Ko hoće za mnom da ide, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide, rekao je Hristos po jevanđelju svojim sledbenicima jasno im poručivši na koji način treba živeti da bi se život sačuvao, odnosno našao. Naš čuveni karikaturista Predrag Koraksić Koraks ne može ovo da shvati i ne zna da je krst i u bukvalnom, i u prenesenom smislu (kao tegoba) nešto najvažnije u životu svakog hrišćanina.
Želeći da, u maniru rimskih vojnika i jevrejskih fariseja koji su se sprdali i ponižavali Hrista dok su ga mučili i razapinjali, ruglu podvrgne mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija ismejao je samog sebe pokazujući sopstvenu i intelektualnu i duhovnu bedu. Motivisan verovatno mitropolitovom izjavom da je on taj koji bi trebalo da bude utamničen i da strada, a ne vladika budimljansko-nikšićki Joanikije, kojeg je montenegrinski režim utamničio zbog litije na dan Svetog Vasilija Ostroškog u Nikšiću, Koraks je Amfilohija nacrtao kako samog sebe prikiva na krst.
Pretpostavljam da je Koraks ovime hteo da poruči kako mitropolit iz sujete, ili nekog drugog sebičnog razloga od sebe pravi žrtvu iako on to nije. Ali ne zna Koraks da je mitropolit, kao i svi ostali monasi i monahinje, sebe svesno i dobrovoljno „prikovao“ na krst onoga dana kada je odlučio da krene Hristovim putem i položio monaški zavet. On se tada još odrekao sebe i uzeo svoj krst odlučan da posluša jevanđeljsku poruku da „ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj Mene radi i Jevanđelja onaj će ga sačuvati“. Amfilohije se na krst prikovao kada je svetovnu odeću zamenio monaškom, kada je svoju biološku porodicu zamenio onom duhovnom, kada je ovom prolaznom životu pretpostavio onaj večni i započeo borbu protiv greha i pada, a za spasenje ne samo svoje duše, nego čitavog svog naroda i čovečanstva.
Lepo je jedan moj prijatelj procenio da je ta Koraksova karikatura „školski primer kako neko ko hoće da uvredi i ponizi drugoga, u svojoj mržnji i gluposti zapravo udeli najveći i najbolji kompliment meti svojih napada“. Ja bih dodao i sebe samog ogoli i pokaže u svoj svojoj bedi i jadu. Jer zaista, kakve to karakterne i moralne osobine treba da poseduje čovek koji se dokazuje i zadovoljstvo ostvaruje dodatno ponižavajući žrtvu i time se svrstavajući uz dželata? Šta je u tome hrabro?
Razumem ja mržnju koju prema Crkvi i svemu istinski srpskom gaji Koraks. Ipak su mu, kako je ispričao u više navrata, oca komunistu koji se još pre rata borio protiv „autoritarnog režima“ kralja Aleksandra (kao da Brozov režim u kojem je Koraks cvetao nije bio autoritaran) ubili četnici. Ipak je u vreme Drugog svetskog rata utočište, kao osmogodišnjak prateći majku, po nacionalnosti Hrvaticu, utočište našao u NDH pod njenim devojačkim prezimenom. Ipak je u to vreme hranu dobijao iz kuhinje u kasarni „punoj ustaša“. Dok su ga četnici jurili, ustaše su ga hranile. Razumem, ali ne prihvatam, da neko ko je u ranom detinjstvu osetio strahote progona danas svojim likovanjem saučestvuje u drugom jednom progonu, podržava ga i, u krajnjoj liniji, podstiče. Jer šta je, ako ne poziv na progon, jedna od njegovih ranijih karikatura na kojoj je prikazan sveštenik kako kašičicom daje virus korone?
Razumem, kao što rekoh, njegov antagonizam, ali ne razumem ovu količinu nečovečja, pošto je u ovom slučaju o intelektualnom poštenju izlišno razmišljati. Ne bi li bilo hrabrije i časnije da se u ovoj situaciji progona srpstva i Crkve u Crnoj Gori obrušio na tamošnjeg autokratu i despota, a ugnjetavane makar ostavio na miru? Još gore od toga. Koraks Mila Đukanovića vidi kao snažnog i nepokolebljivog vođu kojem se čak i divi, jer uspeva da sam odoli i odnese prevagu spram napada Crkve, Rusije, crnogorske opozicije i drugih nosilaca „velikosrpskog hegemonizma“. Upravo tako ga je predstavio na poslednjoj meni poznatoj karikaturi sa vladarom Crne Gore s početka februara, kada su u jeku bile litije za odbranu elementarnog ljudskog dostojanstva pravoslavnih vernika u toj državi. Milo Đukanović sam na jednom kraju klackalice s lakoćom diže u vazduh sve svoje neprijatelje zgurane zajedno. Moćno!
A kakva je to moć kojoj se Koraks u ovom slučaju divi? Moć da se zloupotrebom represivnog državnog aparata prebijaju građani i prvi put od revolucionarne pravde iz ’45. hapse sveštenici. Divi se Koraks goloj sili koja se Bogu ne moli priželjkujući patološki još jednu krvavu osvetu za smrt svoga oca. Ne može razumeti da ovozemaljska, ljudska sila ne može poraziti krst, kao što je dokazao i Vukašin Mandrapa iz Klepaca kojeg je ustaša mogao zaklati, ali ne i poraziti. Jer krst koji nosimo jeste simbol muke, ali i konačne pobede.
Autor Filip Rodić
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor Večernje novosti, 17. maj 2020.
