S. Reljić: Logika kolonijalne demokratije

U demokratiji se ne živi s prošlošću i ne gubi se energija na raščlanjavanje budućnosti. Reči pak ne nose nikakvu obavezu. Ovo je vreme sporta i razonode

Nema beslovesnije ustanove od vrhovnog zakonodavnog tela. Proživite život u jednom narodu, a nikad niste mislili da postoje i takvi ljudi. Doduše, nisu ni oni mislili… Ali kad se usele u Narodnu skupštinu, shvate da su moral i ljudska reč smešna rabota. I da je Nušić bio obzirni realista.

PRIVATIZACIJE I INVESTITORI
Kad gledate direktan TV prenos iz Skupštine, uopšte ne razumete za šta su oni ljudi. Za srpsku privredu su, za budžet, za bogaćenje nacije, a prodaju aerodrom koji odlično radi… Oni pre njih, koji ih kao opozicija sad beskompromisno kritikuju, rasprodali su celu državu. A kao sad ne bi prodali PKB. Kad su ovi dolazili na vlast, pretili su kako će pohapsiti one koji su se omastili na vlasti. Zakon o poreklu imovine, ili čega se sve neće setiti. Nezakonite privatizacije da se isprave. „Dvadeset i četiri sumnjive privatizacije“ je refren te poletne pesme. Boža Đelić i Mlađan Dinkić mogli su samo da skoče u Dunav. Danas oni savetuju šta da se radi u Srbiji. I MMF je demokratskoj vlasti rekao da je to dobro za Srbiju. A njima svima je samo Srbija važna!

Homeless Srbija. To je njena slika, kad se gleda i sa Zapada i sa Istoka. A onda izabrani predstavnici odluče da uzimaju od usta ubogog naroda i podržavaju „strane investitore“. Strane, pitaće istoričar iz budućnosti. Zar ne domaće investitore? Zar nije to logično? Jeste logično, objasniće mu se. Ali logika je najveća glupost u kolonijalnoj demokratiji. Začudo se neko već nije setio da je izbaci iz svih školskih programa u zemlji i regionu.

Ili, stalno se najavljuju novi ljudi koji će obnoviti srpsku privredu! Na čelo kolone je postavljeno (neće valjda neko reći izabrano) momče koje u radnoj karijeri ima dostignuće – kurir u nemačkoj ambasadi. Ili, portparol! Pošto je to izuzetna privredna aktivnost. I odmah za predsednika Privredne komore Srbije (ej, prvi među srpskim privrednicima!). Onda se za ministre dovode stručnjaci koji su rasprodavali. Pa su na tome i doktorirali. Ali tako doktorirali da se i na univerzitetu koji je na Šangajskoj listi pao za dvesta mesta – to smatra plagijatom! Mislite da ministar posle toga leti u materinu! (Kao u Nemačkoj.) A ne. Tako se radilo u onom mračnom komunističkom sistemu. Ovde ne. Ovo je demokratija. Višepartijska. Liberalna. (Od lat. liber, slobodan.) Neoliberalna, tačnije. I ljudi su slobodni da pišu šta hoće i kako hoće i da to proglašavaju slobodno za šta god hoće. Džon Stjuart Mil plače negde gore. On slobodu nije mogao da zamisli ni upola tolikom.

VIŠEPARTIJSKI SISTEM PROTIV KOSOVSKOG ZAVETA
Ili, eno ih, odlivci iz višepartijske industrije u direktnom TV prenosu brane Kosovo i Metohiju glasnije od cara Lazara i Orlovića Pavla, a kad im se ponudi da biraju između Briselskog sporazuma i Rezolucije 1244, odjednom su za razgraničenje… Srbija ne daje Kosovo a da ne dobije ništa, kaže im se. I evo daće i Preševsku dolinu, ili kako već Albanci zovu taj deo Srbije. Oni ustaju, aplaudiraju! Da, ali ne još, kaže im se s mesta gde sedi stvarna vlast. Kad se steknu uslovi. Sedaju ponositi, kao ljudi koji znaju šta hoće. Nepokolebljivi. Ali ništa neobično, jer: „Partije su organizacije javno i zvanično konstituisane na takav način da u dušama ubijaju smisao za istinu i pravdu“ (Vejl).

