Да ли криза повећава шансе за избијање рата?

Да ли комбинација пандемије и велике економске депресије чини рат мање или више извесним? Шта историја и теорија могу да нам одговоре на то питање?

Према многим мерилима, 2020. делује као најгора година која је снашла човечанство за много протеклих деценија. Усред смо пандемије која је већ однела преко 280.000 живота (у моменту објављивања овог текста тај број је већ премашио 300.000, прим. прев.), заразила милионе људи, а сигурно ће погодити још много милиона пре него што се оконча.

Светска економија је у слободном паду док незапосленост драматично расте, трговина и производња стрмоглаво падају, а наде нема на видику. Најезда скакаваца по други пут пустоши Африку, а прошле недеље смо сазнали за „стршљенове-убице“ који прете да униште популацију пчела у Сједињеним Државама. Американци имају председника који је забио главу у песак док препоручује потенцијално смртоносне надри лекове и игнорише савете својих научних саветника. Чак и ако би све те ствари магично нестале сутра – а неће – и даље се суочавамо са лебдећом дугорочном опасношћу од климатских промена.

Имајући све то у виду, зар би ишта могло додатно да погорша ствари? Ево једне могућности: рат. Стога је вредно запитати се да ли комбинација пандемије и велике економске депресије чини рат мање или више извесним. Шта историја и теорија могу да нам одговоре на то питање?

СКЛОНОСТ КА МИРУ
За почетак, знамо да ни зараза ни депресија не чине рат немогућим. Први светски рат се завршио баш када је грип из 1918/1919. почињао да разара свет, али та пандемија није спречила Руски грађански рат, Руско-пољски рат, нити неколико других озбиљних сукоба. Велика депресија која је отпочела 1929. године није спречила Јапан да изврши инвазију на Манџурију 1931, а помогла је и бујање фашизма тридесетих и учинила Други светски рат извеснијим. Тако да ако мислите да велики рат просто не може да се деси током COVID-19 и пратеће глобалне рецесије, размислите поново.

Али рат би и даље могао да буде много мање известан. Бери Позен са Института за технологије из Масачусетса, већ је размотрио ефекте актуелне пандемије на вероватноћу рата и он верује да је вероватније како ће COVID-19 подстаћи мир. Сматра да тренутна пандемија утиче на све велике силе негативно, што значи да нема држава које нису погођене заразом и које би стога евентуално биле у искушењу да наступе агресивније док су њихови ривали ослабљени. Уместо тога, пандемија је све владе учинила песимистичним на кратки и средњи рок. Будући да државе често улазе у рат услед претераног самопоуздања (без обзира што се некад испостави да је оно било крајње неутемељено), пандемијом изазвани песимизам требало би да подстакне мир.

Штавише, по самој својој природи, рат захтева да државе сакупљају много људи на блиском одстојању – у касарнама, војним базама, мобилизационим центрима, бродовима на мору, итд. – а то није нешто што желите да чините усред пандемије. Макар у овом тренутку, владе свих политичких провинијенција убеђују своје грађане да учине све што је у њиховој моћи како би заштитили суграђане од заразе. Сви ови фактори могли би да објасне зашто је чак и импулсивни и тврдоглави изазивач ратова какав је саудијски принц Мухамед бин Салман постао заинтересованији за попуштање свог бруталног и неуспешног војног похода на Јемен.

Саудисјки престолонаследник Мухамед бин Салман говори на инвестиционом форуму у Ријаду, 24. октобар 2018. (Фото: Saudi Royal Court via Reuters)
Саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман говори на инвестиционом форуму у Ријаду, 24. октобар 2018. (Фото: Saudi Royal Court via Reuters)

Позен додаје да ће COVID-19 такође – на кратки и средњи рок – умањити међународну трговину. Они који верују да је економска међузависност моћна баријера ратовима могли би да се забрину над оваквим развојем, али он истиче да су трговинска питања била извор озбиљних размирица последњих година – нарочито између Сједињених Држава и Кине, па би одређени степен раздвајања могао да смањи тензије, а самим тим и шансе за рат.

Услед свих ових разлога, пандемија би могла да буде корисна за мир. Али шта је са односом између шире схваћених економских услова и могућности избијања рата? Да ли би и даље могло да се догоди да неколицина лидера себе увери да би изазивање кризе и улазак у рат могли да унапреде њихове дугорочне националне интересе или њихове личне политичке изгледе? Да ли би дубоки и пролонгирани економски пад могао да изазове озбиљан светски сукоб?

