D. Tanasković: Odbijanje zahteva Kosova za članstvo u Unesko važan politički prelom

Odbijanjem zahteva za prijem „Kosova” u Unesko učinjen je važan politički, ali i psihološki prelom. Od tada su kola Prištine na putu ka članstvu u organizacijama krenula nizbrdo

Već deceniju strepimo da četiri stuba srpske duhovnosti na Kosovu i Metohiji, Gračanica, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani i Crkva Bogorodice Ljeviške, postanu albanski, odnosno kosovarski. Priština nastoji da falsifikovanjem istorije izbriše vekovno prisustvo Srba na Kosovu i Metohiji i prisvoji naše kulturno nasleđe. Pošto Konvencija o zaštiti svetskog kulturnog i prirodnog nasleđa UNESKO važi po teritorijalnom principu, ukoliko bi Kosovo postalo punopravni član UNESKO, Prištini bi pripalo administrativno pravo nad srpskim svetinjama i drugim našim istorijskim spomenicima. Kako je izgledala borba Srbije i šta čeka Srbiju ukoliko Kosovo ponovo podnese zahtev za prijem u UNESKO za Jedinstvo govori prof. dr Darko Tanasković, filolog, orijentalista, književnik, prevodilac, diplomata SRJ i bivši ambasador Srbije pri UNESKO.

Kada bi Priština i njeni pokrovitelji mogli da aktiviraju kandidaturu za Unesko?
Iduće godine, jer se ove godine ne održava zasedanje Generalne konferencije Uneska, a razmatranje zahteva za prijem novih članova obavlja se isključivo na tim zasedanjima, koja se održavaju u novembru. Preliminarani proces kandidature, a sa njim i kampanja, obično kreću već tokom proleća, jer o svakom predlogu treba prethodno da se izjasni Izvršni savet Uneska. Ovo telo, u neku ruku „vlada Uneska”, preporučuje ili ne preporučuje stavljanje zahteva za prijem na dnevni red zasedanja GK. Srbija je u drugom mandatu za redom članica Izvršnog saveta.

U kojoj meri je kampanja Srbije za povlačenja priznanja Kosova i Metohije smirila našu strepnju od prijema KiM u međunarodne organizacije?
Kampanje, kako ona za prijem, tako i ona protiv prijema, teku, praktično, svake druge godine, u periodu do zasedanja Generalne konferencije, a naročito su intenzivne pred zasedanje Izvršnog saveta i same Generalne konferencije. Srbija je, u teškim okolnostima, vodila uspešnu kampanju protiv prijema „Kosova” 2015. godine, kada je put Prištine ka članstvu u dramatičnom finišu zaustavljen sa samo dva glasa razlike. Na tom istom zasedanju Srbija je izabrana i za članicu IS, tako da je 2017. godine bila u povoljnijoj poziciji da tokom cele godine iznosi argumente protiv učlanjenja jedne u svakom pogledu problematične paradržave u specijalizovanu agenciju UN za obrazovanje, nauku i kulturu, a i da se dokaže kao ozbiljan i konstruktivan partner unutar Organizacije.

S obzirom na izvesnu promenu odnosa snaga i raspoloženja u međunarodnoj zajednici, unutrašnju političku krizu na „Kosovu”, više nego jasno upozorenje uticajnih pokrovitelja iz EU da su im izgledi za uspeh mali, kao i ojačani položaj Srbije u Unesku, prištinske vlasti su tada u poslednji čas odustale od avanture obnavljanja zahteva. Koliko znam, prošle godine nisu ni razmatrale kandidaturu. Kako sada stoje stvari, teško je poverovati da bi sledeće mogli imati bolje izglede, sem ako se u međuvremenu ne dogodi neko čudo.

Srbija, međutim, mora i u Unesku i na široj međunarodnoj sceni stalno i dosledno obezvređivati i pobijati argumente koje bi Priština i njeni saveznici mogli izneti u prilog prijema „Kosova”. To nije kampanja, već redovno političko delovanje i stalni diplomatski nalog, kao i zadatak za nauku i struku. Jedino tako možemo obezbediti uslove da eventualnu novu kandidaturu „Kosova” čekamo smireno, ali nikako spokojno i bezbrižno. Jer, bez obzira na sadašnji zastoj, „osvajanje” međunarodnih organizacija trajan je prioritet vlasti u Prištini i njihovih mentora. A situacija u međunarodnoj zajednici je promenljiva.

