Dok su avgusta 1875. ustanici oslobađali Nevesinje i opsađivali Trebinje, u kabinetu Adolfa Aueršperga neki ostadoše zatečeni reakcijom Turaka koji nisu sposobni savladati „ovo“ (diese!). Milorad Ekmečić piše kako se tek kasnije videlo da je ustanak imao dalekosežne posledice. Nevesinjska puška odjekivala je kontinentom, dogovori iz 1878. godine donekle su uzrokovani dešavanjima u Hercegovini. Ali, u prvom trenutku, sve je izgledalo jednostavnije. Ništa ozbiljno, već „ovo“ čime rukovodi neki Pero Tunguz sa gatačkog Slivlja, teško i za izgovoriti, nemoguće i na detaljnim kartama pronaći.
U kancelarijama Hofburga i zdanja na Balhausplacu „ovo“ je bilo važno jer je potvrđivalo još ranije razrađenu tezu o „aspiracijama Srbije“ i ukazivalo na slabost „bolesnika sa Bosfora“. Lek za obe „bolesti“ je okupacija BiH, kasnije će uslediti i aneksija. Na kratak rok, to će sprečiti zapadno širenje Srbije i Crne Gore, a na dugi rok BiH postaje „odskočište“ za jačanje uticaja na celom Balkanu, eventualno kontrolisanje jadransko-jonskog areala. Otomanski Balkan je prošlost, habsburški – budućnost. Način da se, posle poraza u Italiji i ujedinjenja Nemačke, sačuva status velike sile. Ratni ciljevi iz 1914. godine samo će potvrditi ovu tezu.
ZAŠTO NATO ŽURI
Američkim diplomatama danas (kao i njihovim kolegama početkom devedesetih) tekuće „balkanske okolnosti“ izgledaju slično. U Briselu bejahu i nož i pogača, a balkanske državice siromašne, narodi gladni, sa elitama koje su ponavljale mantru o „bezalternativnosti“. I pored toga – rezultat je mršav. BiH i dalje „podeljena“, kao i Severna Makedonija, Crna Gora ustalasana, a Kosovo…
Logičan zaključak: briselski Balkan je prošlost, američki – budućnost. U tom kontekstu, treba požuriti sa širenjem NATO. „Srpske aspiracije“, oko statusa Kosova, očuvanja Srpske, odbrane crkvene imovine u Crnoj Gori ili neke buduće regionalne projekcije – time se u potpunosti anuliraju. A dugoročno, „kompletirani Balkan“ postaje odskočište za intervenisanje na istoku (protiv Rusije) donekle i protiv ostatka EU, ako zatreba.
Amerikanci su zatečeni reakcijom EU koja nije sposobna savladati ni „ovo“ (this!). A „ovo“ se svodi na status Kosova. Na tom pitanju sve počinje i sve se završava! Kada se „Kosovo reši“ ostalo dolazi, samo po sebi. Otuda i razmišljanje o razgraničenju kod Ričarda Grenela. Žozep Borelj je to nagovestio, Džejms Huper potvrdio. Današnja administrativna linija se pomera južno, obuhvata opštinu Leposavić i pola opštine Zubin Potok, ali bi suštinski bila proglašena međudržavnom. Srbija, verovatno, ne bi morala uspostavljati bilateralne odnose sa Prištinom, ali bi se saglasila sa prijemom „Kosova“ u UN.
KAKO ANESTEZIRATI JAVNOST
Obećanja o zaštiti crkava, ekonomskom razvoju i slično, poslužiće za pokušaj anesteziranja srpske javnosti. Za anesteziranje albanske, tu je par preševskih sela. Za anesteziranje Vučića i Tačija, već viđeno o Nobelovoj nagradi… Kao u Skoplju decembra 2018, kada je Uided Bušamaui (iz Tunižanske četvorke, laureati za 2015. godinu) obećala da će za ovo priznanje predložiti Ciprasa i Zaeva. Dovoljno da obojica poveruju.
U međuvremenu, Cipras je izgubio dve izborne trke (za Evropski parlament, pa nacionalnu u julu 2019), strmoglavivši se na severu zemlje (zbog Prespanskog sporazuma), a vlada Zaeva je neslavno pala (januar 2020), ostavljena na cedilu. Za izbore koji slede, veće se šanse daju VMRO (rejting od 42,6 odsto u istraživanju pre pandemije). Istovremeno, zastava Severne Makedonije podignuta je ispred sedišta NATO 30. marta 2020. Samo je to bitno. Koga u Vašingtonu interesuju sudbine Ciprasa i Zaeva!?
Cilj „istorijskog razgraničenja“ je identičan. Uvlačenje u NATO Srbije, za njom i BiH. Jer, kako bi u datoj situaciji, kada se „Republika Kosovo“ kao članica UN, bez ikakvih problema i ograničenja ekspresno pridružuje NATO, Srbija mogla osigurati sopstveni „južni koridor“. Drugog izbora nema. Za Srbiju i Srbe otvaraju se tada brojna pitanja, od saglašavanja sa istorijskom slikom o „opravdanom bombardovanju“ jednog „genocidnog naroda“, do energetske bezbednosti i Turskog toka. Širenje NATO usmereno je na dugoročno istiskivanje svakog ozbiljnog uticaja Rusije sa Balkana. Kao i habsburški ciljevi u BiH sa početka Velike istočne krize, i tekući američki ciljevi na Kosovu imaju značajno širi kontekst.
NEODRŽIVO REŠENjE
Poslovično američko bagatelisanje postojećih pravnih i političkih okvira primetno je i kada govore o razgraničenju. To je za njih „ovo“, ništa što se ne može prevazići pritiscima i raznim intervencijama. Iako je, iz ove perspektive posmatrano, nemoguće da razgraničenje može biti „pravno upakovano“ a da ostane u saglasnosti sa Rezolucijom 1244, Ustavom Srbije, Ahtisarijevim planom (poslužio kao osnova za „Ustav Kosova“) i nizom drugih odluka (recimo, stav Kontakt grupe o „tri ne“, među kojima je i „nema promene granica Kosova“, a što je polazna osnova za Ahtisarija).
Otuda i veliki oprez evropskih zvaničnika. Rušenje konstrukcije koju su jedva izgradili uz mnoga „kreativna tumačenja“ može uzrokovati svašta. Isto tako, iz ove perspektive posmatrano, nije razumljivo zašto bi se Rusija saglasila sa takvim planom. Poslednji govor ambasadora Vasilija Nebenzje tokom aprilske sesije SB UN o Kosovu vrlo je direktan i nedvosmislen. Logično, u interesu NATO je da se Rusija „zaobiđe“, ali kako to izvesti sve dok je na snazi 1244, ostaje nejasno (ili nije razrađeno).
Brljotine SAD na Kosovu, gaženje svih normi i principa, bahatost i posmatranje tog pitanja kao „ovo“ što će se pre ili kasnije „rešiti“ milom ili silom, ne može biti popravljeno novim pritiscima, niti jednostranim potezima. Učinjeno je već ostavilo dalekosežne posledice. Jedini način da te posledice ne opterete budućnost jeste vraćanje dijaloga u pravne i političke okvire oko kojih postoji saglasnost „velikih igrača“. Pre svega u UN. Možda se Grenelu to čini smešnim. On gleda iz drugačijeg ugla.
Isto se činilo i cislajtajnijskim diplomatama. Čak i u trenutku kada je Pero Tunguz probijao Solunski front. Razgraničenje, ovako kako je zamišljeno, nije održivo. Tako se utire put daljim nestabilnostima.
Naslovna fotografija: REUTERS/Laura Hasani
Izvor Sputnjik
