Зашто је поднела оставку Улрике Луначек?

Позната по ангажману поводом ЛГБТ права и Косова, Луначек је и на позицију министарке културе донела ЕУ манире. А то се није допало аустријској културној сцени

Одлазак Улрике Луначек сад места аустријске државне секретарке за културу и уметност је страховити ударац за тип политичара опште праксе. Није свако за све, што је за политичке странке, посебно оне малог радијуса интерних специјалиста, из неког разлога, увек велико изненађење. Али да ли је Луначекова и тамо где се сматрала професионалном политичарком, икад била више од политичке активисткиње? Начин на који је већ други пут испраћена из аустријске политике допушта то питање.

Улрике Луначек је сурово и несмиљено натерала на оставку властита партија Зелених. То је прво што упада у очи у сценском оквиру у коме је прошлог петка прочитала кратко саопштење за јавност, одбила да одговара на питања новинара, окренула се и отишла. Она је понижена, страховито јер јавно, толико је разумела методу владиног и парламентарног тима странке Зелених.

У четвртак је прекинута док је у видео-конференцији разговарала са покрајинским секретарима за културу и хитно позвана на партијске консултације. Након њих је отказала све интервјуе, онај са недељником Профил само 56 минута пре термина, што је редакција промптно објавила на свим мрежама, са додатком да „такву непрофесионалност још никад нису доживели“. Пресинг је кренуо почетком протекле седмице, кад је кабаретиста Лукас Решетарић објавио видео пун беса против „Црне Луне Луначек“. Позван да тај видео коментарише за Дневник националне телевизије ОРФ, Решетарић је све поновио и још додао.

Једно од неписаних правила аустријске политике гласи: пусти кабаретисте да нас исмевају како хоће, забрини се кад постану озбиљни. Слично је некад говорио и кнез Милош о народу. Решетарић, легенда националне кабаретске сцене, симпатизер и гласач Зелених, постао је озбиљан. Сат за персоналне промене на врху је откуцао минут после дванаест. Није само Решетарић симпатизер Зелених. Добра већина културне и уметничке сцене Беча припада изборном телу Зелених. Уметници су партијска база Зелених. У само неколико дана, врх Зелених је донео одлуку о демисији Луначекове, а како је демисија обављена са закашњењем, попримила је облик бруталне јавне демонтаже једне особе. Да су је даље бранили, био би то аутодафе Зелених.

Канцелар Себастијан Курц се „елегантно оградио“ (ОРФ) од свега, тако што је рекао да је то ствар коалиционог партнера, и да га не занима како Зелени поступају са својим кадровима. На новинарско питање да ли прихвата оставку Луначекове, канцелар је одговорио са „наравно да прихватам“. Преведено… али треба ли ту превод уопште шта је заиста рекао?

Како се Улрике Луначек, некад звезда европских Зелених, нашла као објекат у поступку симболичне егзекуције политичарке штетне по јавни имиџ и изборну клијентелу странке? Ко је крив? Па она сама, коментарише се од јуче у аустријским медијима. Наравно, крив је и вицеканцелар Коглер, који је на ту функцију довео некога ко се никад није бавио културом, осим као конзумент.

Вицеканцлеар Аустрије Вернер Коглер током обраћања медијима (Фото: APA/Georg Hochmuth)
Вицеканцелар Аустрије Вернер Коглер током обраћања медијима (Фото: APA/Georg Hochmuth)

Крива је и епидемија вируса COVID-19, која је секретарки везала руке и за оно мало знања које је поседовала. Криве су климатске промене. Криво је помрачење Месеца. Крив је и канцелар, јер је допустио да се сектор културе води по волонтерском принципу, ко хоће нек га носи. Али, пре свих, крива је сама Улрике Луначек, која је аустријске културњаке и уметнике третирала као паству опште праксе док им је с висине своје државне плате од 16.000 евра (нешто око 14 x 9.000 нето), слала поруке стрпљен–спасен.

Кад ће се отворити културне институције, кад музеји, кад позоришта, кад велике и мале галерије, кад концертне сале, хоће ли бити летњих фестивала? На сва та питања одоздо, Луначекова је одговарала одозго са „не знам“. Кад је уопште одговарала. У петак, само два сата након њене оставке, вицекацелар Коглер и министар здравства Аншобер (обојица Зелени) објавили су ред вожње у попуштању рестриктивних епидемиолошких мера у области културе.

