ЕУ продубљује јаз са „Западним Балканом”

ЕУ не може да преговара о пријему земаља „Западног Балкана", зато што ни сама у себи, ни у дијагнози стања на терену не жели да зна са колико земаља преговара

Прошла седмица је пуна историјских јубилеја – 75 година од краја Другог светског рата, 70 година од Шуманове декларације којом је отворен пут уједињеној Европи и пет дана откако је ЕУ још једном потврдила да нема озбиљну намеру за проширење и пријем земаља Западног Балкана у чланство. Док први и други јубилеј уједињују европске нације у достојанственом подношењу историје, трећи продубљује опасне дезинтеграционе процесе на Старом континенту.

Без епидемије, самит ЕУ са пет-шест земаља Западног Балкана прошле среде у Загребу би сигурно прошао са значајнијим резултатима, иако ни онда не би требало очекивати чуда. Већ горња реченица показује сву несигурност полазних чињеница. Као прво, језик је духовита ствар и кад не прича вицеве. Констатација да ЕУ разговара са „пет-шест“ азијских или латиноамеричких земаља, или са „пет-шест“ продуцената ретких метала би била немогућа и пре би нашла место у кабаретском програму него на преговарачком столу.

Са колико земаља у региону ЕУ разговара, тренутно за помоћ у борби против епидемије, дугорочно о пријему? Што се тиче ЕУ са шест – са Србијом, Црном Гором, Албанијом, Северном Македонијом, БиХ и Косовом. Већ та реченица је погрешна, јер пет од 27 земаља ЕУ не признаје Косово као самосталну државу, будући да сувереност није постигнута на основу важећих међународно-правних критеријума. На другој страни, од тих пет-шест земаља Западног Балкана, све осим Србије и БиХ признају самосталност Косова, али онда се одмах у истом даху поставља питање у којој мери је БиХ уопште држава?

Република Српска је функционално везана за Србију, муслимански доминирана Федерација махом за Турску, док је хрватска мањина две и по деценије после „Дејтона“ још у шоку да је остала и ван Хрватске и ван ЕУ, као и без икаквог аутономног гласа у западнобалканским интеграцијама. Три друштвене кохезије у БиХ се не сабирају у једну. Њих је, уз много толеранције, могуће сабрати у један државни оквир, али не и у једну друштвену целину.

Значи ли то онда да је ЕУ протекле седмице разговарала са четири до шест земаља Западног Балкана? Ни то не би била поуздана констатација, јер демографија и антисрпски ресентимани већинског албанског становништва на Косову и Метохији не говоре у прилог делатне друштвене интеграције те покрајине у уставни поредак Србије. Преведено, ЕУ не може да преговара о пријему земаља Западног Балкана, зато што ни сама у себи, ни у дијагнози стања на терену не жели да зна са колико земаља преговара. А откако Макрон столује у Паризу, није је ни брига – али јој свеједно смета кад је друге брига.

Практично гледано, ЕУ овог момента може да се ослони само на један механизам који јој гарантује да на Балкану неће бити нових, овог пута мирних и договорних расподела и прерасподела државности, а ни он није у ингеренцији Уније. Тај механизам је чланство у НАТО-у. У овом случају не НАТО као борбена сила која има намеру да улеће у конфликте на позив локалних гарнитура танког легитимитета, јер тај изговор Алијанса више нема, нити изгледа склона да га поново штрапацира. У недостатку бољих опција за већинску визију Уније о броју балканских држава, чланство у НАТО-у је неслужбено прихваћено као гарант затеченог инвентара на терену.

Чланови почасне страже подижу заставу НАТО-а испред зграде парламента у Скопљу, 11. фебруар 2020. (Фото: Robert Atanasovski/AFP via Getty Images)
Чланови почасне страже подижу заставу НАТО-а испред зграде Собрања у Скопљу, 11. фебруар 2020. (Фото: Robert Atanasovski/AFP via Getty Images)

На пример – Северна Македонија је неко време изгледала као недовршена држава из које би се по потреби намиривала нова државна интеграција албанске нације. Пријем Северне Македоније у НАТО је барем на те најгрубље амбиције ставио тачку. Или – црногорски режим се није осећао безбедним док није земљу увео у НАТО, до те мере да сад пркосно прихвата екстремну поларизацију друштва и по другим питањима. Та формула ЕУ-22 (оне земље које признају самосталност Косова) у наставку показује ограничену употребљивост, јер ни правно ни функционално не добацује до сличних решења за БиХ или Косово – обе остају више колажи него државе, више територије него уставне целине.

АНДРЕЈ САМ КОД КУЋЕ
Примедба да је језик духовит и кад не прича вицеве односи се и на констатацију да је самит ЕУ и Западног Балкана одржан у Загребу. Само је хрватски премијер Андреј Пленковић био у Загребу, док су сви други били у својим земљама. Дојче веле: „Нешто изгубљено је Андреј Пленковић седео у сали за конференције Националне библиотеке за огромним столом предвиђеним да угости многе. Испред Пленковића само екран са дигиталним сличицама учесника, такође за њиховим радним столом код куће.“

У три сата, свако је рекао своје и искључио се. Они који ових дана пролазе кроз искуство видео-конференција, знају да оне у политици и дипломатији показују ограничене вредности. Добре су само кад стратегија већ постоји, па се пеглају детаљи. Кад стратегија недостаје, онда су ти сусрети аватара само тријумф технолошки напредне цивилизације која се не мири с тим да ју је један вирус натерао на колена.