Da li bi se Albanci toliko grčevito borili da preuzmu naše svetinje, da imaju sopstveni kulturni identitet?
Nijedna zajednica nije bez određenog kulturnog identiteta, pa tako ni albanska na KiM. Međutim, komponente manjinskog kulturnog identiteta šiptarske zajednice u bivšoj Jugoslaviji i, potom, u Srbiji, a sadašnje većine na „Kosovu”, ne poseduju koherentnost i nosivost da bi mogle predstavljati konzistentan identitet jedne moderne države, ni na istorijskom (dijahronijskom), ni na savremenom (sinhronijskom) planu. Takve države nikada nije bilo, pa sledstveno ni takvog organskog kulturnog identiteta. On se sada nastoji sintetizovati dirigovanim (pseudo)kulturnim inženjeringom.

Sistematskim krivotvorenjem činjenica i procesa iz prošlosti, uključujući i posezanje za srpskim kulturnim i duhovnim nasleđem univerzalne vrednosti i njegovo formalno „kosovizovanje”, želelo bi se stići do jednog heterogenog konstrukta koji bi onda bio politički, propagandno i kvazinaučno homogenizovan i projektovan kao kulturno nasleđe i kulturni identitet države „Kosovo”. Pri tome, nekakvi „Kosovari”, kao politički narod i nosilac suvereniteta na „Kosovu”, nikada neće postojati, a i aktivna velikoalbanska ideja protivreči projektu specifičnog kosovskog kulturnog identiteta, Dakle, sve je to krajnje konfuzno i bez podloge u istinskoj realnosti kulture. Sve, sem brisanja Srba iz evidencije…

Da li bi ulaskom Kosova u Unesko po automatizmu bila promenjena kulturnoistorijska pripadnost kulturnog nasleđa na prostoru KiM, uprkos činjenici da je na snazi Rezolucija 1244?
Ne može prijem u neku organizaciju, pa čak i Unesko, promeniti ono što u pitanju nazivate „kulturno-istorijskom pripadnošću” nekog kulturnog nasleđa, jer ona je istorijski i civilizacijski neopozivo overena. Ono što bi u hipotetičkom slučaju ulaska „Kosova” u Unesko bilo izmenjeno, i što nikako ne bi bilo povoljno, jeste novo sistematizovanje i klasifikovanje našeg kulturnog i duhovnog nasleđa na KiM. Ono bi, u skladu sa teritorijalno-administrativnom taksonomijom koja se pri„ menjuje u Unesku, u dokumentima ove organizacije bilo vođeno pod rubrikom „Kosovo”, a ne „Srbija”. Jer, nezavisno od toga kojoj civilizacijskoj formaciji i kulturno-istorijskoj tradiciji pripada, ukupno nasleđe sveta sistematizuje se prema državnoj teritoriji na kojoj se nalazi.

U tom i samo u tom smislu, celokupno kulturno nasleđe na „Kosovu” smatralo bi se da pripada „Kosovu”, kao što, recimo, osmanski spomenici na teritoriji Srbije pripadaju Srbiji. Naša baština, npr. manastir Visoki Dečani, ne bi time postala kosovska ili albanska, kao što ni neka džamija u Novom Pazaru sistemski ne može pripadati srpskoj kulturi. Međutim, s obzirom na sve ono što je sadržao odgovor na Vaše prethodno pitanje, eventualno primanje „Kosova” u Unesko i administrativno-organizaciona kontrola nad našim nasleđem, koje bi Priština neizbežno stekla, stvorilo bi širi prostor za razne mahinacije u vezi sa njegovim statusom, od fizičkog do simboličkog

Crkva Svetog Nikole u Novom Brdu je primer falsifikovanja i otimanja srpskog kulturnog nasleđa. Da li su Unesku važniji dokazi koji ukazuju na falsifikovanje istorije ili politička podrška zemalja članica Uneska?
Sve je važno. Nema nevažnih pojedinosti i svemu planski i sistematski treba posvećivati potrebnu pažnju. Argumentovano razobličavanje raznih bezočnih falsifikatorskih nasrtaja, za šta je jedna od ilustracija i višestruka zloupotreba lokaliteta Novo Brdo, izuzetno je značajno, premda ima švatanja i da nije, jer se istina, tobože, zna. Sto puta ponovljena, a osobito propagandno snažno podržana laž postaje istina.

