Tito i krivotvorenje prošlosti uz načelo „i posle mene, ja“

Iz svedočenja koja su ostala i preživela „vunena vremena“, iz arhivskih dokumenata koja se otvaraju, danas je donekle moguće rekonstruisati istinu o njemu

Strast za istinom o prošlosti najbolji je izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe – zapisaće u Znakovima pored puta Ivo Andrić i dodaće da su “sve Drine ovog sveta krive; nikad se one neće moći sve ni potpuno ispraviti, ali nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo”. Ovakvo razumevanje povesti i predosećanja budućnosti našeg nobelovca trebalo bi češće da imamo na umu kada tumačimo i vrednujemo ulogu čoveka, za koga je Slobodan Jovanović napisao da se nikada u viševekovnoj istoriji Srba nije desilo da neko u svojoj pedesetoj godini dođe u Srbiju, da niko ne zna ni ko je ni odakle je, a da njome zavlada do svoje smrti, suverenije nego što je njome iko ikad vladao.

I kako to obično biva, pošto je za života bio bezgrešan, o njegovim gresima, zabludama, apsolutizmu se govori posle njegove smrti. Mada, valjalo bi reći, on, po svemu sudeći, smrt nije priznavao. Nikada ga niko iz njegovog okruženja, koje je ciklično smenjivao, kad bi mu zasmetali u akumulaciji vlasti, nije čuo da je rekao: “Kad umrem…” Govorio je: “Kad budem morao da odem.” Vladao je uz načelo: “Posle mene – ja!” Poneseni tim, njegovi poslušnici i čuvari njegovog imena i dela, kad je stvarno umro – uzviknuli su “Posle Tita – Tito”! Iz svedočenja koja su ostala i preživela “vunena vremena”, iz arhivskih dokumenata, naročito ruskih koji se, doduše, na “kašičicu” otvaraju, danas je donekle moguće rekonstruisati istinu o njemu, a samim tim i naše zablude, uz koje su rasle i stasavale generacije i generacije širom Jugoslavije.

Međutim, mnogo toga je i dalje sporno. Sporan je datum njegovog rođenja. Imao ih je petnaestak. Pero Simić, naš najpoznatiji “titolog”, preko domaćih i ruskih arhiva sklopiće čudesan mozaik o njegovom falsifikovanju sopstvene prošlosti. “Rođen je petog ili šestog ili 12. marta, ili prvog, sedmog ili 25. maja 1892. u Kumrovcu. Ili, 10. juna te iste godine, ili šestog februara, šestog marta, sedmog ili 25. maja 1893. Ili, nekog nepoznatog dana i meseca 1890, ili nepoznatog dana i meseca 1893, nepoznatog dana i meseca 1894, ili 25. januara neke nepoznate godine. Većinu njih on je lično saopštavao ili svojeručno upisivao u svoja dokumenta.”

Sporan je i ključni momenat iz njegove biografije – dolazak na mesto generalnog sekretara KP Jugoslavije. U knjizi Tito – tajna veka, Simić je pobrojao ravno 16 različitih varijanti o preuzimanju mesta prvog čoveka Partije koje je on lično ispričao, napisao, potpisao, u rasponu od 1937. do 1940. godine. I nikad, pritom, nije pokazao dokument kojim ga Kominterna imenuje za genseka. Sebe je promovisao u generalnog sekretara na Petoj zemaljskoj konferenciji, 19. oktobra 1940. godine, u Dubravi kraj Zagreba, u kući profesora francuskog jezika Srećka Džamonje. Ključnu ulogu u ovoj promociji odigraće Josip Kopinič, sovjetski obaveštajac. Tito će ga, otvarajući rad ovog skupa, ne otkrivajući ni svoj ni njegov identitet, pozdraviti kao “druga Vazduha”, “našeg gosta” i “predstavnika Kominterne”. Kopinič će mu otpozdraviti kao “drugu Valteru, generalnom sekretaru CK KPJ” i “u ime Kominterne” preneti delegatima “osobne pozdrave” Georgija Dimitrova. Tako je Josip Broz postao Tito.

Najnovija dokumenta pristigla iz Moskve, koja je uz velike napore uspeo da pribavi dopisni član SANU i diplomata, doskora ambasador u Rusiji, Slavenko Terzić, nagoveštavaju da je gensek, zapravo, imao mandat od Kominterne, odnosno Georgija Dimitrova, ali ne da bude čelnik Partije. Od Dubrave, pa do kraja života, znao je da povremeno kaže: “Ma, dajte! Često tok historije ovisi o jednom jedinom čovjeku!” Očito je bio ubeđen da je on taj “čovjek” koji “izražava težnje naroda” ili ih, uostalom, prilagođava sebi i sopstvenoj strasti da vlada. Pripadao je onim ljudima koji su želeli da istorija liči na njih ili, bar, da liči na njihove snove. To će potvrditi i svojim stavovima u predstojećim, velikim i presudnim događajima, koji će na izvestan način i opredeliti budućnost ovog podneblja. U ostvarenju svojih ciljeva služio se mistifikacijama, poluistinama, demagogijom, blefovima, lažima…

