Историја и споменик

Одломак из књиге „Алхемијска боравишта и херметичка симболика у Светој уметности и езотерији: Веледела (I-II)“ аутора који је писао под псеудонимом Фулканели, једног од најпознатијих алхемичара 20. века

Парадоксалан по својим испољавањима, збуњујући по знацима, средњи век мудрости својих обожавалаца предлаже решење кроз јединствену противречност. Како помирити непомирљиво? Како ускладити сведочанство историјских чињеница са сведочанством средњовековних дела? Летописци нам сликају то несрећно доба најмрачнијим бојама. За много векова то су све сама освајања, ратови, глади, заразе. А ипак, споменици – верни и искрени сведоци тих магловитих времена – не носе никакав траг таквих пошасти. Напротив, као да их је саградио народ који осећа радост живота у одушевљењу моћног надахнућа идеала и вере, у окриљу веома организованог друштва у процвату. Треба ли да сумњамо у веродостојност историјских прича, у аутентичност догађаја о којима говоре, и да верујемо, с мудрошћу покољења, да срећни људи немају историју? Осим ако, не побијајући Историју у целини, не пожелимо да оправдање за средњовековни мрак радије пронађемо у релевантном одсуству инцидената.

Како било да било, остаје неспорно да све готичке грађевине без изузетака одражавају неку ведрину, отвореност, племенитост без премца. Ако изблиза посебно испитујемо скулпторски израз, брзо ћемо бити поучени смиреношћу карактера, чистом миром што избија из његових фигура. Све су оне спокојне и осмехују се, предусретљиве су и доброћудне. Њихова људскост као исклесана у камену, једра, тиха и пријатељска. На женама се види она заокругљеност која много говори о томе да су модели јели изванредно богато и добро. Деца су буцмаста, пуцају од здравља. Свештеници, ђакони, калуђери, браћа трапезници, црквењаци и црквени појци сви имају весела лица и пријатна обличја трбушастог достојанства. Њихови тумачи – они чудесни и скромни клесачи слика – не заваравају нас, нити би могли себе да заварају. Они своје типове узимају из свакодневног живота, из народа који се комеша око њих и у којем сами живе.

ТРАГОВИ ГОТИКЕ
Мноштво тих ликова, покупљених случајно у неком сокаку, крчми или школи, у црквеној ризници или радионици, можда пренакићено или пренаглашено, али имају ноту сликовитости, показују бригу да се прикаже карактер, весели смисао, широка форма. Гротескни, ако хоћете, али срећно гротескни и пуни поуке. То су сатире што их стварају људи који воле да се смеју, да пију, да певају и да „добро поједу“. Ремек-дела реалистичке, дубоко људске школе, сигурне у своју уметност, свесне својих средстава, која, међутим, ипак не зна шта је то бол, беда, угњетавање или ропство. Све ово је толико истинито да, ма колико истраживали и испитивали готичко вајарство, никад нећете открити Христа чији израз показује и најмању патњу.

Заједно с нама, признаћете да су ти latomi[1] улагали велики труд да би својим распетима даривали озбиљан израз лица, али у томе нису увек успевали. Они најбољи, једва мало испијени, имају склопљене капке и као да се одмарају. На нашим катедралама сцене Страшног суда приказују ђаволе који се кревеље, претварају се, онако чудовишни, пре комични него страшни; они на тихој ватри кувају у казанчићима оне осуђене на пакао, отупеле проклетнике на којима нема ни узалудног кајања ни стварног бола.

Те слободне слике, мужевне и здраве, очигледно доказују да средњовековни уметници нису знали за жалостан призор људске беде. Да је народ патио, да су масе цвилиле у јаду и несрећи, споменици би сачували успомену на то. Наиме, знамо да уметност, тај виши израз цивилизованог човечанства, може да се развија слободно само у окриљу стабилног и сигурног мира. Као и наука, уметност не би могла да испољи гениј у амбијенту немирног друштва. Ту се налазе сва узвишена испољавања људске мисли; револуције, ратови и потреси за њих су кобни. Они траже безбедност проистеклу из из реда и слоге, како би расла, цветала и доносила плодове. Овако јаки разлози обавезују нас да с подозрењем прихватамо средњевековне догађаје о којима нам прича Историја. И признајемо да нам тврдња о „низу недаћа, несрећа, нагомиланих пропасти током сто четрдесет шест година“ делује савршено претерана. Ту постоји нека необјашњива аномалија, јер су управо за време несрећног Стогодишњег рата који се протеже од године 1337. до године 1453, сазидане најбогатије грађевине нашег пламеног стила.

