И. Миладиновић: Напади малодушности Јосипа Броза

Први Брозов напад малодушности забележен је седмог децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике. Касније се то десило поново у операцији „Коњићев скок“

Први сати наступајуће зиме 22. децембра 1979. године. Из резиденције у Карађорђеву, ушушкане у спокој столетних стабала панонског храста, допиру весео жагор и пријатни звуци музике. Свечани салон, чији су зидови обложени најквалитетнијим лакованим дрветом прекривеним жутим тепихом, блешти од одсјаја генералских еполета и одликовања. Старешински врх ЈНА пристигао је из Београда да свом маршалу Јосипу Брозу Титу честита заједнички празник – Дан aрмије.

Око врховног команданта седе генерал армије Никола Љубичић, адмирал Бранко Мамула, генерал-пуковници Дане Чуић, Џемаил Шарац, Петар Матић, Енвер Ћемаловић, Дане Петковски, Илија Радаковић, Душан Вујатовић, Бруно Вулетић, Душан Кораћ, Радован Војводић, Бранислав Јоксовић, Душан Ћорковић, вицеадмирал Тихомир Виловић, генерал-потпуковници Бора Чаушев, Бранко Јеркић и генерал-мајор др Драго Николић. Ту су и пуковник Славко Поповић, капетан фрегате Бранислав Јуришић и мајор Мухамед Мулић. Другарској вечери присуствују и шеф кабинета Берислав Бадурина, саветник за штампу Блажо Мандић, шеф протокола Антун Лах и, наравно, ађутант Звонимир Костић.

На подијуму се смењују забављачи – Тереза Кесовија, Биљана Ристић, Јулија Бисак, Анастазија Низанова, ансамбл “Тамбурица”, Фолклорни ансамбл “Златибор” и мали састав оркестра Гарде. Оре се песме, од Триглава до Ђевђелије… На челу трпезе насмејан, добро расположен, маршал. Никоме не пада на памет помисао да је то последње виђење са њим, да ће за десет дана из ове зграде кренути ка Љубљани, на пут без повратка.

– Идем, али ћу се брзо вратити – рекао је гласом који је већ подрхтавао, улaзећи у лимузину у предвечерје првог дана нове, 1980. године. Овом свечаном пријему за генерале претходио је подужи разговор у сали за састанке, кроз коју су продефиловали светски великани, одигравали се драматични састанци, инаугурисани или смењивани многи домаћи руководиоци, где је Тито одлучивао и кројио своју политичку стратегију.

На самом почетку разговора, генерал Армије Никола Љубичић је обавестио Тита о томе да је југословенска служба дошла у посед једног значајног документа – процене италијанских обавештајаца и НАТО да они плански намећу Совјетском Савезу трку у наоружавању, која би Москву довела до економског слома. Њихова предвиђања су била да могу да издрже најдаље до 1990. године.

– Шта ће сада Руси предузети? Хоће ли дозволити да буду економски сломљени, или ће реаговати? – запитао се Љубичић.

Тита овај податак није изненадио, очито је својим каналима већ дошао до те информације и о томе разговарао са челним људима двају светских блокова:

– Мени све изгледа да иде у том правцу. Американци би хтјели да економски руинирају Русе тако да буду неспособни као партнер, односно баланс да буде… То сам ја рекао, била је читава влада и Картер, кад ме је питао он тамо пред свима зашто Руси њих мрзе. Отворено сам им рекао зашто. Рекох, због база које сте нацифрали око Русије по читавом свијету. Онда због неутронске бомбе. Руси виде да то није никаква потреба вама кад имате атомско оружје као и они, можете уништити један другог атомским оружјем. Него, то је издатак, то је велик економски терет. Ви лако то подносите јер сте три пута економски јачи од Руса, а Руси то знају. И они знају да ви њих на том питању хоћете да срушите и притиснете. И тако сам му рекао читави низ ствари због чега… Они се нису много бранили ту, нису могли одговарати на све то. Био је Бжежински тамо. Он ме само гледа. Кад им говориш онако тачно у… чињеницама онда не знају шта да одговоре. То сам рекао и Брежњеву…

Понесен својом улогом у токовима светске политике, као један од чинилаца у функционисању тананих нити које су спајале светске велесиле и одржавале какав-такав мир, дешавало му се да баш приликом таквих мисија побрка “дизгине” контроле над све компликованијим приликама у сопственој земљи.

У јесен 1970. године у Хрватској је организована велика југословенска војна вежба “Слобода 71” која је, заправо, била у функцији да се свету покаже како не постоје озбиљна размимоилажења између Броза и хрватског руководства и да у тој републици не постоји програмски, сепаратистички покрет. На свечаној трибини поводом завршетка вежбе на којој се и двадесет година раније налазила већина генерала из Карађорђева, Тито је симболично то демонстрирао поздрављајући се са Савком Дабчевић Кучар:

– Морам пољубити моју једину присутну партизанку – рекао је, и отишао да се припреми за предстојећу посету САД и Канади.

