A. Protić: Ideja Dveri skončava na stepeništu Skupštine

Čitava ideja Dveri, kao i odgovornost za njihov pad, sabrali su se u Bošku i njegovom trenutnom očaju, za koji zaista verujem da je iskren i ljudski vapaj

Eh, malo ko bi pre 10 ili 15 godina poverovao da će Boško Obradović da se nada da probudi “savest međunarodne zajednice” – odnosno, da otvoreno pledira za intervenciju inostranog, tačnije zapadnog faktora u unutrašnjim pitanjima Republike Srbije. Naime, svrha “štrajka glađu” jedino može da bude u privlačenju pažnje medija i inostranog faktora, a zbog vrlo realne političke procene da bi izlazak na predstojeće izbore bio podjednaki fijasko kao i bojkot. Realno, kakve god uslove da dobije, pa čak i odgađanje izbora za jesen (a upravo to bi bilo kršenje Ustava koji navodno uzima u zaštitu – čime se faktički izjednačava sa onim protiv čega se bori), teško da će to za njegovu i druge opozicione opcije doneti bilo kakvu promenu na predstojećim izborima. Iz njegove prve izjave, kada je počinjao štrajk glađu, vidi se da je to i njemu jasno.

S druge strane, reakcija vladajuće stranke na ovo je katastrofalno pogrešna. Pre svega, sramota je da se sa pozicije vlasti ide u štrajk glađu. Praktično, to je priznanje nemoći i slabosti u vršenju vlasti. Dva predstavnika vladajuće stranke štrajkuju glađu protiv tužilaštva, za koje dobro znaju da je samostalno u odnosu na izvršnu vlast. Pritom, oni odlično znaju da problem ovde nije u tužilaštvu nego baš u Narodnoj skupštini u kojoj SNS ima neupitnu većinu. Zakonska procedura je jasna: ukoliko je narodni poslanik prekršio zakon, onda bi administrativni odbor Narodne skupštine prvo trebalo da se sastane i glasa o oduzimanju njegovog poslaničkog imuniteta, a tek nakon toga bi tužilaštvo moglo da reaguje i eventualno otvori istragu. Tačno je da je među tužiocima i sudijama ostao veliki broj pripadnika “žute strukture”, ali je besmisleno ponašati se tako, kao da nakon osam godina vršenja zakonodavne i izvršne vlasti, vladajuća koalicija nije postavila makar nekog novog tužioca i sudiju – koji, osnovano moramo da pretpostavimo, valjda nisu iz “žute strukture”. Sve to utoliko pre, što postoje i zakonske procedure u slučajevima da sudska vlast ne primenjuje zakon.

Dakle, zbog čega onda administrativni odbor i tužilaštvo ne reaguju na adekvatan način? Očigledno, ne žele da primenom zakona Bošku i drugim vođama opozicije daju priliku da to proglasi za politički progon, a sebe za mučenike i simbole otpora i revolucije. Prividna popustljivost “diktatorskog” režima ovde praktično ide do granice mazohizma, kako bi se sprečilo klijanje trenutno beznačajnih problema.

Međutim, istovremeno dolazi do još gore greške vlasti u ovoj situaciji, odnosno do neprepoznavanja značaja ovog trenutka. Umesto da, recimo, ignorišu Boška i njegov čin, oni gledaju da mu “pariraju”, što je sa stanovišta vršioca vlasti krajnje nelogičan potez. Kada u Skupštini raspravljaju o Bošku, prenose njegove izjave na RTS-u i dozvoljavaju da mu se u pozadini skandira da je fašista i tome slično, time mu daju upravo ono što mu je i bilo potrebno – pažnju i potencijalni oreol mučenika.