Шпигл: „Европска унија нуди балканским земљама као Србији, Црној Гори и Албанији само климаву наду за пријем у чланство. На Самиту са Западним Балканом су шефови држава и влада ЕУ потврдили ‘неограничену подршку’ за европску перспективу Западног Балкана.“ Али временски хоризонт за могуће проширење Уније нису споменули, њега штавише нема ни у завршном документу. Преговори који већ годинама трају са некима од њих такође нису споменути.

„Корона је згазила планове Загреба за организацију блиставог дипломатског скупа“, коментарише Дојче веле. Али не само корона – и земљотрес, тврди француски став, тврдоглави немачки, криза Уније која је постојала и пре епидемије, недостатак стратегије проширења, некад и ситне пакости Брисела, све је то допринело да овај самит нема чак ни ауру добро потрошене, медијски ефектне прилике за неспоразуме.

Није случајно да се овде у реакцијама спомињу само Шпигл и Дојче веле, јер га други медији и не спомињу. Истина, многи су опширно најавили тај скуп, јер је тема од животног питања не само за кандидате него и за Унију, која се територијално већ склопила око тих земаља. Сви кандидати су већ унутра, обухваћени спољним границама ЕУ. Али после најаве, медијско интересовање је испарило. Разлог је тај да скуп стратешки није донео ништа конкретно. Пленковић сам код куће, а кућа затворена.

„ПОНУДИТИ ЕВРОПСКУ ПЕРСПЕКТИВУ“
То је још једна ненамерна духовитост ове дигиталне конференције. Конкретно је изговорио комесар за проширење ЕУ Оливер Вархеји, али ко ту фразу понавља јесте у крајњој линији небитно, пошто је она опште место дискурса Уније о проширењу. Поштапалица о „давању европске перспективе Балкану“ се махом потеже, радо и обилно, од две врсте актера.

Од моћних Европљана, као што су Меркелова или Макрон, кад желе да се оперу од одговорности што су баш они ти који затварају европску перспективу Балкана; или од неких представника мањих земаља кад их (кратко) гризе савест што кандидатима из тог дела Европе не могу да понуде ништа конкретно, јер нису ауторизовани да дају обећања.

Француски председник Емануел Макрон и немачка канцеларка Ангела Меркел током заједничке конференције за медије, Берлин, 18. новембар 2018. (Фото: EPA-EFE/Clemens Bilan)
Француски председник Емануел Макрон и немачка канцеларка Ангела Меркел током заједничке конференције за медије, Берлин, 18. новембар 2018. (Фото: EPA-EFE/Clemens Bilan)

Још од када су Брунелески и Мазачо „открили“ перспективу у раној фирентинској ренесанси, фраза „понудити перспективу“ значи увек само једно – отворити прецизни, математички израчунати поглед у дубину. У случају загребачког дигиталног самита нема говора чак ни о лабавим оквирним правилима за поглед у будућност.

„ПОКАЖИТЕ МАЛО ЗАХВАЛНОСТИ“
Самит у Загребу је био и место где се од кандидата очекивало да се од срца захвале Унији за помоћ у борби против короне. Само по себи, нема у томе ничег лошег, напротив. „Има јако много захвалности у главним градовима региона за помоћ из Уније“, изјавио је Пленковић (цитат Дојче веле).

Проблем је да је, посебно у односу према Србији, та ситуација претворена у референдум о искреним намерама Београда за улазак у Унију, при чему се увек изнова понавља Вучићева изјава да је „европска солидарност бајка“ (15. март, састанак са амбасадорима земаља ЕУ), или се баца негативно светло на испоруке медицинске опреме из Кине. На страну да су италијански представници до сада рекли још горе ствари о солидарности ЕУ у доба короне, остаје чињеница да је Брисел више иритиран властитим статусом у односима с Кином, него што му заиста смета српски.

Будући да Унија не може више с Трамповом Америком, а неће са Путиновом или било којом другом Русијом, онда јој као моћни савезник преостаје само Кина. Док се на Земљи не појаве ванземаљци, то је стање ствари, других великих играча нема. Али да би се Кина барем декларативно претворила у правог пријатеља ЕУ, интереси нису довољни, потребна је симболичка политика.

Љубљење кинеске заставе за Брисел није опција, уместо тога је видљиви покушај да се покаже колико је епидемија зближила Унију и Кину. Тим поводом је недавно у режимском листу Чајна дејли објављено писмо Европске комисије у које је упакован симболички аспект заједништва с Кином. Једино што се писмо појавило без једне битне реченице. Кинески државни цензори су избацили део у коме стоји да је вирус Sars-Cov-2 настао у Кини и одатле се у три месеца проширио по свету.

Ни то не би био толики проблем, већ чињеница да је Пекинг за ту коректуру тражио и добио одобрење од Европске службе за спољне послове (ЕЕАС), што би било министарство спољних послова ЕУ. „Кинеска цензорска оловка досеже до Брисела“, коментарише јуче аустријски дневни лист Пресе. Из протеста су неки амбасадори ЕУ у Пекингу (Немачке, Француске и Италије) објавили писмо у целини, заједно са спорном реченицом.

Заставе Европске уније и Кине се вијоре на Тјенанмен тргу у Пекингу (Фото: AP Photo/Andy Wong)
Заставе Европске уније и Кине се вијоре на Тјенанмен тргу у Пекингу (Фото: AP Photo/Andy Wong)

Објавили су га не у новинама већ храбро на сајтовима националних министарстава спољних послова. Принципијелност је скупа ствар, цена опортунизма је подношљивија.

 

Насловна фотографија: Virginia Mayo/Pool via REUTERS

 

Извор РТС