ауторитарни диктатор, коме се беспоговорно подчињавају све структуре власти у Русији, нешто налик на „Стаљина са људским лицем“.

ФАКТОР МИХАЛКОВ
Ми у овом тексту полазимо од ставова друге групе аналитичара, који држе да су односи унутар руске елите волатилни, те да је главни фактор стабилности који држи те две крајности на окупу и мотивише их ка сарадњи управо председник Русије Владимир Путин. Разлози за овај став су двојаки: први разлог се тиче вишевековне поделе унутар руског друштва, о чему је било више речи у ранијем тексту о руској опозицији, а други је чињеница да Владимир Путин није дошао на власт у политичком вакууму, већ је то учинио кроз читаву мрежу савезништава, која је укључивала и припаднике либералног дела руске елите.

У расправу о структури руске елите недавно се укључио Никита Михалков, српској јавности познатији као филмски редитељ, а руској такође као изврсни глумац и утицајан интелектуалац. Од 2015. године он је аутор и водитељ емисије „Бесогон“ (у преводу на српски „истеривач демона“) на руском федералном државном каналу „Русија 24“. Као што се да закључити из наслова, емисија заступа конзервативне вредности и њени сижеи се најчешће тичу критике руске либералне елите, како опозиционе, тако и оног њеног дела који заузима званичне државне положаје.

Владимир Путин одликује Никиту Михалкова

Оно што је понајвише заинтригирало руску јавност јесте факт да је последња у низу његових емисија (која је носила назив „У чијем џепу је руска држава?“) емитована само једном, односно да је неко очигледно забранио емитовање у редовним репризним терминима. Вреди истаћи да ово није први пут да се Михалков суочава са неким видом цензуре. Наиме, децембра 2015. године снимио је критички настројен материјал против највиђенијих либералних новинара Русије, што је руска држвана телевизија протумачила као позив на почетак „медијског рата“ и забранила приказивање дате емисије. То је Михалков, будући вичан пропагандиста и медијски махер, искористио како би промовисао свој „Бесогон“, емитијући емисију на свима доступној интернет платформи Јутјуб.

Овај пут, Никита Михалков је кренуо у бој против многоструко снажнијег противника – либералног дела руске елите. Изнова се суочио са цензуром, али је опет однео медијску победу, јер је управо захваљујући цензури његову емисију, постављену на Јутјуб 1. маја, за само 10 дана погледало око пет милиона људи. У просеку, његове емисије на истој интернет платформи бележе гледаност између 400 и 500 хиљада прегледа, што значи да је спорну емисију за мање од две недеље одгледало чак десет пута више гледалаца него обично. Ту треба имати у виду да је структура публике која емисију прати преко малих екрана и интернета различита – преко телевизора је прати углавном старија популација из унутрашњости, док је на Јутјубу просечан гледалац припадник млађе генерације из већих градова Русије. Намеће се закључак да је Михалков успео да диверсификује своју публику, што ће му само користити у перспективи.

КОНСПИРОЛОШКА ПОДЛОГА
Шта је то толико опасно и нечувено изрекао руски познати глумац и режисер да је садржај његове емисије морао бити цензурисан од стране државне телевизије? Спорни делови емисије своде се на спекулације о коришћењу пандемије новог вируса короне зарад чиповања светске популације, за шта Михалков оптужује оснивача компаније Мајкрософт Била Гејтса. Ова конспиролошка теорија позната је ширим круговима светске јавности и ту није ни могуће спровести озбиљну анализу. Наравно да руске власти нису могле у етар да пусте емисију која пандемију вируса третира као параван за остваривање мрачних планова глобалне елите, нарочито јер су непопуларне мере ограничења у Русији још увек на снази. Михалков је такође правио директна поређења између директора Сбербанке Германа Грефа и Хајнриха Химлера и његовог плана за уништење и доминацију над словенском популацијом.

Михалков је такође изнео и неке врло важне критике либералног дела руске елите на које ћемо се осврнути у наставку текста, али овде ћемо накратко застати да покушамо да објаснимо мотиве за изношење поменутих конспиролошких тврдњи. Нико осим Михалкова не може са сигурношћу одговорити на питање њехових мотива, али могуће је испратити логику његовог поступка. Можемо претпоставити да је Михалков препознао добар тренутак да пренесе своје ставове против руске либералне елите управо сада за време пандемије и режима самоизолације. Који је бољи начин да се привуче пажња просечног гледаоца на тај проблем него „зачинити“ рационалну критику скандалозним и шокантним теоријама завере? Тиме што је оптужио Гејтса да има паклени план за тоталну контролу над светском популацијом, уз навођење да је предао патент за чипове под ознаком 060606, и то „баш на дан рођења Владимира Иљича Лењина“, Михалков је унапред знао да ће његова емисија бити забрањена, али и да ће јој то вишеструко подићи популарност.

Извршни директор Збербанке Герман Греф у разговору са Владимиром Путином

Које су то битне критике које је Никита Михалков изнео на рачун либералног дела руске владајуће елите? Можемо поделити његову критику у две групе: једна је филозофска, концептуална и тиче се процеса дехуманизације људи услед неолибералних реформи у школству, здравству и привреди, друга је критика конкретних властодржаца у Русији, од финансијске коју оличава Герман Греф, до политичке коју у датој емисији представља председница руског Савета Федерације (горњег дома руског парламента) Валентина Матвијенко. Његове опште критике тичу се свеприсутних процеса дигитализације у областима које се протежу од финансија и државне управе, па до основних школа и домова здравља. Михалков страхује да се кроз те процесе ствара нова генерација духовно опустошених младих људи и поставља питање „шта ће бити са нашом нацијом која се ослањала на Пушкина, Мусоргског, Гогоља, Чехова, Достојевског?“

QUO VADIS
Михалков поставља базично филозофско питање „quo vadis“ – „куда си кренуо (савремени човече)“? Сложићете се да привући пет милиона махом млађих гледалаца са оваквом поставком питања није једноставан посао, отуда и чиповање кроз вакцине Била Гејтса. Са конкретним питањима он се обраћа Грефу и Матвијенковој. Кроз полемику са Грефом, који је иначе етнички Немац па га стога Михалков у свом стилу пореди са Химлером, он поставља питање ко контролише финансијски систем Руске Федерације? Ко контролише Сбербанку и Централну банку Русије? То су горуће теме међу либералним и конзервативним руским економистима.