Stvar je jasna: niko se nikada nije sažalio na bilo koju vlast – to bi bilo smešno i neprirodno; sažaljenje i uloga žrtve uvek je rezervisana za slabije, a to je u ovom slučaju opozicija. Merilo demokratičnosti jednog društva je upravo u slobodi opozicije u pljuvanju vlasti, dok je obrnuti proces pokazatelj slabosti i nesigurnosti vladalaca. Upravo je pribegavanje nasilju, glavni pokazatelj nečije slabosti i očajanja. Niko ne može da porekne slobodu koju opozicija trenutno ima u izražavanju svojih stavova, čak i do tačke otvorenog pribegavanja fizičkim napadima na predstavnike vlasti, ali to nikako ne bi opravdalo recipročnu reakciju režima, koji je daleko jači i raspolaže represivnim aparatom države. Po svoj prilici, vladajuća većina se ni nakon osam godina formalnog vršenja vlasti (faktičko vršenje vlasti je daleko složenije pitanje) nije navikla na činjenicu da više nije opozicija i da jednostavno mora da dođe i to vreme da više nije moguće da se okrivljuje bivši režim za sopstvene greške.

Konačno, kako je do svega ovoga došlo? Jednostavno, lideri Saveza za Srbiju su nakon lokalnih izbora u Lučanima iz 2018. godine, shvatili koliko je njihovoj neprirodnoj i ideološki neodrživim koaliciji opao ugled u narodu. Boško Obradović je svoj pokret praktično upropastio time što ga je samovoljno i na silu uvodio u neprirodne koalicije – najpre sa DSS-om pod vođstvom Sande Rašković Ivić, parlamentarnim druženjima sa Ivanom Pernarom, koalicijom sa DJB Saše Radulovića za beogradske izbore početkom 2018. godine i konačno, stupanjem u politički brak sa Đilasom i SzS iste godine. Ulaskom u “novi DOS” Dveri su izgubile svoj politički identitet i praktično devet desetina svog članstva (u periodu od 2012. do 2020.) Najgore od svega, mnogi bivši članovi nisu “ostali dužni” Bošku i u javnost su izneli dosta problematičnih stvari i saznanja, smatrajući da time kažnjavaju njegovu izdaju izvornih principa oko kojih su se okupili.

Štrajk glađu jeste potez očajnika i sam Boško govori o tome u ovom snimku. Međutim, ne znam koliko ima smisla da sopstveno očajanje dovodi u vezu sa hrišćanskim i demokratskim motivima – utoliko pre što se mnogi od nas i dalje sećaju koliko su izvorne Dveri svojevremeno elokventno kritikovale savremenu parlamentarnu demokratiju i to upravo sa hrišćanskog stanovišta. Normalno, svako ima pravo na evoluciju sopstvene ideologije i prakse, ali dijametralno odstupanje od izvornih principa uglavnom mora da bude i kažnjeno među pristalicama. Utoliko je gore kada se javno govori o demokratiji, a unutar pokreta krše izvorni dogovori i uspostavlja samovolja uz “čistke” drugih osnivača pokreta koji se ne slažu sa takvim devijacijama. Sve to je bio danak političkom neiskustvu, ali verovatno i zamešateljstvo nekih vrlo loših savetnika, koji su uživali neopravdano poverenje dok su slatko golicali liderske ambicije i sujetu.

Priča o Dverima nije morala da se završi štrajkom glađu na stepenicama Narodne skupštine. Boška su tu dovele neprirodne koalicije koje sam spomenuo, kao i neke manje poznate javnosti o kojima ne želim da pišem ovde, a konačno i niz grešaka u kadriranju i ideološkom oblikovanju pokreta. Ovde, na kraju, čitava ideja Dveri, kao i odgovornost za njihov pad, sabrali su se u Bošku i njegovom trenutnom očaju, za koji zaista verujem da je iskren i ljudski vapaj. Konačno, prvi put posle značajnog vremenskog perioda, vidim da Boško javno priznaje da je grešio, a takva javna ispovest bi zaista bila šansa za iskrenu metaniju, ukoliko je Boško zaista i želi. Dveri su u jednom trenutku dobile šansu da u Srbiji odigraju istorijsku ulogu, ali je usled brojnih otežavajućih faktora nisu iskoristili, što ne znači da mnogi od onih koji su u nekom periodu bili u Dverima neće u budućnosti imati zapažene i važne uloge.

