EU produbljuje jaz sa „Zapadnim Balkanom”

EU ne može da pregovara o prijemu zemalja „Zapadnog Balkana", zato što ni sama u sebi, ni u dijagnozi stanja na terenu ne želi da zna sa koliko zemalja pregovara

Prošla sedmica je puna istorijskih jubileja – 75 godina od kraja Drugog svetskog rata, 70 godina od Šumanove deklaracije kojom je otvoren put ujedinjenoj Evropi i pet dana otkako je EU još jednom potvrdila da nema ozbiljnu nameru za proširenje i prijem zemalja Zapadnog Balkana u članstvo. Dok prvi i drugi jubilej ujedinjuju evropske nacije u dostojanstvenom podnošenju istorije, treći produbljuje opasne dezintegracione procese na Starom kontinentu.

Bez epidemije, samit EU sa pet-šest zemalja Zapadnog Balkana prošle srede u Zagrebu bi sigurno prošao sa značajnijim rezultatima, iako ni onda ne bi trebalo očekivati čuda. Već gornja rečenica pokazuje svu nesigurnost polaznih činjenica. Kao prvo, jezik je duhovita stvar i kad ne priča viceve. Konstatacija da EU razgovara sa „pet-šest“ azijskih ili latinoameričkih zemalja, ili sa „pet-šest“ producenata retkih metala bi bila nemoguća i pre bi našla mesto u kabaretskom programu nego na pregovaračkom stolu.

Sa koliko zemalja u regionu EU razgovara, trenutno za pomoć u borbi protiv epidemije, dugoročno o prijemu? Što se tiče EU sa šest – sa Srbijom, Crnom Gorom, Albanijom, Severnom Makedonijom, BiH i Kosovom. Već ta rečenica je pogrešna, jer pet od 27 zemalja EU ne priznaje Kosovo kao samostalnu državu, budući da suverenost nije postignuta na osnovu važećih međunarodno-pravnih kriterijuma. Na drugoj strani, od tih pet-šest zemalja Zapadnog Balkana, sve osim Srbije i BiH priznaju samostalnost Kosova, ali onda se odmah u istom dahu postavlja pitanje u kojoj meri je BiH uopšte država?

Republika Srpska je funkcionalno vezana za Srbiju, muslimanski dominirana Federacija mahom za Tursku, dok je hrvatska manjina dve i po decenije posle „Dejtona“ još u šoku da je ostala i van Hrvatske i van EU, kao i bez ikakvog autonomnog glasa u zapadnobalkanskim integracijama. Tri društvene kohezije u BiH se ne sabiraju u jednu. Njih je, uz mnogo tolerancije, moguće sabrati u jedan državni okvir, ali ne i u jednu društvenu celinu.

Znači li to onda da je EU protekle sedmice razgovarala sa četiri do šest zemalja Zapadnog Balkana? Ni to ne bi bila pouzdana konstatacija, jer demografija i antisrpski resentimani većinskog albanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji ne govore u prilog delatne društvene integracije te pokrajine u ustavni poredak Srbije. Prevedeno, EU ne može da pregovara o prijemu zemalja Zapadnog Balkana, zato što ni sama u sebi, ni u dijagnozi stanja na terenu ne želi da zna sa koliko zemalja pregovara. A otkako Makron stoluje u Parizu, nije je ni briga – ali joj svejedno smeta kad je druge briga.

Praktično gledano, EU ovog momenta može da se osloni samo na jedan mehanizam koji joj garantuje da na Balkanu neće biti novih, ovog puta mirnih i dogovornih raspodela i preraspodela državnosti, a ni on nije u ingerenciji Unije. Taj mehanizam je članstvo u NATO-u. U ovom slučaju ne NATO kao borbena sila koja ima nameru da uleće u konflikte na poziv lokalnih garnitura tankog legitimiteta, jer taj izgovor Alijansa više nema, niti izgleda sklona da ga ponovo štrapacira. U nedostatku boljih opcija za većinsku viziju Unije o broju balkanskih država, članstvo u NATO-u je neslužbeno prihvaćeno kao garant zatečenog inventara na terenu.