Ne vide razloga da se pošalje neki protest, ne mora oštar, kad Albanci i „naši prijatelji“ iz Evrope odvale elektroprivredu na Kosovu i Metohiji od EPS-a. Pokazaće manje neslaganja nego kad se kaže da neka naša pevačica neće moći da peva u Makarskoj. Ovo bolje razumeju. Razumeju kako treba da se razume. Onda mogu da odu i na miru pojedu šniclu u skupštinskom restoranu, za pare za koje đačić prvak ne može da kupi sendvič. Prvačići samo nose teške torbe, a oni rade teške stvari.

Grme protiv NATO-a, spominju Milicu Rakić kad god im je zgodno, ali mirne duše usvajaju dokument u kome se nastavnicima postavlja kao obaveza da našoj deci omile NATO kao „čuvara mira u svetu“. Kad to u korona halabuci izleti u školskom programu na TV ekranu, ministar obrazovanja preti da će „neko odgovarati za to“. Ko? Ne kaže se. Uostalom, to se i ne govori zato što se stvarno misli da neko treba da odgovara. Ne valja se izložiti tabloidnoj pucnjavi. Ovo je samo krizni menadžment. Da zaboravi raja. I da ućutka „junake s Košara“. Nema smisla, ginuli ljudi. A sutra je novi dan. Oni će biti skrajnuti iz TV dnevnika.

POMAGANjE NARODU
Kad se okrenete i pogledate po tom svetu koji četvrt veka vlada zemljom Srbijom, setićete se da na početku, kad su se iz demokratskih pobuda s ulice zaleteli u politiku, pas nije imao za šta da ih ugrize. Ali zov „Da se pomogne narodu!“ bio je njihov put. I? Narod je sve siromašniji. Beži iz svoje zemlje. Ovi s ulice se snalaze. Da nema državne statistike, narod ne bi znao da postoji komparativ „bolje“. Ovako mora da sluša da je ovo – najbolje. Najbolje u istoriji.

Naravno, ovde se mora priznati da višepartijski dživdžani – govore istinu. Njima i njihovima nikad bolje. U demokratiji se ne živi s prošlošću i ne gubi se energija na raščlanjavanje budućnosti. Reči pak ne nose nikakvu obavezu. Ovo je vreme sporta i razonode. Te nabačene lopte televizijske voditeljke dočekuju na grudi, pa se onda zajedničkim snagama ispucavaju nebu pod oblake. Narodu se govori da to želi da čuje. Obećanja ne podležu zemljinoj teži. I ne zovu se laži.

Oni to mogu, jer su prozvani elitom. (Prethodni su se zvali avangarda.) Oni, po definiciji, nisu što i mi. Oni se ne leče u svom sistemu zdravstva (ministar zdravlja koji je reformisao zdravstveni sistem „po najvišim evropskim standardima“ za bezazlenu operaciju trknuo je do Nemačke!), njihove pare nisu u bankama u Srbiji iako to nisu srpske banke, njihova deca neće gubiti vreme i učiti u srpskim školama… Da ih zbunjuje Đura Jakšić: I ovaj kamen zemlje Srbije, / što preteć suncu dere kroz oblak… Glupost! Ne spremaju se više deca za Košare. Jasno je svakome da je Kosovo izgubljeno, kažu. Kakvo carstvo nebesko, kakvo Muratovo turbe, njihov zavet su nekretnine. Od Bugarske, Hrvatske, Crne Gore, ali važnije, do Londona, Pariza i dalje. Da imaju deca gde da odsednu kad pođu da uče. Ili šta već. Ovo je XXI vek.

Kad su uspeli da od zemlje naprave deponiju praznih obećanja, mogu i za sebe da kažu da su uspešni ljudi. I da to ponavljaju svaki dan na TV-u. Svi ti gologuzani nekako su postali biznismeni i vlasnici kapitala. Vinari, testeninari, konsalting menadžeri, advokatski preduzetnici… Kako je to moguće? Ćiribu-ćiriba! Samo tako. A kako je njima tek teško. Ovo je loš narod, svemu nađe manu.

