Зашто је спорна лекција на РТВ-у?

Уредништво РТВ-а није дужно да препозна ненаучне тврдње изнете на видео-часу „Повијест хрватскога језика од 20. стољећа“. Али наставници и стручна јавност јесу

Криза изазвана епидемијом коронавируса проузроковала је и нове методе рада у просветном систему. За похвалу је напор просветних власти Србије да часовима преко јавног медијског сервиса понуди ђацима наставне садржаје за које су ускраћени током прекида редовног наставног процеса. Нарочито је вредан хвале напор да се такав вид подршке омогући деци националних мањина на њиховим језицима.

Тиме је нехотице постигнут још један ефекат – широј јавности је омогућено да стекне детаљнији увид у градиво које деца данас у Србији уче. У таквој ситуацији поједине лекције или формулације су привукле већу пажњу, а под лупом се, очекивано, међу првима нашла историја. Један од таквих садржаја била је и лекција „Повијест хрватскога језика од 20. стољећа“ из предмета Хрватски језик и књижевност који је емитован 11. маја 2020. на РТ Војводине. Јавност је на овај час обратила пажњу после текстова у неколико других медија (на пример „Скандал на јавном сервису Војводине: Уче децу да се најправилније говорило у време НДХ“, сајт Sputnik, приступљено 14. 5. 2020), којима је указано на ненаучне садржаје који су деци понуђени овим предавањем, пре свега делом у коме је говорено о хрватском језику у НДХ.

РТ Војводине је реаговала саопштењем у коме је наведено да се та медијска кућа слаже да је час „с правом изазвао гнев јавности, у делу у коме се помиње историја хрватског језика у време НДХ“. Саопштење је завршено ставом да су ти подаци „апсолутно у супротности са програмском и уређивачком политиком Радио-телевизије Војводине“ и да та кућа не може да утиче на избор и садржај уџбеника. („РТВ: Час историје хрватског језика с правом изазвоа гнев јавности, али РТВ није одговоран за садржај и избор уџбеника“, сајт РТВ, приступљено 14. 5. 2020). Такав приступ РТ Војводине је исправан, али је у саопштењу указано само на један ненаучан део поменутог часа, а то је део у коме је говорено о годинама усташке НДХ. На жалост, ненаучних делова, искривљавања чињеница и прећуткивања података или контекста има много више. Додуше, уредништво РТ Војводине није дужно да познаје историјске чињенице које указују на ненаучне констатације изнете у другим деловима овог часа, али стручна јавност јесте.

Реаговао је и министар просвете Србије Младен Шарчевић. Најавио је одговор просветних власти – повлачење из употребе уџбеника са таквим садржајем. То је потврдио и директор Завода за унапређење образовања и васпитања Златко Грушановић. („Уџбеник за хрватски језик за 8. разред ће бити повучен“, сајт Политике, приступљено 15. 5. 2020). Председница Хрватског националног већа у Србији Јасна Војнић реаговала је другачије. За ненаучне школске садржаје окривила је државу која их је одобрила, а указивање на такве садржаје назвала „интерпретативним терором“ над хрватском заједницом у Србији. У духу спорног предавања и она је хрватски народ, овога пута у Србији, представила као жртву, тражећи заштиту државе. („Хрватска заједница у Србији: Нисмо величали НДХ, изложени смо интерпретативном терору“, сајт Политике, приступљено 15. 5. 2020)

ПРЕЋУТКИВАЊЕ ШИРЕГ КОНТЕКСТА
Најспорнији део овог часа су заиста делови о периоду НДХ, али не због тога што су ти закључци више неутемељени од других већ због карактера те државе који се не сме прећутати. Реченице „За вријеме НДХ-а водила се брига о чистоћи и правилној јавној упораби хрватскога језика и правописа“ и „Хрватски државни уред за језик проводи језично чистунство (пуризам)“ саме по себи не садрже крупне материјалне грешке, али која је њихова порука када су стављене ван било каквог контекста? Какав је био карактер те државе (НДХ)? Може ли се говорити о језичкој политици у НДХ без објашњавања деци да се радило о злочиначкој творевини у којој је извршен геноцид над Србима и да је таква језичка политика била део опште политике и карактера те продужене руке Трећег рајха?

