Da li kriza povećava šanse za izbijanje rata?

Da li kombinacija pandemije i velike ekonomske depresije čini rat manje ili više izvesnim? Šta istorija i teorija mogu da nam odgovore na to pitanje?

Prema mnogim merilima, 2020. deluje kao najgora godina koja je snašla čovečanstvo za mnogo proteklih decenija. Usred smo pandemije koja je već odnela preko 280.000 života (u momentu objavljivanja ovog teksta taj broj je već premašio 300.000, prim. prev.), zarazila milione ljudi, a sigurno će pogoditi još mnogo miliona pre nego što se okonča.

Svetska ekonomija je u slobodnom padu dok nezaposlenost dramatično raste, trgovina i proizvodnja strmoglavo padaju, a nade nema na vidiku. Najezda skakavaca po drugi put pustoši Afriku, a prošle nedelje smo saznali za „stršljenove-ubice“ koji prete da unište populaciju pčela u Sjedinjenim Državama. Amerikanci imaju predsednika koji je zabio glavu u pesak dok preporučuje potencijalno smrtonosne nadri lekove i ignoriše savete svojih naučnih savetnika. Čak i ako bi sve te stvari magično nestale sutra – a neće – i dalje se suočavamo sa lebdećom dugoročnom opasnošću od klimatskih promena.

Imajući sve to u vidu, zar bi išta moglo dodatno da pogorša stvari? Evo jedne mogućnosti: rat. Stoga je vredno zapitati se da li kombinacija pandemije i velike ekonomske depresije čini rat manje ili više izvesnim. Šta istorija i teorija mogu da nam odgovore na to pitanje?

SKLONOST KA MIRU
Za početak, znamo da ni zaraza ni depresija ne čine rat nemogućim. Prvi svetski rat se završio baš kada je grip iz 1918/1919. počinjao da razara svet, ali ta pandemija nije sprečila Ruski građanski rat, Rusko-poljski rat, niti nekoliko drugih ozbiljnih sukoba. Velika depresija koja je otpočela 1929. godine nije sprečila Japan da izvrši invaziju na Mandžuriju 1931, a pomogla je i bujanje fašizma tridesetih i učinila Drugi svetski rat izvesnijim. Tako da ako mislite da veliki rat prosto ne može da se desi tokom COVID-19 i prateće globalne recesije, razmislite ponovo.

Ali rat bi i dalje mogao da bude mnogo manje izvestan. Beri Pozen sa Instituta za tehnologije iz Masačusetsa, već je razmotrio efekte aktuelne pandemije na verovatnoću rata i on veruje da je verovatnije kako će COVID-19 podstaći mir. Smatra da trenutna pandemija utiče na sve velike sile negativno, što znači da nema država koje nisu pogođene zarazom i koje bi stoga eventualno bile u iskušenju da nastupe agresivnije dok su njihovi rivali oslabljeni. Umesto toga, pandemija je sve vlade učinila pesimističnim na kratki i srednji rok. Budući da države često ulaze u rat usled preteranog samopouzdanja (bez obzira što se nekad ispostavi da je ono bilo krajnje neutemeljeno), pandemijom izazvani pesimizam trebalo bi da podstakne mir.

Štaviše, po samoj svojoj prirodi, rat zahteva da države sakupljaju mnogo ljudi na bliskom odstojanju – u kasarnama, vojnim bazama, mobilizacionim centrima, brodovima na moru, itd. – a to nije nešto što želite da činite usred pandemije. Makar u ovom trenutku, vlade svih političkih provinijencija ubeđuju svoje građane da učine sve što je u njihovoj moći kako bi zaštitili sugrađane od zaraze. Svi ovi faktori mogli bi da objasne zašto je čak i impulsivni i tvrdoglavi izazivač ratova kakav je saudijski princ Muhamed bin Salman postao zainteresovaniji za popuštanje svog brutalnog i neuspešnog vojnog pohoda na Jemen.

