D. Tanasković povodom smrti Đ. Zakarije: Odlazak pravog prijatelja Srbije

Nije nam gledao kroz prste, ali nam je pronikao u dušu. Sad, kad se preselio među anđele, ne možemo a da se ne upitamo da li smo od njega uspeli da naučimo ono što je najteže naučiti

Niko nema mnogo prijatelja. Ni pojedinac, ni narod. Teška vremena i nesreće nemilosrdno dokazuju istinitost ove tvrdnje. Svako bi voleo, a većina se i zavarava, da ima mnogo prijatelja. Naš poznati naučnik, akademik Aleksandar Despić, prisetio se jednom kako mu je neki stari Gruzin otkrio da se pravo prijateljstvo meri time da li se neko iskreno raduje tvojim uspesima. Razmislite malo, prođite kroz sopstveno iskustvo, sigurno je bio u pravu. Ima, međutim, još nešto.

Kako se pravi prijatelj odnosi prema tvojim neuspesima i slabostima? Da li te sažaljeva, teši, što je neuporedivo lakše, ili oseća potrebu da ti ukaže na razloge neuspeha i korene slabosti? Ako je pravi, on obazrivo, ali dovoljno jasno i određeno čini ovo drugo, proveravajući nosivost svoga i tvoga prijateljstva, ali i vrlinu suočavanja sa dobronamernom zamerkom i snagu da se ona pretvori u napor samousavršavanja. A upravo takav, pravi prijatelj bio nam je nedavno i prerano preminuli ugledni italijanski novinar i publicista, ovenčan visokim esnafskim priznanjima, urođeno otmeni, a neodoljivo spontani, Đuzepe Bepe Zakarija (1950-2020).

Srbi, kao narod, odavno prolaze kroz nevesela vremena i suočavaju se sa ozbiljnim izazovima, od kojih svakako najmanji nije propagandno, sistematsko ocrnjivanje i proglašavanje glavnim, ako ne i jedinim krivcima za sve nevolje i užase na bivšem jugoslovenskom prostoru od devedesetih godina. Usamljeni i ojađeni, radovali smo se svakom glasu iz sveta koji je u tu nakaradnu i lažnu predstavu unosio bar malo nepristrasnosti i objektivnosti. Pojavili su i na ove strane pohrlili, a neke smo i mi na razne načine dovlačili, pojedine strane vetrogonje, koji su nas, uglavnom iz nekih svojih razloga, bezrezervno i neumereno hvalili, a naše neprijatelje kudili, što je, priznajmo, bila muzika za na naše uši. Kasno smo počeli shvatati da nam nisu ni potrebni ni korisni takvi navijači, koji nas nekritički podržavaju bez obzira na to kako igramo i da li poštujemo pravila igre i naloge realnosti okruženja i sveta. Od pomoći je mogla biti samo argumentovana istina i odbijanje da se ona sakrije.

Đuzepe Zakarija, novinar stare škole, prekaljeni ratni izveštač najuticajnijih italijanskih listova sa mnogih meridijana u plamenu, od Rumunije, Poljske, Čehoslovačke i Mađarske, preko svih neuralgičnih tačaka Bliskog istoka, do istočnog Timora, došao je početkom devedesetih na Balkan, da prati zbivanja u Jugoslaviji koja se, uz izdašnu pomoć raznih inostranih posrednika i dušobrižnika, burno i bolno raspadala. Krenuo je da radi onako kako je to uvek činio i zbog čega mu se verovalo, da pokuša da vidi i sazna sve što se događa, da razume, i što tačnije i zanimljivije izvesti, sine ira nec studio. I da nikada ne izgubi iz vida da su svi učesnici i stradalnici u ratu ljudi. Nikoga nije ni napadao, ni štedeo. A onda je počeo da uviđa rastući raskorak između ratne stvarnosti i izveštavanja o njoj u većini zapadnih medija. Gledao je ono isto što i njegove kolege, a video i pisao drugačije. Shvatio je da mnogi novinari postaju kupljeni svedoci buduće optužbe.

Vremenom je Bepe zavoleo Srbe, Beograd, Dorćol, naše kafane, neposrednost i pomalo lakomislenu bezbrižnost, svojstvene i njegovoj rodnoj Pulji, Bariju Svetog Nikole, odakle je potekao, ali i završio izvrsnu jezuitsku gimnaziju, a potom i prestižni pravni fakultet. Prošao je uzbudljivu i bogatu školu života, ostajući ono što je bio pre nje i ostao posle nje: čovek od nepomerljivog moralnog integriteta, ljudske dobrote, slobodne misli i razoružavajućeg šarma. Umevao je da kaže: “Srbi nisu anđeli, ali su poslednja evropska nacija sa dušom”. Prijateljski nam nije gledao kroz prste, ali nam je pronikao u dušu. Sad, kad se preselio među anđele, ne možemo a da se ne upitamo da li smo od njega uspeli da naučimo ono što je najteže naučiti. Pored tuge zbog rastanka, pravi prijatelji vas uvek obogate i obavežu tom podsticajnom nedoumicom.

BORAC ZA SRPSKU STVAR
Zakarija je, kao svedok, stigao i do Haga. Evo šta je kasnije rekao o tom svom iskustvu: “Osam sati me je ispitivalo šestoro tužilaca i, na svako moje pominjanje Muslimana ili Hrvata, govorili su da ih to ne zanima, već samo priča o Srbima. Tada sam postao borac za srpsku stvar.”

 

Autor Darko Tanasković

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Večernje novosti, 10. maj 2020.