За контекст ове приче било би важно поменути и да је у НДХ била забрањена ћирилица. Слично важи и за помињање књиге Петра Губерине и Круне Крстића Разлике између хрватскога и српскога књижевног језика из 1940. Та књига, која је доприносила затварању у националне границе и нетрпељивости према утицајима са стране и у којој су аутори захтевали борбу против свега што је долазило са српске стране била је инспирација идеолозима усташког покрета. Циљ писаца је био културна интеграција Хрвата путем језика и језичка асимилација „муслимана Хрвата“. Срби су поистовећени само са екавцима и тиме је од српског националног бића отиман онај део који је говорио јекавским наречјем. То је истоветно ставу хрватских лингвиста који су стајали иза „Декларације“ из 1967, поменуте касније у овом часу.

Текст закона којим је у Независној Држави Хрватској забрањено ћириличко писмо (Фото: Слободна Херцеговна)

Око 130 страна књиге чини речник у коме су дате хрватске замене или тумачења за српске речи уз објашњење да је ауторе водила жеља „да уклонимо из хрватскога књижевног језика њему туђе ријечи, које су посљедњих година разним путовима почеле продирати с источних страна у наше школе, уреде, књиге, новине, а по њима и у свакидашњи говор“. На основама те књиге током НДХ је забрањена ћирилица, формиран Хрватски државни уред за језик, основано Повјеренство за хрватски језик, његову чистоту и правопис, а чишћење хрватског језика од србизама били су основа усташке језичне политике . На жалост, у предавању је таква књига поменута само у контексту борбе хрватских језикословаца против наводне доминације српског језика, при чему се из излагања може закључити да су услови за борбу за очување посебног хрватског језика створени тек оснивањем бановине Хрватске 1939, иако је још 1922. Рудолф Хорват објавио у Слободном дому низ текстова којима је почео језички рат са циљем чишћења хрватског језика од србизама.

Садржај часа обухвата велики хронолошки оквир, који делимично излази из периода којим смо се ми бавили, па ћемо се више концентрисати само на раздобље или теме које смо истраживали, односно период после 1945.

НЕИСТИНЕ О НОВОСАДСКОМ ДОГОВОРУ
Иако је највише незадовољства у јавности изазвала секвенца о хрватском језику у доба НДХ, опис послератног периода у предавању је далеко више испуњен нетачним и ненаучним констатацијама. Одмах је констатовано „јачање политике унитаризма“ за чији је врхунац проглашен Новосадски споразум из 1954. За Новодаски споразум је речено да је њиме негирано постојање хрватског језика и да је он изједначен са другим, сличним али различитим језиком (мисли се на српски). Истакнуто је да је наметнуто коришћење ћирилице Хрватима. Штавише, наведено је да је језик био средство спровођења унитаристичке политике, да је у службеној комуникацији преовладавао српски језик и ћирилица. Овакве тврдње не одговарају истини, а Новосадсски споразум и језичка пракса југословенске социјалистичке државе су приказани сасвим искривљено.

Шта је представљао Новосадски договор? Настао је као резултат тродневног скупа 8, 9. и 10. децембра 1954. године у Новом Саду и имао је десет закључака. Закључке је предложила комисија на чијем је челу био хрватски лингвиста Мате Храсте. У њему је записано да је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик, те је стога и књижевни језик који се развио на његовој основи око два главна средишта, Београда и Загреба, јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским. Предвидео је као нужно да се у називу језика у службеној употреби користе оба његова саставна дела (и хрватски и српски). Заговарао је равноправност оба писма, латинице и ћирилице, и потребу да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма у школској настави, као и равноправност оба изговора, екавског и ијекавског.

Препоручивано је да се изради приручни речник савременог српскохрватског књижевног језика и заједничка терминологија за све области економског, научног и уопште културног живота. Заједнички језик је требало да има и заједнички правопис и његова израда је проглашена за најхитнију културну и друштвену потребу. Комисију за израду правописа и терминологије требало је да одреде три универзитета (у Београду, Загребу и Сарајеву), две академије (у Загребу и Београду), Матица српска у Новом Саду и Матица Хрватска у Загребу. Закључке је потписало 25 учесника овог саветовања. Касније је редакција Летописа Матице српске саставила текст подршке овим закључцима који је потписало још неколико десетина научника и књижевника који нису присуствовали саветовању. Међу писцима и лингвистима потписницима су били: Иво Андрић, Александар Белић, председник Друштва књижевника Хрватске Мирко Божић, Милош Ђурић, Марин Франичевић, Крешимир Георгијевић, Јосип Хам, Мате Храсте, Људевит Јонке, Петар Шегедин, Јуре Каштелан, Михаило Стевановић, универзитетски професори Јосип Бадалић, Синиша Станковић и Антун Барац, Вјекослав Калеб, Десанка Максимовић, Борислав Михајловић, Густав Крклец, Влатко Павлетић, Бранко Ћопић, Ели Финци, Оскар Давичо, Марија Црнобори, председник ЈАЗУ Андрија Штампар, потпредседник САНУ Милутин Миланковић, Мирослав Крлежа и други.