То је тачка кулминације, врхунац форме и смелости, чудесна реченица у којој дух, божански пламен, ставља свој потпис на последња остварења готичке мисли. То је доба завршетка великих базилика; али подижу се и други важни споменици – колегијалне цркве или опатије – религиозне архитектуре: опатије у Солему, у Клинију, у Сен Рикијеу, картузијански манастир у Дижону, Сен-Вилфран у Абевилу, Сент-Етјен у Бовеу итд. Са земље се уздижу изванредне цивилне грађевине, од Конака у Бону до Палате правде у Руану и Градске већнице у Компијењу; од двораца које је Жак Срце градио на све стране до бедема слободних градова Бетина, Дуца, Данкерка, итд. У нашим великим градовима уличице пробијају своја тесна корита испод истурених забата, торњића и балкона, кућа од тесаног дрвета, грађевина од камена и деликатно украшених фасада. И свуда под заштитом еснафа, развија се уметност; свуда се уметници надмећу у вештини; свуда се кроз подражавање умножавају ремек-дела.

Католичка црква Сент-Етјен у Бовеу (Фото: visitbeauvais.fr)
Католичка црква Сент-Етјен у Бовеу (Фото: visitbeauvais.fr)

Универзитет образује бриљантне студенте и његов углед се распростире старим светом; множе се гласовити доктори и знаменити учењаци, који шире благотворности науке и филозофије; спагиричари у тишини својих лабораторија скупљају материјале који ће касније послужити као основа наше хемије; велики Адепти херметичкој истини дају нов замах… Какав жар је завладао у свим гранама људске делатности! И какво се богатство, каква плодност, каква моћна вера, какво поуздање у будућност види кроз ту жељу да се гради, да се ствара, да се тражи и да се открива усред освајања, у оној јадној земљи Француској под туђом влашћу која трпи свакојаке ужасе бесконачног рата! Уистину не разумемо… Исто тако ћемо себи објаснити зашто наше занимање радије заокупља средњи век онакав какав нам откривају готичке грађевине него то исто раздобље онако како нам га описују историчари.

ФАЛСИФИКАТ И КРИВОТВОРЕЊЕ
Лако је ковати лажи од свих тих комадића, текстова и докумената, старих мапа с патином топле боје, пергамената и печата архаичног изгледа, неколико раскошних часослова, с белешкама на рубовима, лепо украшених, с бравицама, осликаним ободима и минијатурама. Монмартр пружа свакоме ко жели, у зависности од понуђене цене, непознатог Рембранта или аутентичног Тенирса. Вешт уметник из четврти Хале ваја, с одушевљењем, са запрепашћујућом вештином, мала египатска божанства од масивног злата и бронзе, чуда имитације око којих се неки антиквари отимају. Ко се не сећа чувене Саитафернове круне[2]

Фалсификат и кривотворење стари су колико и свет, и Историја, која се ужасава хронолошке празнине, морала је понекад да их позива у помоћ. Веома учени језуита из XVII века, отац Жан Ардуен[3], није се устручавао да каже да су многи грчки и римски новчићи и медаље апокрифни, исковани у време ренесансе, убачени како би се „попуниле“ велике историјске празнине. Анатол де Монтеглон[4] нас обавештава да је Жак де Би године 1639. објавио књигу у фолио формату са сликама, под насловом Породице Француске приказане на старим и модерним споменицима и медаљама, „у којој има“, каже он, „више измишљених него стварних медаља“. Сложићемо се да је Жак де Би, како би Историји пружио документа која јој недостају, употребио бржи и економичнији поступак од оног на који је указао отац Ардуен.