Takve „istine” mogu u ključnim trenucima uticati pri donošenju političkih odluka nedovoljno obaveštenih ili tendenciozno „prepariranih” predstavnika u međunarodnim organizacijama. Uzalud ćemo naknadno dokazivati, i dokazati, da oni koji odlučuju nisu raspolagali tačnim i verodostojnim saznanjima. Mora se delovati pravovremeno, a to znači stalno. Naravno, suštinski je bitno obezbediti i pouzdanu opštu političku naklonost i/ili pragmatično savezništvo određenog broja država, nevezano za neko konkretno pitanje, ali koje se, u većoj ili manjoj meri, ispoljava u postavljanju prema svim konkretnim pitanjima.

Da li su dokazi Srbije o martovskom pogromu 2004. godine, odnosno masovnom uništenju srpskog kulturnog nasleđa na KiM imali značaja kod odlučivanja o prijemu Kosova u ovu međunarodnu organizaciju?
Jesu, svakako. Jedan od jakih argumenata protiv primanja „Kosova” u Unesko bio je osvedočeno neprijateljski i rušilački odnos prema srpskom kulturnom i duhovnom nasleđu onih kojima bi, paradoksalno, ulaskom u Organizaciju, bila poverena odgovornost da se o njemu staraju. Verujem da neću pogrešiti, ako kažem da je čuveni snimak albanskog huligana koji lomi i ruši krst na Crkvi Sv. Ilije u Podujevu, a koji je obišao svet, naneo više štete kosovskim naporima da se predstave kao uljuđena zajednica podobna da uđe u Unesko od stotina diplomatskih nota.

Kako ste Vi lično doživljavali borbu u Unesku sa Prištinom i njenim mentorima?
Bilo je to neponovljivo diplomatsko i ljudsko iskustvo iz jednog izvanrednog kolektivnog pregnuća. „Prijatelji Kosova” su sve vreme nastojali da nas, kao i sve ostale, obeshrabre i ubede da je prijem „Kosova” u Unesko svršen čin, te da se uzalud opiremo. A ne treba zaboraviti da su se u toj skupini izrazito aktivnih kosovskih lobista tada nalazili, pored ostalih, SAD, Kanada, V. Britanija, Nemačka, Austrija, Francuska, Saudijska Arabija, Turska, arapske zemlje Zaliva, i njihovi klijenti… Srećom, i mi smo imali, i našli, prijatelje.

Osećali smo da se klatno u međunarodnoj zajednici polako pomera iz položaja većinske podrške Prištini u međunarodnim organizacijama, ali smo se i plašili da se neće bitnije, odnosno dovoljno pomeriti do datuma glasanja u Generalnoj konferenciji. Sve se diplomatski danonoćno odvijalo na sečivu noža. Ipak, uspeli smo, za dlaku. Ovom odlukom iz 2015. o odbijanju zahteva za prijem „Kosova” u Unesko učinjen je važan politički, ali i psihološki prelom. Od tada su kola Prištine na putu ka članstvu u međunarodnim organizacijama krenula nizbrdo…

Ima li razlike u sadašnjim dešavanjima u Crnoj Gori, koje je izazvao kontroverzni Zakon o veroispovesti, sa nastojanjima Prištine da otme naše crkve i manastire na KiM ?
Razlike su velike, jer su dve situacije po mnogo čemu drugačije i nesamerljive. Ono što im je zajedničko jeste, rekao bih, sindrom karakterističan za čitav bivši jugoslovenski prostor, da se nove državnosti afirmišu i potvrđuju programskim, doslednim i opsesivnim uspostavljanjem što veće distance prema svemu srpskom, od istorije, jezika, preko kulture, do duhovnosti. Razumljivo je, stoga, da je Srpska pravoslavna crkva, kao očuvani temelj, zalog i čuvarka nacionalnog identiteta u svim vremenima i nevremenima, na meti izrazito grubih nasrtaja i pritisaka.

Pri tome, u Crnoj Gori je sukob još dublji i sudbonosniji, jer se tamo ne samo državni, već i nacionalni program drastično antisrpski realizuje, što nije slučaj sa kosovskometohijskim Albancima. Oni ne osećaju potrebu da se nacionalno, već samo politički i teritorijalno emancipuju kroz obračun sa Srbima i Srbijom.

Kao član Mešovite pravoslavno-katoličke komisije, koja je raspravljala o ulozi nekadašnjeg hrvatskog nadbiskupa Alojzija Stepinca u zločinima NDH, šta mislite o njegovoj kanonizaciji i da li vatikanska arhiva ima dovoljno dokaza o tome?
Proces kanonizacije kardinala i zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca očigledno je u zastoju, a nalazi se, inače, pred samim krajem, odnosno doveden je do toga da između Stepinčeve blaženosti i svetosti stoji samo papina odluka. Izgleda da papa Franja tu odluku zasad nema nameru da donese, jer je svestan do kakvih bi sve posledica ona dovela, posebno na planu ekumenskog dijaloga, do koga je papi veoma stalo. Nije, međutim, papin oprez uslovljen samo tim pragmatičnim razlogom povezanim sa prioritetima njegovog pontifikata, već i saznanjem, na koje je i sam javno ukazao, da u pogledu istorijske uloge kardinala Stepinca ima, najblaže rečeno, određenih nejasnoća.