Од 29. маја допуштају се манифестације са 100 окупљених, од првог јула са 250 (укључујући и биоскопе), од првог августа до 500, чак и 1.000, ако организатор сачини посебан безбедносни план. Летњи фестивал у Салцбургу је допуштен, онај у Брегенцу није. Сад одједном све може кад је Луначекова отишла. Наравно да то не одговара истини, али је доказ колико је Зеленима свеједно што то тако изгледа.

НАЦИОНАЛНИ ПОГОН КУЛТУРЕ
Аустрија је једна од богатијих европских земаља, али њени уметници углавном нису. Ако се занемаре поједини случајеви интернационалног продора, они у просеку деле судбину уметника свуда у свету, што значи да су потплаћени, а некад ни то, да су зависни од сезоне, од кратких уговора, од државних стипендија, од приватног мецената, од маме и тате.

У свом „видеу беса“ Решетарић је рекао да он и његове колеге размишљају да наступају у фирмама за грађевинску и баштенску опрему. Ви то сад мислите као виц, питао га је новинар ОРФ-а. Решетарић: „Па то је сад већ озбиљан план. Кад видимо колико се људи тамо гура, мислимо да одемо и нешто изведемо, можда неко и баци неку пару. Наравно да ћемо бити иза стакла, да неког не заразимо.“

Аустријски сектор уметности је огроман погон. Држава (федерација плус девет федералних јединица) годишње издваја из буџета до три милијарде евра за те намене, око 0,7 одсто бруто националног производа. Највише дотација одлази на „даље усавршавање“, то јест истраживачку делатност великих културних институција и на стипендије, скоро једна трећина. Друга су позоришта, опере и концертне сцене са једном петином, након тога музеји са око 15 одсто. Од 32.500 фирми из области културе и уметности, у више од 90 одсто случајева се ради о малим јединицама испод 10 запослених, или, пошто говоримо о уметности, о придруженим, хонорарним, пролазним, „уметницима у гостима“ и слично. Није све у Аустрији Државна опера, Бург и Албертина, има и бораније.

Музеј „Албертина“ у Бечу (Фото: Helmut Mayer zue Capellen/Getty Images)
Музеј „Албертина“ у Бечу (Фото: Helmut Mayer zue Capellen/Getty Images)

Читав тај сектор са своје стране уноси у бруто национални производ до шест милијарди евра, или у процентима до три одсто нове вредности (2015. чак 3,1 одсто). Културњаци, дакле, дупло више враћају у национални производ него што из њега узимају; више доприносе него што коштају. С тим да су средства из буџета само један део, онај који им помаже да држе главу изнад воде, планирају захтевније пројекте, док у свему осталом важи тржишни принцип. Уметност долази од богова и муза, али кад се већ једном спусти на земљу, онда је на продају.

Вицеканцелар Коглер је у такав огромни погон довео Улрике Луначек као особу која појма нема о његовом функционисању, која не зна да разговара са уметницима као „поносном, елоквентном, гласном браншом, бесном кад јој се продаје извежбани маниризам ЕУ“ (ОРФ о оставци Луначекове). Након тога је судбина у тај огромни погон увела коронавирус, тотално затворила читаву браншу и преко ноћи је претворила у пауперизовану масу.

СТРУЧЊАК ЗА ЛГБТ И КОСОВО
Културњачки пут Улрике Луначек је, у ствари, био затворен и пре него што је почео. Да није било епидемије, бранша би је подносила неко време, јер је национални културни погон до те мере аутоматизован да нема секретара или министра који може да га уништи на кратки рок. Теоретски, свако може да буде државни администратор културе, али ако не смета, ако покаже извесно страхопоштовање према уметничком позиву, љубазно разговара са уметницима кад га позову на изложбу коју не разуме и – ако обезбеди финансије.

У филму „Заљубљени Шекспир“ (1998) шеф глумачке трупе Нед Ален (игра га Бен Афлек) пита богатог трговца-мецену који му се убацио на пробу, „А ко си сад ти?“ Неталентовани у тренутку схвати да његов статус у том миљеу не значи ама баш ништа и збуњено одговара „I am… money“. „Добро онда“, каже Ален, „можеш да останеш, докле год не сметаш.“

Луначекова протекла четири месеца није била ни човек струке, ни новац, ни пријатељ уметничких кругова, ни емпата пауперизоване бранше, а корона се побринула да не буде ни обичан администратор. Она је била и остала специјалиста за геј права и за самосталност Косова. Прво искрено и из убеђења, кад је такав став нешто коштао. Друго кад је није коштало ништа, а доносило јој нешто, кад се уклапало у низ политичких европских коректности, а било једноставно за сумирање под постколонијални ангажман за слободарски, демократски, угњетени албански народ на Косову.