Članovi počasne straže podižu zastavu NATO-a ispred zgrade parlamenta u Skoplju, 11. februar 2020. (Foto: Robert Atanasovski/AFP via Getty Images)
Članovi počasne straže podižu zastavu NATO-a ispred zgrade Sobranja u Skoplju, 11. februar 2020. (Foto: Robert Atanasovski/AFP via Getty Images)

Na primer – Severna Makedonija je neko vreme izgledala kao nedovršena država iz koje bi se po potrebi namirivala nova državna integracija albanske nacije. Prijem Severne Makedonije u NATO je barem na te najgrublje ambicije stavio tačku. Ili – crnogorski režim se nije osećao bezbednim dok nije zemlju uveo u NATO, do te mere da sad prkosno prihvata ekstremnu polarizaciju društva i po drugim pitanjima. Ta formula EU-22 (one zemlje koje priznaju samostalnost Kosova) u nastavku pokazuje ograničenu upotrebljivost, jer ni pravno ni funkcionalno ne dobacuje do sličnih rešenja za BiH ili Kosovo – obe ostaju više kolaži nego države, više teritorije nego ustavne celine.

ANDREJ SAM KOD KUĆE
Primedba da je jezik duhovit i kad ne priča viceve odnosi se i na konstataciju da je samit EU i Zapadnog Balkana održan u Zagrebu. Samo je hrvatski premijer Andrej Plenković bio u Zagrebu, dok su svi drugi bili u svojim zemljama. Dojče vele: „Nešto izgubljeno je Andrej Plenković sedeo u sali za konferencije Nacionalne biblioteke za ogromnim stolom predviđenim da ugosti mnoge. Ispred Plenkovića samo ekran sa digitalnim sličicama učesnika, takođe za njihovim radnim stolom kod kuće.“

U tri sata, svako je rekao svoje i isključio se. Oni koji ovih dana prolaze kroz iskustvo video-konferencija, znaju da one u politici i diplomatiji pokazuju ograničene vrednosti. Dobre su samo kad strategija već postoji, pa se peglaju detalji. Kad strategija nedostaje, onda su ti susreti avatara samo trijumf tehnološki napredne civilizacije koja se ne miri s tim da ju je jedan virus naterao na kolena.

Špigl: „Evropska unija nudi balkanskim zemljama kao Srbiji, Crnoj Gori i Albaniji samo klimavu nadu za prijem u članstvo. Na Samitu sa Zapadnim Balkanom su šefovi država i vlada EU potvrdili ‘neograničenu podršku’ za evropsku perspektivu Zapadnog Balkana.“ Ali vremenski horizont za moguće proširenje Unije nisu spomenuli, njega štaviše nema ni u završnom dokumentu. Pregovori koji već godinama traju sa nekima od njih takođe nisu spomenuti.

„Korona je zgazila planove Zagreba za organizaciju blistavog diplomatskog skupa“, komentariše Dojče vele. Ali ne samo korona – i zemljotres, tvrdi francuski stav, tvrdoglavi nemački, kriza Unije koja je postojala i pre epidemije, nedostatak strategije proširenja, nekad i sitne pakosti Brisela, sve je to doprinelo da ovaj samit nema čak ni auru dobro potrošene, medijski efektne prilike za nesporazume.

Nije slučajno da se ovde u reakcijama spominju samo Špigl i Dojče vele, jer ga drugi mediji i ne spominju. Istina, mnogi su opširno najavili taj skup, jer je tema od životnog pitanja ne samo za kandidate nego i za Uniju, koja se teritorijalno već sklopila oko tih zemalja. Svi kandidati su već unutra, obuhvaćeni spoljnim granicama EU. Ali posle najave, medijsko interesovanje je isparilo. Razlog je taj da skup strateški nije doneo ništa konkretno. Plenković sam kod kuće, a kuća zatvorena.

„PONUDITI EVROPSKU PERSPEKTIVU“
To je još jedna nenamerna duhovitost ove digitalne konferencije. Konkretno je izgovorio komesar za proširenje EU Oliver Varheji, ali ko tu frazu ponavlja jeste u krajnjoj liniji nebitno, pošto je ona opšte mesto diskursa Unije o proširenju. Poštapalica o „davanju evropske perspektive Balkanu“ se mahom poteže, rado i obilno, od dve vrste aktera.