Виктор Иго[5] наводи четири Историје Француске на највећем гласу око 1830 – Диплеову, Мезерову, Велијеву и Историју Оца Данијела – и каже да је овај последњи аутор, „језуита чувен по описима битака, за двадесет година сачинио историју која нема других заслуга осим ерудиције и у којој је конт од Буленвиљеа пронашао само десет хиљада грешака“. Знамо да је Калигула године 40. подигао код Булоњ сир Мера Кулу Одр „како би будућа поколења заварао да је Калигула наводно хтео да се искрца у Велику Британију“.[6] Неки од његових наследника претворио је Кулу Одр у светионик (turris ardens), али се он срушио 1645.

Који ће нам историчар дати разлог – површан или дубок – на који су се енглески суверени позивали како би оправдали атрибут и титулу краљева Француске, коју су задржали све до XVIII века? А ипак, енглеске кованице у то доба још носе натпис о таквим претензијама.[7] Некада, у школским клупама, учили су нас да се први француски краљ звао Фарамон, и датум његовог доласка на престо утврђивали су око 420. године. Данас краљевски родослов почињеод Клодиона Косматог, зато што је признао да његов отац Фарамон никада није владао. Али, када говоримо о тим давним временима, о V веку, да ли смо заиста сигурни у аутентичност докумената у вези с Клодионовим делима и подвизима? Да ли можда и они једнога дана неће бити оспорени, пре него што буду пренети у област легнди и бајки?

За Уисманса, Историја је „најсвечанија лаж и најдетињастији мамац“. „Догађаји“, каже он, „за талентованог човека нису ништа друго до одскочна даска за идеје и стил, јер се сваки од њих ублажава или заоштрава у зависности од потреба неког циља или од темперамента писца који их употребљава. Што се тиче докумената који их подупиру, ствар стоји још горе, зато што ниједан од њих није несводљив, и сваки се може ревидирати. Ако нису апокрифни, касније неко ископа неке друге, ништа мање поуздане, који ће их оспорити, чекајући да и они буду оповргнути када се из ништа мање сигурних архива ишчепрка нешто ново“.[8]

Француски романописац Жорж-Шарл Уисманс (Фото: Dornac/Wikimedia)
Француски романописац Жорж-Шарл Уисманс (Фото: Dornac/Wikimedia)

Гробнице историјских личности су такође извори информација које су подложне расправи. У то смо се уверили више но једном.[9] Становници Бергама су 1922. доживели врло непријатно изненађење. Да ли су могли и помислити да је локална славна личност, жустри кондотијере Бартоломео Колеони, који је у XV веку пунио италијанске анале ратничким згодама, у ствари само сенка из легенде? Наиме, пошто је краљ посумњао када је посетио Бергамо, градске власти су помериле маузолеј украшен чувеним кипом на коњу, отвориле гробницу, и сви присутни су, не без запрепашћења утврдили да је празна. У Француској се барем, у лакомислености не иде тако далеко; аутентичне или не, наше гробнице садрже кости.

Амеде де Понтје[10] прича како је саркофаг Франсоа Мирона, париског градоначелника из 1604, пронађен приликом рушења куће број 13 у Улици Аркол, зграде подигнуте на темељима цркве Свете Марине, у којој је био сахрањен. „Оловни сандук“, пише аутор, „у облику дугуљасте елипсе… Епитаф је био избрисан. Кад је подигнут поклопац на сандуку пронађен је само костур умотан у црнкасту свилу, помешан с прахом… Зачудо, није откривен никакав траг његове одеће, ни његов мач, ни прстен, итд, па чак ни трагови оклопа… Ипак, Комисија Лепих уметности, кроз уста стручњака, изјавила је да је то заиста велики париски градоначелник, и ове светле мошти биле су спуштене у подруме Богородичине цркве.“

Сведочанство сличне вредности наводи и Фернан Бурон у делу Париз-Атлас: „Споменућемо само подсећања ради“, каже, „кућу која се налазила на Цветном кеју, где носи број 9-11, и где натпис, без сенке аутентичности, па чак ни вероватноће, казује да је то 1118. године био стан Елоизе и Абелара, реконструисан 1849. Овакве тврдње уклесане у мермер прави су изазов здравом разуму.“ Пожуримо да признамо да је, кад је о историјским изобличавањима реч, и отац Лорике[11] мање смео!