ДВЕ ТЕОРИЈЕ
Један познати аргумент је такозвана теорија рата као диверзије (позната и као „теорија жртвеног јарца“). Она постулира да ће лидери који су забринути због пада популарности код куће покушати да скрену пажњу са својих неуспеха изазивањем кризе са иностраним фактором, па можда чак и применом силе против истог. Полазећи од такве логике, неки Американци сада брину да ће председник Доналд Трамп одлучити да нападне неку државу попут Ирана или Венецуеле како се председнички избори буду приближавали, а нарочито уколико помисли да ће изгубити.

Овај исход сматрам мало вероватним, чак и уколико се игноришу логичке и емпиријске мањкавости саме теорије. Рат је увек коцкање, а уколико ствари крену по злу – чак и сасвим мало – то ће бити последњи ексер у ковчегу Трампове опадајуће популарности. Штавише, ниједна од земаља на које би Трамп могао да крене не представљају непосредну претњу по америчку безбедност, па би чак и његове најватреније присталице могле да се запитају због чега Америка траћи време и новац на борбу са Ираном или Венецуелом док умиру хиљаде Американаца. Чак ни успешна војна акција неће вратити Американце на посао, створити режим тестирања и праћења који су способне владе широм света већ имплементирале, нити ће убрзати развој вакцине. Иста логика ће вероватно руководити и одлукама других светских лидера.

Друга позната теорија је „војни кејнзијанизам“. Рат ствара много економских захтева, па понекад може да подигне посустале економије и врати им просперитет и пуну запосленост. Очигледна референца за ово је Други светски рат, који је помогао америчкој економији да коначно побегне из живог песка Велике депресије. Они који су уверени да велике силе улазе у рат пре свега како би задовољиле велике корпорације (или индустрију наоружања) овај аргумент природно привлачи, па би могло да их брине да ће владе, загледане у тмурне економске прогнозе, покушати да рестартују своје економије некаквом војном авантуром.

Сумњам у то. Потребан је веома велики рат како би генерисао економски стимуланс, а тешко је замислити да ће било која држава покренути велики рат – са свим пратећим ризицима – у моменту када стопе задужености већ бујају. Што је још важније, постоје много лакши и директнији начини за стимулисање економије – издаци за инфраструктуру, осигурање од незапослености, чак и „новац из хеликоптера“ – а покретање рата је вероватно најмање ефикасан начин. Опасност од рата углавном застрашује и инвеститоре, што би ужаснуло и сваког политичара којег интересују трендови на берзама.

Човек у заштитном оделу испред екрана на ком су приказани берзански индекси (Фото: REUTERS/Aly Song)
Берзански радник у заштитном оделу испред екрана на којем су приказани берзански индекси (Фото: REUTERS/Aly Song)

Економски падови могу да подстакну рат у посебним околностима, нарочито у ситуацијама када рат земљи суоченој са жестоким тешкоћама омогућује да освоји нешто што има тренутну и значајну вредност. Одлука Садама Хусеина да окупира Кувајт 1990. године савршено се уклапа у овај модел: ирачка економија је била у ужасном стању након дугог рата са Ираном, незапосленост је угрожавала Садамову позицију код куће, огромна нафтна богатства Кувајта била су значајан згодитак, а заузимање овог слабо наоружаног емирата било је неописиво лако извести. Ирак је такође дуговао доста новца Кувајту, па би насилна окупација од стране Багдада збрисала ове дугове преко ноћи. У том конкретном случају суморно економско стање Ирака учинило је рат извеснијим.

Ипак, не пада ми на памет ниједна земља која се данас налази у сличним околностима. Тешко да је сада прави моменат за Русију да покуша да откине још неки део Украјине – ако то уопште жели – или за Кину да покуша да реши питање Тајвана, јер би цена тих потеза јасно превазишла економске користи. Чак ни освајање нафтом богате земље – што је врста похлепног интервенционизма на који Трамп периодично алудира – не делује атрактивно у ситуацији када на тржишту постоји огроман застој. Можда бисмо имали разлога за бригу ако би нека слаба и немоћна држава некако дошла у посед комплетних светских залиха успешне вакцине за коронавирус, али такав сценарио је далеко од реалног.