Видљиво је да је текст споразума заговарао равноправност оба изговора и писма заједничког језика Срба и Хрвата. Дакле, није било говора о наметању. Равноправна употреба ћирилице и латинице је значила да они који говоре заједничким језиком могу слободно да користе оба изговора и писма, а не да Хрвати морају да користе ћирилицу. Погледајмо потписнике. Међу њима су водећи хрватски лингвисти и писци, највећи стручни ауторитети попут проф. др Људевита Јонкеа, највећи писац Мирослав Крлежа, председник Друштва књижевника Хрватске, председник ЈАЗУ и други. Ко је те ауторитети приморао на споразум? Како објаснити да су Јонке, Крлежа или Густав Крклец потписали споразум који је предствљао „врхунац унитаризма“ и којим је Хрватима наметана ћирилица? Да ли је Крлежа после споразума писао ћирилицом? Ко их је натерао да га потпишу и заложе свој стручни ауторитет иза става да је језик Срба и Хрвата један језик са два изговора и два писма која се могу слободно и равноправно употребљавати? Како је споразум који је базиран на пуној равноправности могао да буде врхунац унитаризма, како је наведено у предавању за децу осмог разреда?

НЕПОСТОЈЕЋИ ЈЕЗИЧКИ „УНИТАРИЗАМ“
Друго питање јесте спровођење језичке политике социјалистичке Југославије у пракси. Нетачна је тврдња да су у службеној политици преовладавали српски језик и ћирилица. Најпре, социјалистичка Југославија је почивала на вештачкој националној симетрији и изједначавају жртве и злочина из Другог светског рата. Равноправност народа и „народности“ (националних мањина) је била прокламована у уставима, законима и партијским документима и спровођена у пракси до највеће могуће мере. То је важило и за језичку политику. Унитаризма није било. Сњежана Кордић је то већ објаснила: „Код тврдње да је у обје Југославије владао језични унитаризам не спомиње се основно: језични унитаризам би био да су у Хрватској медији били на екавици, да су школски уџбеници били на екавици, да су граматике, рјечници, правописи који су излазили у Хрватској били на екавици, да су књижевна дјела у Хрватској излазила на екавици (…) Међутим, ништа од тога није случај“.

Како она закључује, проблем је био у томе што закони нису могли направити велике језике малим и мале великима. Иако је 73 одсто становника државе говорило српскохрватским језиком, у Југославији није било државног језика на савезном нивоу, већ је одлука о томе препуштена свакој републици и покрајини. Супротно тврдњама хрватских лингвиста да је у Југославији владао унитаризам који је угрожавао хрватски језик, заправо се може рећи да је федерализам био максимално изражен. Новине, радио и телевизија су користили чак 16 језика, настава у школама је вршена на 14 језика, а на факултетима на девет. У Савезној скупштини су постојале четири комисије за објављивање аутентичних текстова закона на језицима народа Југославије, при чему су биле засебне српскохрватска и хрватскосрпска комисија. Службени лист СФРЈ је штампан у четири издања, хрватски посланици су несметано користили своју варијанту језика, у школама у Србији и Хрватској коришћене су обе варијанте назива језика. Орган СКЈ, Комунист, издаван је на српскохрватском, хрватскосрпском, словеначком и македонском, а орган ССРН, Борба, на српскохрватском и хрватскосрпском језику. ЈРТВ није имала јединствен програм, већ је он склапан укључивањем из свих студија, на свим језицима. Железнице и ПТТ су били децентрализовани и нико им није прописивао на ком ће језику комуницирати у свом интерном саобраћају (видети и Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Zagreb, 2010).

Хрватски лингвиста Сњежана Кордић током предавања на Универзитету Хокаидо у Јапану (Фото: Википедија)

У пракси државне администрације СФРЈ заиста је чешће коришћена источна (српска) варијанта заједничког језика, али не као вид политике унитаризма већ из разлога што је савезна администрација била смештена у Београду где су већину чиновника и дактилографа чинили они који су користили терминологију источне варијанте. Отуда је већина материјала која је слата из савезног центра републикама била на источној, екавској варијанти, али то није мерило да ли је постојала равноправност или не. Мерило је то да ли су републички представници имали право да слободно користе свој језик и писмо у својој републици или у комуникацији са централном администрацијом, а јесу. Дакле, из Македоније су дописи савезном врху могли бити слати на македонском језику и на ћирилици, из Словеније на словеначком и на латиници, а из Хрватске на хрватској варијанти заједничког српско-хрватског (хрватско-српског) језика и на латиници. Никаквог наметања или унитаризма није било.