Tako su gotovo pola veka, na jednoj poluistini, školovane generacije i generacije Jugoslovena, sa ubeđenjem i impregniranom podsvešću da je 29. novembra 1943, u bosanskom gradiću Jajce, formirana prva narodna vlada – koju je narod sam izabrao. Na Drugom zasedanju Avnoja, na kome su donete istorijske odluke o ukidanju monarhije, uvođenju republike, formiranju šest federalnih jedinica – i udaren kamen temeljac za uvođenje komunističke vlasti u zemlji – samo dve od šest delegacija budućih republika imale su kakav-takav kvorum. Iz zapisnika sa ovog zasedanja, koji je publikovan 1953. godine, vidi se kako su odsutni delegati proglašeni prisutnim. Izvestilac verifikacione komisije je bio Todor Vujasinović, delegat iz BiH: “Moj bi prijedlog bio da mi pored 142 podnesena punomoćja prisutnih delegata, verificiramo ne samo svih 108 odsutnih, već da smatramo vijećnicima kako 11 odsutnih drugova iz Sandžaka, tako i 42 odsutna iz Makedonije!” Predsedavajući Vojislav Kecmanović nije tražio glasanje već je zaključio: – Prema vašem aplauzu, mogu samo konstatovati da smo predlog jednodušno prihvatili.

Virtuelnu odluku da se većina odsutnih delegata Avnoja u Jajcu proglasi prisutnima, Tito pretvara u lažnu istorijsku činjenicu. Nekoliko meseci kasnije piše članak, u kome tvrdi da je “na Plenumu sudelovalo 240 delegata iz svih krajeva naše zemlje”. Pitanje je zato da li je ovakvo postavljanje temelja buduće države sudbinski uticalo i na njen kraj?

U avgustu 1944. Tito se u Kazerti sreće sa Čerčilom. Pošto je u Italiju stigao pre britanskog državnika, otišao je na izlet u Rim. Razgledao je Koloseum i Baziliku Svetog Petra. I, sreo se sa papom Pijem XII. Teme razgovora sa britanskim premijerom su bile Jugoslavija i komunizam.

Čerčil: “Želeo bih da vam postavim još jedno pitanje. Zar nije tačno da veliki deo srpskog seljaštva ne bi pozdravio uvođenje komunističkog sistema?”

Tito: “Prilično sam uznemiren svim tim pitanjima koja se neprestano postavljaju o komunizmu u Jugoslaviji. Sasvim kategorično sam izjavio da ga ne kanim uvesti. Za to ima mnogo razloga. Sve evropske zemlje posle rata moraju imati demokratski sistem, a Jugoslavija ne smije biti drukčija.”

Čerčilu je bila dovoljna Brozova reč da nekoliko nedelja kasnije ubedi kralja Petra Drugog da smeni Dražu Mihailovića, a dvadesetak dana kasnije pozove Mihailovićevu vojsku i “sve Srbe, Hrvate i Slovence” da se priklone Titu.

Sa lažnim izjavama, blefiranjem, dvoličnošću, nastaviće i kada je duboko zaseo u fotelju prvog čoveka nove socijalističke Jugoslavije. Kada je Milovan Đilas, s jeseni 1953. godine, počeo da u Borbi dva-tri puta nedeljno objavljuje seriju tekstova pod naslovom “Novi sadržaji”, koji su bili kritika birokratije i partijskog monopola, tadašnjeg glavnog ideologa napali su gotovo svi ključni partijski i državni rukovodioci. Đilas je otišao kod Tita: – Samo ti piši, Đido – rekao mu je Broz.

To sokolovanje “piši Đido” završilo se izbacivanjem iz Partije, tajnim suđenjem, a nešto kasnije i slanjem u Sremsku Mitrovicu, u istu ćeliju u kojoj je robijao i pre rata. Dvanaest godina kasnije, krajem juna 1966. godine, završila se prva faza Titove Jugoslavije. U podlozi nove političke i ideološke orijentacije, opet je bila laž. Aleksandar Ranković, najodaniji Titov saradnik, čovek koji je bio gotovo trideset godina neprikosnovena ličnost partijskog i političkog života, optužen je za prisluškivanje “drugova iz državnog vrha, uključujući i druga Tita”. Vreme će pokazati da je ovo bila iskonstruisana i lažna optužba.

– Ja koji sam sve prisluškivao, od Skupštine do spavaće sobe, poslednji sam saznao šta mi se sprema – zapisaće docnije Ranković. Na poslednjem susretu, pred Brionski plenum, pred Ivanom Gošnjakom, Tito je rekao Leki: – Još ćemo mi sarađivati… – i opet je slagao. – Nosio je crne naočare, nije smeo da me pogleda u oči – ispričao je Ranković. Naravno, srpsko rukovodstvo okrenulo je leđa Rankoviću, ne shvatajući šta u tom trenutku znači njegova smena – da je on bio prepreka Titu, Kardelju, Bakariću i ostalim “nacionalnim poglavicama” da razgrade Jugoslaviju i stvore svoje suverene države.

SAM SEBE PROGLASIO MARŠALOM
Zasedanje u Jajcu ostaće zapamćeno i po tome što je književnik Josip Vidmar, u ime slovenačke delegacije, predložio da se Tito proglasi za maršala. Međutim, jedan događaj baciće istorijsku senku na oduševljenje kojim je ovaj predlog prihvaćen. Prethodila mu je Brozova odluka da, četrdesetak dana ranije, samog sebe proglasi za maršala. To potvrđuje veliki broj diploma polaznika oficirske škole, na kojima se, 20. oktobra 1943, potpisao kao “maršal Jugoslavije”.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Pinterest

 

Izvor Večernje novosti, 10. maj 2020.