Od moćnih Evropljana, kao što su Merkelova ili Makron, kad žele da se operu od odgovornosti što su baš oni ti koji zatvaraju evropsku perspektivu Balkana; ili od nekih predstavnika manjih zemalja kad ih (kratko) grize savest što kandidatima iz tog dela Evrope ne mogu da ponude ništa konkretno, jer nisu autorizovani da daju obećanja.

Francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel tokom zajedničke konferencije za medije, Berlin, 18. novembar 2018. (Foto: EPA-EFE/Clemens Bilan)
Francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel tokom zajedničke konferencije za medije, Berlin, 18. novembar 2018. (Foto: EPA-EFE/Clemens Bilan)

Još od kada su Bruneleski i Mazačo „otkrili“ perspektivu u ranoj firentinskoj renesansi, fraza „ponuditi perspektivu“ znači uvek samo jedno – otvoriti precizni, matematički izračunati pogled u dubinu. U slučaju zagrebačkog digitalnog samita nema govora čak ni o labavim okvirnim pravilima za pogled u budućnost.

„POKAŽITE MALO ZAHVALNOSTI“
Samit u Zagrebu je bio i mesto gde se od kandidata očekivalo da se od srca zahvale Uniji za pomoć u borbi protiv korone. Samo po sebi, nema u tome ničeg lošeg, naprotiv. „Ima jako mnogo zahvalnosti u glavnim gradovima regiona za pomoć iz Unije“, izjavio je Plenković (citat Dojče vele).

Problem je da je, posebno u odnosu prema Srbiji, ta situacija pretvorena u referendum o iskrenim namerama Beograda za ulazak u Uniju, pri čemu se uvek iznova ponavlja Vučićeva izjava da je „evropska solidarnost bajka“ (15. mart, sastanak sa ambasadorima zemalja EU), ili se baca negativno svetlo na isporuke medicinske opreme iz Kine. Na stranu da su italijanski predstavnici do sada rekli još gore stvari o solidarnosti EU u doba korone, ostaje činjenica da je Brisel više iritiran vlastitim statusom u odnosima s Kinom, nego što mu zaista smeta srpski.

Budući da Unija ne može više s Trampovom Amerikom, a neće sa Putinovom ili bilo kojom drugom Rusijom, onda joj kao moćni saveznik preostaje samo Kina. Dok se na Zemlji ne pojave vanzemaljci, to je stanje stvari, drugih velikih igrača nema. Ali da bi se Kina barem deklarativno pretvorila u pravog prijatelja EU, interesi nisu dovoljni, potrebna je simbolička politika.

Ljubljenje kineske zastave za Brisel nije opcija, umesto toga je vidljivi pokušaj da se pokaže koliko je epidemija zbližila Uniju i Kinu. Tim povodom je nedavno u režimskom listu Čajna dejli objavljeno pismo Evropske komisije u koje je upakovan simbolički aspekt zajedništva s Kinom. Jedino što se pismo pojavilo bez jedne bitne rečenice. Kineski državni cenzori su izbacili deo u kome stoji da je virus Sars-Cov-2 nastao u Kini i odatle se u tri meseca proširio po svetu.

Ni to ne bi bio toliki problem, već činjenica da je Peking za tu korekturu tražio i dobio odobrenje od Evropske službe za spoljne poslove (EEAS), što bi bilo ministarstvo spoljnih poslova EU. „Kineska cenzorska olovka doseže do Brisela“, komentariše juče austrijski dnevni list Prese. Iz protesta su neki ambasadori EU u Pekingu (Nemačke, Francuske i Italije) objavili pismo u celini, zajedno sa spornom rečenicom.

Zastave Evropske unije i Kine se vijore na Tjenanmen trgu u Pekingu (Foto: AP Photo/Andy Wong)
Zastave Evropske unije i Kine se vijore na Tjenanmen trgu u Pekingu (Foto: AP Photo/Andy Wong)

Objavili su ga ne u novinama već hrabro na sajtovima nacionalnih ministarstava spoljnih poslova. Principijelnost je skupa stvar, cena oportunizma je podnošljivija.

 

Naslovna fotografija: Virginia Mayo/Pool via REUTERS

 

Izvor RTS