Papa, koji nije samo katolik, već i hrišćanin (što neki, osobito u Hrvatskoj, kao da zaboravljaju), drži do jedinstva višestruko ugroženog hrišćanstva i ne želi da se donose odluke koje još više dele, već one koje zbližavaju sve sledbenike ili tradicionalne baštinike Hristovog nauka. U novootvorenom delu vatikanskih arhiva, koji se odnosi na vreme protivrečnog pontifikata pape Pija 12. (1939 – 1958) svakako ima mnogo dokumenata koji se neposredno i posredno odnose na veze Svete Stolice sa ustaškom NDH, kao i na delovanje nadbiskupa Alojzija Stepinca.

Ali, i bez te dosad nepoznate građe, objektivna predstava o njegovoj odgovornosti već je prilično stabilizovana, i to ne samo u srpskoj i jevrejskoj istorijskoj svesti i javnom mnjenju, već i znatno šire. Rad zajedničke pravoslavno-katoličke komisije, koju u pitanju pominjete, a koja je bila formirana upravo na inicijativu pape Franje i u dogovoru sa patrijarhom Irinejem, odvijao se u korektnoj atmosferi i bio je saznajno i simbolički koristan, iako se očekivano nije mogla postići saglasnost u oceni ličnosti i delovanja kardinala Stepinca pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata.

Da li promenjen odnos EU prema migrantskoj krizi može biti poguban po Srbiju, odnosno preti li opasnost da postanemo parking za „zaglavljene” migrante?
Ne poznajem dovoljno čitav kompleks složene migracijske problematike, tako da se o pojedinim njenim aspektima ne mogu kompetentno izjašnjavati, a kamoli davati procene i prognoze. Taj fenomen doživljavam kao još jedan znak vremena, opomenu da sa svetom nešto ozbiljno nije u redu. Videli smo da on može poprimiti biblijske razmere, ali i da se njime može i nemoralno manipulisati. S obzirom na svoju geografsku poziciju, međunarodni položaj, poštovanje pravnih normi i dosadašnju prilično permisivnu politiku prema migrantima, zasnovanu na poštovanju elementarnih ljudskih prava, koja se u njoj vodi, čini mi se da Srbiji preti opasnost da se u vezi sa migrantskom krizom nađe pred još većim problemima.

Uostalom, upravo dok mi razgovaramo, doneta je odluka da se kontingent vojne policije razmesti u Šidu i okolini, radi zaštite i umirivanja naših građana koji se nalaze pod fizičkim i psihološkim pritiskom usled nekontrolisanog prisustva i kretanja migranata u njihovoj sredini. Sva je prilika da će politika prema migrantima morati da se zaoštri, zarad zaštite vitalnih interesa Srbije i njenih građana. Samo, da ne bude kasno… U Evropi će svako gledati prvenstveno svoje državno-nacionalne interese.

Zašto migranti iz islamskog sveta ne žele da prihvate sredinu u koju su došli, već bi da toj sredini nametnu svoje norme življenja?
Za pokušaj odgovora na ovo važno pitanje bilo bi potrebno mnogo više prostora od onoga koji nam ovom prilikom stoji na raspolaganju. Načelno govoreći, islam kao religija na znatno precizniji i obavezniji način uređuje društvene konvencije vernikovog ponašanja u svim sferama života od hrišćanstva. A zatim, muslimani su, prosečno posmatrano, odaniji svojoj veri nego što su to hrišćani, pogotovo u velikim delom sekularizovanoj Evropi, koju zbog toga ponekad zovu i posthrišćanskom.

Kad su u nekoj sredini u manjini, muslimani nastoje da na svaki način interno očuvaju i primenjuju svoje norme i standarde privatnosti i društvenosti, a kad su u većini, skloni su da smatraju logičnim da ih nametnu inovernoj manjini, jer se islam doktrinarno smatra superiornom i konačnom Objavom Božije/Alahove istine. Ovo je, naravno, sve krajnje uopšteno rečeno, a svaka konkretna situacija iziskuje i zasebno analitičko razmatranje.

 

Autor Rada Komazec

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Jedinstvo, 18. maj 2020.