В. Гујанчић: „Гомора“ или зашто Други св. рат није завршен 1943. године

Савезници су схватили да се масовним бомбардовањем немачких цивила Немачка може бацити на колена, али ко би од тога имао корист 1943. године?

Када говоримо о Другом светском рату, алтернативна историја и могући исходи су незаобилазна тема. Кашњења у извођењу операција, „погрешне“ одлуке једне и друге стране. Због чега Француска и Британија нису уништиле Хитлера 1938.? Због чега Француска и Британија нису напале Хитлера 1939.? Због чега Хитлер није уништио Британију 1940.? Питања се могу низати у бесконачност. Међутим када говоримо о периоду када је рат био у поодмаклој фази и када је антифашистичка коалиција деловала синергично, отварана су бројна питања о неким реалним могућим исходиштима Другог светског рата.

Једна од таквих операција која је индикатор да је од друге половине 1943. слом Немачке био фингиран је позната бомбардерска операција „Гомора“. Застрашујућа, до тада невиђена бомбардерска кампања која је почела 27. јула 1943. трајала је осам дана и седам ноћи. У читавој операцији учествовало је више од 3.000 бомбардера. Снови Артура Хариса  о „олуји коју ће Немачка пожњети“ остварени су у пуном смислу те речи. Ватрена стихија која је одржавана топлим временом и непрекидним бомбардовањем убила је око 42.000 људи и ранила преко 120 хиљада. Хамбург је био паралисан град. Због примене система „прозор“ Савезници су омели немачке радаре и претрпели минималне губитке, свега око 12 авиона. Дванаест авиона са више од 40.000 побијених Немаца и паралисани Хабмург. Чини се као врло ефикасна мисија.

У послератном документарцу Тајни рат, бивши немачки министар наоружања Алберт Шпер је изјавио: „Остали смо прилично изненађени кад је први пут бомбардован Хамбург јер сте користили неке нове апарате који су спречавали нашу ПВО да уочи ваше бомбардере. Због тога сте имали доста успеха, а ови напади на Хамбург су се поновили неколико пута, и сваки пут успех је био све већи а наше очајање све дубље, па сам тада на састанку у Министарству ратног ваздухопловства рекао да ћемо доживети колапс уколико поновите ове успехе у још четири или пет немачких градова.“ – Алберт ШперТајни рат

Да ли је могуће да Савезници нису знали за катастрофалне последице бомбардерске мисије и да са неколико таквих мисија могу да баце немачку позадину на колена? Шансе су готово никакве, с обзиром да се после рата разоткрило да су неки немачки високи обавештајни официри сарађивали са британском обавештајном службом. Чак и ако додамо неколико разарајућих бомбардовања (у смислу цивилних жртава) ништа се није могло упоредити са бомбардовањем Хамбурга. Да Савезницима убијање цивила није представљало моралну препреку у добијању рата говоре нам и бомбардовање Јапана и Дрездена, који на самом крају рата није био град од стратешке важности.

Из совјетске перспективе, Савезници су могли да ураде много више на добијању Трећег рајха, а по неким историчарима и аналитичарима прави разлог због чега Савезници нису направили „магичних четири до пет Гомора“ представљало је поновну поделу света. У тренутку када је операција била извршена, Савезници су тек почињали своја искрцавања на југу Италије, одакле нису могли да узму „свој“ део Европе у новопланираној подели света. Једина копнена сила која је могла да искористи слом немачке позадине била је Црвена армија. Према овој верзији, сличне бомбардерске мисије са истим циљем нису спровођене јер је пораз Немачке од тог тренутка био фингиран. Савезници су схватили да се масовним бомбардовањем немачких цивила Немачка може бацити на колена, али ко би од тога имао корист 1943.?

Ако израчунамо колико је бомбардерских мисија изведено са циљем уништења индустријских објеката, брана, или као подршка копненим трупама Савезника, долази се до врло једноставне калкулације да су Савезници могли да понове врло лако операцију „Гомора“ не пет пута као што је Шпер тврдио, већ сто пута и више од тога. Артур Харис је у неколико наврата изјавио да за њега не постоје моралне препреке уколико ће оне сачувати животе британских војника. Након операције Гомора Артур Харис је рекао сер Чарлсу Порталу да ће до априла месеца 1944. бацити Немачку на колена са оваквим мисијама. Очито је да Артур Харис није имао шире политичке контексте као његов претпостављени Винстон Черчил када је размишљао о брзој и потпуној победи са концептом операције „Гомора“.

Верзија о поновној подели света не може се олако одбацити. Да су Савезници 1943. бацили немачку позадину на колена, Црвена армија би једина експлоатисала успех и имала перспективу да прошири комунизам западније од граница до којих је дошла на крају рата, чиме би Совјетски Савез стекао велику предност у послератној подели света. Уместо тога, пораз Немачке је фингиран јер из Италије није могло бити говора о некаквом стратегијском наступању савезничких армија, што је тек било могуће након операције „Оверлорд“ након које је поновна подела света била могућа. Такође, фингирање краја рата доводи се у везу са изнуривањем будућег идеолошког непријатеља који је претрпео још неколико милиона убијених војника и цивила као последице пролонгирања ратних дејстава.

Наравно не може се у потпуности сагледати перспектива развоја догађаја у случају да су се Савезници одлучили на такав корак 1943-1944, услед бројних унутрашњих сила у Немачкој, могућих сепаратних примирја услед „опасности“ са Истока, али нам свакако говоре да је са чисто војне тачке гледишта рат могао бити завршен знатно раније. Анализе прошлости омогућавају нам да другачије сагледамо војне операције у модерном ратовању, које су исто тако пројекат политичке воље и економских интереса.

 

Аутор Владимир Гујанчић

 

Насловна фотографија: warhistoryonline.com

 

Извор Нови Стандард, 12. мај 2020.