ДИГРЕСИЈА О ПАСКАЛУ
Нека нам на овом месту буде дозвољена дигресија у којој ћемо тачније показати и одредити своју мисао. Тешко је искорењива предрасуда према којој је ученом Паскалу дуго било приписивано да је отац колица. И премда је данас доказано да му је то лажно приписано, ипак велика већина народа и даље истрајно верује да за то има основа. Питајте неког ђака, и он ће вам одговорити да је то практично возило, за које сви знају, измислио славни физичар. Међу оним враголастим, немирним и често расејаним личностима из школског света, Паскалово име намеће се младим умовима пре свега поводом тог наводног изума. Многи основци који у ствари не знају ко су Декарт, Микеланђело, Дени Папен или Торичели, неће оклевати кад је у питању Паскал.

Било би занимљиво сазнати зашто наша деца, међу толиком величанственим изузмима чију примену свакодневно гледају својим очима, радије препознају Паскала и његова колица него људе којима дугујемо парну машину, електричну тестеру, шећер из репе и стеаринску свећу. Да ли је то зато што су им колица ближе, више их занимају, познатија су им? Можда. Како било да било, уобичајена заблуда коју су шириле књиге из историје за основну школу лако је могла бити разотркивена; било је довољно прелистати неколико рукописних књига с илустрацијама из XIII и XIV века, у којима многе минијуатуре приказују средњевековне земљораднике како користе колица.[12] Штавише, и не подухватајући се тако деликатних истраживања, ако бисмо само погледали споменике, могли бисмо да утврдимо истину. Међу мотивима који украшавају архиволт на северној галерији катедрале у Бовеу, на пример, приказан је стари сељак из XV века како гура колица, чији је модел сличан оном који данас користимо. Исто оруђе види се и у ратарским призорима у којим су она приказана на страницама два резбарена црквена седишта у опатији Сен-Лисјен код Бовеа (1492-1500).[13]

Осим тога, ако нас истина приморава да одбацимо да је Паскал измислио нешто што постоји од давнина, вековима пре његовог рођења, тиме ни у чему не умањујемо величину и снагу његовог генија. Бесмртни аутор Мисли, рачуна вероватноће, изумитељ хидрауличне пресе, машине за рачунање, итд, тера нас да се дивимо делима која су много надмоћнија и изумима другачијег домета него што су то колица. Међутим, треба издвојити оно је за нас овде важно, а то је да је у трагању за истином боље обратити се некој грађевини него историјским причама, понекад непотпуним, често тенденциозним, таквим да их готово увек треба узимати са опрезом. До напоредног закључка дошао је г. Андре Гајгер, када је, запрепашћен што види да Хадријан из необјашњивих разлога одаје почаст Нероновом кипу, пронашао право објашњење за неправедне оптужбе изнете против тог имепратора и против Тиберија. Попут нас, и он одбија да верује у историјске извештаје, намерно кривотворене, који се тичу наводних људских чудовишта, и не оклева да напише: „Верујем споменицима и логици него историјама.“

Споменик Блезу Паскалу у Клермон Ферану (Фото: lamontagne.fr)
Споменик Блезу Паскалу у Клермон Ферану (Фото: lamontagne.fr)

Ако је, као што смо рекли за извртање неког текста, за писање летописа, потребно само мало вештине и умећа, немогућно је, напротив, тако саградити катедралу. Обратимо се, дакле, грађевинама, оне ће нам пружити најозбиљније, најбоље путоказе. Ту ћемо барем видети наше личности „из живота сликане“, уклесане у камену или изрезбарене у дрвету са стварним физиономијама, у сопственој одећи и са сопственим покретима, било да су приказани у светим или у профаним призорима. Доћи ћемо у додир с њима и убрзо их заволети. Час ћемо испитивати косца из XIII века који оштри косу на порталу у Паризу, час апотекара из XV века, који, на преградним страницама у Амијену, мрви незнано какав лек у свом дрвеном авану. Његов сусед, пијаница с расцветалим носем, за нас није незнанац; подсећа нас да смо много пута током својих лутања срели ту веселу испичутуру. Није ли можда тај наш човек онај што је узвикивао усред „Мистерије“, пред представом Исусовог чуда на свадби у Кани:

Кад бих ја знао да радим то што је он урадио,
цело море Галилејско
данас би било у вино претворено;
и на земљи уопште не би било ни капи воде
и не би кап кише
пала с неба а да не буде само вино?