Saudisjki prestolonaslednik Muhamed bin Salman govori na investicionom forumu u Rijadu, 24. oktobar 2018. (Foto: Saudi Royal Court via Reuters)
Saudijski prestolonaslednik Muhamed bin Salman govori na investicionom forumu u Rijadu, 24. oktobar 2018. (Foto: Saudi Royal Court via Reuters)

Pozen dodaje da će COVID-19 takođe – na kratki i srednji rok – umanjiti međunarodnu trgovinu. Oni koji veruju da je ekonomska međuzavisnost moćna barijera ratovima mogli bi da se zabrinu nad ovakvim razvojem, ali on ističe da su trgovinska pitanja bila izvor ozbiljnih razmirica poslednjih godina – naročito između Sjedinjenih Država i Kine, pa bi određeni stepen razdvajanja mogao da smanji tenzije, a samim tim i šanse za rat.

Usled svih ovih razloga, pandemija bi mogla da bude korisna za mir. Ali šta je sa odnosom između šire shvaćenih ekonomskih uslova i mogućnosti izbijanja rata? Da li bi i dalje moglo da se dogodi da nekolicina lidera sebe uveri da bi izazivanje krize i ulazak u rat mogli da unaprede njihove dugoročne nacionalne interese ili njihove lične političke izglede? Da li bi duboki i prolongirani ekonomski pad mogao da izazove ozbiljan svetski sukob?

DVE TEORIJE
Jedan poznati argument je takozvana teorija rata kao diverzije (poznata i kao „teorija žrtvenog jarca“). Ona postulira da će lideri koji su zabrinuti zbog pada popularnosti kod kuće pokušati da skrenu pažnju sa svojih neuspeha izazivanjem krize sa inostranim faktorom, pa možda čak i primenom sile protiv istog. Polazeći od takve logike, neki Amerikanci sada brinu da će predsednik Donald Tramp odlučiti da napadne neku državu poput Irana ili Venecuele kako se predsednički izbori budu približavali, a naročito ukoliko pomisli da će izgubiti.

Ovaj ishod smatram malo verovatnim, čak i ukoliko se ignorišu logičke i empirijske manjkavosti same teorije. Rat je uvek kockanje, a ukoliko stvari krenu po zlu – čak i sasvim malo – to će biti poslednji ekser u kovčegu Trampove opadajuće popularnosti. Štaviše, nijedna od zemalja na koje bi Tramp mogao da krene ne predstavljaju neposrednu pretnju po američku bezbednost, pa bi čak i njegove najvatrenije pristalice mogle da se zapitaju zbog čega Amerika traći vreme i novac na borbu sa Iranom ili Venecuelom dok umiru hiljade Amerikanaca. Čak ni uspešna vojna akcija neće vratiti Amerikance na posao, stvoriti režim testiranja i praćenja koji su sposobne vlade širom sveta već implementirale, niti će ubrzati razvoj vakcine. Ista logika će verovatno rukovoditi i odlukama drugih svetskih lidera.

Druga poznata teorija je „vojni kejnzijanizam“. Rat stvara mnogo ekonomskih zahteva, pa ponekad može da podigne posustale ekonomije i vrati im prosperitet i punu zaposlenost. Očigledna referenca za ovo je Drugi svetski rat, koji je pomogao američkoj ekonomiji da konačno pobegne iz živog peska Velike depresije. Oni koji su uvereni da velike sile ulaze u rat pre svega kako bi zadovoljile velike korporacije (ili industriju naoružanja) ovaj argument prirodno privlači, pa bi moglo da ih brine da će vlade, zagledane u tmurne ekonomske prognoze, pokušati da restartuju svoje ekonomije nekakvom vojnom avanturom.