Što se tiče samog Boška i njegove političke budućnosti, deluje mi prilično neizvesna. Imam utisak da je poverenje isuviše dugo poklanjao pogrešnim ljudima, što ga je konačno dovelo do ivice političkog ambisa. Da me je kojim slučajem pitao šta mislim, odavno bih mu rekao da se zauvek povuče iz politike, iz prostog razloga što je napravio isuviše mnogo nepopravljivih grešaka, a pogotovo zbog toga što se ogrešio o najbliže saradnike i sam sopstvenom samovoljom pokretu koji vodi nametnuo niz katastrofalnih poteza. Ne ulazim u to da li su mu namere bile dobre ili ne, jer “put do pakla” je popločan upravo takvim namerama.

Ne znam koliko će potrajati njegov štrajk glađu. Znajući Boška, verovatno će biti duži od drugih koji su se u novijoj srpskoj političkoj istoriji latili tog sredstva političke borbe – ali, on ipak nije Bobi Sends, koji je nakon 66 dana gladovanja u britanskom zatvoru preminuo u svojoj dvadeset i sedmoj godini, “samo” da bi imao formalni status političkog zatvorenika, a ne običnog kriminalca. Čak i kada ideološki neprijatelj glavom plaća svoj politički princip, to je čin vredan divljenja.

Međutim, koliko je Boško udaljen od takve situacije, nakon što je već uveliko napustio većinu svojih početnih idejnih principa? Za koji to princip on sada, kao narodni poslanik, a ne politički zatvorenik, stradava? Zarad odlaganja izbora, koji ništa neće rešiti? Otvaranja medija, nakon slučajno ili namerno nespretnog upada u RTS? Opstanka u politici, nakon više meseci bojkota rada Narodne skupštine i niza apsurdnih incidenata, nalik na političke performanse? Čak i da su svi uslovi idealni, a to nikada neće biti, pitanje je ko bi za to glasao. Sigurno je da ovakav politički nastup i ne liči na one Dveri koje su mukotrpno i u vrlo napornoj koaliciji prešle cenzus na republičkim izborima 2016. godine.

Da li zaista sve te “političke grehe” zaista može da spere katarza “strogog posta”? U svakom slučaju, za Boška Obradovića je ovo prvi potencijalno dobar potez, nakon više godina grubih grešaka za koje samo on zna čime su tačno bile motivisane. Ukoliko u ovome zaista bude iskren (najpre prema samome sebi), imaće priliku da razmisli o putu koji ga je doveo do ove tačke. Prihvati li ovu situaciju na takav način, onda bi verovatno trebalo da se suzdrži da od nje pravi novi performans sa izjavama za medije i sličnim politikanstvom.

Lično, više bih cenio ovaj njegov čin, ukoliko bih u njemu zaista video taj čuveni hrišćanski podvig “vraćanja samome sebi”. Pa ipak, da bi u tome uspeo, Boško Obradović bi morao da “uguši” spoljni šum, da tihuje, ostavi po strani telefon i razgovore sa medijima i saradnicima o jednim te istim odavno ispričanim pričama. Na takav način, ovaj njegov čin bi svakako njemu mogao da donese značajno sazrevanje, ukoliko on to iskreno želi. Ukoliko, pak, nije iskren i iz ovoga misli da izvuče bilo kakvu političku korist, bojim se da ga neminovno očekuje još jedno razočaranje. U svakom slučaju, predstavnici vlasti bi vrlo pametno postupili kada bi se potpuno povukli iz ove situacije i pustili Boška da malo zaroni u sopstveno bitije. To bi bilo podjednako korisno i za njega i za njih.

 

Autor Andrej Protić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Vidovdan, 11. maj 2020.

Pratite nas na YouTube-u