Улрике Луначек на геј паради у Виљнусу 2016. године (Фото: Твитер)
Улрике Луначек на геј паради у Виљнусу 2016. године (Фото: Твитер/Ulrike Lunacek)

Молим да ме се не разуме погрешно. За геј права сам својевремено ишла на улице и тражила да престане дискриминација према њима. Више не, јер им та врста политичког активизма више није потребна, барем у цивилизованим земљама где живимо. Ситуација се до те мере променила да некад помислим како сада нас хетеро треба изједначити у правима, толико смо сви скупа били успешни! За Косово нисам ишла на улице, више сам се, као рођена Приштевка, нервирала код куће.

Управо због тога сам способна да препознам разлику између одговорне политике и страственог активизма. Сажето и сумирано, сад под једну политички некоректну метафору, Улрике Луначек се читав радни век борила за права Индијанаца, то јест права угрожених мањина, и ту развила „извежбани маниризам ЕУ“ ефикасан у кругу истомишљеника. Обе линије, и геј политику и Косово је водила на исти начин, нетолерантно, занесено, еуфорично, управо тако, као политичка активисткиња.

Кад је радила нешто теже, водила Зелене на изборе (2017.), водила уметност у доба короне, тешила расплакане и бесне уметнике, доживела је звучни неуспех. У механизму партијског самоодржања, њени дојучерашњи страначки пријатељи су је жртвовали на отвореној сцени.

ДАЈМО ШАНСЕ ЛУТКАМА
Већ је први интервју Улрике Луначек у јануару ове године подигао температуру. Кад је изјавила да „Хандке није заслужио Нобелову награду због политичких ставова“, нарушила је овдашњи широки државни, културни и уметнички консензус да је „нобел“ за Хандкеа у целини добра ствар за Аустрију, неплаћена државна реклама. У истом даху је рекла да ни Боб Дилан није заслужио „нобела“, зато што је досадан.

Свима је постало јасно да се код нове секретарке за културу јавља стари маниристички активизам, да оно што је њој добро добија предност над оним што је за Аустрију добро; да приватна особа побеђује јавну особу. А онда је дошла корона и драстично оголела некомпетентност Луначекове за ту функцију. Док је подносила оставку жалила се да јој „није дата шанса“ да покаже шта може. То није истина, ово је у ствари била њена друга шанса на домаћој политичкој сцени.

Осим тога, зашто би Лукас Решетарић и његове колеге, које ових дана сањају да их пусте у Баумакс да изведу неколико скечева иза плексигласа, „давали шансу“ државној секретарки која на њихово трошковно место „тип уметности: кабаре“ месечно прима 16.000 евра бруто четрнаест пута на годину? Како би рекао Меша (Мики Манојловић) у „Оцу на службеном путу“, ко кога воли у овој лудници!

Једног тренутка док се одозго и дигитално обраћала уметницима као непунолетним и зависним особама, поручила им је да буду „креативни“. Не смеш да отвориш позориште, да позовеш на концерт, да организујеш џез фестивал, да дозволиш пробу на сцени? Буди креативан!  Ако пет људи буде седело у једном реду, онда ће пристојне карте код Мартина Кушеја у Бургу коштати петсто евра, а код Богдана Рошчића у Опери најмање хиљаду. Ко ће онда да нам дође? Снађи се, буди креативан! Ту се негде уметничко бирачко тело Зелених, „зелена шикарија“ како их зову слободари, дигло против Коглера и његовог тима.

Поводом креативности, јуче је управо стигао добар пример како обезбедити рад, а осигурати дистанцу од два метра међу људима. Пример није из уметности, али је близу, из туризма и гастрономије. Клуб-кафић „Клајнод Прункштик“ (Kleinod Prunkstück) на бечком Лугеку испод Катедрале, вратио се у посао прошлог петка са једном новином. Столови нису чупани из пода да би се постигла „физичка дистанца“ међу гостима, већ су за неке од столова посађене лутке из излога.

Лутке унутар бечког кафића „Клајнод Прункштик“ (Фото: Niko Mautner Markhof)
Лутке унутар бечког кафића „Клајнод Прункштик“ (Фото: Niko Mautner Markhof)

Лутке су врло квалитетне израде, обучене у дизајнерску одећу, тако да изгледају врло елегантно као непомични чувари дистанцираног друштва, доказ да естетика посткоронарног друштва већ добија форме. Минимал арт, clean-chic и секуларне мистерије су прво што пада на памет.

Упоредите слике – ко је ту жив, ко је лутка?

 

Насловна фотографија: APA – Austria Presse Agentur

 

Извор РТС