Словеначки писци су извештаје са путовања у иностранство слали Савезу књижевника Југославије на словеначком, ако су тако желели. Македонски на македонском, а хрватски на хрватско-српском, тј. хрватској варијанти тог језика, онако како су и иначе говорили или писали. Наравно, хрватски писци су писали на латиници. Када већ говоримо о пракси, а она је поменута и у часу о коме је реч, битно је поменути да је по питању језика преовладала источна варијанта српско-хрватског језика, али да је по питању писма доминација латинице била изражена. Савезна администрација је вршена скоро искључиво на латиници. И ту су разлози били практичне природе.

ВЕСНИК „ХРВАТСКОГ ПРОЉЕЋА“
Разматрајући питање унитаризма, долазимо до „Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика“ која је поменута на овом часу. Ту се поново враћамо на проблем који постоји у опису хрватског језика у доба НДХ. Оно што је речено о „Декларацији“ је тачно, али је изостављен врло битан део, онај у коме је захтевано да „службеници, наставници и јавни радници, без обзира откуда потјецали, службено употребљавају књижевни језик средине у којој дјелују“. Другим речима, 624.000 Срба у Хрватској би могли да у службеној употреби користе само хрватски језик, који би претходно био признат као засебан језик, према захтевима „Декларације“. Непризнавање Србима у Хрватској права да службено користе свој језик, тј. обавеза да морају да користе хрватски језик била је, само двадесетак година после геноцида у доба НДХ, јасна асоцијација на ратне године и усташку државу. Другим речима, није југословенска социјалистичка пракса, а поготово политика, била унитаристичка по питању језика, нити је језик коришћен као средство унитаризма, већ је, напротив, „Декларацијом“ заговаран унитаризам и дискриминација у републичким оквирима. И није Хрватима наметана ћирилица Новосадским договором већ је „Декларацијом“ Србима у Хрватској наметан хрватски језик у службеној употреби.

У оквиру приче о унитаризму и потискивању хрватског језика у Југославији још само једна кратка напомена. У изразито антисрпској и антикомунистичкој књизи Život sa suvremenicima. Političke uspomene i Svjetonazor Мирослав Брант, један од потписника „Декларације“, потписивање Новосадског договора смешта у контекст „свих других мјера комунистичке власти која је готово одмах након свршетка рата почела систематски остваривати свеопћу културну унификацију тзв. југославенских народа, са сврхом да их, око српске језгре, стопи у јединствену цјелину и тиме докине етничку и националну посебност свих несрпских народа. Био је то пројект што га је српска власт остваривала још и прије рата, у краљевској монархији, а сада је уза њ прионула са свом неограниченом моћи комунистичко-великосрпске диктатуре“ (М. Brandt, Život sa suvremenicima. Političke uspomene i Svjetonazor. Zagreb, 1996, 62, 63).

Славка Дабчевић-Кучар држи говор на Тргу Републике (данас Трг Бана Јелачича) у Загребу, 7. мај 1971. (Фото: Википедија)

За оволику острашћеност и нападе на југословенски комунизам деведесетих година Бранту није сметало то што је својевремено био секретар партијске организације у Матици Хрватској. Када се 1967. правдао пред Партијом, чији је био члан, због тога што је подржао „Декларацију“, говорио је сасвим другачије о комунизму. Хвалио се да је постао комуниста у доба Краљевине, када су се за то добијале батине и када су комунисти хапшени. Иако је тврдио да су на пољу језика, и уопште културе, Хрвати били изложени насилној унификацији, његова књига Srednjovјekovno doba povijesnog razvitka из 1980, писана хрватским језиком (или западном „варијантом“ хрватско-српског језика) и на латиници била је у употреби у Србији као факултетски уџбеник баш у време када је објављена његова књига успомена 1996. у којој је тврдио да су Хрвати били изложени унитаризму.

Важно је поменути и контекст у коме је „Декларација“ настала. Он је у предавању делом дотакнут помињањем да је „Декларацијом“ најављено „Хрватско прољеће“, што је констатација која се може прихватити, али је потребно истаћи да је „Декларација“ имала политичку подршку хрватског републичког руководства и да је управо и настала на националистичком таласу у коме су хрватски лингвисти и други истакнути интелектуалци занемарили своја дотадашња научна гледишта и ставове и ставили се у службу националних захтева. Зато се десило да су потписници Новосадског договора о заједничком језику само 13 година касније постали протагонисти „Декларације“ којом се негира заједнички језик. Питање је да ли се нешто суштинско променило у језику за тих тринаест година или су се промениле политичке околности?

