Да ли је корона кинески „Спутњик моменат”?

Ефикасна реакција Кине на пандемију личи на тренутак када је СССР шокирао свет лансирањем Спутњика. У Америци и свету се на Кину више неће гледати истим очима

Када је Совјетски Савез октобра 1957. године лансирао Спутњик, први вештачки сателит на свету, Вашингтон је коначно схватио да Совјетски Савез није само моћан идеолошки противник, већ и технолошки и војни ривал. Спутњик је на кратко Совјетски Савез поставио испред Сједињених Држава у круцијалној технолошкоj области, уз огромне последице на способност Америке да одговори и да води рат.

Спутњик је променио не само начин на који су Сједињене Државе виделе Совјетски Савез, већ и начин на који су схватале своје приоритете. У одговору на совјетско достигнуће, Сједињене Државе су инвестирале у свемирску технологију и тежиле ка бољем разумевању (и поткопавању) комунистичке идеологије. Универзитети су проширили своје програме на руском језику. На крају, неких три деценије касније, америчка унапређена верзија Спутњик програма названа Стратешка одбрамбена иницијатива била је заслужна за распад Совјетског Савеза и окончање комунизма – што је нека врста обртног Спутњик момента.

ПРЕДНОСТИ И МАНЕ
Пандемија вируса COVID-19 могла би постати неочекивани Спутњик моменат за Кину. Са својим брзим и ефикасним одговором на пандемију; откривањем да је свет завистан од њене производње медицинских материјала; као и очигледношћу да је свету потребан њен економски опоравак, Кина је порасла у очима америчке двопартијске елите и светске јавности. Поглед на Кину у Сједињеним Државама и у свету након ове кризе више никада неће бити исти као што је био пре ње.

Из тог разлога, поред осталог, различити одговори Сједињених Држава и Кине на претњу пандемије послужили су за представљање конкурентских политичких система двеју држава. Две суперсиле су се већ бориле за глобални утицај, тако да успех једног система у поређењу са другим није безначајна ствар. Пишући за овај часопис, описао сам кинески и амерички приступ тржишту као политички и либерални капитализам. Сваки је изложио снаге и слабости у тренутном тешком искушењу.

Највеће богатство кинеске владе у управљању кризом била је централизација њене моћи и способност да контролише огромне ресурсе. Због структуре устројене одозго надоле, Кина је била у стању да необично брзо наметне драконске политичке одлуке и да пребаци средства (укључујући људство, као што су лекари и медицинске сестре) у подручја у којима су била најпотребнија. Без ових мера, Кина не би могла постићи тако изванредне резултате: Шангај, град од 24 милиона становника, имао је само двоцифрен број смртних случаја због коронавируса, док Вухан само три месеца након увођења карантина углавном више нема нових случајева заразе.

Кинески премијер Ли Кећијанг приликом обиласка болнице у Вухану, фебруар 2020.

Али централизовани политички систем такође има своје слабости. Економиста Су Ченгенг је описао кинески систем као регионално децентрализовани ауторитаријанизам, у којем покрајинске власти имају широка овлашћења, све док их употребљавају у сврху остваривања циљева које одређује центар. Приоритети централне владе укључују максимизовање економског раста, привлачење страних инвеститора и, понекад, контролу загађења. Систем је ефикасан јер омогућава покрајинским и локалним властима да следе те циљеве служећи се средствима која најбоље познају и која сматрају најприкладнијим. Али централне власти награђују локалне на основу тога како они доживљавају њихово управљање, па локалне власти често имају мотив да прикрију непожељни развој догађаја.

Судбоносни одговор локалних власти у покрајини Хубеј на прве случајеве вируса COVID-19 није била аномалија, већ важно правило кинеског система регионалног децентрализованог ауторитаријанизма. Покрајинске власти су реаговале са оклевањем – па чак и порицањем – јер нису желеле да створе утисак недостатка контроле или лошег управљања. Оне су центру пренеле што је могуће мање информација о мистериоизној зарази, чак и када је семе пандемије било одавно посејано. Тек када је проблем постао превише очигледан да би се сакрио, истини је дозвољено да плови узводно. У том тренутку, кинеска централна влада је реаговала ефикасно и професионално, чиме је надокнадила штету.

БОРБА ДВА КАПИТАЛИЗМА
Амерички политички систем реаговао је на вирус на начин који је управо супротан оном у Кини. Централне власти – америчка федерална влада и њене агенције – одавали су утисак хаоса и аматеризма. У почетним тренуцима пандемије федерална влада била је потпуно одсутна, што је мање-више остала и након тога. Али амерички федерализам даје важну улогу државама, које су одиграле своју улогу у надокнађивању слабости центра.

Када се америчка федерална влада, заокупљена бесмисленим конференцијама за штампу, повукла са сцене, државе су преузеле управљање кризом. У том управљању су показале снагу и отпорност федерализма, који, за разлику од „регионалног децентрализованог ауторитаријанизма“, преноси стварна овлашћења на државе чак и када су њихови интереси у сукобу са федералним приоритетима. Државе су, на различите начине, усвојиле мере социјалног дистанцирања, наредиле карантин, подупрле здравствене системе, набавиле личну заштитну опрему за докторе и медицинске сестре и развиле своје сопствене режиме тестирања и праћења контаката. Неке од њих су предузеле ове мере чак и супротно саветима или временским распоредима издатим од стране федералне власти.

Да ли отпорност америчког федерализма може самостално да превазиђе пандемију или ће какофонија приступа и приоритета међу различитим државама допринети њеном наставку – остаје да се види. Природа заразе је таква да у федерално устројеној земљи, каква су Сједињене Државе, и најбољи напори једне државе могу бити нарушени лошим одлукама или неодговорним понашањем у суседној држави.

Свет пажљиво посматра како два система – политички и либерални капитализам, децентрализовани ауторитаријанизам и федерализам – реагују на идентичну кризу. Многи ће заборавити на порекло кризе и проценити да је кинески одговор био бољи у односу на амерички. Кина се, на крају крајева, враћа нормалном животу који подстиче завист и чежњу: компаније почињу да раде, малопродајни објекти се отварају, опуштени посетиоци Старбакса пијуцкају кафу.

Радник са апаратом за мерење температуре дочекује муштерију у кафетерији Старбакс, Пекинг, април 2020.

За сада, политички капитализам побеђује (аутор кинески економски систем назива политички капитализам; прим. прев.). Али Спутњик тренутак Совјетског Савеза је трајао кратко, а исто би се могло испоставити и за кинески, ако друга страна одлучи да искористи своје значајне предности, као што су флексибилност у доношњу одлука, одговорност локалних влада и транспарентност. Предност оваквог приступа се, на пример, огледају у чињеници да Американци имају неколико различитих начина рачунања броја жртава, док у Кини постоји само један, сумњивог кредибилитета.

Ове америчке предности се уско поклапају са разликама у унутрашњој организацији двеју земаља – односно питањем да ли овлашћења на нивоу државе или покрајине постоје уз сагласност централне власти, или природно припадају административним јединицама другог реда. А та разлика произилази из дефинисања карактеристика политичког насупорт либералном капитализму. Трка између Сједињених Држава и Кине, и између два капитализма, која се само наслићивала пре кризе, сада је јасно видљива.

 

Бранко Милановић је виши стручњак за социо-економску неједнакост у Стоун центру и професор на Лондонској школи економије.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Извор Foreign Affairs