Recimo, boriš se protiv partijskog zapošljavanja. To mora da stane! Jasno je svima. Ali mora i da se zaposli sestričina. Super devojka. Delila flajere i za lokalne i za opšte izbore. Neka bude šef inspekcije, iako do juče nije ni čula da takva ustanova postoji. Iako zakon koji je doneo parlament propisuje sedam godina iskustva na datom poslu. Ali nije važno. Moraju mladi ljudi da se zadrže u zemlji. Posle će dete u diplomatiju. I neće valjda imigranti da nam budu glavni inspektori. Bar ne ove 2020. Ali uvek će se tu naći neki zlobni korisnik socijalnih mreža. Ali ima i ko da mu odgovori. Stenford internet opservatorija je prebrojala milione antitvitova koji će svako zlo gledanje na delanje „naših ljudi“ pretvoriti u prah i pepeo. Što bi rekao Borja Jeljcin, „više nećemo trpeti unutrašnju opoziciju“. Ni na tviteru.

ZLO I LAŽ NE MOGU BITI VEČNI
Neka se baci kamenom onaj ko misli da je ovo izmišljeno… I neko ko ne vidi da je ovo samo kap u moru beščašća. I ne vidi da demokratija posrće kao i dvadesetih godina prošlog veka. Sve češće se govori o Velikoj depresiji. Višepartijski sistem već gubi trku za trkom. U starim demokratijama su problem populisti. I demokrate se ne pitaju – ko je tome kriv? Neki mali ljudi iz Lajpciga ili Žuti prsluci koji marširaju ulicama Pariza? Ne, valja se suočiti s istinom. Sva krivica je u liberalnim demokratama.

Imali su sve u svojim rukama – parlament da donose zakone, vladu da drže društvo u ravnoteži i hapse, sudstvo da prekršioce privedu pravdi, pare da kupe i stvari i ljude, nauku da objasne da je najbolji put „njihov“, školu da uče nove generacije da od ovog sistema boljeg nema… Sve to nije im bilo od pomoći. Jer, u stvari, najgori deo društva su postali oni. A najgori ne podnose nikakav „napredak“.

Svi veliki prevrati u istoriji motivisani su osećanjima da nam neko sužava slobodu, čini nedostižnom pravdu i pred nama ubija istinu. Ali šta je istina, pitaće vas ova vlast „najbolja u istoriji“? Ne razumevajući da to, ipak, ne zavisi od njih. I izmiče televizijskoj svemoći. „E, to je misterija nad misterijama“, napisala je osoba koja i sama dolazi iz misterije, Simona Vejl.

„Reči koje izražavaju neko savršenstvo neshvatljivo čoveku – Bog, istina, pravda – tiho, unutar nas izgovorene sa željom, ne pripisujući im unapred skovano shvatanje, imaju moć da uzdignu dušu i zatalasaju svetlost.“ Pred tim su višepartijske horde nemoćne. One preziru misteriju. Dobro, istorija nam kazuje da će i to posle nekog vremena biti od nekoga (zlo)upotrebljeno, ali to je mala uteha za konkvistadore višepartijskog sistema. Oni će sve više gledati na Istok – Putin se sprema da se izjednači sa Si Đinpingom, a tim sistemima se ne može prigovoriti da su neefikasni. I da stvaraju haos. To može biti opravdanje za promenu. A kolonijalnim demokratijama je važno da ne traže od drugih da se organizuju po principima utemeljenim iz njihovih kultura.

Kao zaključak uzimamo dve rečenice Simone Vejl. „Od tri vrste laži – lagati partiju, lagati javnost, lagati sebe – prva je ponajmanje zlo. Ali ako pripadanje partiji uvek, u svakom slučaju, prisiljava na laž, postojanje partije jeste, apsolutno i bezuslovno, zlo.“ Pet puta se spominje laž i dva puta zlo!

Kad ono što vodi društvo koje drži do Dobra – postane Zlo, „apsolutno i bezuslovno, zlo“, onda mu ostaje da čeka daske i eksere za sopstveni mrtvački sanduk. Ko će ukucati poslednji ekser? O tome je trebalo brinuti ranije.

 

Autor Slobodan Reljić

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Zoran Žestić 

 

Izvor Pečat, 15. maj 2020.