Sumnjam u to. Potreban je veoma veliki rat kako bi generisao ekonomski stimulans, a teško je zamisliti da će bilo koja država pokrenuti veliki rat – sa svim pratećim rizicima – u momentu kada stope zaduženosti već bujaju. Što je još važnije, postoje mnogo lakši i direktniji načini za stimulisanje ekonomije – izdaci za infrastrukturu, osiguranje od nezaposlenosti, čak i „novac iz helikoptera“ – a pokretanje rata je verovatno najmanje efikasan način. Opasnost od rata uglavnom zastrašuje i investitore, što bi užasnulo i svakog političara kojeg interesuju trendovi na berzama.

Čovek u zaštitnom odelu ispred ekrana na kom su prikazani berzanski indeksi (Foto: REUTERS/Aly Song)
Berzanski radnik u zaštitnom odelu ispred ekrana na kojem su prikazani berzanski indeksi (Foto: REUTERS/Aly Song)

Ekonomski padovi mogu da podstaknu rat u posebnim okolnostima, naročito u situacijama kada rat zemlji suočenoj sa žestokim teškoćama omogućuje da osvoji nešto što ima trenutnu i značajnu vrednost. Odluka Sadama Huseina da okupira Kuvajt 1990. godine savršeno se uklapa u ovaj model: iračka ekonomija je bila u užasnom stanju nakon dugog rata sa Iranom, nezaposlenost je ugrožavala Sadamovu poziciju kod kuće, ogromna naftna bogatstva Kuvajta bila su značajan zgoditak, a zauzimanje ovog slabo naoružanog emirata bilo je neopisivo lako izvesti. Irak je takođe dugovao dosta novca Kuvajtu, pa bi nasilna okupacija od strane Bagdada zbrisala ove dugove preko noći. U tom konkretnom slučaju sumorno ekonomsko stanje Iraka učinilo je rat izvesnijim.

Ipak, ne pada mi na pamet nijedna zemlja koja se danas nalazi u sličnim okolnostima. Teško da je sada pravi momenat za Rusiju da pokuša da otkine još neki deo Ukrajine – ako to uopšte želi – ili za Kinu da pokuša da reši pitanje Tajvana, jer bi cena tih poteza jasno prevazišla ekonomske koristi. Čak ni osvajanje naftom bogate zemlje – što je vrsta pohlepnog intervencionizma na koji Tramp periodično aludira – ne deluje atraktivno u situaciji kada na tržištu postoji ogroman zastoj. Možda bismo imali razloga za brigu ako bi neka slaba i nemoćna država nekako došla u posed kompletnih svetskih zaliha uspešne vakcine za koronavirus, ali takav scenario je daleko od realnog.

PROLONGIRANA DEPRESIJA
Međutim, u dugoročnoj perspektivi, prolongirana ekonomska depresija mogla bi da učini rat izvesnijim tako što bi ojačala fašističke ili ksenofobne političke pokrete, podstakla protekcionizam i hipernacionalizam i otežala državama da postignu uzajamno prihvatljive pogodbe. Istorija 30-ih godina prošlog veka pokazuje kuda takvi trendovi mogu da dovedu, iako ekonomski efekti depresije nisu ni blizu jedini razlog zbog kog je svetska politika tokom 30-ih potonula u smrtonosni haos. Nacionalizam, ksenofobija i autoritarizam su se vratili na velika vrata mnogo pre nego što nas je pogodio COVID-19, ali bi ekonomske poteškoće koje se sada pojavljuju u svakom ćošku sveta mogle da intenziviraju ove trendove, a time i da povećaju šanse za rat kada strah od virusa iščezne.

Međutim smatram da izuzetni ekonomski uslovi kojim danas svedočimo neće naročito uticati na izvesnost rata. Zašto? Pre svega, da su ekonomske depresije toliko snažan izazivač ratova, onda bi ratova bilo mnogo više. Primera radi, Sjedinjene Države su prošle kroz 40 i više recesija od svog osnivanja, a borile su se u možda 20 međudržavnih ratova, pri čemu većina njih nije imala veze sa stanjem ekonomije. Da parafraziram čuvenu dosetku ekonomiste Pola Semjuelsona o berzama: Da su recesije moćan uzrok ratova, predvidele bi „devet od poslednjih pet (ili manje)“.