Михалков гледаоцима јасно ставља до знања да руске финансије „леже у џепу“ прозпадних либерала, али и страних инвеститора. У ту сврху он наводи податак да 70 одсто слободних акција Сбербанке контролишу инвеститори из Сједињених Држава и Велике Британије. Оно што је он пропустио да спомене јесте да су то мањински акционари који немају могућност директног утицаја на управљачку политику Сбербанке. Михалков се често (можда и пречесто, то зависи од укуса гледаоца) користи оваквим техникама како би илустровао своју поенту. Ипак, његова критика је на месту, руски финансијски систем, нарочито са Централном банком која располаже са прешироким кругом аутономних надлежности, заиста јесте превише потчињен глобалном финансијском систему.

Политичку кривицу за то Михалков пребацује на Валентину Матвијенко, која треба да послужи као представник читаве плејаде либералних чиновника у редовима руске власти, који заиста нису малобројни. Њу Михалков оптужује да ради у дослуху са либералима из финансијског сектора, кроз дигитализацију образовног система Русије. Дакле, чиновници попут Матвијенко имају за циљ да произведу младо поколење које ће беспоговорно слушати и испуњавати све наредбе либералне финансијске елите, коју у овој емисији представља Греф. Михалков чак и приказује исечак из Грефовог наступа у коме овај говори како је „Кабала, јеврејско тајно учење старо три хиљаде година, због тога и остало тајним, јер да је било обелодањено, да су обичним људима биле доступне све информације, њима би било теже манипулисати“. Одиста, рационалан човек би се могао запитати зашто Немац Греф подиже тему Кабале на отвореном форуму, као да није свестан да ће то покренути лавину конспиролошких теорија? Не зна се шта је горе, да је Греф неки потајни кабалиста, или да конзумира исте конспиролошке теорије као и људи којима он настоји да манипулише.

ПОХВАЛЕ МИШУСТИНУ
Интересантан обрт у емисији Михалкова је осврт на новог премијера Русије Михаила Мишустина, који је тренутно у самоизолацији јер је оболео од коронавируса. Њега Михалков користи као позитиван пример и ефикасну брану плановима Матвијенко за промену свести руске омладине. Вреди напоменути да бивши либерални премијер Дмитри Медведев ужива поверење свега 25,2 одсто руских грађана, док у новог конзервативног премијера Мишустина има поверење 52,1 одсто грађана[1]. Са променом састава руске владе дошле су и промене у сфери културе, па је тако нова министарка културе Руске Федерације постала Олга Љубимова, којој је, судећи по руским медијима, крсни кум управо Никита Михалков.

То је умногоме ојачало позицију Михалкова у руском државном фонду за финансирање кинематографских остварења – „Фонду кино“. Недавно су тамо спроведене кадровске чистке и смењени људи привржени Медведеву, као што је био случај са његовом бившом секретарком за штампу и донедавним утицајним чланом „Фонда кино“, Наталијом Тимаковом. Тимакова је више година лобирала да се у Старатељском савету Фонда кино Михалков замени контроверзним режисером Алексејем Учитељем, који је познат руској јавности по скандалозном филму „Матилда“ о последњем руском цару Николају II.

Председница Савета Федерације Валентина Матвијенко

Ове промене у сфери културе могу бити показатељ општих промена у равнотежи односа међу либералима и конзервативцима који чине руску владајућу елиту. Чини се да су, барем у овом тренутку, конзервативци остварили предност и да је Михалков на том таласу намерно задао ударац својим либералним такмацима. Да Михалков неће сносити никакве последице за дату емисију потврдило је и руководство руске државне телевизије, које је изјавило да нема намеру да прекида сарадњу са познатим руским филмским ствараоцем.[2] Занимљива је и чињеница да је почетком маја руско државно тужилаштво прогласило „лажним вестима“ емисију која се дотицала неких сличних тема које је покренуо Михалков, конкретно питања да ли је коронавирус створен у лабораторији и да ли има за циљ чиповање кроз принудну вакцинацију.[3]  Исти државни орган остао је нем пред емисијом Михалкова која је пуштена готово истовремено са поменутим саджрајем због кога ће аутора кривично гонити. Ово нам говори да не само што Никита Михалков није изгубио подршку власти или Путина лично, већ да је у потпуности заштићен да му је дата прећутна дозвола да и даље настави са својим активностима.

Пандемија је очигледно уздрмала односе либералног и конзервативног дела руске владајуће елите, да ли ће се равнотежа повратити или ће нека од страна одлучно превагнути показаће време. Ако је судити по кадровским променама, конзервативци тренутно имају предност.

 

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви. Ексклузивно за Нови Стандард.

_________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ
[1] https://wciom.ru/news/ratings/doverie_politikam_1/

[2] https://lenta.ru/news/2020/05/04/besogon/

[3] https://genproc.gov.ru/smi/news/genproc/news-1836600/

 

Извор Нови Стандард