У Вашингтону је дочекан са највећим уважавањем и почастима које су ретко приређиване страним државницима. Тема разговора са председником Ричардом Никсоном, у које је био укључен и Хенри Кисинџер, обухватала је сва горућа светска жаришта – Вијетнам, Москву, Лаос, Камбоџу, Румунију…

Приређена му је величанствена конференција за медије у Клубу националне штампе у Вашингтону. И док је говорио о незаобилазној улози Југославије у међународним односима и Покрету несврстаних, један новинар га је прекинуо:

– Ви причате о неком значају ваше земље у свету, а она вам се распада, ево, Хрвати траже пријем у Уједињене нације.

Своју тврдњу је документовао Танјуговом вешћу. У међувремену, на збору на Филозофском факултету у Загребу, коме је присуствовало више хиљада студената, др Хрвоје Шошић, сарадник Економског факултета, предложио је да се Хрватска конституише као суверена држава и затражи пријем у УН.

Тито је остао без речи. Тешко је доживео јавну бламажу. Здравко Вуковић, ондашњи директор Телевизије Београд, у својим сећањима је забележио: “По информацији из Титове најуже пратње, био је веома љут и нерасположен и на два сата се потпуно повукао…” А у извештају ЦИА пише да је Тито по хотелској собу тумарао неколико сати. Напад депресије и малодушности је био очит…Како су у “цара Трајана одувек постојале козје уши”, тако је Брозова вашингтонска бламажа кренула од ува до ува. Његове саборце подсетила је да је и током НОБ имао тренутке депресије и деморалисаности. У Санџаку, на Неретви, Дрвару…

Први Брозов напад малодушности забележен је седмог децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови у Санџаку. Тог дана је одржана седница Политбироа, на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Рибар. Тито је шокирао сараднике: састанак је отворио предлажући оставку. Први је реаговао Ранковић: “Мислим да није време за оставке. Ако треба, онда ћемо сви да поднесемо оставке. Сада треба да спасавамо своје одреде и да наставимо повлачење. А и Москва би на ту одлуку лоше реаговала.” Ђилас га је одмах подржао.

За време офанзиве на Неретви, по сведочењу Александра Ранковића, Коче Поповића и Пека Дапчевића, у Врховни штаб стигао је Владо Шегрт и саопштио да према партизанским јединицама наступа 20.000 четника. Чим је то чуо, Тито је наредио да се мост дигне у ваздух. “Тај мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешне Шегртове информације. Одмах се показало да је то грешка, јер је преко тог срушеног моста једва прешла главнина наше војске…” После рата, то рушење приписано је “Титовој тактичкој генијалности”.

У току немачког напада на Дрвар 25. маја 1944, у операцији “Реселшпрунг”, односно “Коњићев скок”, Немци су схватили да се Титово склониште налази у пећини. Уследила је баражна ватра и нико није могао да изађе из колибе. Тог тренутка код Тита се појавила већ спомињана малодушност. Био је видљиво уплашен, па чак и успаничен. У целој тој збрци хладнокрван је био само Ранковић. Са Сретеном Жујовићем Црним и Арсом Јовановићем напустио је пећину и организовао одбрану.

Када је проценио комплетну ситуацију, Ранковић је по куриру послао Жујовићу поруку да се Тито мора повући наврх брда, где нема непријатељских јединица. По сведочењу Ђуре Мештровића датом Владимиру Дедијеру и сећањима Славке Ранковић, која је била у Врховном штабу, словеначки историчар Јоже Пирјевец пише:

“Жујовић се пробио до пећине и колибе. Нашао је Тита у свечаној униформи. Био је спреман да се преда. Претњом га је натерао да напусти склониште и конопцем су се спустили испод колибе, у поток који је текао кроз пећину… а одатле су пузали узбрдо.” Када су изашли на плато, чекао их је Ранковић.

– Тито је са сузама у очима пришао Марку и загрлио га. Једино је питао шта је са руском мисијом – испричала је Славка Ранковић аутору овог текста.

ОПЕЛО ЗА ТРИПАЛА И САВКУ
Када је дошао себи, после јавне бруке на конференцији за медије у вашингтонском Клубу националне штампе, прорадила је његова сујета. Људима из обезбеђења је промрмљао: “Прије ће Сава потећи према Триглаву, него што ће они ући у УН.” И тог тренутка је “маспоковско руководство”, са Савком Дабчевић Кучар и Миком Трипалом, завршило своју историјску причу. Њихова политичка егзекуција обавиће се само два месеца касније у Карађорђеву, на истом месту и за истим столом где се последњи пут састао са највернијим генералима.

 

Аутор Иван Миладиновић

 

Насловна фотографија: Pinterest

 

Извор Вечерње новости, 17. мај 2020.