БРОЗОВИЋЕВ ЗАОКРЕТ
Штавише, проф. др Далибор Брозовић, уз Јонкеа водећи хрватски лингвиста, је још 1965. и 1966. лингвистички доказивао да је у питању јединствен језик, а марта 1967. је подржао „Декларацију“ којом је заговарана подела језика на српски и хрватски. У текстовима из 1965. и 1966, поштујући постојање јединственог хрватскосрпског „стандардног“ језика, а инсистирајући на његовим двема варијантама, Брозовић је записао да се разлике између варијанти тичу само „појединих конкретних чињеница у хрватскосрпском стандардном језику (…) при чему количина тих разлика износи само 3 одсто од укупне језичне материје, а у суставу у који је та материја организирана разлика практички и нема“. Правио је поређење са америчком и енглеском варијантом енглеског језика и тврдио да теза о две варијанте хрватскосрпског језика није „некаква опасна и штетна работа, малтене светогрђе“. За те варијанте је писао да нису имале различите гласове или облике, већ су се разликовале само по нијанси у изговору једних те истих гласова или употреби истих облика.

Признајући постојање јединственог „стандардног“ српскохрватског (хрватскосрпског) језика у текстовима у Телеграму 1966, Далибор Брозовић је истицао да не постоји озбиљан лингвиста који би желео да од варијанти стандардног хрватскосрпског језика направи два стандардна језика и да је много важније „култивирати голему већину заједничкога у језику него трошити енергију око релативно незнатних разлика“. Писао је да се хрватскосрпски стандардни језик може развијати само у сарадњи хрватске и српске стране, јер је у лингвистичком смислу то један језик. Без те сарадње не би дошло до разбијања на два стандардна језика, као што „су се наивно надали разни националисти, особито наши хрватски“, него би дошло до потпуне анарахије и „барбаризације“ у стандардном језику и то посебно на оној страни која би била доследнија у удаљавању. (Dalibor Brozović, „I varijante, i jedinstven jezik“, Telegram, 8. 10. 1965, 2; Dalibor Brozović, „Jezik i međunacionalni odnosi“, Telegram, 17. 6. 1966, 2; Dalibor Brozović, „Lingvisti i društvo, standardni jezik i varijante“, Telegram, 18. 3. 1966, 2)

Хрватски лингвиста Далибор Брозовић (Фото: Wikipedia.hr)

Шта се могло у језику променити за тих годину или две од тренутка писања ових текстова до писања „Декларације“? Ништа суштинско. Оваквим обртима у ставовима хрватски лингвисти су узмицали пред притиском националиста и временом све више заузимали место у првим редовима националног покрета. То је веома важан политички и друштвени контекст за разумевање појаве „Декларације“. Захтев да се раскине договор о заједничком језику и призна постојање посебног хрватског језика не мора бити споран, јер је право сваког народа или његових књижевника и лингвиста да се одреде о језику којим говоре или пишу, али је спорно негирање права Србима у Хрватској да у том случају слободно и равноправно користе свој језик у држави у којој су били конститутивни народ и за чије су ослобођење и обнављање 1945. поднели огромне жртве. Зато је ђацима неопходно истаћи и објаснити политичку позадину „Декларације“.

Да завршимо враћањем приче на почетак. Предавања преко јавног сервиса омогућила су лакши увид јавности у наставне садржаје данашњег просветног система Србије. У новим околностима велики број просветних радника нашао се неочекивано очи у очи са камерама уместо са ђацима. Према нашем скромном мишљењу, нимало лак задатак су великом већином обавили одлично. То мислимо и о часу чији смо део садржаја анализирали, јер предавачи (наставници) нису одговорни за садржаје уџбеника. Немајући пред собом уџбенике из којих уче историју или историју књижевности и језика свог народа припадници националних мањина у Србији, па тиме не знајући да ли се ставови из овог предавања налазе у тим уџбеницима, закључићемо само то да неки од ставова из овог предавања, попут тезе о бризи за хрватски језик у доба НДХ без подсећања ђака на карактер те творевине и геноцид над Србима или тврдње о унитаризму и наметању Хрватима заједничког језика у југословенској држави, не би смели наћи место у школским уџбеницима Републике Србије, јер представљају ненаучни садржај.

 

Др Слободан Селинић је виши научни сарадник на Институту за новију историју Србије. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард