Н. Бабић: ЕУ тражи прекид веза З. Балкана са Кином, Русијом и Турском

Ако Брисел буде инсистирао на кидању веза с Русијом, Кином и Турском, уз овакво понашање у току кризе, може се дeсити да „европски пут“ З. Балкана заврши на „турском колосеку“

Иако је коронавирусна пандемија да факто блокирала слободан проток људи и роба у Европској унији и гурнула у кризу економије свих земаља чланица, укључујући привреде главних земаља блока, почетком мјесеца је путем видео конференције одржан самит шефова држава Европе с вођама пет земаља Западног Балкана и челником такозване „Републике Косово“. Тема је била будућност уласка земаља Западног Балкана у ЕУ, иако уопште није јасно како ће Европска унија превладати ову кризу.

ЕУ ТРАЖИ ПРЕКИД ВЕЗА
На дневном реду је, уз папагајско понављање „узајамног интереса као темеља за проширење Европске уније на подручје Балкана“, било је и разговора везаних уз хуманитарну помоћ за обуздавање коронавирусне кризе. Али је у тренутној ситуацији управо дио који се односи на медицинске интервенције и хуманитарну помоћ стављен у центар пажње. Као што је познато, Брисел је био заузет „својим проблемима“ и потпуно је заборавио на Западни Балкан.

Упркос недостатку конкретне помоћи земљама регије, с једне стране се понавља европска воља за подршком Балкану, а с друге се подсјећају, посебно Србија и Босна и Херцеговина, да пројект уједињења искључује било какву артикулисанију сарадњу с Кином, Русијом и Турском.

КИНЕСКА, РУСКА И ТУРСКА ПОМОЋ БАЛКАНУ
Није тајна да су Москва, Пекинг и Анкара, за јачање утицаја у овом подручју, наравно, брио реаговали на подручју Балкана, сваки од њих из властитих разлога. Док су Русија и Турска увијек тежиле стварању могуће ексклаве унутар Европске уније, Кину покрећу углавном комерцијални интереси и Пекинг искоришћава огромни потенцијал регије чија економија још није експлодирала.

И у овом сценарију је медицинска интервенција за подршку становништву које је погодила пандемија COVID-19 искоришћена и као могућност да се истакне не само у очима влада већ и локалног јавног мњења, што никад није било толико важно као у овим тешким данима. И успјели су. С друге стране, земље Европске уније не само да су показале себичност унутар блока, већ су потпуно заборавиле на разна толико пропагирана партнерства, као што је сарадња са земљама регије или Источно партнерство којег чине земље бившег Совјетског Савеза које још нису, а вјероватно никада ни неће бити дио ЕУ.

Русија и Кина су се кретале брзо и енергично и одмах су се ставиле на располагање слањем медицинског материјала, средстава и радника за помоћ здравственим системима земаља Западног Балкана који су се нашли у кризи. Овај потез, који је врло позитивно оцијенило и становништво, довео је до јавне захвалности српског предсједника Александра Вучића и једног од тројице босанскохерцеговачких предсједника, Милорада Додика, чиме су видно разљутили дипломате у Бриселу.

„САРАЂУЈМО, АЛИ БЕЗ СЈЕДЕЊА НА ВИШЕ СТОЛИЦА
Главна тачка коју су 27 челника Европске уније изнијели током расправе је управо она која се тиче хуманитарних интервенција које у регији спроводе међународни актери. Иако њихово одбијање у тренутним ванредним условима сада није проблем, порука ЕУ је „како се то у нормалној ситуацији не смије поновити“. Укратко, сарадња с Европском унијом заправо значи затварање врата руским, кинеским и турским интересима у регији. И тек од тог тренутка, како је речено балканским челницима, може се водити расправа о проширењу.

Међутим, тупи бирократски ум не успијева појмити да људи у регији нису глупи и да су на телевизији видјели чији авиони и чија опрема слијећу у међународне ваздушне луке, док су се европске вође истовремено свађале око прихвата миграната у Грчкој и Малти, а да не говоримо о потпуном недостатку солидарности и свађе због одбијања иницијативе Рима и Париза од стране Берлина, који није хтио ни чути за „кризне коронаобвезнице“. У ситуацији у којој се ЕУ подијелила на неколико табора, од којих су сви заборавили на „тамни балкански вилајет“, логично је да су балканске земље не само прихватиле помоћ Русије, Кине и Турске, које су и саме у тешкој ситуацији, већ су се симпатије народа окретале изворима ове помоћи, док је већина с пуном правом и с нескривеном одбојношћу говорила о ЕУ и бирократији у Бриселу.

Владе су имале нешто други приступ, посебно ако узмемо у обзир да је у Скопљу на власти тандем Заев-Шекеринска, од којих је потоња стасала још ’90-их у инкубатору Сорошевог Отвореног друштва и сада, као министарка одбране, реализовала сан да угура Македонију, пардон, Сјеверну Македонију у НАТО. Службено Скопље и посилни Мила Ђукановића, премијер Душко Марковић, кисело су климали главама на видео конференцији, док је Косово заправо требао представљати заповједник америчке базе Бондстил, тако да оно што су говорили изасланици косовских Албанаца није ни вриједно спомена.

Упркос још увијек присутним дипломатским потешкоћама у регији, попут питања признавања Косова на којем инсистирају веће европске канцеларије, искључујући Мадрид, европски интерес за Балкан очито је порастао, посебно у прошлој години, када је “турска пријетња” била најочитија. Ово никога не треба изненадити, као ни чињеница да су приче које се односе на проширење хитно наглашене, упркос француским резервама.

БАЛКАН ЖЕЛИ ВИШЕ ОД „ОБЕЋАЊА“
Међутим, након што се ЕУ једва изборила да се поносно појави на Балкану, стављена је у врло тежак положај да се мора такмичити против Русије, Кине и Турске, иако се с убрзаном процедуром уласка Турске у ЕУ сукоб с Анкаром могао избјећи. Предсједник Србије Вучић је рекао да „чак и ако је регији главна жеља била ослонити се више на Брисел у односу на друге међународне актере, Брисел је сам крив јер се није примијетио у првим данима кризе“. Европска унија је требала показати своју близину питањима овог подручја, а то није учинила.

Сада се жели „откупити“ пакетом мјера које ће наводно осигурати Европска инвестициона банка у износу од 3,3 милијарде евра за свих пет држава и Косово, али се на крају наводи да помоћ укључује и „сузбијање дезинформисања и других хибридних активности, посебно оних које потичу од актера из трећих земаља који желе угрозити европску перспективу регије“. Дакле, помоћ ће се дати ако се Бриселу дозволи да спроводи пропагандне операције јавно и обавјештајне тајно, што је увијек случај, којима ће сузбити „злокобни утјецај Русије, Кине и Турске“.

Што се тиче економске помоћи регији, Ројтерс јавља да су балканске земље упозориле да им треба више од бесповратних средстава, а мање кредита. Европски аналитичари и „помоћ“ од 3,3 милијарде долара и кредите који се дају по неповољним каматним стопама, као што је случај са Србијом, виде као клопку за Европску унију, која је завршила у неславној замци бесповратног финансирања, како би покушала преокренути тренд и усмјерити интерес јавности према Европи. У овом контексту Америку није потребно ни спомињати. Та је земља на рубу колапса и за Западни Балкан нема осигураних средстава, а највише чему се Вашингтон може надати је очување статуса кво, надајући се да ће у име САД-а нешто учинити Европска унија.

Али ако Брисел буде инсистирао на кидању веза с Русијом, Кином и Турском, уз овакво понашање у кризним ситуацијама, лако се може догодити да „европски пут“ Западног Балкана заврши на „турском колосијеку“ и да тема уласка у ЕУ буде стално присутна, али без могућности да се реализује. Можда ће дијелу становништва то изгледати као казна и вјероваће да су нешто изгубили, али ако боље погледају шта се догађа у земљама ЕУ схватиће да се може добро живјети и без чланства у заједници која је ионако осуђена на пропаст. Питање је само када? Прије или касније…

 

Аутор Небојша Бабић

 

Насловна фотографија: Thinkstock

 

Извор Фејсбук страница Небојше Бабића