Drugo, države ne započinju ratove osim ukoliko su uverene da će izvojevati brzu i relativno jeftinu pobedu. Kako je Džon Miršajmer pokazao u svojoj kapitalnoj knjizi Konvencionalno odvraćanje, nacionalni lideri izbegavaju ratove kada su uvereni da će oni biti dugi, krvavi, skupi i neizvesni. Da bi se odlučili za rat, politički lideri moraju da budu uvereni da će moći da ostvare brzu, jeftinu i odlučujuću pobedu, ili da će postići neki ograničeni cilj po niskoj ceni. Evropa je ušla u rat 1914. tako što je svaka strana verovala da će po kratkom postupku ostvariti laku pobedu, a nacistička Nemačka je razvila taktiku blickriga kako bi slomila svoje protivnike maksimalno brzo i jeftino. Irak je napao Iran 1980. godine zato što je Sadam verovao da je Islamska Republika u haosu i da će biti lako poraziti je, a Džordž Buš mlađi je pokrenuo invaziju na Irak 2003. godine uveren da će rat biti kratak, uspešan i ekonomski isplativ.  Činjenica da se svaki od ovih lidera gadno preračunao ne menja glavnu poentu: ma kakvo bilo ekonomsko stanje jedne države, njeni lideri neće ići u rat osim ukoliko ne misle da to mogu da urade brzo, jeftino i sa razumnim izgledima za uspeh.

Treće i najvažnije – osnovna motivacija za većinu ratova je želja za bezbednošću, a ne ekonomska korist. Zbog toga šanse za rat rastu kada države veruju da se dugoročni balans moći menja na njihovu štetu, kada su uverene da su njihovi protivnici toliko neprijateljski nastrojeni da im se ne može udovoljiti, i kada su sigurne da mogu da preokrenu nepovoljne trendove i uspostave bezbednu poziciju ukoliko delaju odmah. Istoričar E. Dž. P. Tejlor jednom je primetio da je „svaki rat između velikih sila (između 1848. i 1918.) otpočeo kao preventivni, a ne kao osvajački rat“, što važi i za većinu ratova koji su se vodili od tada.

Pripadnici vojne patrole na međunarodnom aerodromu „Džon F. Kenedi“ u Njujorku (Foto: Spencer Platt/Getty Images)
Pripadnici Nacionalne garde na međunarodnom aerodromu „Džon F. Kenedi“ u Njujorku (Foto: Spencer Platt/Getty Images)

Zaključak je sledeći: Ekonomski razlozi (npr. depresija) mogu da utiču na širi politički kontekst u kojem se donose odluke o ratu i miru, ali oni su samo jedan faktor u gomili, i to retko onaj najvažniji. Čak i ukoliko pandemija koronavirusa bude imala velike, trajne i negativne efekte na svetsku ekonomiju – što inače deluje veoma verovatno – nije izvesno da će to mnogo uticati na verovatnoću za izbijanje rata, naročito u kratkoročnoj perspektivi.

Da ne bude zabune, ne mogu da isključim drugi moćan uzrok rata – glupost, naročito kada je na pojedinim mestima tako očevidna kao ovih dana. Stoga se ne može garantovati da nećemo posvedočiti kako zabludeli lideri uleću u još jedno budalasto krvoproliće. Ali imajući u vidu da u ovom konkretnom istorijskom momentu nema mnogo uslova za tako nešto, ostaje mi da se nadam da je moja procena tačna.

 

Stiven Volt je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Harvard

 

Naslovna fotografija: Stefano Guidi/Getty Images

 

Izvor Foreign Policy