Препознајемо га и у оном просјаку што је умакао из Двора чудеса, без икаквог другог обележја беде осим дроњака и вашки. Њега браћа Страдања Исусовог[14] изводе на позорницу, Христу пред ноге, а он, жалостан, почиње следећи монолог:

Гледам ове своје рите
Могу ли се закрпити;
Само чујем; држ’га, држи!
Динар немам, па ни пола…
Друга нема душа гола.

Упркос свему што смо могли написати, морамо, хтели не хтели, да се навикнемо на истину да се на почетку средњег века друштво већ било издигло до вишег степена цивилизације и сјаја. Јован од Солзберија, који је посетио Париз 1176, тим поводом у свом делу Polycration, Књига државника, изражава најискреније одушевљење. „Кад сам видео“, каже, „обиље хране, веселост народа, крепкост свештенства, величанственост и славу целе Цркве, разна занимања људи примљених на студије филозофије, учинило ми се да видим Јаковљеве лествице, чији врх сеже у небо и по којима се анђели пењу и спуштају. Био сам приморан да признам да, одиста, Господ обитава на овом месту, а ја то нисам знао. У дух ми је дошао и овај песников редак: Срећан је онај коме ово место одреде за изгнанство!“

СРЕДЊИ ВЕК И РЕНЕСАНСА
Данас нико не оспорава дубоку вредност средњовековних дела. Али, ко би икада могао објаснити чудновати презир којем су она била изложена све до XIX века? Ко ће нам рећи зашто је од ренесансе елита уметника, учених људи и мислилаца сматрала за питање части да се претварају да су потпуно равнодушни према смелим остварењима једног несхваћеног доба, најсамосвојнијег од свих, онако величанственог израза француског генија? Шта је био, шта је могао бити дубоки разлог за преобраћење мњења, а затим и за протеривање и искључивање који су онако дуго притискали готичку уметност?

Треба ли за то да оптужујемо незнање, хировитост, изопаченост укуса? Не знамо. Француски писац Шарл де Ремиза[15] мисли да је први разлог за овај незаслужени презир открио у одсуству литературе, што нас свакако изненађује. „Ренесанса је“, уверава нас он, „презирала средњи век зато што је истинска француска књижевност, она која је уследила, обрисала његове последње трагове. А ипак, Француска у средњем веку нуди запрепашћујући призор. Њен гениј био је узвишен и строг. Уживао је у дубоким медитацијама; изалагао, на језику без љупкости и без сјаја, сублималне истине и суптилне хипотезе. Створио је јединствену филозофску књижевност. Свакако, та књижевност је пре вежбала људски дух него што му је служила. Узалуд су то прворазредни људи један за другим показивали; за модерна поколења, њихова дела као да нису постојала. То је зато што су они имали духа и идеја, али не и талента да их ваљано искажу језиком који не би био позајмљен. Скот Еригена у извесним тренуцима подсећа на Платона; нема тога ко је отишао даље од њега у филозофској слободи и ко се смелије дигао у магловите области у којима истина блиста само као муња; он је у IX веку мислио сам за себе.

Свети Анселм је оригиналан метафизичар чији учени идеализам обнавља народна веровања, који је замислио и остварио одважну мисао да непосредно досегне појам божанства. Он је теолог чистог ума. Свети Бернар је час бриљантан и духовит, час озбиљан и патетичан. Мистичар попут Фенелона, личи на неког радиног и народског Босијеа који уме да влада у свету речју, и заповеда краљевима, уместо да им ласка и служи. Његов тужни супарник, његова племенита жртва, Абелар, у излагање дијалектичке науке увео је до тада невиђену строгост и релативну луцидност, који сведоче о живчаном и тананом духу створеном да све разуме и све објасни. Он је велики ширитељ идеја. Елоиза је изнудила сув и цепидлачки језик којим ће бити изнете танчине елитне интелигенције, болови најпоноситије и најнежније душе, заноси очајничке страсти.

Статуа Светог Анселма Кентерберијског на спољашњем зиду Кентерберијске катедрале (Фото: Wikimedia/Ealdgyth)
Статуа Светог Анселма Кентерберијског на спољашњем зиду Кентерберијске катедрале (Фото: Wikimedia/Ealdgyth)

Јован од Солзберија је видовњак пред којим се људски дух приказује као позориште и који га описује у његовим кретњама, у напредовању и назадовању, с тако раном истинитошћу и непристрасношћу, као да је наслутио ону способност нашег времена, ону вештину да човек преда се постави цело интелектуално друштво да би се о њему судило… Свети Тома, који је једним покретом пригрлио целу филозофију свог времена, на тренутке је превазишао филозофију нашег; све људско знање повезао је вечним силогизмом и цело га развукао у нит непрекинутог резоновања, и на тај начин створио јединство широког духа и логичког духа. Герсон, коначно, Герсон теолог код којег се осећање спори с дедукцијом, који је схватао и знемаривао филозофију, умео је да потчини разум а да га не понизи, да освоји срца а да не увреди духове, укратко, да подражава Богу који нас наводи да верујемо у њега наводећи нас да га волимо.

Сви ти људи, а не набрајам све оне који су им равни, били су велики, и њихова дела величанствена. Шта им је, дакле, недостајало да би им се људи дивили, да би сачували стални утицај на вишу књижевност? Није им недостајало ни знање, ни мисао, ни геније; бојим се да би то могла бити једна једина ствар – стил. „Француска књижевност не долази од њих. Она се не позива на њихов ауторитет, не заодева се њиховим именима; одаје им признање само тимо што их брише.“ Из овог можемо закључити да, ако је средњи век делио дух, ренесанса је злобно уживела у томе да нас затвори у слово…

Ово што каже Шарл де Ремиза веома је разборито, барем што се тиче првог раздобља средњег века, онога у којем је интелектуалност подређена византијском утицају и још уроњена у римске доктрине. Век касније, исто размишљање губи велики део вредности; не можемо оспорити, на пример, да у циклусу о Округлом столу постоји извесна чар која се издваја из већ неговане форме. Тибо, конт од Шампање[16], у својим Песмама наварског краља, Гијом де Лорис и Жан Клопинел, аутори Романа о ружи, сви наши трувери и трубадури из XIII и XIV века, иако нису имали горди гениј филозофа, својих предака, умели су вешто да се служе језиком и да се изражавају често с љупкошћу и истанчаношћу својственом данашњој књижевности. Дакле, не видимо шта је ренесанса замерала средњем веку и зашто је тврдила да наводно његова књижевност има недостатака, како би га одбацила у хаос цивилизација у настанку, једва изишлих из варварства.

Што се нас тиче, сматрамо да средњовековна мисао показује да има научну суштину, а не било какву другу. Уметност и књижевност за њу нису ништа друго до скромне слушкиње традиционалне науке. Њихов је изричити задатак да симболички преводе истине које је средњи век примио од антике и чији је верни чувар остао. Подређене чисто алегоријском изразу, држане под влашћу императивне воље оне исте параболе која је хришћанску мистерију одвојила од профаног, уметност и књижевност јасно сведоче о устезању и показују извесну крутост; али, чврстина и једноставност њиховог склопа упркос свему доприносе њиховој неоспорној оригиналности. Наравно, посматрачу никад неће бити заводљива слика Христа онаквог какав је представљен на римским тремовима, где се Исус, у средишту мистичког бадема, појављује окружен са четири јеванђеоске животиње. Довољно нам је да његово божанство буде наглашено помоћу амблема који су му својствени и да се на тај начин открије да постоји тајна поука.

Дивимо се готичким ремек-делима због племенитости и смелости њиховог израза; ако на њима нема истанчаног савршенства форме, а оно у највишем степену поседује иницијатичку моћ учене и транцендентне филозофије. То су озбиљна и строга остварења, а не лаки, љупки, забавни мотиви попут оних којима је уметност почев од ренесансе уживала да нас засипа. Али, док ови последњи теже само томе да угоде оку или да очарају чула, уметничка и књижевна дела средњег века ослањају се на вишу мисао, истиниту и чврсту, на камен темељац постојане науке, на неразориву основу Религије. Ако треба да дамо одређења те две тежње, једне дубоке, друге површинске, рећи ћемо да цела готичка уметност почива на ученој величанствености својих грађевина, а ренесанса на пријатном изгледу својих кућа.

Средњовековни колос уопште се није срушио одједном, поткрај XV века. На многим местима, његов гениј је успео још дуго да одолева наметању нових усмерења. Његова агонија продужава се све до средине следећег века и на неким грађевинама из тог доба проналазимо филозофски подстрек и основу мудрости који су три века стварали мноштво непролазних дела. Такође, не узимајући у обзир новију градњу, задржаћемо се на тим делима мање важности, али сличног значаја, у нади да ћемо у њима препознати тајну, симболички изражену идеју њихових аутора. То су она скровишта древне езотерије, она прибежишта традиционалне науке, што су данас постала изузетно ретка, која ми, не обазирући се ни на њихову намену ни на начин коришћења, убрајамо у херметичку иконологију, међу уметничке чуваре дубоких алхемијских истина.

Желите ли пример? Ево величанственог тимпанона[17] који је у далеком XII веку украшавао улазна врата неке старе куће. Предмет, веома јасан, није ни потребно описивати. Под великом аркадом уписују се још две, двогубе, где учитељ поучава ученика и показује му прстом, на страницама отворене књиге, одломак који тумачи. Испод, млади и снажни атлета дави неку чудовишну животињу – можда змаја – којој се виде глава и реп. Одмах крај њега је двоје младих тесно испреплетаних људи. Ту се показује како Наука надјачава Силу и Љубав, супротстављајући надмоћ духа телесном испољавању снаге и осећања.

Тимпанон на предњем улазу у катедралу Нотр-Дам у Ремсу (Фото: Wikimedia/Mattana)
Тимпанон на предњем улазу у катедралу Нотр-Дам у Ремсу (Фото: Wikimedia/Mattana)

Како прихватити да грађевина коју је обележила таква мисао није припадала неком непознатом философу? Зашто бисмо том барељефу порекли вредност симболичког схватања потеклог од култивисане главе ученог човека који потврђује своју склоност ка учењу и проповеда примером? У том случају зацело бисмо веома погрешили ако бисмо ту кућу, с тако карактеристичним прочељем, искључили из скупа симболичких дела која намеравамо да проучимо под заједничким насловом Алхемијска боравишта.

 

Текст је преузет из књиге: Фулканели, Алхемијска боравишта и херметичка симболика у Светој уметности и езотерији: Веледела (I-II), Београд, Службени гласник, 2008. (два уводна поглавља).

 

Фулканели је био француски алхемичар, један од најпознатијих алхемичара 20. века. Идентитет није утврђен. Вероватно је да име потиче од имена Вулкан – древни римски бог ватре и Ел – канаанско име за Бога и Свети огањ.

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Латоми су у Грчкој, нарочито у Сиракузи били робови који су радили у каменоломима; касније је овај назив почео да се употребљава за слободне зидаре. Прев.

[2] Саитафернова круна је круна коју је музеј Лувр купио 1896. године; касније је откривено да је фалсификат. Првог априла 1896, Лувр је саопштио да је за двеста хиљада франака купљена круна скитског краља Саитаферма, пронађена на Криму. Један од саветника око куповине био је и чувени историчар Саломон Ренак, који је потом, на молбу дневника Фигаро објавио текст о животу Саитеферина, освајача Грчке, који је опседао град Олбију, све док није добио богате поклоне. У веродостојност проналаска посумњао је немачки археолог Адолф Фуртвенглер, али је превара разоткривена тек када су вести допрле до Одесе,где је живео златар Израел Рухомовски, од којег су двојица људи две године раније наручили да им направи златну круну, изговарајући се да је то поклон за пријатеља, археолога. Када је у Лувру доказао да је он направио круну, музеј ју је склонио у свој депо, а Рухомовски је за тај рад добио златну медаљу на Салону декоративних уметности у Паризу. Године 1997, Израелски музеј у Јерусалиму позајмио је Саитафернову круну и приказао је на изложби посвећеној радовима Израела Рухомовског. Прев.

[3] Жан Ардуен (1646-1729), француски ерудита и проучавалац класичних текстова. Прев.

[4] Anatole de Montaiglon. Предговор за Curiositez de Paris, прештампано према изворном издању из 1716. Париз, 1883.

[5] Victor Hugo, Littérature et Prhilosophie mêlés. Paris, Furne, 1841, p. 31.

[6] Антим Сент-Пол

[7] Према енглеским историчарима, енглески краљеви су носили титулу краљева Француске до1453. Можда су то покушавали да оправдају влашћу над Калеом, који су изгубили 1558. Ипак су све до Револуције наставили да присвајају положај француског суверена. Жисеран каже да је Хенри VIII, кога је папа Лав назвао Бранитељ Вере, 1521. године, „тај својевољни и безобзирни владар, сматрао да све што ваља узети ваља и задржати, и да је такво размишљање примењивао у Енглеској, па је зато на крају лишио поседа, затворио и убио свог рођака Ричарда. Сви енглески монарси користили су то начело зато што су се сви владали према егоистичном аксиому: Оно што волим задржаћу, па су следстввено томе и делали.

[8] J.-K. Huysmans, Lá-bas, Paris, Plon, 1891, ch. II.

[9] Нека љубитељи историјских успомена буду тако добри да се потруде да, сопственог образовања ради, у градској већници Дурдена (Сена и Оаза) затраже извод из матичне књиге с назнаком странице, умрлицу Рустем-паше. Мамелук Наполеона I, Рустем-паша је умро у Дурдену, 1845, у педесет петој години.

[10] Amédée de Ponthieu, Légendes du Vieux-Paris, Paris, Bachelin-Deflorenne, 1867.

[11] Отац Лорике – француски језуита, „историчар“ који је постао пословично оличење „смеле тортуре и травестије историје“. Прев.

[12] Видети у Националној библиотеци, рукописи 2090, 2091 и 2092, француски фонд. Ова три тома су изворно једно дело, које је 1917. Жил де Понтоаз, опат Сен-Денија, посветио краљу Филипу Другом. Ове илуминације и минијатуре репродуковане су у црно-белом делу Анрија Мартена под насловом Légende de Saint-Denis. Paris, Champion, 1908.

[13] Ове преградне странице, које се чувају у музеју у Клинију, носе бројеве B. 399 i B. 414.

[14] Сабраћа Страдања Исусовог је лаичко друштво, нека врста глумачке дружине која је изводила само мистерије.

[15] Charles de Rémusat, Critiques et Études littéraires.

[16] Тибо од Шампање (1201-1253) конт од Шампање (1201-1253) и краљ Наваре (1234-1253). Звали су га и Тибо Песник. Његова поезија настајала је из љубавне страсти према Бланки од Кастиље: песме је цртао по зидовима двораца Троа и у Прованси, у поезији је био велики виртуоз. Био је најславнији трувер свог времена. У следећем веку Данте је о њему говорио као о свом претходнику (De Vulgari Eloquentia). Прев.

[17] Тај тимпанон чува се у Музеју каменорезаштва у Ремсу, смештеном у згради градске болнице (некада опатије Сен-Реми, у улици Симон). Откривен је око 1857, када је саграђен затвор, испод темеља куће зване Хришћанска заједница у Ремсу, која се налази на тргу Парвис и на којој је стајао натпис: Fide, Spes, Caritas. Ова кућа припада капитолу.

 

Насловна фотографија: sinuswelle/Fotolia

 

Избор и опрема текста Нови Стандард