ПРОЛОНГИРАНА ДЕПРЕСИЈА
Међутим, у дугорочној перспективи, пролонгирана економска депресија могла би да учини рат извеснијим тако што би ојачала фашистичке или ксенофобне политичке покрете, подстакла протекционизам и хипернационализам и отежала државама да постигну узајамно прихватљиве погодбе. Историја 30-их година прошлог века показује куда такви трендови могу да доведу, иако економски ефекти депресије нису ни близу једини разлог због ког је светска политика током 30-их потонула у смртоносни хаос. Национализам, ксенофобија и ауторитаризам су се вратили на велика врата много пре него што нас је погодио COVID-19, али би економске потешкоће које се сада појављују у сваком ћошку света могле да интензивирају ове трендове, а тиме и да повећају шансе за рат када страх од вируса ишчезне.

Међутим сматрам да изузетни економски услови којим данас сведочимо неће нарочито утицати на извесност рата. Зашто? Пре свега, да су економске депресије толико снажан изазивач ратова, онда би ратова било много више. Примера ради, Сједињене Државе су прошле кроз 40 и више рецесија од свог оснивања, а бориле су се у можда 20 међудржавних ратова, при чему већина њих није имала везе са стањем економије. Да парафразирам чувену досетку економисте Пола Семјуелсона о берзама: Да су рецесије моћан узрок ратова, предвиделе би „девет од последњих пет (или мање)“.

Друго, државе не започињу ратове осим уколико су уверене да ће извојевати брзу и релативно јефтину победу. Како је Џон Миршајмер показао у својој капиталној књизи Конвенционално одвраћање, национални лидери избегавају ратове када су уверени да ће они бити дуги, крвави, скупи и неизвесни. Да би се одлучили за рат, политички лидери морају да буду уверени да ће моћи да остваре брзу, јефтину и одлучујућу победу, или да ће постићи неки ограничени циљ по ниској цени. Европа је ушла у рат 1914. тако што је свака страна веровала да ће по кратком поступку остварити лаку победу, а нацистичка Немачка је развила тактику блицкрига како би сломила своје противнике максимално брзо и јефтино. Ирак је напао Иран 1980. године зато што је Садам веровао да је Исламска Република у хаосу и да ће бити лако поразити је, а Џорџ Буш млађи је покренуо инвазију на Ирак 2003. године уверен да ће рат бити кратак, успешан и економски исплатив.  Чињеница да се сваки од ових лидера гадно прерачунао не мења главну поенту: ма какво било економско стање једне државе, њени лидери неће ићи у рат осим уколико не мисле да то могу да ураде брзо, јефтино и са разумним изгледима за успех.

Треће и најважније – основна мотивација за већину ратова је жеља за безбедношћу, а не економска корист. Због тога шансе за рат расту када државе верују да се дугорочни баланс моћи мења на њихову штету, када су уверене да су њихови противници толико непријатељски настројени да им се не може удовољити, и када су сигурне да могу да преокрену неповољне трендове и успоставе безбедну позицију уколико делају одмах. Историчар Е. Џ. П. Тејлор једном је приметио да је „сваки рат између великих сила (између 1848. и 1918.) отпочео као превентивни, а не као освајачки рат“, што важи и за већину ратова који су се водили од тада.

Припадници војне патроле на међународном аеродрому „Џон Ф. Кенеди“ у Њујорку (Фото: Spencer Platt/Getty Images)
Припадници Националне гарде на међународном аеродрому „Џон Ф. Кенеди“ у Њујорку (Фото: Spencer Platt/Getty Images)

Закључак је следећи: Економски разлози (нпр. депресија) могу да утичу на шири политички контекст у којем се доносе одлуке о рату и миру, али они су само један фактор у гомили, и то ретко онај најважнији. Чак и уколико пандемија коронавируса буде имала велике, трајне и негативне ефекте на светску економију – што иначе делује веома вероватно – није извесно да ће то много утицати на вероватноћу за избијање рата, нарочито у краткорочној перспективи.

Да не буде забуне, не могу да искључим други моћан узрок рата – глупост, нарочито када је на појединим местима тако очевидна као ових дана. Стога се не може гарантовати да нећемо посведочити како заблудели лидери улећу у још једно будаласто крвопролиће. Али имајући у виду да у овом конкретном историјском моменту нема много услова за тако нешто, остаје ми да се надам да је моја процена тачна.

 

Стивен Волт је професор међународних односа на Универзитету Харвард

 

Насловна фотографија: Stefano Guidi/Getty Images

 

Извор Foreign Policy